Nekada se dogodi da vam publicitet jednostavno padne u krilo.

Tako je 24. novembra, samo par nedelja pre nego što će novi film Adama Mekeja, apokaliptična komedija katastrofe Ne gledaj gore (Don-t Look Up) biti premijerno prikazana u bioskopima, NASA lansirala svemirsku letelicu pod imenom DART (Double Asteroid Redirection Test) ne bi li uvidela kako se može promeniti pravac kretanja asteroida Dimorfos.

Ispostavilo se da taj komad stene nije bio opasnost po Zemlju.

Za razliku od komete veličine Mont Everesta iz filma Ne gledaj gore koja se na početku ove priče nalazi na šest meseci udaljenosti od naše planete.

Sa postavom koju su predvodili Leonardo Dikaprio, Dženifer Lorens i Meril Strip, Mekejev film je šokantno veran primer onoga što bismo mogli da nazovemo „udar fikcijom“, podžanrom apokaliptične fikcije čiji se koreni mogu pronaći još u delima Edgara Alana Poa i koji trenutno doživljava novi veliki povratak na scenu.

Komete i asteroidi se smenjuju u „udar fikciji“ i to sa jakim razlogom.

I jedno i drugo su zalutali ostaci krša koji je nastao posle formiranja Sunčevog sistema.

Kometa je kugla leda, stenja, prašine i gasa koja je nastala u spoljnom delu Sunčevog sistema.

Kada kometa prođe pokraj sunca, ona ostavlja trag od gasa i raznih drugih ostataka i otuda potiče i rep komete – grčka reč kometa znači dugokosa.

Asteroid (što znači „nalik zvezdi“) je komad stene i minerala iz pojasa asteroida koji se nalazi između Jupitera i Marsa.

Na asteroidu nema leda, pa samim tim ni repa.

Bez obzira na razlike, efekat direktnog sudara sa Zemljom bi bio isti, pa zbog toga sva potencijalno opasna tela potpadaju u istu grupu objekata koji su se približili Zemlji (NEO – Near Earth Objects).

Najžešći udar koji je ikada zabeležen je bila vazdušna eksplozija od 12 megatona koja se dogodila u blizini reke Tunguska u Sibiru, 30. juna 1908. godine, ali to je bio samo kamenčić u odnosu na ono što je zbrisalo dinosauruse sa lica Zemlje u činu izumiranja koji se dogodio pre 66 miliona godina.

Studije koje se bave dobom krede i paleogena (K-Pg) nam govore kako bi sličan udar tela koje je dužine između 10 i 14 kilometara i snage od više od 100 miliona megatona mogao da izgleda danas.

Ne gledaj gore, novi film Adama Mekeja je primer „udar fikcije" koja trenutno doživljava novu veliku popularnost — Ne gledaj gore, novi film Adama Mekeja je primer „udar fikcije“ koja trenutno doživljava novu veliku popularnost

Potpis ispod slike –

Pre svega, talasi nastali nakon udara bi sravnili sa zemljom sve u prečniku od nekoliko stotina kilometara, a pokrenuli bi se i zemljotresi, cunamiji i vulkanske erupcije.

Da stvar bude još gora, udar bi proizveo i krater koji bi bio dubok nekoliko kilometara, što bi na površinu katapultiralo tone stena, prašine i sumpora koji bi stigli na pola puta do meseca.

Po povratku u atmosferu, veći objekti bi sagoreli, stvorili kišu meteora i pokrenuli vatrene oluje.

Sitniji delovi bi formirali debeli oblak koji bi se nadvio nad celom planetom i blokirao sunce, što bi nas vratilo u jednogodišnju „zimu izazvanu udarom“.

Vegetacija bi nestala u roku od nekoliko nedelja, dok bi životinjski svet izdržao nekoliko meseci.

Životinje bi izumrle ne samo od gladi, već i od sumpornih kiša korozivnih kao kiselina iz baterija ili od UV zračenja koje bi probilo ozonski omotač.

Na površini Zemlje više ne bi bio moguć život.

NASA je izračunala da je mogućnost ovakvog udara, ekvivalntnom onom iz perioda krede, jedan prema milion.

Ali, baš kao što narator filma Armagedon Majla Beja iz 1988. dramatično objavljuje: „Ako se jednom već dogodilo, desiće se ponovo. Samo je pitanje kada“.

Sve više se priča o udaru

Prvi asteroid, Ceres, nije otkriven uz pomoć teleskopa sve do 1801, ali su zato komete, prvi put otkrivene 1680, bile večita inspiracija za sujeverje.

Smatralo se, između ostalog, da donose kugu i uništavaju useve, ali i da najavljuju smene kraljeva.

„Šta god neobično da se dešava na nebesima, sasvim sigurno je najava Božjeg besa“, rekao je Martin Luter u 16. veku.

Zahvaljujući astronomu Edmondu Haleju, po kojem je čuvena kometa 1758. dobila ime, komete su postale poznatije kao fizička, a ne natprirodna opasnost, iako je Halej pokušao da pomiri te dve teorije biblijskim spisima.

On je 1694. godine sugerisao da je potop u Knjizi Postanja možda bio izazvan „nekom kometom ili drugim telom u prolazu“.

Njegov savremenik, Vilijam Viston, predvideo je da će neka slična kometa izazvati smak sveta 16. oktobra 1736.

Krajem tog veka, francuski naučnik Pjer-Simon Laplas je primetio još nešto: „Užas koji su pojave kometa izazvale je nasledilo shvatanje da bi, od mnoštva tela koja prolaze kroz naš planetarni sistem, jedno moglo da se okrene i prema Zemlji“.

Laplas je napisao da bi posledice sudara zaista bile katastrofalne, ali i da su male šanse da se tako nešto dogodi.

Pa ipak, strah je ostao prisutan među ljudima.

Edgar Alan Po je 1839. napisao kratku priču Razgovor Eirosa i Harmiona, kao rezultat uznemirenosti zbog pojave tri komete – Bieline, Halejeve i Enkeove – u kratkom periodu.

U njegovoj priči rep komete prvo isuši azot iz Zemljine atmosfere i njene stanovnike dovede u stanje ludila izazvano velikom koncentracijom kiseonika, da bi tek onda u planetu udarilo jezgro komete.

„Kompletna atmosfera u kojoj živimo je odjednom planula… i to je okončalo sve“.

Po je ovo napisao 150 godina pre nego što je događaj iz vremena krede postao opšte poznat, pa je zato činjenično sve pobrkao – jezgro komete je čvrsto, a ne gasovito – ali je makar pokrenuo narativ koji je imao neko naučno uporište.

Francuski astronom Kamij Flamarion je 1894. godine objavio spekulativni roman Kraj sveta, koji je bio deo novog talasa interesovanja za objekte koji se približavaju Zemlji

Takvo apokaliptično raspoloženje na kraju 19. veka je oživelo zanimanje za objekte koji se približavaju Zemlji.

Francuski astronom Kamij Flamarion je 1894. godine objavio spekulativni roman Kraj sveta, koji je više diskusija nego roman.

Flamarion koristi kometu kao „izgovor za diskusiju o svim mogućim fazama ove velike i važne teme – kraja sveta“.

Posle Flamarionovog romana se pojavila i kratka priča Zvezda (1897) H. Dž. Velsa, u kojoj kometa izaziva prirodne katastrofe i globalno zagrevanje i preživele raseljava u novonastale polarne regije.

Tada se smatralo da su „zime posle udara“ nerealne, pa se mislilo da će svet izgoreti, a ne da će se smrznuti.

Danski reditelj August Blom je prvi pokušao da prikaže sudar planete sa dolazećim telom u svom jezovitom filmu Kraj sveta iz 1916. godine.

Metafora kojom film barata je bila inspirisana Halejevom kometom iz 1910. godine, ali raspoloženje je bilo izazvano revolucionarnim stremljenjima u Evropi (Frenk Stol, bogati nitkov, umire nakon što gomila radnika upadne na njegovu dekadentnu zabavu) i užasima koje je doneo Prvi svetski rat – meteorska kiša izgleda kao minobacačka vatra, dok razrušeni grad u kojem se okupljaju preživeli izgleda kao bilo koji od francuskih gradova u to vreme.

Najuticajniji primer ovog žanrovskog narativa u godinama između dva rata je knjiga Kad se sudare svetovi Edvina Balmera i Filipa Vajlija serijalizovana 1932, a objavljena godinu dana kasnije.

Balmer, koji je bio urednik magazina Redbuk, bio je talentovan za smišljanje triler zapleta, ali ne i za njihovo pisanje.

Savršenog saradnika je pronašao u Vajliju, ambicioznom piscu i naučniku-amateru.

Tokom 30-tih godina u Holivudu, Vajli je bio prijatelj sa jednim atomskim fizičarem sa kalifornijskog tehnološkog instituta, kojeg je kasnije i konsultovao tokom pisanja knjige Kad se sudare svetovi.

Roman počinje užasnim otkrićem da su dve planete iz Sunčevog sistema ispale iz svoje orbite i ubrzano krenule prema Zemlji.

Kada Bronson A i Bronson B budu prošli pokraj Zemlje, izazvaće nezapamćenu štetu.

U povratku, one će planetu razbiti u komadiće.

U samom romanu, autor se bavi konstrukcijom rakete (nazvane Nojevom barkom) koja će nekoliko stotina srećnika transportovati na Bronson B koji ima atmosferu u kojoj se može živeti.

Ipak, najzanimljivija poglavlja do detalja opisuju mučna pustošenja posle prvog prolaska planeta.

Vajlijeva mašta kojom opisuje masovna uništenja, prevazilazi čak i Velsovu.

Danski reditelj August Blom je prvi pokušao da ekranizuje sudar planeta svojim filmom Kraj sveta iz 1916. godine

Čitanje romana Kad se svetovi sudare ili gledanje filmske verzije iz 1951. godine, fasciniraju spoznajom o tome kako su mnoge metafore već bile uspostavljene: šokantno naučno otkriće, uzbunjene svetske vlade, tuga i panika, neredi i pljačke, naučno-tehnološki plan za preživljavanjem, reference na Nojevu barku i bezbrojne oblike poricanja realnosti.

„U kraj sveta niko neće poverovati sve dok se on i ne dogodi“, kaže naučni genije Kol Hendron.

Nije najjasnije da li je austrijski dramaturg Jura Sojfer pročitao roman Kad se svetovi sudare pre nego što je 1936. napisao komad Kraj sveta, ali se svakako čini da se dobro zabavljao koristeći Balmerove i Vajlijeve ideje.

Sojfer, 23-godišnji Jevrejin marksista koji je živeo u zemlji koja je klizila u rat, u fikciji koja se bavila udarom u planetu video je nesaglediv satirični potencijal.

Komad počinje tako što sunce odlučuje da Zemlju treba lišiti čovečanstva i zbog toga šalje kometu koja će izvršiti taj zadatak.

Popularni lik u ovoj vrsti fikcije je astronom koji prepoznaje pretnju, ali kojem niko ne veruje. Sojferova Kasandra je profesor Pip koji se trudi da svetske lidere izvesti o svom otkriću.

„Kometa će uništiti svakoga“, upozorava on Hitlera.

„Ja sam taj koji je zadužen za uništenje“, odgovara mu Hitler.

Samo nedelju dana pred udar, Pip uspeva da napravi mašinu koja će preusmeriti kometu, ali uštogljeni birokrata od njega traži da patentira izum pre nego što počne da traži novac za ostvarivanje plana.

Sve izgleda beznadežno, dok se kometa ne smiluje na Zemlju i u poslednjem trenutku skrene sa puta.

Stvarne pretnje

Žanr je posustao posle završetka Drugog svetskog rata iz očiglednog razloga: atomska bomba je trajno izmenila kurs apokaliptične fikcije.

U esejuZamišljanje katastrofe iz 1965. godine u kojem se čak i ne pominju komete ili asteroidi, Suzan Zontag snagu posleratne fikcije pripisuje spoznaji da „kolektivno spaljivanje i izumiranje… može da se dogodi svakog trenutka, bukvalno bez ikakvog nagoveštaja“.

Za mnoge posleratne pisce uzrok globalnog uništenja neće biti uljez sa druge planete, već pohlepa, zlonamernost i glupost samog čovečanstva.

Do današnjeg dana je bomba ostala način na koji merimo snagu udara (za kometu u filmu Ne gledaj gore se kaže da ima snagu ekvivalentnu „milijardama Hirošima“) i kako razmišljamo kada želimo da ga sprečimo.

Mogućnost preusmeravanja i uništavanja objekta koji nam se približava uz pomoć bojevih glava je prvi put raspravljana na Tehnološkom institutu u Masačusetsu u okviru projekta Ikar 1967. godine.

Ovo je i ekranizovano u filmu Meteor sa Šonom Konerijem iz 1979. godine.

Kraj Hladnog rata se poklopio sa novim ozbiljnim pretnjama.

U martu 1989, asteroid (1989 FC), širok skoro kilometar, prošao je na oko 700.000 kilometara od Zemlje, što je bio najbliži prolaz još od 1942.

Činjenica da ga astronomi nisu ni primetili sve dok nije prošao pored, inspirisala je američki Kongres da NASA-i obezbedi budžet za praćenje i presretanje sličnih tela.

Nazvan je Svemirska straža (Spaceguard), prema sistemu za uzbunjivanje u romanu Artura Klarka Sastanak sa Ramom iz 1973. godine.

Navodno je to i novi projekat reditelja Dine, Denisa Vilneva.

Sve do 90-tih godina, široko je bilo rasprostranjeno mišljenje da su asteroid ili kometa izazvali istrebljenje dinosaurusa i skoro kataklizmični događaj iznad Tunguske.

Svemirske agencije su identifikovale oko 2.000 svemirskih objekata koji su bili veličine asteroida 1989 FC kako presecaju Zemljinu orbitu.

Za vreme pregovora o zabrani testiranja nuklearnog naoružanja održanom 1996, Kina je tvrdila da bi čovečanstvo trebalo da zadrži deo nuklearnog arsenala u slučaju neizbežnog sudara sa asteroidom.

Kada je Klark 1993. objavio roman Božiji čekić o jednom takvom pokušaju, on ga i nije u potpunosti smatrao naučnom fantastikom.

„Moja je dužnost bila da ukažem na to šta bi moglo da se preduzme u vezi sa pretnjom asteroida“, napisao je Klark.

„Stvaranjem proročanstva koje bi moglo da se ispuni, možda uspem i da spasim svet – iako to nikada neću saznati“.

Naredne godine, 21 fragment komete Šumejker-Livaj 9 se sudario sa Jupiterom, što je bio putokaz za one koji posmatraju nebo šta bi moglo i nama da se desi.

Jedan od pogodaka je bio ekvivalentan udaru snage šest miliona megatona TNT-a.

On je stvorio i oblak prašine koji je bio širine planete Zemlje.

Pogledajte video: Zaboravite sve što ste mislili da znate o nastanku planeta

Naučnici iz Nase tvrde da su odbacili do sada dominantnu teoriju o nastanku planeta.

Stiven Spilberg se zanimao za Božiji čekić koji je potom bio uparen sa Kad se svetovi sudare ne bi li bila stvorena baza za film Duboki udar (Deep Impact) iz 1998. godine.

Iako nijedan od ova dva romana nije bio pomenut na špici filma, njihov uticaj je neupitan.

Očekuje se da kometa izazove kataklizmu koja bi uništila sav život.

Svetske vlade prave plan po kojem bi trebalo iskoristiti nuklearno oružje, a ako taj plan propadne, da nekoliko hiljada ljudi bude spaseno u podzemnim pećinama („Naša nova Nojeva barka“, kaže predsednik) sve dok se na površini opet ne uspostave uslovi za život.

U stvarnosti, razaranje, a ne preusmeravanje komete, bilo bi rizičan potez koji bi po svemu sudeći stvorio kišu šrapnela.

Zbog toga Klark i kaže: „Šta je bolje – jedna velika ili stotine malih katastrofa?“.

Duboki udar se pojavio u isto vreme kada i Armagedon, film slične teme o pokušajima da se zaustavi apsurdni asteroid „veličine Teksasa“, 100 puta veći od onog iz doba krede.

„To je ono što nazivamo svetskim ubicom“, kaže NASA-in direktor Bili Bob Tornton američkom predsedniku.

„Kraj čovečanstva. Nije bitno gde će udariti, svejedno ništa neće preživeti, čak ni bakterije“.

Zvuči kao hvalisanje.

Iako oba filma pretpostavljaju konačni uspeh misije uz dovoljno problema koji će autorima omogućiti spektakl od specijalnih efekata, njihov pristup nije mogao da bude različitiji.

Duboki udar je veoma sentimentalan film koji se pre svega bavi time kako se grupa ljudi nosi sa sudnjim danom.

On se primarno bavi smrću i tugom.

Majkla Beja to nimalo ne zanima.

Armagedon je njegova lična apokalipsa: bombastičan, šovinistički i opušteno nezainteresovan za sudbinu svetske poulacije, Armagedon je od Dubokog udara napravio za 200 miliona dolara bolji rezultat na bioskopskim blagjnama, što nam govori dosta toga.

Jasno je šta je predmet parodije u sloganu jednog od filmova koji se pojavljuju u filmu Ne gledaj gore – „Kada nas asteroid udari, mi ćemo mu uzvratiti“.

Duboki udar i Armagedon, oba iz 1998. godine, imaju za temu pretnju od asteroida

„Uništenje sveta je toliko primamljiva tema da i može da opstane samo kao jeftina zabava“, napisao je Entoni Lejn u recenziji filma Duboki udar za Njujorker.

Ali ne bi se sve filmadžije složile sa tim.

Ova dva blokbastera su ublažila glad publike za astronautskim junačenjem, pa smo tako u poslednjoj deceniji imali i neke sumornije i intimnije filmove koji su se bavili situacijama u kojima su sve nade za izbegavanjem katastrofe pokopane.

Melanholija Larsa fon Trira iz 2011. se završava tako što planeta iz naslova filma uništava Zemlju na spektakularno divan način.

„Ovaj film je opasno blizak estetici američkog mejnstrim filma“, rekao je fon Trir u jednom intervjuu.

„Jedino što ga razlikuje od toga je činjenica da na kraju imamo smak sveta“.

Skorašnji primer iz ovog žanra ima identičan rasplet.

Pogledajte video: Devojčica u ulozi Čudesne žene

Trinaestogodišnja Lili Aspel je dobila ulogu u filmu „Čudesna žena“.

Sumorni novi talas

Film U potrazi za prijateljem za kraj sveta rediteljke Loren Skafarije iz 2012. nekako uspeva da proizvede romantičnu komediju iz ovog beznadežnog scenarija.

Posle neuspešnog pokušaja da se opasnost otkloni, autorka odlučuje da potpuno ignoriše naučnike, političare i astronaute ne bi li se usredsredila na obične ljude koji su nemoćni da promene bilo šta osim da odluče kako će da provedu svoje poslednje dane.

Naravno, sa nekim koga vole.

Naredne godine smo imali i film autora Zeka Hildiča Poslednji sati koji se bavi istom idejom, ali sa mnogo manje vedrine.

Bez obzira na drugačiji ton, oba filma predstavljaju putovanje prepuno samoubistava, orgija i ludila preživelih.

Oba imaju slično razrešenje u kojem zaljubljeni parovi nestaju u vrtlogu plamena koji stiže na kraju.

Ovi filmovi odbijaju insistiranje na opstanku i izgradnji boljeg sveta kakvo možemo da vidimo u mejnstrim filmovima poput Dubokog udara ili Kad se svetovi sudare.

Sličan pristup može da se vidi i u filmu Wandering Earth iz 2019, koji je peti najgledaniji kineski film ikada, kao i u filmu Grenland iz 2020.

Za fon Trira, Skafariju i Hildiča kraj je poenta.

Samo prošle godine, više od 100 godina posle Stolovih bahanalija, filmovi The End of The World, How It Ends i Silent Night, ponovo su iskoristili ideju zabave u poslednjoj noći.

Zašto su ove priče toliko zanimljive filmskim autorima?

Žanr je dovoljno fleksibilan da se prilagodi i drugim diskursima – od ozbiljnih studija, preko crnih komedija, pa sve do staromodnih filmova katastrofe.

Tela u svemiru takođe sve više proizvode zabrinutost u stvarnom svetu.

Pošto je iznad Čeljbinska u Rusiji eksplodirao meteor 14. februara 2013, NASA je otpočela sa godišnjim simulacijama udara asteroida.

Dve godine kasnije, grupa zabrinutih naučnika, astronauta i umetnika koje je predvodio Stiven Hoking, dovela je do proglašenja Dana asteroida koji su podržale i Ujedinjene nacije i koji se obeležava na dan događaja u Tunguski.

Namera je da se ubrza praćenje asteroida i dalje istraživanje strategija za presretanje.

Klimatska kriza je zajednički podtekst za mnoge filmove iz žanra sudara sa Zemljom. Takav je i film Ne gledaj gore

Ipak, u fikciji kometa nije samo kometa.

Na isti način na koji se posleratna naučna fantastika uvek nekako bavila bombom, tako je i spora apokalipsa uzrokovana klimatskim promenama kontekst za mnoge filmove katastrofe iz ovog veka.

U poslednje vreme smo videli i eksploziju eksplicitnih filmova iz žanra klimatske fantastike, kao što je Zid Džona Lankastera ili The High House Džesi Gringras, ali metafora je aktivna i u drugim delima koja se bave krajem sveta, od knjige Leave the World Behind Rumana Alama, pa do romana, a od nedavno i serije Stanica jedanaest Emili Sent Džon Mandel.

Adam Mekej je govorio o potrazi za pravim modelom koji bi se bavio klimatskom krizom i na kraju se odlučio za kometu pošto je u njoj video savršenu alegoriju.

Ne gledaj gore, film koji je na Netfliksu prikazan za Božić, neobična je kombinacija Dubokog udara i serije Potpredsednica, mešavina satire i autentične teskobe.

Što je crnja komedija, to je bolji film.

Troje astronoma, sličnih profesoru Pipu, prepoznatljivi su žanrovski arhetipi postavljeni u novi kontekst u kojem njihovi pokušaji da upozore svet nailaze na populističke političare, površne medijske moćnike, prepotentne tehnološke gurue i onlajn teroriste zaluđene teorijama zavere.

Takođe, u Mekejevim preklinjanjima da se slušaju naučnici možete da otkrijete i neizgovorenu kritiku iracionalnog i sledbeničkog odgovora na pandemiju: oni koji osporavaju samo postojanje komete i bukvalno odbijaju da pogledaju na gore.

Iako je možda previše opušten i rasut, Ne gledaj gore politizuje žanr koji pokušava da izbegne politiku i energiju satire ostavlja da bude otkrivena u borbi ljudi da egzistencijalnu pretnju shvate ozbiljno.

Baš kao što i heroj filma Kad se svetovi sudare primećuje:

„Oni nisu mogli da razumeju da je svet osuđen na propast, isto kao što ni čoveku nije jasno da mora da umre.

„Smrt se dešava samo nekom drugom! Tako i samo neki drugi svetovi mogu da nestanu, ali ne i naš! Ne ovaj na kojem postojimo!“.

Zajedljivo pesimističan novi talas fikcije koja se bavi udarom na Zemlju prisiljava nas da u obzir uzmemo i najgori mogući scenario i ne samo da pogledamo na gore, već i u sebe same.

Možda će vas zanimati i ovaj video: Šta srpski džedaji imaju da poruče Luku Skajvokeru