Adam je imao plavu kosu i zelene oči. Ne kao njegova braća i sestra.
„Zavolela sam ga istog trenutka kad sam čula njegov prvi plač“, kaže njegova majka Žovan. On je bio svetlo u mraku. Ali Adamov otac je bio njen tamničar. I zato je sada morala da ga se odrekne.
Žovan je volela život koji je imala sa mužem Kedrom u prelepom selu u kom su zajedno odrasli. Naročito je volela letnje večeri, ispijanje čaja na krovu sa Kedrom. Odšunjali bi se gore čim bi im deca zaspala. Nebo je bilo čisto i puno zvezda.
„Bila sam tako srećna“, kaže Živan, „Živela sam najbolji mogući život.“
- Kako sam greškom otišao u džihadiste
- „Ne kajem se što sam ubio više od 100 ljudi“
- Britanka koja se udala za borca IS želi da se vrati kući
Ali taj život se zauvek izmenio u leto 2014. godine. Jednog dana početkom avgusta, ubrzo posle ručka, dva automobila sa crnim zastavama stigla su u selo.
Žovan i Kedr nisu bili sigurni šta se dešava, ali su znali da bi mogli da budu u opasnosti. Bilo je očigledno da su muškarci iz nemilosrdne militantne grupe Islamska država. Ali istovremeno su im neka od lica bila poznata – bila su iz susednog sela i Kedr ih je poznavao. Muškarci su obećali da im se ništa neće desiti dok god budu sarađivali.
Porodica je bila prisiljena, zajedno sa dvadesetak drugih, da putuje sa konvojem od jednog sela do drugog u dolini Sindžar.
Ono što bračni par nije znao jeste da je to bio koordinir napad sa više frontova iz baza Islamske države u Iraku i Siriji. Početkom godine, grupa je zauzela gradove blizu Bagdada. Mosul koji je bio bliži Žovaninom i Kedrovom selu, zauzet je pet meseci ranije. Islamska država sada je ponovo bila u pokretu.
- „Ostao sam sa njom iz straha da će me ubiti“
- Padaju neke, ali ostaju mnoge zabrane: Šta mogu žene u Saudijskoj Arabiji
Vest se brzo proširila dolinom i kad se konvoj konačno zaustavio na pola sata od odredišta, mnogi seljani već su pobegli na gornju visoravan planine Sindžar.
Ujedinjene nacije opisale su avgust 2014. godine kao trenutak u kom se jedan način života na severu Iraka završio, a započeo drugi – neuporedivo brutalniji.
Vođa konvoja rekao je Kedru da pođe u planine i ubedi meštane da se vrate kući – nisu želeli da im naude.
„Preneli smo poruku, ali niko nije poverovao u nju“, kaže Kedr.
Jedan od onih koji je pobegao u planine bio je njegov rođeni brat. Kedr je želeo da se vrati porodici, ali njegov brat je rekao da bi to bilo samoubistvo.
Pripadnici Islamske države bili su poznati po tome da unijaju muškarce koji im nisu od koristi. Poput supruge, Kedr je pripadao ugroženoj verskoj zajednici – Jezidima.
Nije bilo pravog izbora za Jezide. Oni koji su pobegli na planinu Sindžar, ostali su zatočeni. Bez vode ili namirnica, njih stotine umrlo je na temperaturama iznad 50 stepenici Celzijusa.
Hiljade koje su ostale na nižem terenu, pohvatali su pripadnici Islamske države. Porodice su nasilno razdvojene – dečaci su odvedeni u kampove za obuku Islamske države, devojke i žene u seksualno ropstvo. Muškarci koji su odbili da pređu u Islam, bili su pogubljeni.
Niko ne zna tačno koliko je Jezida otela Islamska država. Specijalni predstavnik UN-a procenjuje da je od 400.000 Jezida koliko je u to vreme živelo u Sindžaru, ubijeno njih na hiljade, a više od 6.400 Jezida – uglavnom žena i dece – pretvoreno je u roblje, i silovano, premlaćeno i prodato.
Žovan, njeno troje dece i pedesetak drugih žena i dece iz sela smešteno je pozadi u kamion. Na kraju su odvezeni u Raku u Siriji – tadašnji de fakto glavni grad takozvanog kalifata Islamske države.
„Nismo mogle da uradimo ništa da se odbranimo“, kaže Žovan. Ona neće videti Kedra još naredne četiri godine.
Zarobljenica
Žovan je uskoro shvatila da je mesto na koje je odvedena u Raki – pijaca robova.
Ona i njena deca držani su u trospratnoj zgradi punoj drugih žena i dece – ukupno njih oko 1.500. Žovan kaže da je poznavala mnoge žene – bile su rođake ili komšinice iz raznih sela.
„Pokušavale smo da ulijemo nadu jedna drugoj da će se desiti nekakvo čudo i da ćemo biti puštene“, kaže ona.
Umesto toga, Žovan je bila prisiljena da izvlači slamku kako bi se odlučilo kod kog borca Islamske države će završiti. Bila je dodeljena Tunižaninu sa nadimkom Abu Muhadžir Al Tunizi, komandatu visokog čina, mladom i mršavom, sa dugom pažljivo negovanom bradom.
Od Žovan se očekivalo da pređe u islam i potom da se „uda“ za njega.
Plakala je danima. Pokušala je tri puta da pobegne i nije uspela, ali njena deca su je usporavala – Haitam, najstariji, imao je 13 godina, ali Azad, najmlađi, imao je samo tri. Svaki put kad bi njen pokušaj bega bio otkriven, Abu Muhadžir bi je zaključao u sobu.
„Stvarno sam mislila da bi bilo bolje da se ubijem, ali onda sam pomislila na decu. Šta će biti s njima ako ih ostavim?“
Na kraju je Žovan shvatila da nema drugog izbora nego da pređe u islam. Njena sudbina bila je zapečaćena.
- Hiljade Rusa podržalo zlostavljane sestre koje su ubile oca
- „Pravda je zadovoljena“ – oslobođena žena osuđena na 30 godina zatvora zbog smrti novorođenčeta
Žovan je još uvek toliko istraumirana da ne može da priča mnogo o otmičaru. Ali kaže da joj je dozvolio da zadrži decu i obećao da će se starati o svima njima – krajnje neobična odluka za člana Islamske države.
Mnoga jezidska deca odvajana su od majki – dečaci su odvođeni u vojne kampove za obuku, devojke iskorišćavane kao seksualne robinje i sluškinje.
Žovan, njena deca i Tunižanin preselili su se u kuću u Raki koju su njeni vlasnici napustili. U tom trenutku, Islamska država je kontrolisala teritorije širom Iraka i Sirije – oblast po veličini sličnu Velikoj Britaniji, pokazuju podaci američkog Nacionalnog centra za kontra-terorizam.
Tunižanin je održao obećanje da će se dobro starati o Žovaninoj deci, često ih vodeći u obližnji park da se igraju, kad nije bio na ratištu,
Međutim, svaki privid stabilnosti koju je Žovan mogla da stekne u tih prvih pet meseci se ubrzo urušio. Otkrila je da je trudna.
„Nije bilo lekova i nisam znala šta da radim“, kaže Žovan.
Koalicija predvođena Sjedinjenim Državama bombardovala je pripadnike Islamske države gotovo svakodnevno, a irački i kurdski borci borili su se na različitim frontovima na terenu, i u Siriji i u Iraku.
Žovanin tamničar provodio je toliko vremena na ratištu da je odlučio da je proda nekom drugom pripadniku Islamske države. Jezidski zarobljenici često su se više puta preprodavali. Kad je otkrio da Žovan očekuje dete, on se predomislio.
A onda, kad je bila u sedmom mesecu trudnoće, Žovan je dobila vest da je Abu Mudžahir stradao u borbi.
Odgovornost za tu bebu sada je bila samo na njoj.
Adam je rođen u vreme kad je koalicija predvođena Amerikancima gotovo svakodnevno bombardovala Raku.
- Prva video poruka lidera Islamske države posle pet godina
- Iranka koja je samo htela da gleda utakmicu preminula nakon što se zapalila
Hava i Haitam su pomogli majci da se porodi i sada su imali polubrata. Žovan kaže da njena deca nisu bila sigurna kako da se osećaju povodom te nove bebe koja je izgledala toliko drugačije od njih.
„Mislim da su ga moja deca volela. Starala su se o njemu. Naročito Hava – ona je bila moja ćerka, ali i moja najbolja prijateljica. Ona bi hranila Adama i ljuljuškala ga dok ne zaspi.“
Redovna bombardovanja prisilila su Žovan i njenu decu da se sele od kuće do kuće. Često je nestajalo struje. Agregati su služili kao rezerva, ali samo kad su mogli da nađu gorivo za njih. Pronalaženje hrane takođe je bilo teško, a Žovan je jela manje kako bi njena deca dobijala više.
„Ponekad smo imali samo hleb i vodu i malo šećera. Znala sam da ako ne jedem dovoljno, neću moći da dojim Adama, ali nisam imala drugog izbora.“
Uprkos svim poteškoćama, smogla je snage da izdrži zbog bebe.
„Bio je neodoljiv. Znam da nije bio sin mog pravog muža, da je njegov otac bio ubica, ali Adam je bio moja krv i meso.“
Bekstvo
U Iraku, Kedr nije znao ništa o toj bebi. Nije znao ništa o tome gde mu je porodica. Sada je prošlo 14 meseci otkako su oteti i on ih je bez prestanka tražio. Svaki put kad bi čuo da su neka žena i njena deca pušteni, odlazio bi do granice da vidi je li to njegova porodica.
Na kraju je saznao gde su. Pronašao ih je preko mreže krijumčara ljudi koji su otkupljivali jezidske žene i decu od Islamske države. Kedr je morao da plati po 6.000 dolara za svako dete.
Haitam, Hava i Azad ponovo su bili sa ocem. Žovan će ostati u Raki još dve godine. Nije bila sigurna da će Kedr prihvatiti Adama.
Kedr je mesecima bio u agoniji ne znajući šta da radi. Od pripadnika jezidske vere, jedne od najstarije monoteističkih religija čiji vernici broje manje od milion članova širom sveta, očekuje se da strogo slede pravila zajednice.
Jedno od njih je da ko god jednom napusti veru, ne može da se joj se vrati. Ipak, u Jezidskom duhovnom savetu je odlučeno da se napravi izuzetak kako bi se prihvatile žene koje su oteli borci Islamske države i prisilili ih na prelazak u drugu veru.
Situacija sa decom čiji su očevi bili borci Islamske države, međutim, bila je sasvim drugačija. Možete samo da se rodite u veri, ne možete da pređete u nju, tako da dete može da bude prihvaćeno samo ako su mu oba roditelja Jezidi.
Žovan je sada živela sa drugim jezidskim udovicama tamničara iz Islamske države. Sve žene su se plašile da se vrate u njihovo selo na Sindžaru zbog ovog tabua.
„Neke su imale više od jednog deteta sa više boraca Islamske države, tako da su se isuviše plašile da se vrate porodicama“, kaže ona.
Kedr je konačno prelomio da je njegovoj deci neophodna njihova majka i poručio Žovan da će i Adam biti prihvaćen. Žovan je otputovala nazad u selo u Sindžaru sa Adamom, sada mališanom, nakon četiri godine odsustva. Ali posle svega nekoliko dana, raspoloženje se promenilo. Žovan kaže da je njena porodica krenula da je ubeđuje da se odrekne Adama.
„Počeli su da mi govore koliko je važna naša religija i kako naše društvo nikad neće prihvatiti Muslimana čiji je otac bio borac Islamske države.“
Kedr je poveo Žovan da se sretne sa Sakineh Muhamed Ali Junes, upravnicom sirotišta u Mosulu. On se nadao da će ona uspeti da ubedi Žovan da joj prepusti brigu o Adamu. Sakineh kaže da je satima pokušavala da nagovori Žovan.
Ona kaže da je Kedr bio van sebe i da je plakao. Žovan je grlila Adama, govoreći da ga neće ostaviti.
„Suze su joj tekle u potocima dok mi je predavala dete. Nema ničeg goreg nego oduzeti jezidsko dete od njegove majke. To je kao da joj sečete parče srca“, kaže ona.
„Ali želje jezidske zajednice važnije su od osećanja pojedinca. Njen muž i ja smo se složili da ću morati da joj uzmem dete, bez obzira na sve. Na kraju nije bilo drugog nego da je slažemo.“
Sakineh je rekla Žovan da će Adama ostati s njom svega nekoliko nedelja, zato što je slab i bolestan, a neko mora da ga neguje.
„Rekla sam joj: ‘Tvoje dete je pod mojim starateljstvom sve dok ne pronađeš rešenje za ovaj problem.’ Kad je me uhvatila za ruku, osetila sam kao da je vatra zgasnula u njoj.“
Rastrzana
Jezidska Nova godina trebalo je da bude srećan period za Žovan – njen prvi praznik sa porodicom nakon četiri godine razdvojenosti. Pošli su zajedno da kupe farbu za ukrašavanje kuvanih jaja – jezidska tradicija.
Ali uprkos tome što je ponovo bila sa decom koju voli, Žovan je bila očajna. Nekoliko dana nakon što je napustila sirotište, čvrsto je rešila da prihvati situaciju i koncentriše se na troje druge dece. Sada joj je to bilo nemoguće.
„Stalno mislim na njega“, rekla je ona tada.
„Svaku noć ga sanjam. Kako da ga zaboravim? Dojila sam ga i on je moja beba. Pitam ja vas: Da li žene poput mene greše? Da li grešimo što nam nedostaju naša deca?“
Posle nekoliko nedelja, Žovan to više nije mogla da podnese. Donela je odluku iako je znala da neće moći nazad. Rekla je deci da ide u grad Dohuk na terapiju od traume.
Zapravo se uputila nazad do sirotišta.
„Bio je tako grozan dan kada sam ih ostavila“, kaže ona.
„Ali osećala sam se kao da sam izdala dete. Drugo troje moje dece je odraslo [najstarije je sada bilo u poznim tinejdžerskim godinama]. Imaju oca. A Adam nije imao nikoga. To siroto dete nije imalo apsolutno nikoga i nedostajao mi je dan i noć.“
Kad je Žovan stigla u sirotište, rečeno joj je da je Adam bolestan i da ne može da ga vidi. Ali Sakinah joj je na kraju priznala – posle dva ili tri dana – da je sirotište, preopterećeno zbog rata, moralo da da neku decu na usvajanje.
Sakineh kaže da je naglasila sudiji da Adam i četvoro druge dece čije su majke preživele otmicu Islamske države ne treba da se nude na usvajanje jer bi njihove majke jednog dana mogle da dođu po njih.
Uprkos tome, Adam je usvojen.
Sakineh kaže da je Žovan plakala i plakala kad joj je saopštila vest.
Nije mogla da se suoči s povratkom kući i umesto toga potražila je utočište u ženskom skloništu u severnom Iraku. Nekoliko meseci kasnije, Kedr se razveo od nje i poslao joj poruku da ne može više da vidi drugu decu.
U selu, Kedr je tužan ali nepopustljiv.
„Znam da Adam nije kriv. Rekao sam već da je on rođen božjom voljom. Da sam mislio da je on kriv, ostavio bih ga u Siriji da umre. Da sam loš čovek, sam bih ga ubio, ali nisam. Dozvolio sam mu da živi i platio da dođe ovamo sa ženom.“
„Ali kad Islamska država dođe i pobije vam čitavu porodicu, otme vam ženu i ima dete s njom, mi to ne možemo da prihvatimo. Niko to ne bi prihvatio, bez obzira na religiju u koju veruje.“
Mišljenja njene dece razlikuju se po tome kako vide Žovanin nestanak iz njihovih života. Najstarije dete Haitam deli očeva osećanja i kaže da ne može da prihvati dete Islamske države kao brata.
„Moja majka nas je ostavila zbog drugog deteta“, kaže on. Dodaje da je njegov mlađi vrat Azad tražio majku još nekoliko meseci nakon što je ona otišla, ali da je sada prestao.
„Rekao sam mu da se naša mama neće vratiti i da je uzalud čeka. Nakon toga je prestao da je traži.“
Ali Hava – devojčica koja je ljuljuškala Adama dok ne zaspi u Raki – saosećajnija je po tom pitanju.
„Kad je naša majka bila kod kuće, sve je bilo veoma dobro. Volela bih da može da se vrati, ali ona je imala pravo i da joj nedostaje Adam.“
Druge žene slične sudbine
Žovan nije jedina žena koja je morala da se suoči sa takvom strašnom dilemom. BBC je razgovarao sa 20 jezidskih žena koje su imale decu sa borcima Islamske države – nijedna od njih nije osećala da može da dovede decu kući. Mnoge su bile primorane da ostave decu u severnoj Siriji pre nego što su se vratile u Irak.
Jedna od njih, Lejla, imala je samo 16 godina kad su je oteli borci Islamske države i odveli je u Siriju. Imala je dvoje dece s otmičarem, ali kurdski komandant joj je rekao da su to „deca đavola“.
„Nisam znala šta da radim. Želela sam da se vratim kući i nisam imala izbora.“
Ona kaže da joj je sada san da ide na fakultet i nađe posao koji će joj pomoći u potrazi za decom.
- Ko će suditi najpoznatijem australijskom džihadisti
- Avganistan proglasio primirje sa Talibanima tokom Bajrama
„Želim samo da ih vidim još jednom i da umrem. Ne želim ništa drugo.“
Ona je besna zato što Jezidski duhovni savet odbija da popusti pravila koja zabranjuju da se deca Islamske države prihvate u zajednicu.
„Ponekad mislim da jezidski muškarci nemaju srca. Oni nisu žene, oni nisu majke, oni nikad ne mogu da razumeju kroz šta mi prolazimo.“
Samo jednoj ženi sa kojom je BBC pričao bilo je dopušteno da zadrži dete iz Islamske države. Rožin je prodata, zajedno sa četvorogodišnjom ćerkom, sedmorici različitih boraca Islamske države. Vratila se u Irak skoro dva meseca trudna. Lekar joj je savetovao da ubedi muža da se pretvara da je beba njegova, budući da je trudnoća još u ranom stadijumu. On se složio, ubeđen argumentom da će sa detetom lakše da se dobije azil u inostranstvu, ukoliko ga budu zatražili.
Ali Rožin i dalje živi u strahu.
„Ako moja porodica ili bilo ko u našoj jezidskoj zajednici sazna istinu o mom sinu, oduzeće mi ga i naterati me da napustim dom i ćerku.“
‘Mislim na njega svaki dan’
U poslednjih 18 meseci Žovan je išla na savetovanje, ali je i dalje veoma krhka. U svesci je nacrtala scene iz života u Raki – borbeni avion kako leti iznad njihovih glava, Žovan u kući sa četvoro dece.
„Ponekad mislim da je naš život bio bolji pod Islamskom državom. Bili smo pod opsadom i život je bio težak, ali sam makar imala svu decu sa sobom.“
„Tokom te četiri godine nisam bila ranjena u fizičkom smislu, ali sam se osećala ranjeno kad sam se vratila u Irak. Ranjena sam zbog onoga šta su moja porodica, moja zajednica i pravila uradili da mi oduzmu moju decu.“
Ona je toliko ljuta na muža i razočarana u zajednicu da je odlučila da ostane Muslimanka.
„Ne želim da ostanem deo jezidske zajednice… istina je da sam samo zbog religije sada razdvojena od porodice.“
Ali ona je prestravljena da ju je to sada zauvek otuđilo i od troje njene starije dece.
„Moj najveći strah je da će me moja deca zaboraviti ili da mi neće oprostiti zato što sam ih ostavila. Ali uporno govorim sebi da oni neće zaboraviti majku.“
Prema Sakineh, Žovan ima pravo da poništi Adamovo usvajanje dok god preko DNK testa može da dokaže da je ona majka. Međutim, činjenica da je Žovan Jezid, a da je dete registrovano kao Musliman zato što u dokumentima mora da se upiše nacionalnost oca, moglo bi da zakomplikuje čitav proces.
Za sada, Žovan je prihvatila da je Adamu bolje tamo gde je sada.
„Mislim na njega svaki dan. Ali mislim da je za mog sina za sada bolje da živi sa nekom drugom osobom. Bolje za njega.“
Sve što joj je preostalo jeste san da će jednog dana ponovo biti zajedno sa svom decom.
„Uz malo sreće, jednog dana, ako se Bog smiluje nada mnom, mi ćemo se svi ponovo videti.“
Neka imena su izmenjena da bi se sačuvao identitet sagovornika.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
