NATO bombardovanje 1999: Zašto su mostovi često bili na meti i kako su sve branjeni

„Posle detonacije, ništa nisam čuo pola minuta, bio sam van sebe“, kaže 56-godišnji Selimir Ristić iz Varvarina, malog mesta nedaleko od Kruševca, za BBC na srpskom.

Tog 30. maja 1999, pred kraj NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, njegova sestra je na varvarinskoj pijaci prodavala garderobu, a on samo „naišao“.

U doba ručka, na obližnji most preko Velike Morave pala je bomba.

„Srušio se kao da je od palidrvca, a sestra mi kaže da nam je otac u tom trenutku tamo. Morao sam da je držim da ne krene za njim“, priseća se Ristić.

„Odvezao sam je kući i vratio se da tražim oca. Našao sam ga posle tri sata u mrtvačnici.“

• Prigušena svetla, zvuci aviona i plač beba: Porođaji tokom NATO bombardovanja
• Prvo veče NATO bombardovanja Jugoslavije: O strepnji, strahu i tuzi
• „Najvažnija utakmica u istoriji kluba“: Kako se u AEK-u sećaju meča protiv Partizana tokom bombardovanja
• Rečnik bombardovanja: Šizela, smirela, target, lokatori i kolateralna šteta

Uz Stojana Ristića, tog dana je u jednom od najtragičnijih događaja čitavog bombardovanja poginulo još devetoro, a ranjeno 30 civila, 17 njih teško.

Most u Varvarinu, za koji su ubrzo iz Alijanse izjavili da je „legitimna meta“, bio je samo jedan u nizu širom Srbije na meti NATO aviona.

Iz Ministarstva odbrane do trenutka objavljivanja teksta nisu odgovorili na pitanja BBC koliko je mostova gađano, oštećeno i srušeno tokom bombardovanja.

Na internetu se mogu pronaći različiti podaci: od spiska oštećenih mostova u Hronologiji bombardovanja na Vikipediji, do „58 porušenih mostova“ u pojedinim medijima, koji se pozivaju i na bilans Građevinske direkcije Srbije iz 2006. od 44 „srušena ili oštećena mosta“.

Ljubomir Vlajić, profesor Građevinskog fakulteta u Subotici, navodi „44 potpuno ili delimično srušena drumska, 17 železničkih i jedan železničko-drumski most“. u radu „Obnova i izgradnja mostova oštećenih u NATO bombardovanju SR Jugoslavije“ iz 1999. godine.

Bombardovanje je usledilo posle propalih pregovora rukovodstva Srbije i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu 1999. godine, u trenutku kada na Kosovu uveliko traju sukobi Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i srpskih bezbednosnih snaga.

Zašto su mostovi bili meta?

Kada je most u Varvarinu pogođen, svedoci su rekli da su četiri automobila upala u Veliku Moravu, ali je to bio samo prvi talas napada.

U drugom, nekoliko minuta kasnije, pogođeni su oni koji su želeli da pomognu ranjenima.

„Imao sam osećaj da će ponovo da pucaju, kao što su na mnogim mestima uvek dva puta bacali bombe, i zato sam se zadržao na pijaci, nije me povuklo da odem i ja na most.

„Srećom pa sam ostao priseban, inače ko zna šta bi sa mnom bilo“, kaže Ristić.

Spasoje Smiljanić, bivši komandant ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije tokom bombardovanja, vojničkom terminologijom objašnjava da su mostovi „bitni kao sredstvo nastupanja, napredovanja i manevra u prostoru“.

„Ako nema mosta na Savi, nemoguće je preći iz Srema u Šumadiju. Ili je moguće, ali drugim sredstvima, daleko složenije i rizičnije“, kaže Smiljanić u razgovoru za BBC na srpskom.

Na pitanje zašto su mostovi često gađani tokom bombardovanja, Smiljanić odgovara: „To ne zna ni NATO“.

„Ako je most u Murinu, na granici Crne Gore i Kosova, srušen zbog manevra crnogorskih snaga, zašto su rušeni mostovi po Vojvodini, kad su skoro sve snage odvedene na jug?“

Šest osoba, među njima troje dece, stradalo je na mostu u Murinu, pogođenom 30. aprila 1999.

„Ili zašto su rušeni mostovi u Novom Sadu“, nastavlja Smiljanić u dahu.

Sva tri mosta preko Dunava u drugom najvećem gradu u Srbiji srušena su tokom bombardovanja – Petrovaradinski 1. aprila, dva dana kasnije, Most slobode, a 26. aprila i poslednji, Žeželjev most.

Stevan Vrbaški, tadašnji gradonačelnik Novog Sada, izjavio je ranije za Vreme da je „dugo razmišljao šta to taj grad zgrešio da bude toliko razrušen i nema objašnjenja“.

Ribarski čamac spasa: Sećanja preživelih na bombardovanje Mosta slobode u Novom Sadu

U Nišu je pogođen Kameni most, iako prema rečima tadašnjeg gradonačelnika Niša Zorana Živkovića. on „nema dramatičan uticaj na ukupni saobraćaj“.

„Tuda ne prolazi nijedan magistralni put, auto-put ili nešto slično, tako da je bilo potpuno besmisleno gađati tako nešto“, kaže Živković za BBC na srpskom.

Iz NATO-a do trenutka objavljivanja teksta nisu odgovorili na pitanja BBC na srpskom zbog čega su mostovi bili meta tokom bombardovanja i koliko ih je gađano.

Umesto toga, uputili su nas na stranicu njihovog sajta posvećenu bombardovanju Jugoslavije, kao i na NATO onlajn arhivu materijala sa konferencija za medije iz 1999. godine.

Piter Danijel, portparol NATO, 1. maja 1999. je izjavio da je u prethodna dva dana gađano „sedam mostova koji predstavljaju ključne linije komunikacije između ostatka jugoslovenske vojske i snaga na Kosovu“, gde su trajali sukobi sa OVK.

Povod za intervenciju, prema zvaničnom obrazloženju NATO, bio je da se spreči humanitarna katastrofa Albanaca na Kosovu koju su sprovodile srpske bezbednosne snage, a vazdušni udari su pokrenuti bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Džejmi Šej, portparol NATO tokom bombardovanja, sredinom maja je gađanje pet različitih mostova nazvao „strateškim napadima“, a prethodno i onemogućavanjem „komunikacija i snabdevanja srpskih snaga“.

„NATO ne napada civilne, već isključivo vojne ciljeve i preduzimamo sve mere predostrožnosti da izbegnemo nanošenje štete civilima“, naveo je Šej 1999. za BBC.

„Uvek postoji cena da se pobedi zlo, to nikada, nažalost, nije besplatno, ali je cena neuspeha daleko veća.“

Pored mosta u Varvarinu, među najtragičnijim slučajevima je i gađanje mosta kod Lužana, severno od Prištine, dok je njim prolazio autobus „Niš ekspresa“.

Stradalo je 40 ljudi, među njima i deca, dok je u napadu na železnički most u Grdeličkoj klisuri pogođen voz u kome je poginulo najmanje 12 ljudi.

• NATO bombardovanje voza u Grdelici 1999: „I kuknjava, i vika, i plač, a voda nosi”
• „Morao sam ponovo da učim da živim“: Svedočenja radnika bombardovane Rafinerije u Pančevu
• Džejmi Šej za BBC na srpskom: „Žalim zbog ‘kolateralne štete’, ali je bombardovanje opravdano“
• Zločini u Velikoj i Maloj Kruši na Kosovu, 25 godina kasnije: „I dalje ne razumem zašto“

Kako su mostovi branjeni?

Ubrzo po početku bombardovanja, širom Jugoslavije počeli su skupovi i protesti protiv rata.

„Ajmo, most, da čujem“, vikao je Nenad Janković, poznatiji kao Nele Karajlić, u to vreme frontmen Zabranjenog pušenja, 12. aprila 1999. sa Brankovog mosta u centru Beograda.

Na starom snimku na Jutjubu, koji u desnom uglu ima logo televizije Pink, vidi se da je te večeri na Brankovom mostu bilo puno ljudi.

Politika Ekspres, dnevne novine bliske tadašnjem režimu Slobodana Miloševića, pisale su 11. aprila o „hiljadama građana koji su telima“ štitili most kod Beške preko Dunava, a „više hiljada Novosađana“ čuvalo je Žeželjev most.

Oba će kasnije biti pogođena.

Najviše skupova je bilo u Beogradu: Politika Ekspres piše 13. aprila 1999. o stanovnicima Koteža, Borče i Krnjače, beogradskih naselja na levoj obali Dunava, koji svake noći izlaze na Pančevački most kako bi ga sačuvali, a dan kasnije i o „živom lancu“ na mostu Gazela.

Na mostovima su održavani koncerti i igrala su se kola, a okupljeni su često nosili nacrtane mete u rukama, poznatije kao „target“.

„Da čujem vrisak jači od njihovih aviona“, čuje se Karajlić na snimku sa Jutjuba, što su prisutni poslušali i zavrištali.

Dvadeset pet godina kasnije, Karajlić za BBC na srpskom kaže da mu je „bila čast i sreća da nastupa na mostovima za vreme bombardovanja“.

„Iza sebe imam 40 godina svirki, nastupali smo na svim mogućim mestima i kontinentima, ali smo tada, zbog dejstva protivvazdušne odbrane, imali daleko najbolji lajtšou.

„Nijedan bend na svetu to nije imao“, kaže uz osmeh.

Te svirke su „vraćale i oporavljale ljude od traume“ i predstavljale im sredstvo „pražnjenja, dokaz da su još živi“, smatra on.

Zbog toga je, kaže, Brankov most često bio pun.

„Kad smo krenuli da sviramo naš najveći hit, Ženi nam se Vukota, most je počeo tako da se ljulja… Pomislio sam da ćemo ga srušiti mi, ne neprijateljski projektili.“

Svirki pod sirenama se nije plašio iako je „čovek plašljive prirode“.

„Najveća objektivna opasnost je bila kada smo svirali i kada je PVO (protivvazdušna odbrana) stvarno počeo da puca, što je značilo da su avioni i projektili iznad naših glava.

„Iz organizacije su nam javili da tom pesmom završimo nastup i pokupili smo se sa mosta u priličnom redu i disciplini.“

Fajront pesma

Dragan Kojić Keba, pevač, za BBC na srpskom

Jedne noći je na Brankovom mostu bilo sigurno 30 pevača.

Postojao je spisak ko kada peva, gledam gde je moje ime, kad ono na samom početku.

„Super“, rekoh sebi, otpevam to i odoh kući.

Međutim, kako je krenula vazdušna opasnost i kako je počelo da seva na nebu, tako je moje ime sve više pomerano ka kraju spiska.

Na kraju sam zaista bio poslednji.

Kad sam došao na red, pokojni Boki Milošević me pita ‘sine, šta pevamo’, ja otpevam „Imao sam“ i pomislim „čekaj da malo pomešam karte“.

„Dajte mi jedan a-dur“, kažem i krenem: „Samo jedan dan života, još jednu čašu mi dajte sad, jer ja sutra nisam s vama, jer sutra umreću mlad“.

Ljudi su spuštali ruke i najbrže što mogu krenuli kućama.

Dakle, pesma može da utiče na to da se skupimo, ali i da se raziđemo.

To je bila fajront pesma.

Karajlić misli da je koncerte na mostovima organizovala „raja sa Pinka“, ali naglašava da se vremenom „inicijalni pokretač izgubio“.

Drugi izvođači su BBC-ju dali najrazličitije odgovore: neki ne znaju, drugi misle da su nastupe organizovale tadašnje beogradske vlasti, treći pominju Željka Mitrovića, vlasnika televizije Pink, a ima i onih koji kažu da su „sve to organizovali JUL-ovci“, pokreta na čijem je čelu bila Mirjana Marković, Miloševićeva supruga.

„Ja sam organizovao taj program i manje-više su svi to u gradu znali“, kaže Slobodan Čerović, nekadašnji ministar turizma i jedan od osnivača Jugoslovenske levice (JUL), za BBC na srpskom.

• Zašto Srbija još nema tačan broj civilnih žrtava NATO bombardovanja
• Od „nirnberškog procesa“ do „farse“: Nedelja kada su u Beogradu osuđeni lideri NATO alijanse
• Bombardovanje RTS-a: Od presedana do „degradacije međunarodnog zakona”
• Noć kada je Amerika bombardovala ambasadu Kine

Miloševiću će kasnije pred Haškim tribunalom biti suđeno zbog ratnih zločina tokom1990-ih, između ostalog i na Kosovu, ali je on 2006. preminuo pre donošenja presude.

JUL je u vreme bombardovanja bio najbliži partner njegove Socijalističke partije Srbije (SPS).

„Ali nisam ja to vodio kao aktivnost JUL-a, već građana, to je bio civilni, nenasilni otpor agresiji“, dodaje 69-godišnji Čerović, u to vreme predsednik gradskog odbora stranke i član najužeg rukovodstva.

Ideja je došla od „nekoliko drugova na samom početku bombardovanja“, zbog „podizanja duha naroda i stvaranja jedinstva“.

Niko, kaže, nije tu nikoga zvao, već su se ljudi „sami okupljali“, što opisuje kao „veličanstvenost duha jednog naroda i građana Beograda“.

„Neki su posle, iako tek dvoje-troje, izjavili da ih je neko terao da pevaju… Niko to nikada nije radio, dolazili su svi dobrovoljno, da ne kažem da je bila stvar prestiža“, kaže.

Da nikome nije bilo naređivano potvrđuje i pevač Kojić, iako smatra da su „ljudi na vlasti i pri vlasti“ koncertima „kupili političke poene i dodvoravali se najvišim vrhovima“.

„Niko meni nije rekao moraš, bio sam dva-tri puta, ali se kasnije nisam odazivao. Nije mi više bilo do pesme, iskreno da vam kažem“, kaže Kojić za BBC na srpskom.

Čeroviću je bio problem da napravi raspored nastupa, jer „kad se neko popne na binu više neće da siđe, hoće celo veče da peva“.

Ipak, bilo je i slučajeva da „neko prođe i opsuje i nas i Miloševića“, kaže i dodaje da nikada neće razumeti zbog čega.

Slobodan Milošević i Mira Marković u sve što se dešavalo na mostovima „nisu bili umešani, ali su bili obavešteni“, tvrdi.

„I sad kad se setim tih dana, tog jedinstva i solidarnosti među narodom, meni se grlo stegne“, kaže Čerović drhtavog glasa i suznih očiju.

Učesnici koncerta su dobijali zahvalnice u obliku mete i jednu takvu ponosno će odmah po završetku razgovora poslati pevačica Jasna Milenković Jami.

„Tih dana bi mi se uvek nekako zalomilo da nastupam posle sirene za vazdušnu opasnost – sirena i sledeća sam ja, nije bilo baš prijatno“, kaže Milenković za BBC na srpskom.

„U jednoj ruci mikrofon, u drugoj target, to smo svi prkosno držali u rukama. Kada pričam sa vama o tome, malo mi to teško padne“, dodaje pomalo drhtavog glasa.

Žak Širak spasao Brankov most?

Bombardovanje je završeno 10. juna 1999. godine.

Istog dana, tadašnji francuski predsednik Žak Širak izjavljuje da je Pariz iskoristio pravo veta na predložene ciljeve NATO-a kako bi sprečio bombardovanje mostova u Beogradu.

„Nijedan vazdušni napad, a bilo ih je oko 22.000, nije izveden bez odobrenja Francuske“, rekao je Širak na francuskoj televiziji TF1, preneo je Vašington post.

„Ako beogradski mostovi danas stoje, a bili su predmet važnih i oštrih razgovora vojnih zvaničnika, to je uglavnom zasluga Francuske. Ako Crna Gora nije bila žrtva velikog broja vazdušnih udara, to je zato što sam se tome usprotivio.“

Da je Francuska odbila da dozvoli NATO-u da gađa Brankov most, izjavio je i američki general Henri Šelton.

„’Ne gubite vreme pokušavajući da dobijete odobrenje za to’, rekli su“, priseća se.

Četvrt veka kasnije

Porodice žrtava i ranjenih iz Varvarina su podnele tužbu protiv Nemačke, zahtevajući odštetu.

Slučaj je stigao i do nemačkog Ustavnog suda, ali je odbijen.

Nemačka je, kako je obrazloženo, bila uključena u „preventivno sastavljanje liste mogućih ciljeva na kojoj jeste bio i Varvarinski most“, ali time „nije doneta odluka o napadu“.

Ne postoje „opšta pravila međunarodnog prava prema kojima pojedinci prilikom kršenja humanitarnog međunarodnog prava imaju pravo na nadoknadu štete“, navodi se u obrazloženju.

„To je sve uvezano, ne zna se ko je više odgovoran – NATO ili Milošević, odnosno vlast“, smatra Selimir Ristić.

„Ubrzo posle rušenja mosta, saznajem da su naša opština i policija znali da će biti bombardovan, imali su tu informaciju.“

Pomen stradalima na mostu, kaže, zvaničnici nekad organizuju 24. marta, na dan početka bombardovanja, a nekad 30. maja, kada je njegov otac poginuo.

„Dolaze i razne delegacije iz Beograda, bila je i vojska par puta, pravi se banket od toga, klopa se i pije, kao da su došli na veselje“, priča pomalo ogorčeno.

Posle bombardovanja je za njega i porodicu usledilo desetak teških godina.

„Pretilo mi je da mi se kuća zatre totalno, da ko zna šta bude sa mnom“, kaže kratko.

Majka mu je preminula devet godina posle bombardovanja.

„Slomila je depresija, godinama sam imao muke zbog toga. Lekari, bolnica, briga i vreme časkom ode, zbog toga sam se i oženio u kasnim godinama.

„Hvala bogu, usledio je jedan sin, drugi sin, treći sin i kuća se nije zatrla. Koliko god da si u problemu, neka sila ti ne daje da propadneš“, kaže.

Pogledajte video o NATO bombardovanju:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]