Nauka i zdravlje: Kako sam promenila mozak za šest nedelja

„Iznenađujuće je teško misliti ni o čemu“, jedna je od mojih prvih misli dok ležim u raljama mašine koja mi skenira mozak.

Rečeno mi je da se usredsredim na crni krst dok funkcionalna mašina sa magnetnom rezonancom (fMRI) radi bučan posao.

Takođe je nemoguće držati oči otvorene.

Zujanje skenera je donekle hipnotično, i pomalo se brinem da se mogu uspavati, i da će to uticati na to kako se mozak pojavljuje na slikama koje se dobijaju.“

• Možemo li da reprogramiramo naš mozak
• Muzika smanjuje nervozu kao sedativ
• Veliki uspeh nauke: Moždane ćelije uzgojene u laboratoriji igraju video igru

Kao naučna novinarka oduvek sam bila fascinirana radom uma, pa sam se tako i našla unutar skenera na Univerzitetu Rojal Holovej u Londonu, kako bi mi pregledali mozak pre nego što krenem na šestonedeljni kurs promene mozga.

Moj cilj je bio da istražim da li postoji način da sami utičemo na značajnu promenu mozga.

Menjajući aspekte svakodnevnog života, nadala sam se da ću saznati da li je moguće ojačati ključne veze u našem mozgu i održati um zdravijim u tom procesu.

Usput sam naučila tehnike koje svi možemo da koristimo – sa nekim snažnim rezultatima.

Naš mozak ima neverovatnu sposobnost prilagođavanja, učenja i rasta jer je po svojoj prirodi plastičan – odnosno menja se.

Ovo se zove neuroplastičnost, što jednostavno znači sposobnost mozga da se prilagođava i evoluira tokom vremena u strukturi i funkciji.

Nekada se mislilo da je ograničeno na mlade, ali sada znamo da je to stalna sila u oblikovanju onoga što smo.

Svaki put kada naučimo novu veštinu, naš mozak se prilagođava.

Neuronaučnici i psiholozi sada otkrivaju da imamo moć da to u određenoj meri kontrolišemo.

I postoji dobar razlog da želimo da poboljšamo svoj mozak – sve veći broj studija sugeriše da može da igra ulogu u odlaganju ili prevenciji degenerativnih bolesti mozga.

Dakle, uz pomoć Torstena Barnhofera, profesora kliničke psihologije na Univerzitetu u Sariju u Velikoj Britaniji, to sam i nameravala da uradim.

Trenutno vodi studiju o efektima pune svesnosti (majndfulnes) u upravljanju stresom i teškim emocijama, sa posebnim fokusom na osobe sa teškom depresijom.

Iznenadila sam se da nešto tako jednostavno kao što je majndfulnes može igrati tako ključnu ulogu u održavanju zdravlja našeg uma.

Istraživanja su pokazala da je majndfulnes jednostavan, ali moćan način da se poboljša nekoliko kognitivnih funkcija.

Može poboljšati pažnju, ublažiti bol i smanjiti stres.

• Čudesni mozak simultanih prevodilaca
• Dremka tokom dana je dobra za mozak, kaže istraživanje
• Kako nam mobilni telefoni menjaju mozak

Istraživanja su otkrila da nakon samo nekoliko meseci treninga majndfulnesa, određeni simptomi depresije i anksioznosti mogu da se smanje – iako kao i kod svakog složenog problema mentalnog zdravlja, ovo može da varira u zavisnosti od individualnih okolnosti.

Ima još toga. Majndfulnes može promeniti mozak.

To je zato što kada se hormon stresa kortizol poveća i ostane visok, „može postati toksičan za vaš mozak“, kaže Barnhofer.

Stres takođe može direktno inhibirati neuroplastičnost, tako da upravljanje njime omogućava mozgu da ostane plastičniji.

Pitanje je da li bi ovo funkcionisalo u mom mozgu?

Tokom šest nedelja, Barnhofer je izmenio kurs istraživanja majndfulnesa da bih ga isprobala.

Oko 30 minuta dnevno, bilo kao jedna sesija ili dve sesije od 15 minuta, vežbala sam vođenu meditaciju majndfulnesa slušajući snimak.

Pored toga, imala sam jednu sedmičnu sesiju meditacije sa Barnhoferom, koji me je vodio putem Zuma.

Kompletnom kursu majndfulnesa možete besplatno pristupiti na mreži.

Moja uputstva su bila da budem što je moguće svesnija sadašnjeg trenutka – i da obratim pažnju na stvari koje bih obično ignorisala, na primer kuda idu moje misli i šta mi zaokuplja um iz trenutka u trenutak.

Takođe me je podstakao da budem pažljivija u svakodnevnom životu – recimo kada kuvam ili trčim, da se zaista fokusiram na trenutak, vraćam svoj um na ono što radim, kao i da primetim koliko često odluta.

Ono što je fascinantno u ovoj oblasti istraživanja je to da majndfulnes, koja se čini tako jednostavnim procesom, može imati merljiv efekat.

„Ono što majndfulnes radi je da može ublažiti stres, postajete svesni izazova i onih ruminativnijih odgovora, sklonosti brizi“, objašnjava Barnhofer.

Iako možda nisam idealna kandidatkinja – moj nivo stresa, koji je izmeren pre i posle procesa, generalno je nizak – ipak sam osetila korist.

Čim sam započela sesiju, osećala sam se kao da su prvi minut ili dva laki. Fokusirala bih se na dah ili delove tela prema uputstvima.

Ali u svakom trenutku tišine zatekla bih um kako ide na putovanja kroz vreme.

Razmišljala bih o razgovoru sa prijateljem od pre nekoliko nedelja, zatim bih za nekoliko sekundi preletela na razmišljanje o zakazivanju pregleda kod zubara, zatim o predstojećem roku za posao… i tako dalje.

U brzom nizu, mogla sam da vidim koliko hitro um prelazi sa misli na misao.

Ubrzate li ovo, to može postati izuzetno iscrpljujuće.

„Lutanje uma je nešto što bi, naravno, moglo biti od pomoći na mnogo načina“, kaže Barnhofer.

„To bi nam moglo pomoći u kreativnosti, ali to je takođe nešto što može da krene po zlu. I ovde dolazi do ponavljanja razmišljanja, gde dolazi ruminativno razmišljanje, gde dolazi briga. A to su faktori koji povećavaju stres kada se pojavi.“

Kada sam to počela da primećujem, imalo je više smisla da ova briljantna sposobnost zbog koje svi moramo da razmišljamo unapred, da planiramo, da brinemo, može da bude iscrpljujuća ako pređe u preopterećenje.

Drugim rečima, otkrivanje funkcionisanja sopstvenog uma je ključni prvi korak u oslobađanju od dela te zauzetosti.

Tokom šest nedelja koje sam provela na ovom kursu majndfulnesa, takođe sam provela vreme snimajući druge neuronaučnike za svoj dokumentarac Trikovi mozga da vidim da li postoje istovremeni „trikovi“ koje mogu da primenim.

Na primer, dokazi pokazuju da i meditacija i vežba povećavaju plastičnost. Nisam povećala normalan nivo vežbanja, ali jesam da bih se naterala da trčim brže – redovno trčim 5 kilometara u svom brdovitom lokalnom parku za oko 21 minut.

Znajući da bi ovo moglo da pomogne i mom mozgu, to me je motivisalo.

„Fizička aktivnost olakšava proceduru plastičnosti“, kaže Ori Osmi, predavač neurologije i kognitivnog razvoja na Birkbeku, Univerzitetu u Londonu u Velikoj Britaniji.

„Ako to kombinujete sa kognitivnim zadacima da poboljšate veštine koje vas zanimaju, verovatno ćete to moći da uradite na poboljšan način.“

To ima smisla s obzirom na to koliko su zdravlje našeg tela i našeg mozga blisko povezani, saglasna je Džilijan Forester, profesorka komparativne spoznaje na Univerzitetu u Saseksu u Velikoj Britaniji.

„Naše fizičko zdravlje i mentalno zdravlje su apsolutno povezani zajedno kako bi stvorili kvalitet života“, kaže ona.

• Četiri stvari koje daju nadu obolelima od Alchajmera
• Mozak ostaje bistar do 60. godine – studija
• Parkinsonova bolest: „Od nje se ne umire, ali se s njom umire“

Fizičko zdravlje je takođe povezano sa kognitivnim zdravljem.

Proučavajući dojenčad naučnici poput Forester uče da vide vezu između mozga i tela u akciji.

U potpuno novoj laboratoriji za bebe na Univerzitetu Birkbek, Forester mi je pokazala najnoviji projekat pod nazivom Odrastanje beba.

Studija će pratiti razvoj beba u prvih 18 meseci, sa ciljem da se uoče znaci kognitivnih poremećaja pre nego što postanu očigledni.

I razlog zašto je ključno to učiniti tako rano?

Takođe je vezan za neuroplastičnost.

Dečji mozak je posebno plastičan u ranim godinama razvoja – nove neurološke veze i mreže se stvaraju frenetičnim tempom dok oni rastu i uče o svom okruženju.

To znači da je potencijalno mnogo lakše primeniti intervencije za one kojima je to potrebno tokom ovog veoma plastičnog stanja.

Ovo je jedan od razloga zašto Forester veruje da je toliko važno naučiti više o svakodnevnim procesima koji pomažu u oblikovanju mozga.

Ista ideja takođe dolazi u igru kada se pacijenti oporavljaju od ozbiljnih povreda mozga.

Sastala sam se sa Anđelom Kvartaroneom, naučnim direktorom Centra za povrede mozga na Siciliji (Centro Neurolesi Bonino Pulejo).

Svakodnevno je svedok plastičnosti na delu.

„Čak i u najgorim uslovima mozak pomaže da se na neki način popravi… Neurorehabilitacijom možemo ubrzati oporavak“, kaže on.

Njegov tim koristi različite metode pomoći u rehabilitaciji, uključujući robotiku, virtuelnu stvarnost i puštanje električne struje na mozak.

„Mala količina struje može da stupi u interakciju sa istim mehanizmima koji se angažuju u tehnikama neurorehabilitacije“, kaže on.

„Dakle, imate dvostruki pogodak.“

Bila sam zapanjena kada sam saznala da je jedan od njegovih pacijenata, koji je izgubio moć u desnim udovima, bio u stanju da stvori nove neuronske veze igrajući simulirane kompjuterske igre.

To im je pomoglo da povrate izgubljene motoričke sposobnosti.

Ova vrsta poboljšanja mozga je nešto od čega svi možemo naučiti.

Jasno je da vežbanje novih veština i redovno izlaganje novim situacijama pomaže mozgu da nastavi da se prilagođava i raste.

Tako sam se našla u situaciji da naručim sušeni paradajz na italijanskom, dobivši brzu lekciju o tome kako da sviram tradicionalnu sicilijansku tamburu, pre nego što sednem u podnožje planine Etna i meditiram.

Naravno, moram da dodam veliko upozorenje.

Ja sam samo jedan primer i mali uzorak- i mnogo toga je bilo više ilustrativno nego naučno.

Na kraju šest nedelja, bila sam izuzetno radoznala da vidim da li sav ovaj rad ima ikakvog uticaja na moj mozak.

Posle još jednog skeniranja mozga i izvesne strepnje oko toga šta se moglo desiti u mojoj glavi tokom nekoliko nedelja, posetila sam Barnhofera na Univerzitetu u Sariju da saznam.

On je analizirao i upoređivao moja dva skeniranja mozga dugo u noć.

Postojao je rezultat: struktura mog mozga se zapravo promenila.

I bilo je nekoliko merljivih promena koje su se mogle videti.

Jedna polovina moje amigdale – struktura u obliku badema važna za emocionalnu obradu – smanjila se na desnoj strani.

Promena je bila mala, ali merljiva. Međutim, ono što je uzbudljivo je da je ovo u skladu sa naučnom literaturom koja pokazuje da majndfulnes može smanjiti veličinu jer ublažava stres koji se vidi u amigdali.

Kada doživimo povećan stres, amigdala raste.

U početku se nisam osećala posebno pod stresom, ali čak i tako, bilo je uzbudljivo videti promenu.

Druga promena je bila u mom prednjem singularnom korteksu, delu limbičkog sistema koji je uključen u naše bihejvioralne i emocionalne reakcije.

Takođe je važno za mrežu podrazumevanog režima, region koji postaje aktivan kada um luta i razmišlja.

U mom mozgu se neznatno povećao tokom šest nedelja, što ukazuje na povećanu kontrolu tog područja.

Opet, ovo se podudara sa objavljenim studijama u naučnoj literaturi.

Takođe rezonira sa onim što sam primetila tokom sesija. Vremenom sam otkrila da sam bila u stanju da zadržim um mirnijim – bila sam u stanju da lakše izbacim zauzete misli.

Bilo je prilično, oprostite za igru reči, zapanjujuće da vidim ove rezultate o svom mozgu na velikom ekranu ispred mene.

Samim tim što sam bila pažljiva, uspela sam da povećam deo mozga koji sprečava da um previše luta.

Konačna napomena opreza – važno je priznati da sve promene u mozgu koje smo videli mogu biti i nasumične.

Mozak se ionako stalno menja. Ali ipak, studije sugerišu da je čitavo iskustvo bilo vredan izazov – i proces od kojeg bi mnogi ljudi lako mogli imati koristi.

Naravno, da bi promene bile dugotrajne, jasno je da treba da nastavim da se ohrabrujem da radim neke od ovih „trikova“.

Da li ću nastaviti da meditiram svaki dan?

Zaista bih volela da kažem: „Da, naravno.“

Odnosno, ako život ne stane na put…

Pogledajte i ovu priču:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]