Nauka, evolucija i životinje: Zašto ljudi manje spavaju od drugih primata

Po suvim noćima, lovci-sakupljači iz plemena San u Namibiji često spavaju pod zvezdama.

Nemaju električno svetlo ili nove serije na Netfliksu, onlajn platformi, koji bi ih održavali budnim.

A opet, kad ustanu ujutro, nisu spavali više od uobičajenog stanovnika velikog grada u Severnoj Americi ili Evropi koji je ostao budan čitajući defetističke vesti na pametnom telefonu.

Istraživanje je pokazalo da ljudi u neindustrijskim društvima, najbliže okruženju u kojem se naša vrsta razvila, u proseku spavaju manje od sedam sati noću, kaže evolutivni antropolog Dejvid Samson sa Univerziteta u Torontu Misisaugi.

To je iznenađujuće kad uzmete u obzir naše najbliže životinjske rođake.

Ljudi spavaju manje od bilo kog čovekolikog majmuna, majmuna ili lemura koje su naučnici proučavali.

• Ljudi i primati koriste zajednički jezik simbola, pokazalo istraživanje
• Zašto ljudi nemaju krzno
• Zaboravljena drevna navika „dva spavanja”

Šimpanze spavaju oko 9.5 sati na svaka 24 sata.

Pamučni tamarini spavaju oko 13 sati.

Troprugi noćni majmuni tehnički su noćne životinje, mada su zapravo retko kad uopšte budne — spavaju po 17 sati dnevno.

Samson ovaj raskorak naziva paradoksom ljudskog sna.

„Kako je ovo moguće, da spavamo manje od bilo kojih primata?“, kaže on.

Zna se da je san važan deo našeg pamćenja, imune funkcije i drugih aspekata našeg zdravlja.

Prediktivni model sna primata zasnovan na faktorima kao što su telesna masa, veličina mozga i ishrana zaključio je da bi ljudi trebalo da spavaju oko 9.5 sati na svaka 24 sata, a ne sedam.

„Nešto se čudno tu dešava“, kaže Samson.

Istraživanje Samsona i drugih o primatima i neindustrijskoj ljudskoj populaciji pokazalo je na različite načine da je ljudski san neobičan.

Provodimo manje sati spavajući od naših najbližih rođaka i veći deo noći u fazi sna poznatoj kao brzo kretanje očiju, iliti REM.

Razlozi za naše neobične spavalačke navike i dalje su predmet rasprave, ali bi mogli da se pronađu u priči o tome kako smo postali ljudi.

Kako su spavali naši preci?

Pre više miliona godina, naši preci su živeli, a verovatno i spavali, na drveću.

Današnje šimpanze i drugi veliki majmuni i dalje spavaju na privremenim krevetima na drveću ili platformama.

Oni savijaju ili lome grane u oblik zdele, koju mogu da smeste u ravni sa lisnatim granama.

(Čovekoliki majmuni kao što su gorile takođe ponekad spavaju na zemlji.)

Naši preci su sišli sa drveća da bi živeli na zemlji i u nekom trenutku počeli i da spavaju na njoj.

To je značilo odricanje od svih povlastica arborealnog sna, kao i relativne bezbednost od grabljivaca kao što su lavovi.

Fosili naših predaka ne otkrivaju koliko su odmorni bili.

I zato, da bismo saznali kako su praljudi spavali, antropolozi proučavaju najboljeg posrednika kog imaju: savremena neindustrijska društva.

„Izuzetna je čast i prilika raditi sa ovim zajednicama“, kaže Samson, koji je sarađivao sa lovcima-sakupljačima plemena Hadž iz Tanzanije, kao i sa raznim drugim grupama na Madagaskaru, u Gvatemali i drugde.

Učesnici studije uglavnom nose uređaj zvani Aktivoč, sličan Fitbitu sa dodatnim senzorom svetla, koji snima njihove obrasce sna.

Gandi Jetiš, ekolog ljudske evolucije i antropolog sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, proveo je takođe vreme sa plemenom Hadž, baš kao i Tsimane u Boliviji i San u Namibiji.

U studiji iz 2015. godine, on je ocenjivao san sve tri grupe i otkrio da su spavali u proseku između 5.7 i 7.1 sati.

Ljudi su se, potom, izgleda razvili tako da im treba manje sna nego našim rođacima primatima.

Samson je pokazao u analizi iz 2018. godine da smo to učinili skrativši našu ne-REM fazu.

REM je faza sna koja se najviše povezuje sa živopisnim sanjanjem.

To znači da, pod pretpostavkom da i drugi primati slično sanjaju, mi možda provodimo više vremena tokom noći sanjajući nego oni.

Mi smo i fleksibilniji povodom toga kada dobijamo te sate odmora.

• Šimpanze i ljudi – stvarno smo slični
• „Oni se pozdravljaju poljupcima i zagrljajima… Isto kao i mi.“
• Pet „ljudskih“ emocija koje i neke životinje mogu da osete

Da bi povezao priču kako se razvijao ljudski san, Samson je izložio ono što naziva hipotezom o društvenom snu 2021. godine u Godišnjem pregledu antropologije.

On smatra da je evolucija ljudskog sna priča o bezbednosti – konkretno, bezbednosti u velikim brojevima.

Kratak, fleksibilno tempiran san nabijen REM-om verovatno se razvio zbog pretnje od grabljivaca kad su ljudi počeli da spavaju na zemlji, kaže Samson.

I on misli da je drugi ključ za bezbedno spavanje na zemlji dremanje u grupi.

„Moramo da zamislimo rane ljudske kampove i grupe kao puževu kućicu“, kaže on.

Grupe ljudi su možda delile prosta skloništa.

Vatra je verovatno grejala ljude i držala bube na odstojanju.

Neki članovi grupe mogli su da spavaju dok su drugi stražarili.

„U okviru bezbednosti te društvene školjke, mogli ste da se vratite i odremate u bilo kom trenutku“, zamišlja Samson.

(On i Jetiš nisu saglasni oko pitanja učestalosti dremanja u današnjim neindustrijskim grupama. Samson navodi često dremanje u plemenu Hadž i populaciji sa Madagaskara. Jetiš kaže da, na osnovu njegovog iskustva na terenu, dremanje nije često.)

Samson takođe misli da su te spavačke školjke omogućile putovanje naših drevnih predaka iz Afrike u hladnije klime.

Na taj način, on doživljava san kao ključni podzaplet u priči o ljudskoj evoluciji.

Ima smisla da je pretnja od grabljivaca dovela do toga da ljudi spavaju manje od primata koji žive na drveću, kaže Izabela Kapelini, evolutivna ekološkinja sa Kraljičinog univerziteta u Belfastu, u Severnoj Irskoj.

U studiji iz 2008. godine, ona i njen kolega otkrili su da sisari koji su više ugroženi od grabljivaca u proseku spavaju manje.

Ali Kapelini nije sigurna da se ljudski san baš toliko razlikuje od sna drugih primata kao što deluje na prvi pogled.

Ona ističe da postojeći podaci o spavanju kod primata potiče od životinja iz zatočeništva.

„Mi i dalje ne znamo mnogo o tome kako tačno životinje spavaju u divljini“, kaže ona.

U zoološkom vrtu ili laboratoriji, životinje možda spavaju manje nego što je prirodno zbog stresa.

Ili bi mogle da spavaju više, kaže ona, dodajući „samo zato što je životinjama mnogo dosadno“.

A standardni uslovi u laboratorijama, 12 sati svetla, isto toliko mraka, možda se ne poklapaju sa životinjskim iskustvom u prirodi tokom godine.

Neuronaučnik Nil Ratenborg, koji proučava san ptica na Institutu za ornitologiju Maks Plank u Nemačkoj, saglasan je sa Samsonovom verzijom o tome da je evolucija ljudskog sna zanimljiva.

„Mislim da mnogo zavisi od toga da li smo tačno izmerili san kod drugih primata“, kaže on.

A ima razloga za sumnju da nismo.

Pogledajte ovu priču

U studiji iz 2008. godine, Ratenborg i kolege prikačili su uređaje za elektroencefalografiju (EEG) na tri divlja lenjivca i otkrili da su ove životinje spavale oko 9.5 sati dnevno.

Ranija analiza zatočenih lenjivaca, s druge strane, zabeležila je skoro 16 sati spavanja dnevno.

Podaci od više divljih životinja pomogli bi istraživačima sna.

„Ali je tehnički veliki izazov to postići.

„Iako su lenjivci bili predusretljivi prema ovom postupku, imam osećaj da bi primati proveli mnogo više vremena pokušavajući da skinu sa sebe opremu“, kaže Ratenborg.

Kad bi naučnici imali jasniju sliku o snu primata u divljini, moglo bi se ispostaviti da ljudski san nije toliko jedinstveno kratak kao što se misli.

„Svaki put kad se tvrdi da su ljudi posebni u vezi sa nečim, jednom kad počnemo da dobijamo više podataka, shvatamo da uopšte nismo toliko posebni“, kaže Kapelini.

Jetiš, koji proučava san u malim društvima, sarađivao je sa Samsonom na istraživanju.

„Zaista mislim da je društveni san, kako ga on opisuje, rešenje za problem održavanja bezbednosti noću“, kaže Jetiš.

Međutim, ne misli da je to jedino rešenje.

On ističe da pleme Tsimane ponekad ima zidove na kućama, na primer, koji bi pružili izvesnu bezbednost bez ljudskog stražara.

A Jetišu su ljudi u grupama koje proučava navodili ujutro tačno koje životinje su čuli tokom noći.

Zvuci bude većinu ljudi noću, nudeći još jedan mogući sloj zaštite.

Spavanje u grupama, bilo da postoji pretnja od grabljivaca ili ne, takođe je prirodan produžetak načina na koji ljudi u malim društvima žive tokom dana, kaže Jetiš.

„Po mom mišljenju, ljudi skoro nikad nisu sami u ovim tipovima zajednica.“

Jetiš opisuje tipično veče u plemenu Tsimane: posle dana provedenog u radu na raznim zadacima, grupa se okuplja oko vatre dok se sprema hrana.

Oni podele obrok, pa se druže oko vatre u mraku.

Deca i majke potom postepeno odlaze na spavanje, dok ostali ostaju budni, razgovarajući i pričajući priče.

I zato Jetiš sugeriše da su praljudi možda žrtvovali nekoliko sati sna radi razmenjivanja informacija i kulture oko logorske vatre.

„Odjednom biste pretvorili ove sati mraka u nešto prilično produktivno“, kaže on.

Naši preci su možda kompresovali san u kraći period zato što su imali važnije stvari da rade uveče nego da odmaraju.

Koliko spavamo je drugačije pitanje, naravno, od onoga koliko bismo voleli da spavamo.

Samson i drugi pitali su pripadnike plemena Hadž koji su učestvovali u studiji šta misle o vlastitom snu.

Od 37 ljudi, 35 je reklo da spava „taman dovoljno“, izvestio je tim 2017. godine.

Prosečna količina njihovog sna u toj studiji bila je 6.25 sati sna noću.

Ali bi se često budili, pa im je trebalo više od 9 sati u krevetu da bi na kraju dobili tih 6.25 sati odmora.

Za razliku od njih, studija iz 2016. godine sprovedena na skoro 500 ljudi u Čikagu pokazala je da oni su provodili skoro sve vreme u krevetu zapravo spavajući, i da su dobijali makar onoliko ukupnog sna kao i pripadnici Hadža.

A opet skoro 87 odsto ispitanika u studiji iz 2020. godine sprovedenoj na odraslim Amerikancima reklo je da se najmanje jedan dan nedeljno ne osećaju odmorno.

Zašto ne?

• Pet sati sna su prekretnica za probleme sa zdravljem
• „Zašto opet nisam zaspala“ – koje su posledice nekvalitetnog sna
• Šest mitova o spavanju koji „narušavaju zdravlje“

Samson i Jetiš kažu da naši problemi sa snom možda imaju veze sa stresom i neusklađenim cirkadijalnim ritmom.

Ili nam možda nedostaje masa ljudi sa kojom smo se razvili da bismo spavali zajedno sa njom, kaže Samson.

Kad imamo problema sa snom, možda doživljavamo neusklađenost između onoga kako smo se razvili i kako živimo danas.

„Praktično smo izolovani, a to može da utiče na naš san“, kaže on.

Bolje razumevanje načina na koji se ljudski san razvio moglo bi da pomogne da se ljudi bolje odmore, kaže Samson, ili da im pomogne da bolje iskoriste odmor koji već imaju.

„Mnogo ljudi na globalnom severu i zapadu vole da problematizuju svoj san“, kaže on.

Ali možda je nesanica, na primer, samo hiperbudnost, evolutivna supermoć.

„To je verovatno bilo veoma korisno dok su naši preci spavali u savani.“

Jetiš kaže da je proučavanje sna u malim društvima „potpuno“ promenilo njegovu vlastitu perspektivu o ovom pitanju.

„Na Zapadu se snu posvećuje mnogo svesnog napora i pažnje za razliku od tih sredina“, kaže on.

„Ljudi se ne trude da spavaju određenu količinu vremena. Oni samo spavaju.“

Pogledajte i ovu priču

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]