NATO bombardovanje 1999: Poslednji kolektivni centar, četvrt veka čekanja

U očima dece osmeh, u pogledu odraslih – poraz.

Prošlo je 25 godina od kada su stotine Roma stigli sa Kosova u Bujanovac, mesto na jugu Srbije, gde i dalje živi njih 66 u poslednjem kolektivnom centru za interno raseljena lica u Srbiji van Kosova.

„Treba čovek da doživi da bi znao osećaj koji imamo. Sve tužno je ostalo u nama“, kaže Verat, momak od 34 godine, povijenih leđa i tihog glasa, koji ne želi da mu se spominje prezime.

Na prohladnih desetak stepeni, oko njega trče deca, neka samo u majicama kratkih rukava, zabavljena čas dopola ispumpanom i iskrzanom fudbalskom loptom, čas štenetom koje radosno ciči.

Rođeni su i odrasli u Salvatoreu, smeštaju koji je ranijih godina opisan kao „jedan od najneuslovnijih centara u zemlji“.

„Svesni smo u kakvom je stanju ovaj kolektivni centar i zato se trudimo da što pre rešimo ovaj problem“, kaže Slobodan Savović, koordinator Komesarijata za izbeglice i migracije za jug Srbije.

Porodice bi trebalo da dobiju dom do kraja 2024. godine, najavljeno je iz Komesarijata.

„Najvažnije mi je da moja deca imaju krov nad glavom.

„Da ne provedu ceo život po kampovima kao ja“, kaže 35-godišnji Robert Backi.

• NATO bombardovanje 1999: Kako se menjala namena beogradskih skloništa u miru i ratu
• Detinjstvo za vreme NATO bombardovanja 1999.
• NATO bombardovanje voza u Grdelici 1999: „I kuknjava, i vika, i plač, a voda nosi”

U Srbiji živi nešto manje od 200.000 interno raseljenih lica koja su napustila Kosovo posle sukoba 1999. godine, podaci su Komesarijata za izbeglice.

Među njima su najugroženija romska domaćinstva zbog siromaštva i velike nezaposlenosti, navodi Komesarijat u izveštaju.

Nevladine organizacije upozoravaju da veliki broj Roma koji su napustili Kosovo i dalje živi u neformalnim naseljima, gde nedostaju osnovni uslovi za život.

Škola pretvorena u dom

Na pet minuta vožnje od ulaza u Bujanovac, opštinu na jugu Srbije sa oko 40.000 stanovnika, nalazi se kolektivni centar egzotičnog imena Salvatore.

Ljudi koji ovde žive kažu da su morali da pobegnu sa Kosova posle NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.

„Albanci su nam rekli da moramo da napustimo kuću.

„Kad smo došli ovde u Bujanovac, čuli smo da su nam kuće zapaljene“, kaže 54-godišnja Remzija Salhi, iz Gnjilana.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Kao povod za bombardovanje 1999. godine, međunarodni zvaničnici naglašavali su zaustavljanje etničkog čišćenja Albanca na Kosovu, koje je sprovodio režim tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.

Prema podacima Hjuman rajts voča, tokom bombardovanja, Miloševićeve bezbednosne snage proterale su više od 850.000 Albanaca sa Kosova.

Kada su se, po završetku NATO operacije, povukle, deo srpske i drugih etničkih zajednica je napustio Kosovo.

Od malo više od 200.000 njih, do 2022. godine vratilo se oko 29.000 osoba.

Robert Backi, koji je imao osam godina kada je sa roditeljima došao u Bujanovac, kaže da je odlazio na mesto gde je bila njegova kuća i da je vodio i decu „da znaju gde se rodio“.

„Sad je tamo sve prazno, nema kuće, samo zemlja“, objašnjava.

Dom mu je Bujanovac, kaže, odnosno deo bivše Tehničke škole, koja se danas ne može prepoznati.

Koristeći najjeftiniji materijal, porodice su dograđivale i pregrađivale zgradu škole, pokušavajući da uobliče prostor za život.

„Sami smo sredili dve sobe, a komšije su nam pomogle s materijalom“, priča Robert, koji ovde živi sa suprugom i troje dece.

Iz tih malih prostorija, u koje nam oni koje pitamo kažu da je ipak bolje da ne ulazimo, jer deca i dalje spavaju, pod pritiskom godina, život se izliva napolje.

Na svakom koraku su sušilice za veš, tepisi, plastične posude, stari nameštaj, dečije igračke, kolica za bebe, sve što bi moglo da zatreba, a za šta nema mesta unutra.

I ljudi su mahom napolju, stoje ili sede okupljeni u grupama, na zubatom suncu koje se teško probija u improvizovane prostorije.

Ko su interno raseljena lica?

Zbog ratova na prostoru bivše Jugoslavije stotine hiljada ljudi morali su da napuste domove.

Deo je bio smešten u kolektivnim centrima.

Od 1991. godine bilo ih je 700 u Srbiji, a kroz njih je prošlo oko 60.000 izbeglica i interno raseljenih lica, objašnjava Slobodan Savović.

Interno raseljena lica su osobe koje su bile primorane da napuste domove zbog oružanih sukoba, opšteg nasilja, kršenja ljudskih prava ili prirodnih katastrofa, a koje nisu prešle međunarodno priznatu granicu.

Prema evidenciji koju ima srpski Komesarijat za izbeglice, na teritoriji Kosova nalaze se još četiri kolektivna centra – dva u Leposaviću i po jedan u Zubinom Potoku i Prištini – u kojima je 61 interno raseljeno lice i pet izbeglica.

‘Kako da živiš u jednoj sobi?’

Muškarci i žene koji žive u Salvatoreu izgledaju starije, iako većina ima između 30 i 40 godina.

Većina nabraja ozbiljne zdravstvene probleme sa kojima se bore poslednjih godina.

Tridesetpetogodišnji Robert Backi doživeo je infarkt prošle godine.

„Sve sam radio, nisam birao.

„Najteže mi je što sad ne mogu da radim teške poslove“, kaže Robert.

Godinu dana mlađi Verat priča da se, od kad mu je otac umro u 44. godini, „pola života raspalo“.

„Teško je kad izgubiš roditelja, počela je depresija, dijabetes, pijem lekove“, govori.

Razgovaramo ispred ulaza u nekadašnje dvorište Tehničke škole, gde su njih dvojica napravili privremene domove.

Drugi stanovnici iskoristili su bivše učionice kao smeštaj.

Kroz poluotvorena vrata, vide se brižljivo nameštene, male prostorije.

Uz šarene tepihe i zavese, deluju toplo i ušuškano.

Hladnoća, međutim, izbija iz neokrečenih zidova tamnog hodnika u koji sunčeva svetlost jedva da se probija.

„Ne može više ovako da se živi.

„Da jedeš, da piješ, sve da radiš u jednoj sobi, može li to?“, pita Remzija i zaćuti čekajući odgovor.

Ispod granice siromaštva

Socijalna ugroženost interno raseljenih Roma je izuzetno visoka, navodi se u izveštaju Komesarijata za izbeglice.

„Oko 87 odsto njih prima manje od 20.000 dinara mesečno, a blizu 50 odsto je i dalje ispod granice siromaštva, sa ispod 10.000 dinara mesečno“, piše u dokumentu, u kome je analizirana Strategija za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica od 2015. do 2020.

Deo raseljenih Roma živi u neformalnim kolektivnim centrima, naseljima gde su napravili barake koristeći drvo, lim, karton.

Istraživanje nevladine organizacije A11 iz 2019. godine pokazalo je da Romi u proseku žive 18 godina u neformalnim kolektivnim centrima.

Skoro polovina ovih domaćinstava nema pristup električnoj energiji, vodi za piće, kupatilu i kanalizaciji, a više od trećine nema pristup ničemu od navedenog, podaci su iz sistraživanja.

Polovina porodica ima bar jednog člana sa teškom bolešću, dok je procenat onih koji se oslanjaju na narodnu kuhinju veći u poređenju sa drugim ugroženim grupama, navode u A11.

Kako žive Romi u jednom od neformalnih kolektivnih centara u Beogradu i zašto nemaju osnovna dokumenta, pogledajte ovde.

Postoji nada

Desetak minuta hoda od kolektivnog centra, gradi se zgrada, u koju će moći da se smesti 12 interno raseljenih porodica.

Ostale porodice trebalo bi da dobiju seoske kuće, što je investicija koju su podržali Komesarijat za izbeglice, Delegacija Evropske unije u Srbiji, Kancelarija Ujedinjenih nacija za projektne usluge (UNOPS) i lokalna samouprava.

Gradilište, na kome je nekoliko radnika, deluje daleko od završenog početkom marta, mada je najavljeno da će stanovi biti useljivi do kraja 2024. godine.

Remzija govori da je plakala od sreće kada je saznala da je njena porodica na spisku da dobije stan.

„Da se malo i ova deca usreće.

„Oni sve vreme pričaju da će samo njihove sobe da sređuju. Kažu ‘Ja ću to ovako sredim, ovo ću da nacrtam, da imam drugarice da mi dolaze'“, govori.

Za Verata, nema radosti.

„Hvala im za te stanove, ali prošlo je mnogo godina.

„Da je bilo pre… Ali imam nadu, Bog će da nam pomogne, jer jedino nam je nada ostala.“

Robert govori da samo čeka dan da uđe sa porodicom u novi dom.

„Nije dobro u kampu da se živi.

„Ovo se kaže – na ulicu. Sutra može da dođe vlasnik ovog objekta da te izbaci“, kaže.

Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]