NATO bombardovanje: Noć kada je Amerika pogodila ambasadu Kine u Beogradu

Bilo je blizu ponoći kada je Vlada, tadašnji mašinski inženjer, žurio ka stanu na Novom Beogradu. Te večeri bio je napolju sa dvadesetogodišnjim sinom kada su bombe počele da padaju na prestonicu SR Jugoslavije. Nestalo je struje i želeo je da što pre stigne kući.

NATO, najmoćniji vojni savez na svetu, od kraja marta „tukao“ je sa neba po Jugoslaviji u nameri da zaustavi zločine vojno-policijskih snaga predsednika Slobodana Miloševića nad kosovskim Albancima. Već je bio 7. maj 1999. godine, a vazdušni napadi predvođeni Amerikom samo su postajali sve žešći.

Vlada i njegova porodica su prethodnih nedelja provodili sate zbijeni sa komšijama u podrumu njihove stambene zgrade dok su napolju zavijale sirene za vazdušnu opasnost, moleći se da im neki zalutali projektil ne pogodi dom.

Bili su srećni oni koji su živeli tik kraj kineske ambasade – mislili su da će ih blizina sigurno zaštititi.

Ali dok su se Vlada i njegov sin približavali staklenim vratima ulaza u njihovu zgradu, na nebu nad Beogradom pojavili su se američki nevidljivi borbeni avioni B-2. Naciljali su metu na osnovu preciznih koordinata koje je odabrala i odobrila CIA. Vlada je stigao samo da čuje šišteći zvuk dolazećeg projektila. Nije bilo vremena za skrivanje. Vrata su se rasprsla, zasuvši ih staklom.

„Udarna snaga prve bombe odigla nas je sa zemlje i pali smo nazad… Potom su se bombe stuštile jedna za drugom – bam, bam, bam. U eksploziji su se polomile sve roletne u bloku, svi prozori su se razbili.“

Bili su prestravljeni, ali nepovređeni. Svih pet bombi pogodilo je ambasadu koja se nalazila 100 metara od njih.

Amerika i NATO su već bili na meti oštrih kritika zbog sve većeg broja civilnih žrtava u bombardovanju sprovedenom bez odobrenja Ujedinjenih nacija i uz energično protivljenje Kine i Rusije. Ovog puta su napali simbol kineskog suvereniteta u srcu Balkana.

Na drugom kraju grada, Šen Hong, kineski biznismen sa dobrim „vezama“, čuo je da je pogođena ambasada. Odbio je da poveruje. Svega nekoliko dana ranije, otac ga je zvao iz Šangaja i šalio se da bi trebalo da parkira novi mercedes u diplomatskom kompleksu gde bi bio bezbedan.

„Pozvao sam jednog policajca kog sam poznavao i rekao mi je, Šen, ambasada je stvarno pogođena. Kada mi je rekao da odmah da dođem, shvatio sam da se to stvarno desilo, da je istina.“

Kad je stigao, na licu mesta je vladao potpuni haos. Ambasada je bila u plamenu; osoblje prekriveno krvlju i prašinom iskakalo je kroz prozore.

Političari bliski Miloševiću – protiv kog je dve nedelje ranije međunarodni krivični tribunal u Hagu podigao optužnicu za zločine protiv čovečnosti – već su pristizali kako bi osudili bombardovanje kao najnoviji primer NATO varvarstva.

„Nismo mogli da uđemo, bilo je mnogo dima, nije bilo struje, nismo mogli ništa da vidimo. Bilo je strašno“, rekao je Šen.

Spazio je kulturnog atašea, čoveka koga je poznavao, koji je vezao zavese jednu za drugu da bi se spustio kroz prozor sa prvog sprata. „Nismo videli da je povređen, a ni on to nije primetio. Tek kad sam se rukovao s njim shvatio sam da su mi ruke oblivene krvlju. Rekao sam mu: ‘Povređen si, povređen si!’ – ali kad je on to video, pao je u nesvest.“

Narednog dana Šen je saznao da je dvoje njegovih bliskih prijatelja – nedavno venčani novinari Hsu Singhu (31) i Žu Jing (27) – stradalo u eksploziji bombe koja je pogodila deo ambasade u kom su spavali.

Ovaj mladi bračni par radio je za dnevnu novinu Guanming (Prosvetljenje) – zvanični list Komunističke partije. Hsu, diplomirani filolog koji je tečno govorio srpski, beležio je život u Beogradu tokom bombardovanja u feljtonu specijalnih reportaža nazvanom „Život pod bombama“.

Žu Jang je radila kao umetnička urednica u odeljku za oglašavanje lista Guanming. Kad je saznala za smrt ćerke, njena majka je kolabirala od žalosti i završila u bolnici, tako da je Žuin otac u Beograd došao sam po telo.

Treća novinarka, 48-godišnja Šao Junhuan iz novinske agencije Sinhua, takođe je poginula. Njen muž Kao Rongfei je oslepeo od eksplozije. Vojni ataše ambasade, za koga se veruje da je vodio obaveštajnu ćeliju u zgradi, vraćen je u Kinu u komi. Ukupno je stradalo troje ljudi, a ranjeno ih je najmanje 20.

Za Šena, ovo je praktično bila objava rata. Narednog dana, on je poveo protest na ulicama Beograda noseći transparent na kom je pisalo: „NATO: Nacistička američka teroristička organizacija“.

Bila to najava svega što će uslediti.

Svega nekoliko sati kasnije, počela su da se ustaljuju dva suprotstavljena narativa. Oni su se tokom narednih meseci samo učvršćivali i pružili temelj za ono kako se o događaju – koji i dalje baca senku na odnose SAD-a i Kine – priča i danas, od internet foruma do sastanaka američkih i kineskih zvaničnika.

Bombardovanje je pokrenulo razne spekulacije, a nije manjkalo pitanja bez odgovora – nedostajali su delovi slagalice koji su sastavljani kako bi se razvila teorija o velikoj zaveri. O ovoj intrigi raspravljalo se u nekim od najcenjenijih listova na svetu.

Ali, kako ističu bivši NATO zvaničnici, za 20 godina na videlo nije izašao nijedan nedvosmislen dokaz koji ukazuje na ono u šta veruje gotovo čitava Kina, a Amerika kategorički negira – da je bombardovanje bilo namerno.

U tim prvim satima pošto su pale bombe, Amerika i NATO nisu gubili vreme da javno saopšte kako se radi o nesrećnom slučaju. Kineski predstavnik u UN-u, međutim, proglasio je to „ratnim zločinom“ i „varvarskim činom“.

U Briselu, portparola NATO-a Džejmija Šeja – čiji je londonski Kokni akcenat bio svakodnevni glas rata – probudili su usred noći i rekli da će ujutro morati pred novinare.

Informacije dostupne u te sitne sate bile su oskudne, ali on je ponudio neka od prvih objašnjenja za to što se dogodilo uz izvinjenje. Borbeni avioni, rekao je on sa podijuma za brifing, „pogodili su pogrešnu zgradu“.

„To vam je kao sudar vozova ili saobraćajna nesreća – znate šta se desilo, ali ne znate zašto se desilo“, kaže on 20 godina kasnije. „Trebalo je mnogo više vremena da se to utvrdi… Ali bilo je od samog starta jasno da strana ambasada kao meta nije bila deo NATO-ovog plana.“

Bilo je potrebno više od mesec dana da Amerika pruži Kini potpuno objašnjenje: da je niz grešaka doveo do toga da kinesku ambasadu pogodi pet bombi navođenih dži-pi-esom – uključujući jednu koja je prošla kroz krov ambasadorove rezidencije pored glavne zgrade ali nije eksplodirala, najverovatnije mu tako spasivši život.

Prava meta, rekli su zvaničnici, bilo je sedište Savezne direkcije za promet roba posebne namene (SDPR) – državne agencije koja se bavila uvozom i izvozom vojnog naoružanja i opreme. Siva poslovna zgrada je danas i dalje na istom mestu – stotinak metara od nekadašnje ambasade.

NATO se isprva nadao da će bombardovanje trajati svega nekoliko dana, sve dok Milošević ne popusti. Ali u trenutku kad je pogođena ambasada Kine, bombardovanje je trajalo već šest nedelja. U žurbi da se pronađe stotine novih meta da bi se održao kontinuitet vazdušnih napada, CIA, koja obično ne učestvuje u odabiru meta, donela je odluku da treba gađati zgradu SDPR-a.

Međutim, najmoćnija obaveštajna služba u Americi kaže da je koristila lošu mapu.

„Jednostavno rečeno, jedan od naših aviona napao je pogrešnu metu, zato što su uputstva za bombardovanje bila zasnovana na zastareloj mapi“, rekao je američki sekretar za odbranu Vilijam Koen dva dana posle bombardovanja. On je govorio o mapi američke vlade koja izgleda nije pokazivala pravu lokaciju kineske ambasade, niti Savezne direkcije za promet roba posebne namene.

Svi američki obaveštajci su adresu za zgradu SDPR-a imali kao Bulevar umetnosti 2 i upotrebljena je osnovna vojna navigaciona tehnika za približno izračunavanje njenih koordinata. Ta tehnika bila je toliko neprecizna, izjavio je kasnije direktor CIA Džordž Tenet, da nije smela biti korišćena za biranje meta za napad iz vazduha.

Nadovezavši se na prvobitnu grešku, rekao je Tenet, obaveštajne i vojne baze podataka korišćene za unakrsnu proveru meta nisu imale navedenu novu lokaciju ambasade, uprkos činjenici da su mnoge američke diplomate boravile u samoj zgradi.

Da je bilo ko na terenu posetio lokaciju za bombardovanje zatekao bi ograđeni kompleks, petospratnu zgradu sa orijentalnim nakrivljenim krovom i zelenim crepom, bronzanu ploču na kojoj piše da se radi o ambasadi i ogromnu jarkocrvenu kinesku zastavu koja se vijori na visini većoj od 10 metara.

Mnogima je bilo teško da poveruju u samu suštinu objašnjenja američke Centralne obaveštajne agencije: najnaprednija vojska sveta bombardovala je zemlju sa kojom se nalazi u Savetu bezbednosti i jednu od najglasnijih protivnica bombardovanja NATO zbog greške u mapama. Kina je odbijala da ga prihvati. Za ovu zemlju, priča prosto „nije uverljiva“.

„Kineska vlada i narod ne mogu da prihvate zaključak da je bombardovanje bilo greška“, rekao je ministar spoljnih poslova američkom izaslaniku koji je poslat u Peking u junu 1999. da objasni šta se desilo.

Ali, zašto bi Amerika namerno napala Kinu?

Nedugo posle svitanja u subotu 8. maja 1999. godine, Dejvid Renk, američki diplomata u Pekingu, ustao je iz kreveta.

Uključio je televizor i prebacio ga na CNN. Američka informativna mreža prenosila je uživo snimke kineske ambasade iz koje kulja gusti dim u mrklom mraku Beograda.

Istog popodneva, na hiljade nezadovoljnih kineskih demonstranata okupilo se ispred zgrade. Ali Renk je u tom trenutku bio prilično smiren. Nazvao je svog nadređenog, šefa političkog odeljenja: „Rekao sam, znaš, Džime, ovo je nešto najluđe na svetu.“

Diplomata je iz svoje rezidencije požurio u ambasadu na drugom kraju ulice, gde su američki zvaničnici pokušavali da shvate šta se desilo. Nešto je očigledno pošlo po zlu, ali to mora da je bila, sigurno je bila, tragična greška.

„Bilo je savršeno očigledno da se radi o nesrećom slučaju kakvi se dešavaju u jeku rata… Tada nisam mislio da će to u budućnosti predstavljati ozbiljan problem. Očigledno jeste bio ozbiljan problem, ali ne ona vrsta konfliktnog incidenta u koji se sve pretvorilo“, rekao je Renk.

Ali u narednim satima, postalo je jasno na koji način će reagovati kineska vlada i kineski narod.

Renk je počeo da dobija pozive od liberalnih kineskih prijatelja koji su bili sablažnjeni bombardovanjem. Američki novinari primali su slične pozive od kineskih kontakata sa pro-američkim stavovima, koji su izražavali nevericu i osećaj izdaje.

Kineski državni mediji već su izlagali nedvosmislen narativ – bombardujući kinesku diplomatsku ispostavu, Amerika je prekršila međunarodni zakon. „Jezik koji sam čuo da koriste mnogi Kinezi bio je sasvim identičan. Bili su to, gotovo od reči do reči, isti izrazi iskrenog besa“, rekao je Renk.

Tog popodneva na ulice Pekinga izašlo je hiljade studenata. Okupili su se ispred ambasada i sve je vrlo brzo postalo veoma nasilno.

„Povadili su komade kaldrme. Ulice Pekinga nisu presvučene trotoarom, one imaju krupne pločice, a oni su ih vadili, razbijali i bacali ih preko zida“, rekao je Renk.

Mnogi komadi tog betona razbili su prozore zgrade u kojoj se šćućurilo više desetina pripadnika osoblja ambasade, uključujući američkog ambasadora Džejmsa Sasera. Napadnuta su i uništena službena vozila ambasade.

Poruka je bila jasna: bombardovanje je bilo namerno i, kao što je glasio jedan slogan, „za krv Kineza mora se platiti u krvi“. Protesti su se nastavili narednog dana, sa još više ljudi – prema nekim izveštajima čak 100.000 njih – koji su se stuštili na diplomatski kvart, bacajući kamenje, farbu, jaja i beton na britansku i američku ambasadu.

„Osećamo se kao taoci“, rekao je tada portparol ambasade Bil Palmer zatočen u jednoj od zgrada.

Demonstracije ovih razmera nisu viđene u strogo kontrolisanoj Kini 10 godina, otkako su studenti 1989. godine predvodili prodemokratsku pobunu na pekinškom trgu Tjenenmen.

Ovaj put, bes je bio preusmeren sa Komunističke partije, ali, kako se približavala desetogodišnjica od surovog obračuna sa studentima na Tjenenmenu, vlada je morala da pronađe ravnotežu između davanja oduška javnom nezadovoljstvu i očuvanja kontrole.

U retkom televizijskom obraćanju, potpredsednik Hu Đintao izrazio je podršku protestima, ali je i upozorio da oni moraju da ostanu „u skladu sa zakonom“.

Bura nezadovoljstva nije bila ograničena samo na Peking. Mase su tog vikenda izašle na ulice Šangaja i drugih gradova. U centralom gradu Čengduu, zapaljena je rezidencija američkog konzula.

Veiping Kin, tada osamnaestogodišnji studentski vođa na pomorskom koledžu u južnom gradu Guangžuu, rekao je da demonstranti nisu bili obavešteni da se NATO već izvinio za ono za šta je tvrdio da je nesrećan slučaj.

„Vlada je krila ovu važnu informaciju. Nisu nam rekli – i tako su mladi, zapravo svi, bili veoma besni. Samo smo želeli da izađemo na ulice i protestujemo protiv Sjedinjenih Američkih Država.“

On je rekao da je studentima isprava rečeno da moraju da ostanu u spavaonicama. Ali 24 časa posle bombardovanja, vođstvo univerziteta reklo mu je da im treba 30.000 studenata na ulicama oko američkog konzulata – od kojih je 500 bilo sa pomorskog koledža.

Ostrašćeni studenti izvlačili su lutriju da bi odlučili ko će da ide. Trpani su u autobuse i dobijali saopštenja za čitanje koja su sadržala kruti zvanični jezik emitovan na državnim medijima. „Dali su nam duge rečenice. Ali na ulici je jako teško pričati u dugim rečenicama.“ On je umesto toga odlučio da izvikuje parole o zlom NATO-u i Americi.

„Bili smo mladi i bili smo besni. Emocije su nam pokuljale poput velikog talasa“, rekao je Kin, koji danas živi u SAD i kritikuje kinesku vladu preko Jutjub video postova.

Dejvid Renk se složio da je bes bio autentičan. „Mislim da ne bi bilo fer prema kineskom narodu reći da taj bes proizveo sistem“, rekao je on. „Ogorčenje je bilo pravo.“

Od ranih 90-tih, Kina se upustila u organizovanu kampanju da u narodu pobudi nacionalizam i izloži ih „patriotskom vaspitanju“.

Narativ na kom se insistiralo u školskim udžbenicima, fakultetskim učionicama i medijima bio je da je Kina – dom velike i dobroćudne civilizacije – potčinjena i ponižena pred zapadnim silama. Bombardovanje ambasade u Beogradu uklapalo se u tu priču.

„Bes koji je osećao običan Kinez mislim da može da se shvati samo u tom istorijskom kontekstu, da su vas učili da mrzite Zapad“, rekao je Piter Gris, profesor kineske politike na Univerzitetu u Mančesteru i ekspert za kineski nacionalizam.

Za Liua Minfua – penzionisanog pukovnika Narodnooslobodilačke vojske poznatog po tvrdokornim stavovima prema Americi – bombardovanje ambasade bio je samo deo niza događaja koji dokazuju da je Amerika povela „novi Hladni rat protiv Kine“.

„To je bilo potpuno namerno. Bilo je ciljano, planirano bombardovanje, a ne nesrećni slučaj.“

Kina je za bombardovanje dobila 28 miliona dolara odštete od SAD-a, ali je morala da vrati skoro tri miliona dolara za štetu načinjenu američkom diplomatskom posedu u Pekingu i na drugim mestima. SAD je platila još 4,5 miliona dolara porodicama stradalih i ranjenih.

Ali kakve su to aktivnosti mogle da se odvijaju u Kineskoj ambasadi u Beogradu?

Na dan bombardovanja, Dušan Janjić, akademik i zagovornik etničkog pomirenja u Jugoslaviji, bio je na ručku u jednom luksuznom restoranu u centru Beograda sa čovekom koga je smatrao dobrim prijateljem.

Ren Baokai bio je vojni ataše u kineskoj ambasadi i Janjić kaže da mu je iznenađujuće otvoreno pričao o tome da Kina špijunira NATO, američke operacije i prati borbene avione. Ataše ga je pozvao te noći na večeru u ambasadu zato što je znao da ovaj voli kinesku hranu.

„A ja sam počeo da se šalim: ‘Ma daj, bombardovaće vas, ne dolazim!'“, priseća se Janjić. Ali samo je zbijao neslane šale: nije zaista mislio da će NATO gađati ambasadu.

Janjić, međutim, nije mogao da stigne na večeru, a te noći kad su projektili pogodili zgradu, Rena je eksplozija odbacila do tavanice, a potom je upao u krater koji je napravila bomba. Pronađen je u podrumu u komi tek narednog jutra.

Pet meseci posle napada, u oktobru 1999. godine, dva lista – britanski Obzerver i danski Politiken – sugerisala su da su aktivnosti kojima je rukovodio vojni ataše mogle da dovedu do namernog američkog bombardovanja.

Navodeći izvore iz NATO-a, oni su pisali da je ambasada korišćena kao stanica za reemitovanje u komunikaciji Jugoslovenske vojske i zbog toga bila skinuta sa liste zabranjenih meta. Američka državna sekretarka Medlin Olbrajt nazvala je tu priču „besmislicom“, dok je britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk rekao da „ne postoji nijedan jedini dokaz“ koji bi to potkrepio.

Ali, dve decenije kasnije, Jens Holso, dopisnik Politikena za Balkan od 1995. do 2004. godine, i Džon Svini, bivši novinar Obzervera a sada BBC-ja, rekli su da i dalje stoje iza svojih izveštaja koji tvrde da je bombardovanje bilo namerno.

Holso kaže da ga je na istragu najpre navelo to što je Džordž Tenet javno izjavio da satelitski snimci nisu pokazivali nikakve znake da se radi o ambasadi – „nije bilo zastava, nije bilo grbova, nije bilo jasnih obeležja“ – a istina je da su postojala sva tri.

Jedan od njegovih izvora – na vrlo visokom položaju u danskoj vojsci – bio je spreman da zvanično i javno potvrdi da je bombardovanje bilo namerno, rekao je on. „Onda se odjednom predomislio i rekao da ako mi prozbori još koju reč o ovome ne samo da rizikuje da dobije otkaz, već i da bude krivično gonjen.“

Holso je rekao da je u to vreme bilo očigledno da je postojala vojna saradnja između Srba i Kineza – i da je rođenim očima video kako vojna vozila ulaze u Kinesku ambasadu i izlaze iz njih.

Američki zvaničnici su za Njujork Tajms rekli da su posle bombardovanja saznali kako je ta ambasada bila najznačajnija kineska platforma za sakupljanje obaveštajnih podataka u Evropi.

Ren Baokai je preživeo i kasnije dobio čin generala. On je odbio intervju sa BBC-jem, rekavši da je sada u penziji.

Kineski ambasador koji je za dlaku preživeo napad, Pan Žanlin, negirao je u svojoj knjizi da je ambasada korišćena za reemitovanje i da je Kina, u zamenu, dobila delove američkog nevidljivog lovca F-117, kog su srpske snage oborile u ranoj fazi NATO bombardovanja.

Naširoko se veruje da Kina zaista jeste došla do delova aviona kako bi proučila njegovu tehnologiju. Takođe se spekuliše da je Kina iskoristila vazdušne napade NATO-a da bi testirala tehnologiju za otkrivanje nevidljivih bombardera koje je inače nemoguće otkriti.

Ali čak i ako su sve te priče istinite – ostaje pitanje: da li bi Amerika zaista rizikovala da namerno bombarduje ambasadu Kine?

Konsenzus ne postoji čak ni među insajderima iz bivše Jugoslavije. Jedan bivši oficir vojne kontraobaveštajne službe rekao je za BBC kako smatra da je bombardovanje bilo namerno i da je objašnjenje CIA-e smešno, dok je jedan drugi, penzionisani pukovnik, rekao da veruje u priču Amerikanaca.

„Kad se desi nešto loše, svi veruju da mora da postoji neki tajni razlog za to – da se nije radilo o brljotini već o teoriji zavere“, rekao je bivši portparol NATO-a Džejmi Šej. „Mislim da je to potpuna glupost – bilo je to omaška u čitanju mapa i veoma ozbiljna greška.“

Jednog sunčanog dana krajem aprila, više od desetine svežih buketa cveća našlo se uredno složeno kraj spomen ploče, ali je Šen Hong i dalje osećao potrebu da ih presloži. On redovno dolazi na mesto bombardovanja ambasade, da ukaže poštu prijateljima koji su poginuli. Ali ovih dana je tamo retko sam.

Autobusi puni kineskih turista pristižu svaki dan da razgledaju spomenik i statuu kineskog mudraca i filozofa Konfučija koji se nalazi u blizini.

Mladi kineski par, Žang i He, došli su u Beograd na medeni mesec i odlučili da posete spomenik. Otprilike su istog godišta kao i Hsu Singhu i Žu Jing kad su stradali 1999. godine. „Ovde je poginulo troje naših zemljaka. Znamo za to otkako smo bili deca i došli smo to da vidimo“, rekao je He.

Jang, vodič koji predvodi tridesetak sredovečnih kineskih turista na dvonedeljnoj autobuskoj turneji kroz Balkan, rekao je da je lokacija ambasade obavezna stanica. „Našu ambasadu su uništili Amerikanci. Svaki Kinez zna za to.“

Kina 1999. godine nije bila ekonomska, tehnološka i vojna sila kakva je danas. Bila je usredsređena na to da se obogati i spoljna politika nije bila dominantna. Ali 20 godina kasnije, ova zemlja sedi za glavnim stolom sa Amerikancima i njene ambicije širom sveta to odražavaju.

Lokacija ambasade u Beogradu pretvara se u Kineski kulturni centar koji će biti jedan od najvećih u Evropi. Teško može da vam promakne simbolika: poprište nacionalnog poniženja i tragedije koju je izazvao Zapad se iznova rađa, kao svetli spomenik veličanstvenoj istoriji Kine.

To je znak da Peking ne planira skorije da zaboravi bombardovanje koje mu omogućuje da Ameriku predstavi kao imperijalističku supersilu koja želi da naudi Kini. Diplomate koje su radile u Pekingu kažu da se ovaj događaj još uvek redovno poteže u razgovorima.

Ali čak i oni koji su pozivali na momentalnu odmazdu 1999. godine danas shvataju da je prava sreća da se reakcija Kine nije otela kontroli: nije ubijen nijedan Amerikanac. a sporazum o kompenzaciji omogućio je Pekingu da podvuče crtu – mada veoma tanku – ispod tog incidenta.

„Bili smo zemlja sa najbržom stopom razvoja, naša ekonomija je svake godine rasla dvocifreno. Da smo sa tim tada zastali zbog rata, mnogo bismo izgubili“, rekao je Šen dok se još jedna grupa turista približavala spomen ploči.

„Po prirodi, ja sam radikalan. Uvek sam više za rat nego za razgovor. Ali kada se danas osvrnem, vidim da su to dobro uradili. Jer sada možemo da budemo na ravnoj nozi sa Amerikancima.“

Dodatno istraživanje: Elen Đin