NATO bombardovanje 1999: Svedočenja radnika Rafinerije u Pančevu – „Morao sam ponovo da učim da živim“

Sat koji je visio u komandnoj sobi naftnog postrojenja stao je tačno u četiri sata ujutru i 29 minuta.

„Zora je mirisala na zlo.

„Bilo je to na kraju treće smene, pred jutro. Sedeo sam u fotelji kada me je iz nje izbacio jak udarac. A onda, prekid filma“, kaže Slađan Perošević, jedan od četvorice preživelih u NATO bombardovanju Rafinerije nafte u Pančevu 4. aprila 1999. godine.

Posle neuspeha pregovora predstavnika Srbije i Albanaca sa Kosova o prestanku krvavog sukoba, NATO savez je započeo vazdušne udare po teritoriji tadašnje Jugoslavije, prvi put bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Tokom 78 dana bombardovanja 1999. godine, pančevačka rafinerija, najveće postrojenje za preradu nafte u SR Jugoslaviji, gađana je sedam puta.

• Prvo veče NATO bombardovanja Jugoslavije: O strepnji, strahu i tuzi
• Dve decenije od završetka NATO bombardovanja
• Zašto Srbija još nema tačan broj civilnih žrtava NATO bombardovanja

Rafinerije glavne ratne mete

Energetski izvori snabdevanja u ratu su od velikog značaja, objašnjava Aleksandar Orlović, profesor hemijskih reaktora na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu.

„Sve armije imaju strateške rezerve, a uobičajeno je da kada se napada zemlja, jedna od prvih stvari bude eliminacija snabdevanja vojske gorivom.

„To je isto kao da se uskrati hrana, viđamo ovakve stvari i na drugim mestima, nije to bilo samo u Srbiji“, kaže Orlović.

Zbog sukoba na Kosovu Jugoslaviji su 1998. godine ponovo uvedene sankcije, te nije bilo uvoza robe, pa ni nafte.

Srbija je tada eksploatisala naftne bušotine, većinom na području Vojvodine.

„Gađali su rezervoare, postrojenja, razne instalacije, a veliki požar se video i iz Beograda.

„Uz naftnu, tu je i hemijska industrija, koja ako ima neki značaj za vojsku, takođe bude meta“, kaže profesor.

Doktrina ratovanja podrazumeva težnju „da nanesete neprijatelju udar tako da ga onemogućite da se kreće“, objašnjava Petar Stanojević, profesor energetske bezbednosti na Fakultetu bezbednosti Beogradskog univerziteta.

„Kada nema goriva, ne mogu da rade tenkovi, avioni ne lete, stanovništvo ne može da se kreće i to su uvek isti ciljevi, zato je industrijska zona i bila jedna od glavnih meta.

„Moglo je da se očekuje da će Rafinerija biti jedan od ciljeva“, kaže Stanojević.

Kobna treća smena

I radnici Rafinerije su slutili da mogu da budu meta bombi, seća se Perošević dok rukom punom izbledelih ožiljaka, svedocima bola sa kojim živi već 25 godina, zamišljeno drži šolju čaja.

Sa svakim preuzimanjem smene, u pogonima se osećao strah. dodaje 58-godišnjak dok razgovaramo jednog prohladnog popodneva u pančevačkom parku.

U bombardovanju Rafinerije 4. aprila 1999, 60 odsto tela mu je bilo prekriveno opekotinama drugog i trećeg stepena, opasnim po život.

„Kada sam došao sebi, oko mene je bio gust i taman dim, kroz koji se probijao čudan crveno-ljubičasti plamen, izgledalo je nestvarno.

„Pored mene je ležao je kolega, geler mu je razneo pola glave“, seća se Perošević, očiju punih suza.

Bilo mu je strašno vruće kada je uspeo da se izvuče napolje iz razorenog pogona, iako je jutro bilo hladno.

„Legao sam na ledeni beton, to mi je prijalo i čekao sanitet“.

Njegov kolega Boško Nešić se se seća da je smena tog jutra bila kao i svaka druga – malo napeta, puna straha i zebnje, ali joj se bližio kraj.

„A onda… Ne mogu rečima opisati trenutak jezive lomljave, grmljavine, udaraca i vatre oko mene“, govori danas.

Uspeo je da se izvuče iz pogona kroz prozor razvaljen od detonacije i potraži pomoć.

„Koža na rukama mi je visila, a kosa i telo su bili spaljeni i opečeni“, seća se Nešić.

Skoro polovina tela, 42 odsto, bila je u opekotinama.

Niko kriv

Tog 4. aprila u pančevačkoj Rafineriji poginula su trojica radnika – Mirko Dmitrović, Dejan Bojković i Duško Bogosavljev.

„Bombe su te noći razorile mnoge porodice“, tiho izgovara Nešić.

Bojković je preminuo nekoliko dana kasnije od zadobijenih povreda.

Dmitrović je bio sin jedinac i njegova „porodična loza je bila ugašena“, kaže Nešić.

Za pogibiju radnika Rafinerije do danas niko nije odgovarao.

„Bili su tamo i Miroslav Stanojević i Mirko Krstić, njih projektil nije fizički ozledio, ali psihički i te kako jeste“, kaže Nešić.

„Miroslav je bio šef našeg bloka, pa su ga godinama krivično gonili i teretili da je odgovoran što smo mi povređeni i što su kolege nastradale.“

Nikada se nije saznalo ko je odlučio da Rafinerija uopšte i radi, kao i druge fabrike koje su gađane u Pančevu, poput Petrohemije, i Azotare, koja je pravila veštačko đubrivo.

Svedočili su u korist Miroslava Stanojevića, kaže.

„Kao da je on mogao da ugasi postrojenje i da nas izbaci, to jednostavno nije bilo moguće i to su svi znali“.

„Ali kad imaš omču oko vrata za tri života i pet povređenih kolega ti jednostavno ne možeš mirno da spavaš. To ga je skoro uništilo“, kaže Nešić.

Oporavak

Perošević je proveo više od dva meseca u bolnici, operisan je nebrojeno puta, a osim velikih unutrašnjih povreda i intervencija, urađena je i transplantaciju kože.

„Nikada neću zaboraviti taj strah u očima kod ljudi koji su me videli odmah posle nesreće“, seća se Nešić.

Ali najteže je tek sledilo, dodaje.

„Nisam mogao da spavam i nisam smeo da budem sam, koliko sam se plašio“.

Pogledi drugih su im najteže padali.

„Svuda smo išli sa belim rukavicama, ne smemo na sunce, a kad ih skinemo u prevozu ili banci, recimo, ljudi su se zgražavali od naših ruku.

„Sve je to ostavilo duboki trag u nama“, kaže Perošević.

Kada je izašao iz bolnice, nije mogao sam da jede, ruke nisu bile od korist, a odlazak do toaleta i na tuširanje je bio nemoguća misija.

Obojica su, uz ohrabrenje i podršku, potražili psihološku pomoć.

Kada je odlazio na prvu terapiju, Nešić kaže da se, ušavši u zgradu, osvrtao da vidi da li ga neko posmatra.

„Pomogla je da se vratimo u normalu, koliko je to moguće“, priča danas.

Obojica su sledećih godina imali nekoliko korektivnih i estetskih operacija.

„Posle sedme intervencije, nešto mi je kvrcnulo u glavi, rekao sam samo da više ne idem nigde.

„Takav sam, kakav sam“, odlučno govori Nešić.

Posledice

Velike su bile posledice bombardovanja hemijske industrije u Pančevu, smatra Vladimir Beskoski, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu.

„Tokom bombardovanja, Srbija nije određivala koncentraciju opasnih materija u vazduhu, ali su podaci o zagađenju stizali i iz okolnih i iz udaljenih država, poput Grčke ili Švedske, jer su tamo izmerene povišene vrednosti“, kaže Beskoski.

Oslobađanje velikih količina opasnih materija tokom i posle bombardovanja Industrijske zone u Pančevu, negativno je uticalo na imunološki sistem, pa čak i da izazove različite vrste bolesti, dodaje on.

Izveštaji Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane ukazuju da je „veliki broj ljudi“ bio izložen uticaju toksičnih materija, koje mogu da utiču na zdravlje. Meštani nekih naselja pored same Rafinerije su kasnije evakuisani.

U ovim dokumentima navodi se da su štetne i opasne supstance ušle u vodotokove regiona, ugrozivši živi svet u rekama. dok je u kanalu industrijske zone Pančeva, bio potpuno uništen.

U Petrohemiji je gorelo i iscurelo hiljade tona otrovne i kancerogene materije koje se koristi za izradu plastičnih masa, navodi se u istraživanju Geografskog fakulteta u Beogradu.

Iscurelo je i više tona žive, a izvesne količine pomešane sa zemljom i danas se nalaze u krugu fabrike, upakovane pod sarkofagom od betona i geotekstila.

Prilikom bombardovanja Petrohemije, zagađenje iznad Pančeva bilo je 8.600 puta veće od dozvoljenog, objavljeno je u izveštaju Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. po zdravlje stanovnika.

Svake sekunde, stvaralo se 16 kilograma čađi, što je bio direktan i trenutni uticaj na zdravlje ljudi, piše u izveštaju Komisije koju je 2019. godine formirala Skupština Srbije.

Nezavisna istraživanja posledica bombardovanja Industrijske zone nisu do sada detaljno rađena.

Rafinerija nekad i sad

Posle prvih projektila, Rafinerija je stala sa radom, sve do kraja leta 1999. godine, kada su neki pogoni pokrenuti.

Direktna materijalna šteta naneta Rafineriji i drugim objektima Naftne industrije Srbije procenjena je na nekoliko milijardi dolara, kažu iz ove kompanije za BBC.

Uništena su i mnoga skladišta širom Srbije, benzinske stanice i transportna sredstva.

Tek posle dve godine, nastavljeno je prerađivanje nafte na nivou koji je bio pre bombardovanja.

Od kada je Rafinerija privatizovana i prešla u ruke ruske kompanije Gasprom njeft, u poslednjih 15 godina, uloženo je 800 miliona evra, navode iz kompanije.

‘Morao sam ponovo da učim da živim’

Godinama unazad, svakog aprila, Boško Nešić i Slađan Perošević kažu da gledaju da se sklone, samo da prođe.

„Ledi me zvuk sirene.

„Kad dođu ti dani nisam svoj, izbegavam da vidim ljude, jer mi jesmo preživeli, ali nisu svi“, suze teško zaustavlja Nešić.

I danas se kriju se od sunca, volan automobila drže u rukavicama, leti su više u kući nego napolju, a smeta im i velika hladnoća.

„Ne mrzim nikog, ali mi je bombardovanje uništilo život.

„U najboljim godinama sam otišao u invalidsku penziju i morao sam ponovo da učim da živim“, otresit je Perošević.

Pogledajte video o NATO bombardovanju:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]