Nauka i svemirska istraživanja: Trenuci koji su mogli slučajno da unište čovečanstvo

Krajem 1960-tih, NASA se suočila sa odlukom koja je mogla da oblikuje sudbinu naše vrste.

Posle sletanja Apola 11 na Mesec, tri astronauta su čekala da budu pokupljena u kapsuli koja je plutala Tihim okeanom – i bilo im je vruće i neprijatno.

Zvaničnici NASA odlučili su da učine stvari ugodnijim za svoja tri nacionalna heroja.

Loša strana?

Postojala je mala mogućnost oslobađanja smrtonosnih vanzemaljskih mikroba na Zemlji.

• Sletanje na Mesec promenilo je naše živote na osam načina
• Sletanje na Mesec – teorije zavere i istina
• Sletanje na Mesec: Šta se zaista dogodilo i zašto je važno

Nekoliko decenija pre toga, grupa naučnika i vojnih zvaničnika stajala je na sličnoj prekretnici.

Dok su čekali da pogledaju prvi test atomskog oružja, bili su svesni potencijalno katastrofalnog ishoda.

Postojala je šansa da njihovi eksperimenti slučajno zapale atmosferu i unište sav život na planeti.

U par trenutaka u prošlom veku, nekoliko retkih grupa ljudi držalo je sudbinu sveta u svojim rukama, odgovornih za malu, ali stvarnu mogućnost izazivanja totalne katastrofe.

Ne bi to samo okončalo njihove živote, već bi to bio kraj svega.

Dakle, šta je dovelo do ovih odluka?

I šta nam ovi ljudi mogu reći o stavovima prema vrstama rizika i kriza sa kojima se danas suočavamo?

Kada je čovečanstvo sredinom 20. veka prvi put napravilo planove da pošalje sonde i ljude u svemir, pojavilo se pitanje kontaminacije.

Prvo, postojao je strah od „napredne“ kontaminacije – mogućnosti da bi život na Zemlji mogao slučajno da uđe u kosmos.

Svemirski brod je trebalo sterilisati i pažljivo upakovati pre lansiranja.

Ako bi se mikrobi ušunjali na brod, to bi zbunilo sve pokušaje otkrivanja vanzemaljskog života.

A da je tamo bilo vanzemaljskih organizama, mogli bismo ih nenamerno ubiti bakterijama ili virusima sa Zemlje, što je sudbina vanzemaljaca na kraju Rata svetova.

Ove brige su danas važne jednako kao i u eri svemirske trke.

Druga briga bila je „povratna“ kontaminacija.

Ovo je bila ideja da bi astronauti, rakete ili sonde koje se vraćaju na Zemlju mogle da donesu život koji bi se mogao pokazati katastrofalnim, bilo nadmašivanjem zemaljskih organizama ili nečim daleko opasnijim, kao što je trošenje našeg kiseonika.

Povratna kontaminacija bila je strah koji je NASA morala ozbiljno da shvati tokom planiranja misije Apolo na Mesec.

Šta ako astronauti donesu nešto opasno?

U to vreme, verovatnoća se nije smatrala velikom – samo nekolicina je smatrala da na Mescu postoji život – ali ipak, scenario je morao da se istraži, jer su posledice bile tako ozbiljne.

„Možda je 99 odsto sigurno da Apolo 11 neće vratiti lunarne organizme“, rekao je tada jedan uticajni naučnik, „ali čak i taj jedan odsto neizvesnosti je prevelik da bismo mogli biti zadovoljni“.

NASA je uvela nekoliko karantinskih mera – u nekim slučajevima, pomalo nerado.

Zabrinuti zvaničnici američke Službe za javno zdravlje zalagali su se za strože mere od prvobitno planiranih, zavrnuvši ruku svemirskoj agenciji, ističući da imaju moć da odbiju prelazak granice kontaminiranih astronauta.

Posle saslušanja u Kongresu, NASA se saglasila da instalira skupi karantinski objekat na brodu koji bi pokupio ljude nakon sletanja u Tihom okeanu.

Takođe je dogovoreno da istraživači Meseca tada provedu tri nedelje u izolaciji pre nego što zagrle svoje porodice ili se rukuju sa predsednikom.

Međutim, postojao je veliki jaz u proceduri karantina, kaže pravni stručnjak Džonatan Viner sa Univerziteta Djuk, koji piše o ovoj epizodi u radu o pogrešnoj percepciji katastrofalnog rizika.

Kada su astronauti sleteli u okean, u originalnom protokolu je pisalo da treba da ostanu unutar svemirske letelice.

Ali NASA se predomišljala nakon što je izneta zabrinutost za dobrobit astronauta dok su čekali u vrelom, zagušljivom prostoru, zapljuskivani talasima.

Zvaničnici su umesto toga odlučili da otvore vrata i izvuku muškarce splavom i helikopterom (pogledajte sliku na vrhu ovog članka).

Dok su nosili biokontaminatorna odela i ulazili u karantinski objekat na brodu, čim je kapsula otvorena na moru, unutrašnji vazduh je izvetrio.

Na sreću, misija Apolo 11 nije donela smrtonosni vanzemaljski život na Zemlju.

Ali da jeste, odluka da se da prednost kratkoročnoj udobnosti muškaraca mogla bi ga pustiti u okean tokom tog kratkog perioda.

Pogledajte video: Zašto je baš Nil Armstrong sleteo na Mesec

Nuklearno uništenje

Dvadeset četiri godine ranije, naučnici i zvaničnici u američkoj vladi bili su na još jednoj prekretnici koja je uključivala mali, ali potencijalno katastrofalan rizik.

Pre prvog testiranja atomskog oružja 1945. godine, naučnici na Menhetn projektu su izvršili proračune koji su ukazivali na jezivu mogućnost.

U jednom scenariju koji su isplanirali, toplota od eksplozije fisije bila bi toliko velika da bi mogla da izazove odbeglu fuziju.

Drugim rečima, test bi mogao slučajno zapaliti atmosferu i spaliti okeane, uništavajući većinu života na Zemlji.

Naknadne studije su sugerisale da je to najverovatnije nemoguće, ali sve do dana testiranja, naučnici su proveravali i ponovo proveravali svoju analizu.

Konačno je došao dan testiranja „trojstva“ i zvaničnici su odlučili da nastave.

Kada je bljesak bio duži i svetliji nego što se očekivalo, barem je jedan član tima koji ga je posmatrao pomislio da se dogodilo najgore.

Jedan od njih bio je predsednik Univerziteta Harvard čije je početno strahopoštovanje brzo prešlo u strah.

„Ne samo da nije imao poverenja da će bomba delovati, već je verovao da su je pokvarili sa katastrofalnim posledicama i da je svedok, kako je rekao, ‘smaka sveta'“, izjavila je njegova unuka Dženet Konant za Vašington post nakon što je napisala knjigu u kojoj su predstavljeni naučnici sa projekta.

Za filozofa Tobija Orda sa Oksfordskog univerziteta, taj trenutak je bio značajna tačka u ljudskoj istoriji.

Konkretno vreme i datum testa Trojstva – 5.29 časova dana 16. jula 1945. – datira kao početak nove ere za čovečanstvo, obeležene promenom naših sposobnosti da sami sebe uništimo.

„Odjednom smo oslobodili toliko energije da smo stvarali temperature bez presedana u čitavoj Zemljinoj istoriji“, piše Ord u knjizi The Precipice.

Uprkos strogosti naučnika sa Menhetna, proračuni nikada nisu bili podvrgnuti nezavisnoj reviziji, ističe on, a takođe nije bilo dokaza da je bilo kom izabranom predstavniku rečeno o riziku, a kamoli bilo kojoj drugoj vladi.

Naučnici i vojskovođe su sami krenuli dalje.

Ord takođe naglašava da su naučnici 1954. godine, dobili zapanjujuće pogrešnu kalkulaciju u drugom nuklearnom testu: umesto očekivane eksplozije od šest megatona, dobili su petnaest.

„Od dva glavna termonuklearna proračuna napravljena tog leta… dobili su jedan tačan i jedan pogrešan.

„Bilo bi pogrešno zaključiti iz ovoga da je subjektivni rizik od paljenja atmosfere čak 50 odsto.

„Ali to svakako nije bio nivo pouzdanosti na kome bi se rizikovala naša budućnost.“

• Kako su Sovjeti tri puta stigli na Mesec pre Amerikanaca
• Srbin koji je poslao čoveka na Mesec
• David Vujić i Apolo: Kako je inženjer srpskog porekla ostvario američki san

Ranjiv svet

Sa naše prosvećene pozicije u 21. veku, bilo bi lako proceniti ove odluke kao specifične za njihovo vreme.

Naučno znanje o kontaminaciji i životu u Sunčevom sistemu je mnogo naprednije, a rat između saveznika i nacista je davno prošao.

Danas više niko ne bi tako rizikovao, zar ne?

Nažalost ne. Da li slučajno ili drugačije, mogućnost katastrofe je, ako ništa drugo, veća sada nego što je bila tada.

Doduše, uništenje vanzemaljaca nije najveći rizik sa kojim se svet suočava.

Ipak, iako možda postoje politike „planetarne zaštite“ i laboratorije koje će se zaštititi od povratne kontaminacije vanzemaljcima, otvoreno je pitanje koliko će se ovi propisi i procedure primenjivati na privatne poduhvate koji posećuju druge planete i prirodne satelite u Sunčevom sistemu.

(Dodajući pretnji vanzemaljskoj katastrofi, emitovanje našeg prisustva u galaksiji može da rizikuje potencijalno katastrofalan susret sa vanzemaljcima, posebno ako su oni napredniji. Istorija sugeriše da se loše stvari obično dešavaju populacijama koje se susreću sa kulturama koje imaju više tehnologije – pogledajte sudbinu domorodačkog stanovništva koje se susreće sa evropskim naseljenicima.)

Više zabrinjava opasnost od nuklearnog oružja.

Goruća atmosfera može biti nemoguća, ali nuklearna zima slična klimatskim promenama koje su pomogle da se ubiju dinosaurusi nije.

U Drugom svetskom ratu, atomski arsenali nisu bili u izobilju ili dovoljno moćni da izazovu ovu katastrofu, ali sada jesu.

Ord procenjuje da je rizik od izumiranja ljudi u 20. veku bio oko jedan prema sto.

Ali veruje da je sada veći.

Povrh prirodnih egzistencijalnih rizika koji su oduvek postojali, potencijal za smrt koju je napravio čovek značajno se povećao u poslednjih nekoliko decenija, tvrdi on.

Pored nuklearne pretnje, pojavila se mogućnost neusklađene veštačke inteligencije, emisije ugljenika su naglo porasle i sada se možemo mešati u biologiju virusa kako bismo ih učinili daleko smrtonosnijim.

Takođe smo postali ranjiviji zbog globalne povezanosti, dezinformacija i političke nepopustljivosti, kao što je pokazala pandemija kovida-19.

„S obzirom na sve što znam, rizik u ovom veku stavljam na otprilike jedan od šest – ruski rulet“, piše on.

„Ako se ne saberemo, ako nastavimo da dopuštamo da naš rast moći nadmaši rast mudrosti, trebalo bi da očekujemo da će ovaj rizik biti još veći u sledećem, i svakom narednom veku.“

Drugi način na koji su istraživači egzistencijalnog rizika okarakterisali ovu rastuću opasnost je tako što su vas zamolili da zamislite kako vadite kuglice iz džinovske urne.

Svaka kuglica predstavlja novu tehnologiju, otkriće ili pronalazak.

Ogromna većina njih je bela ili siva.

Bela kuglica predstavlja dobar napredak za čovečanstvo, poput otkrića sapuna.

Siva kuglica predstavlja mešoviti blagoslov, poput društvenih medija.

Unutar urne se, međutim, nalazi pregršt crnih kuglica.

One su izuzetno retke, ali odaberete li jednu, uništili ste čovečanstvo.

Ovo se zove „hipoteza ranjivog sveta“ i naglašava problem pripreme za veoma retke, veoma opasne događaje u našoj budućnosti.

Do sada nismo izabrali crnu kuglicu, ali to je najverovatnije zato što su tako retke – a naša ruka je već udarila o jednu ili dve dok smo posegnuli u urnu.

Ukratko, imali smo sreće.

Postoje mnoge tehnologije ili otkrića koja bi se mogla ispostaviti kao crne kuglice.

Za neke već znamo, ali ih nismo implementirali, kao što su nuklearno oružje ili bioinženjerski virusi.

Druge su poznate nepoznanice, kao što je mašinsko učenje ili genomska tehnologija.

Druge su nepoznate nepoznanice: ne znamo ni da li su opasne, jer još nisu ni začete.

• Može li bilo ko ‘posedovati’ Mesec
• „Vanzemaljci postoje, možda ih ima i na Zemlji“
• Najveći teleskop na svetu lansiran u svemir – omogućiće nam da vidimo prve zvezde

Retke tragedije

Zašto ne tretiramo ove katastrofalne rizike sa ozbiljnošću koju zaslužuju?

Viner ima neke predloge.

On opisuje način na koji ljudi pogrešno percipiraju ekstremne katastrofalne rizike kao „retke tragedije“.

Verovatno ste čuli za tragediju opšteg dobra: ona opisuje način na koji pojedinci iz sopstvenih interesa loše upravljaju zajedničkim resursom.

Svaka osoba radi ono što je najbolje za nju, ali svi na kraju pate.

U osnovi je klimatskih promena, krčenja šuma ili prekomernog ulova.

Tragedija „neuobičajenih“ je drugačija, objašnjava Viner.

Umesto da ljudi loše upravljaju zajedničkim resursom, ovde ljudi pogrešno shvataju redak katastrofalan rizik.

On navodi tri razloga zašto se to dešava:

Prvi je „nedostupnost“ retkih katastrofa.

Lakše je zapamtiti nedavne, istaknute događaje nego događaje koji se nikada nisu dogodili.

Mozak teži da konstruiše budućnost pomoću kolaža sećanja o prošlosti. Ako je rizik ključna vest – terorizam, na primer – zabrinutost javnosti raste, političari deluju, tehnologija se izmišlja, itd.

Posebna poteškoća u predviđanju retkih tragedija, međutim, je u tome što je nemoguće učiti iz iskustva.

Nikada se ne pojavljuju u naslovima. Ali kada se jednom dogode, to je to, igra je gotova.

Drugi razlog zbog kojeg pogrešno percipiramo veoma retke katastrofe je „otupljujući“ efekat velike katastrofe.

Psiholozi primećuju da zabrinutost ljudi ne raste linearno sa težinom katastrofe.

Ili, jednostavnije rečeno, ako pitate ljude koliko im je stalo da svi ljudi na Zemlji umru, to nije sedam i po milijardi puta veća briga nego da im kažete da će jedna osoba umreti.

Oni i ne računaju izgubljene živote budućih generacija.

U velikom broju postoje dokazi da zabrinutost ljudi čak i opada u odnosu na zabrinutost zbog pojedinačne tragedije.

Pogledajte video: Naučnici istražuju misterioznu materiju koja utiče na čitav univerzum

U članku za BBC Budućnost o psihologiji otupljenja, novinarka Tifani Ven citira Majku Terezu, koja je rekla: „Ako pogledam masu, nikada neću delovati. Ako pogledam u jednog, hoću“.

Konačno, Viner opisuje efekat „odvraćanja“ koji podstiče nesputavajući stav među onima koji preuzimaju rizik, jer ne postoji odgovornost.

Ako se svet završi zbog vaših odluka, onda ne možete biti tuženi za nemar.

Zakoni i pravila nemaju moć da odvrate bezobzirnost koja okončava vrstu.

Možda je ono što najviše zabrinjava to što se retka tragedija može dogoditi slučajno – bilo da je u pitanju oholost, glupost ili zanemarivanje.

„Kada se podvuče crta, malo ljudi bi radije da unište svet.

„Čak i bezlične korporacije, vlade koje se mešaju, bezobzirni naučnici i drugi agensi propasti zahtevaju svet u kome bi ostvarili svoje ciljeve profita, reda, posedovanja ili nekog drugog zla“, napisao je jednom istraživač veštačke inteligencije Elizer Judkovski.

„Ako se naše izumiranje bude odvijalo dovoljno sporo da omogući trenutak užasne spoznaje, počinioci dela će verovatno biti prilično zatečeni… ako Zemlja bude uništena, verovatno će to biti greškom.“

Možemo biti zahvalni što zvaničnici Apola 11 i naučnici sa Menhetna nisu bili ti užasnuti pojedinci.

Ali jednog dana u budućnosti, neko će doći do druge prekretnice u kojoj će odlučivati o sudbini vrste.

Ili su možda već na tom putu, zatvorenih očiju jure ka katastrofi.

Nadajmo se da će za dobro čovečanstva napraviti pravi izbor kada dođe njihov trenutak.

Pogledajte video: Mladi tim naučnika koji je poslao čoveka na Mesec

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk