Nauka: Koje su prednosti autsajdera

Da li ste ikada osetili da se ne uklapate?

Ako jeste, sigurno niste jedini, ali postoji li način da vašu različitost iskoristite u svoju korist?

Nobelovac za fiziologiju i medicinu Piter Doerti veruje da postoji.

Odrastao je 1950-ih u predgrađu Brizbejna u istočnoj Australiji, a zbog svetle puti često nije mogao da se igra napolju sa drugom decom.

„U Australiji su ljudi oduvek bili opsednuti sportom i svako dete želi da postane sportski junak“, priseća se imunolog koji sada ima 83 godine.

„Nisam imao dara za sport i napolju bih lako izgoreo na suncu. Zato sam provodio mnogo vremena u zatvorenom prostoru čitajući razne stvari“.

• Zašto da biste bili genije nije dovoljno da budete inteligentni
• Kako da podstaknete vlastitu kreativnost
• Naučnik uzburkao strasti – deca će biti gluplja od vas ako stalno bulje u ekrane

Doerti veruje da je vreme koje nije provodio u školskom dvorištu bilo početak niza kasnijih okolonosti zbog kojih je postao jedini veterinar dobitnik Nobelove nagrade.

Za početak, njegova neprilagođenost je odigrala ključnu ulogu u intelektualnom razvoju.

Učitelji su ga ohrabrivali da čita dela koja nisu bila na spisku lektire za njegove drugare iz razreda.

„Sa 14 ili 15 godina sam istovremeno čitao knjige Žan-Pola Sartra, Ernesta Hemingveja, Albera Kamija, i Oldosa Hakslija“, objašnjava.

„Iskreno, moj mozak je bio u potpunom haosu“.

Međutim, ti različiti uticaji naveli su ga da krene drugačijim putem od njegovih vršnjaka i da postavi visoko ciljeve u životu.

Kao sin državnog službenika i profesorke klavira, nije odrastao u bogatstvu i nije tačno znao čime se baviti.

To će se kasnije istpostaviti kao prednost, kaže.

„Za razliku od druge dece, nisam imao pritisak da se bavim porodičnim poslom ili da idem bilo čijim stopama“, dodaje Doerti.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Imao je rođaka koji je studirao medicinu, ali nije želeo da postane lekar, što je pomalo ironično za nekog ko je kasnije dobio Nobelovu nagradu u oblasti medicine.

„Svi doktori koje sam poznavao su sedeli u ordinacijama u predgrađu i slušali ljude koji kukaju o zdravlju.

„U to vreme, kao i svaki 16-godišnjak nisam bio mnogo saosećajan“, šali se Doerti.

Umesto na medicinu, otišao je na Veterinarski fakultet Univerziteta u Kvinslendu gde se zainteresovao za bolesti ovaca.

Želeo je da nauči više o imunologiji i nakon 10 godina veterinarskih istraživanja, Doerti je otišao na Australijski nacionalni univerzitet u glavnom gradu Kanberi.

Na njemu je 1973. godine, sa švajcarskim imunologom Rolfom Cinkernagelom, došao do značajnog otkrića.

Proučavajući miševe, dvojica naučnika su otkrila da T-ćelije – vrsta ćelija koje se nalaze u imunološkom sistemu ljudi i kičmenjaka – prepoznaju koje ćelije zaražene virusom treba da napadnu.

Ovo otkriće je dalo važnu osnovu za proizvodnju vakcina i lekova protiv zaraznih bolesti, kao i za lečenje i razumevanje upalnih bolesti i raka.

• Zašto su virusi potrebni da bi svet funkcionisao
• Virusi koji su pomogli čovečanstvu
• „Internet budućnosti će se spojiti sa ljudskim mozgom“: Mičio Kaku, vizionarski fizičar

Doerti veruje da su njegovo iskustvo i znanje u više naučnih oblasti bili ključni za ovo otkriće.

„Mi smo o tome razmišljali na potpuno drugačiji način i mislim da upravo takav pristup često dovodi do otkrića.

„Nismo imali nameru da otkrijemo bilo šta – uopšte nismo radili u tom pravcu.

„Ali kada smo pronašli nešto neočekivano, to smo pratili“.

Prednost znatiželje

„Autsajderi imaju drugačiju viziju što može da bude ključno za razvoj nauke“, kaže izraelski biolog Oren Harman, koji je napisao nekoliko knjiga o istoriji naučnih otkrića.

„Oni mogu da ponude nove alate i nove pristupe na terenu i da pomognu u rešavanju problema“.

Kaže da dodela prestižne nagrade Doertiju 1996. godine nije bilo prvo priznanje uspeha koji je postignut zahvaljujući međudisciplinarnom pristupu.

Harman citira pokojnog Lajnusa Polinga, američkog hemičara, biohemičara i hemijskog inženjera, koji je jedan od samo pet ljudi koji su dobitnici više od jedne Nobelove nagrade – za hemiju 1954. i mir 1962. godine.

„Poling je otac molekularne biologije“, kaže Harman, objašnjavajući da se nije ustručavao da uplovi u različite naučne oblasti.

Poling je objavio više od 1.000 članaka i knjiga i voleo je da predstavlja neobične ideje i iznosi kontroverzne stavove, kao na primer kada je protestovao protiv nuklearnih proba na kapiji Bele kuće u Vašingtonu.

Međutim, život autsajdera može biti težak, čak i onima koji na kraju budu priznati i dobiju nagrade.

Marija Kiri, prva žena dobitnica Nobelove nagrade, umalo je izostavljena sa spiska kandidata za nagradu za fiziku 1903. godine, koja je prvobitno trebalo da bude dodeljena njenom mužu Pjeru i drugom francuskom fizičaru Anriju Bekerelu.

Katalin Kariko, mađarsko-američka naučnica, koja je razvila tehnologiju koja je omogućila izradu mRNA vakcine protiv kovid-19, sa kolegom Druom Vajsmanom dobila je Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu 2023. godine.

Njen rad nije uvek bio cenjen, štaviše degradirana je tokom obavljanja istraživanja na Državnom univerzitetu Pensilvanije u Sjedinjenim Ddržavama (SAD), nakon što su joj ideje o upotrebi genetike u razvoju vakcina proglašene previše rizičnim za ulaganje.

„Govorimo o kvalifikovanim naučnicima, a ne o nekome ko radi u baštenskoj šupi“, kaže Margaret Verthajm, australijska spisateljica i umetnica koja istražuje živote ljudi koje se naukom bave amaterski.

„Naučnici koji razmišljaju drugačije ponekad zaista uznemire zagovornike zvanične nauke“.

• Ajnštajnovo pismo Ruzveltu o atomskoj bombi uskoro na aukciji
• Metju Henson: Zapostavljeni crni američki istraživač
• Revolucionarna doktorka koja je spasila živote hiljade žena
• Kako je Higsov bozon promenio naše razumevanje univerzuma

Naučnik i voditelj Den Riskin naglašava da otpor unutar sistema može biti važan činilac za razvoj nauke.

Iako nadzor zvaničnih naučnih institucija može nenamerno – i u početku – da zanemaruje vredne doprinose nauci, takođe služi i kao odbrana od čudnih ideja koje mogu da budu potpuno pogrešne.

„Nauka primenjuje veoma rigorozan način ispitivanja ideja i eliminisanja onih loših.

„Ali i dalje su potrebni kreativnost i nove ideje“, objašnjava Riskin.

„Jedno od rešenja je da se uključe ljudi koji imaju drugačiji pristup i gledište, koji ne posmatraju problem na način na koji to drugi čine“.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru, Instagramu, Jutjubui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]