Među golim borovima, na blagom uzvišenju, čuči gotovo napušten objekat bele fasade.

Omanji papir zalepljen na vratima otkriva da je reč o zdravstvenoj ustanovi: Bolnica za plućne bolesti, Sanatorijum.

Nekoliko metara dalje, na zgradi u sličnom stanju, postavljena je četvrtasta ploča na kojoj su uklesane reči: „Žrtvama nastradalim u NATO agresiji doma za penzionere„, praćene imenima poginulih.

Nekoliko minuta posle ponoći 31. maja, pre tačno 25 godina, četiri projektila pala su na sanatorijum, dom za stare i paviljone u Surdulici, malom mestu na jugu Srbije.

Stradalo je 20 ljudi, a 88 je ranjeno.

Spasioci su i posle 12 sati vadili tela iz ruševina, iz srušene zgrade virila je ljudska ruka.

„Probudila me je silovita detonacija. Na ulici je bilo kao dan.

„Kada smo otišli do sanatorijuma, žrtve su već bile uklonjene, ali je na granama i dalje bilo ostataka njihove odeće“, priseća se Dejan Svitac, meštanin Surdulice za BBC na srpskom.

Sličan broj žrtava bio je i u prethodnom NATO napadu na ovo mesto, 27. aprila.

Tog dana, Milica Milovanović izgubila je sina, brata, snaju, bratanca, bratanicu i majku.

„’Nemojte da brinete, tu sam ja, ja ću da vas štitim’, bile su sinovljeve poslednje reči“, govori ona za BBC na srpskom.

„I jeste, samo nije sebe sačuvao“, dodaje, brišući suzne oči.

• „Crni dan“: Kada su centar Niša zasule NATO kasetne bombe
• NATO bombardovanje voza u Grdelici 1999: „I kuknjava, i vika, i plač, a voda nosi”
• „Morao sam ponovo da učim da živim“: Svedočenja radnika bombardovane Rafinerije u Pančevu

General Konrad Frajtag, vojni portparol NATO, rekao je posle napada na sanatorijum da su ratni avioni pogodili dve mete u Surdulici: skladište municije i vojnu kasarnu, ali je negirao da su rakete pogodile bolnicu.

Mesec dana kasnije, tokom svedočenja u Kongresu, američki zamenik sekretara za odbranu Džon Hamre izjavio je da je „reč o totalnoj nesreći“, dodajući da je „ljudska greška dovela do udara u bolnicu“.

„Pogodili smo bolnicu. Nismo hteli. Pilot se zbunio“, dodao je Džordž Tenet, tadašnji direktor Centralno-obaveštajne službe.

NATO bombardovanje usledilo je, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, posle propalih pregovora Srba i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine,

Povod za intervenciju, prema obrazloženju alijanse, bilo je sprečavanje dalje humanitarne katastrofe i progona Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpske bezbednosne snage.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

‘Pobegli od jednog, da bi stradali u drugom ratu’

U klinici za plućne bolesti, nadomak centra Surdulice, pored pacijenata, boravili su i izbegli iz Hrvatske u avgustu 1995. godine.

Tokom policijsko-vojne operacije hrvatskih snaga u avgustu 1995. godine, domove je napustilo više od 200.000 Srba sa područja Republike Srpske Krajine, nepriznate formacije nastale na teritoriji Banije, Like, Korduna i Severne Dalmacije.

Vojnom akcijom, Hrvatska je povratila kontrolu nad ovom oblasti kojom je prethodnih godina upravljalo lokalno srpsko rukovodstvo uz podršku Beograda.

Među 20 ljudi, koliko ih je stradalo tog 31. maja, najviše je bilo izbeglica.

Dva dana ranije, nekoliko metara od Dejanove kuće, na obližnju njivu pao je projektil.

Naviknuti na zvuke sirena i aviona, kad god bi počeo napad, skrivali bi se ispod štoka.

„Sama pomisao da u jednoj sekundi nešto može da vas zbriše bila je strašna i jeziva.

„Strah se samo produbljivao. Posle napada na sanatorijum, postalo je svima jasno da nijedan objekat više nije siguran“, govori on, 25 godina kasnije.

Taj dan ne zaboravlja ni njegov sugrađanin Miomir Trajković.

Bio je u podrumu kada je detonacija odjeknula.

„Svi smo se uznemirili i sklupčali u jedno ćoše“, prepričava tu noć.

Ubrzo se proširila vest da je pogođen sanatorijum, da ima žrtava i da je među njima najviše izbeglica.

Na ulicama je vladao muk.

„Pomišljaš kako su ti ljudi pobegli od jednog rata, da bi poginuli u drugom“, govori ovaj 39-godišnjak za BBC na srpskom.

‘Retko se napadi na bolnice krivično gone’

Martin van der Hajden, pravnik i profesor, Londonska škola

Prema međunarodnom humanitarnom pravu, bolnice nisu više zaštićene ako se koriste za radnje koje se smatraju „štetnim za neprijatelja“, odnosno ako služe za bilo koju vojnu svrhu.

Tada mogu da postanu meta, ali prethodno treba da se izda upozorenje i da dovoljno vremena kako bi se evakuisali pacijenti i osoblje.

Vojne i naoružane grupe optužene za napade na medicinske ustanove često to poriču, tvrde da nisu znale da je reč o bolnici ili navode da je do napada došlo greškom.

Sve češće optužuju i drugu stranu za kršenje međunarodnog prava, braneći se da je bombardovana ili napadnuta zdravstvena ustanova korišćena kao komandni centar, za zaštitu boraca, skladištenje oružja, ili da je njeno zemljište služilo kao lansirna platforma za rakete.

Čini se da je to slučaj i sa napadom na sanatorijum u Surdulici.

Retko se dešava da se napadi na zdravstvene ustanove krivično gone.

Pri Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal), u maju 1999. osnovan je Komitet sa ciljem da se ispitaju navodi o kršenju međunarodnog zakona tokom NATO bombardovanja, ali se u finalnom izveštaju nisu bavili napadima na zdravstvene ustanove tokom ovog sukoba.

Dokazi pokazuju da je eksplozivno oružje primarni uzrok oštećenja zdravstvenih ustanova tokom sukoba, sa dugoročnim štetnim efektima. U međunarodnoj zdravstvenoj zajednici sve je veći konsenzus da treba da se uvedu strožije mere zaštite kada je reč o zdravstvenim ustanovama poput potpune zabrane napada na njih ili zabrane eksplozivnog oružja u ovim oblastima, ali je za to potrebna i podrška organizacija poput Ujedinjenih nacija ili Svetske zdravstvene organizacije.

• Prigušena svetla, zvuci aviona i plač beba: Porođaji tokom NATO bombardovanja
• Prvo veče NATO bombardovanja Jugoslavije: O strepnji, strahu i tuzi
• Rečnik bombardovanja: Šizela, smirela, target, lokatori i kolateralna šteta

Različite organizacije su po završetku bombardovanja kritikovale i optuživale NATO za kršenje međunarodnog humanitarnog prava.

Tako se u izveštaju Amnesti internešenela iz juna 2000. navodi da je, ako je NATO namerno bombardovao bolnički kompleks u Surdulici jer je verovao da su u njemu vojnici, verovatno „prekršen član 50, (dopunskog) Protokola I“ iz Ženevske konvencije o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba.

Prema njemu, „prisustvo pojedinaca među civilima koji nemaju takav status, ne lišava civile zaštite koju im garantuje zakon“.

‘Moja kuća je jača od tvoje’

Nepunih mesec dana pre gađanja sanatorijuma, NATO projektili pogodili su i dve kuće u blizini kasarne u ovom mestu na jugu Srbije.

U jednoj od njih, stradao je sin Milice Milovanović. Tog 27. aprila, poginula je i čitava porodica njenog brata.

Sa ćerkom, sinom, svekrom i svekrvom, Milica je od početka bombardovanja boravila na selu, dva kilometra udaljenom od Surdulice.

Veče uoči napada, dogovorila se sa decom da poseti brata i majku koju nije videla od početka sukoba.

Brat Vladimir Milić je sa ženom i decom bio u Surdulici, s vremena na vreme bi je obilazio i donosio namirnice, imao je prodavnicu.

„Moja kuća je jača od tvoje, što ne pređeš kod nas“, govorio joj je često.

Dva dana pre nego što će raketa pogoditi njegovu kuću, rekao joj da „ne brine i da neće biti gladna, dok god je on živ“.

To će, ispostaviće se, biti njihov poslednji susret.

Jutro 27. aprila 1999. bilo je uobičajeno.

Umesto nje, u Surdulicu odlazi sin Miomir, tada 17-godišnjak, sa njenim bratancem – hteli su da gledaju film na video-kaseti.

Nije prošlo ni sat vremena, čula je avione i videla dim u daljini, pomislivši da je pogođena kasarna.

Ubrzo se oko njene kuće okupilo mnoštvo ljudi, ali Milici ništa nije bilo jasno.

Davali su joj lekove za smirenje, ponavljajući da su njeni dobro i da ih je eksplozija samo okrznula.

U tom trenutku, svi osim nje znaju da su joj stradali sin i bratovljeva porodica.

Uskoro joj stiže i suprug i zajedno kreću ka Surdulici, gde umesto bratovljeve kuće zatiču ogromnu rupu.

„Nisam ni pomišljala da su nastradali, prosto nisam“, dodaje, dok ispija kafu i gasi cigaretu za cigaretom.

Te noći nije mogla da spava i, kada su je ujutru pozvali iz mrtvačnice da dođe i identifikuje tela, samo je ponavljala „koja tela“ i „šta se dešava“.

Pokazali su joj jedan deblji lančić. Odmah ga je prepoznala.

U susednoj prostoriji, videla je crne kese i pala u nesvest, što će joj se desiti još dva puta do sahrane.

Sin Miomir pohađao je srednju tehničku školu, želeo je da bude policajac i zvali su ga Miki.

„Bio je izuzetno dete, milo, niko mi se nikada nije požalio na njega“, kaže danas, i glas joj se gubi.

‘Jedna bomba je zalutala’

Tih dana, novinari su izveštavali o mučnim prizorima kako spasioci pokušavaju da izvuku delove tela iz ruševina kuća, dok buldožeri raščišćavaju gomile betona.

Dejan Svitac i dalje pamti crveni dim koji se tada širio njegovim rodnim mestom.

„Nekoliko dana posle napada, prizor je bio strašan. Onako nešto viđalo se samo na filmu.

„Bile su to kuće sa ogromnim rupama, trećina Surdulice bila je u ruševinama, strašno“, prepričava on.

Dan posle napada 27. aprila, NATO je saopštio da je uspešno gađao kasarnu u Surdulici.

„Svaka tvrdnja da NATO gađa civile je potpuno lažna.

„Preduzimamo sve moguće mere predostrožnosti kako bismo izbegli nanošenje štete civilima, ali, nažalost, ne možemo u potpunosti isključiti tu mogućnost tokom sukoba kao što je ovaj.“

Đuzepe Marani, tadašnji general ratnog vazduhoplovstva Italije izjavio kasnije da je „posle više od 4.000 napada, jedna bomba zalutala“.

„Uložili smo sve napore da izbegnemo kolateralnu štetu. Ovakve stvari se mogu desiti i desile su se“, dodao je.

U napadu je kompletno uništeno 50 kuća, a oštećeno 12 puta više objekata.

‘Sina ništa ne može da mi zameni’

Sanatorijum je u Surdulici prvi put otvoren pre tačno 100 godina.

Iako je zgrada posle bombardovanja obnovljena, fasada se već ljušti, nameštaj je višedecenijski, ormari se klate.

Zaposleni o 31. maju ne žele da govore, poručujući da je sve već rečeno.

U obližnjoj zgradi ponovo je starački dom, nekoliko ljudi u tišini sedi pod rascvetalom krošnjom.

Na mestu kuće gde su stradali Miličin sin i bratovljeva porodica, podignut je novi objekat, u kojem ona danas živi.

Ćerka joj sa porodicom stanuje nekoliko metara dalje. Ima troje dece.

„Kada je rodila prvog sina, kao da sam ponovo videla mog Mikija.

„Ponosna sam na unuke i ćerku, to mi daje volju da živim, ali sina ne može niko da mi zameni“, kaže, ne skidajući pogled sa njegove fotografije.

Groblje je u početku posećivala gotovo svakodnevno, a sada kada su godišnjice ili praznici, „kad se nakupi muka“.

Suprug je utehu za gubitak deteta tražio u piću, od čega se bezuspešno lečio.

Pre devet godina, obesio se u porodičnom dvorištu.

Ova 64-godišnjakinja prima porodičnu penziju koja iznosi 21.000 dinara.

Bere maline, kako bi dopunila budžet i kupila ogrev za zimu.

Pomoć joj posle tragedije niko nije ponudio.

„Nije meni do para, daj Bože da su mi svi živi, pa i u jednoj sobici da smo, ne moram ništa da jedem, samo da mogu da ih gledam.

„Trudim se da budem jaka, ali je previše tuge. Bolje da sam ja stradala, nego deca“, izgovora tiho.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]