Kad siromašna francuska predgrađa privuku pažnju medija, to je obično zato što su u plamenu.
Tekući požar nije izuzetak.
Pokrenulo ga je ubistvo Naela M. (17), nakon što policija tvrdi da se nije povinovao naređenju da zaustavi vozilo u Nanteru kod Pariza.
Tragedija je ponovo dovela u žižu javnosti takozvane „banlijee“ – predgrađa francuskih gradova – koje je pogodio još jedan talas nereda širom Francuske.
Za jedne, nasilje je rezultat siromaštva i diskriminacije: duboko ukorenjenih socijalnih nedaća zbog kojih sumorna francuska naselja uporno ostaju burad baruta.
Drugi nemire vide uglavnom kao pitanje reda i zakona: bande i sitni kriminalci koriste bes zbog tragične smrti kao izgovor da šire haos.
Ali kako god da gledate na francuska predgrađa, vlasti su odavno svesne problema koji predstavljaju – i oni neće biti rešeni u skorije vreme.
Tadašnji premijer Rajmon Bar je još 1977. godine pokrenuo prvi plan za regeneraciju socijalnih naselja, izražavajući zabrinutost da bi mogla da se pretvore u „getoe“.
Vremenom se razvijala „gradska politika“ (politique de la ville), koja obuhvata sve, od stanovanja do obrazovanja, zaposlenosti, zdravlja i kulture, sa željom da se smanji jaz između drugih delova zemlje.
Osnovano je mnoštvo zvaničnih tela: Nacionalni savet za gradove, Međuministarska komisija za gradove Urbanog socijalno razvoja, Nacionalna agencija za urbanu obnovu, da navedemo samo neke od njih.
A osmišljena je i čitava masa akronima za različite inicijative, od FNRU (Nacionalni program za ubrano renoviranje) do ZUS (Osetljive urbane zone).
U poslednjih 20 godina, potrošeno je više od 60 milijardi evra na kolosalnu inicijativu da se renoviraju stambeni blokovi i izgrade novi domovi, kao i poboljšaju ustanove i infrastruktura u predgrađima.
Ali rezultati takvog aktivizma vlade ne deluju nimalo impresivno.
- Duh nasilja lebdi nad Francuskom
- „Za samo nekoliko dana bili smo u paklu“, kaže francuski gradonačelnik
- Francuska: Porodica ubijenog tinejdžera poziva na prekid nasilja, trećina uhapšenih mlađa od 17 godina
U najsiromašnijim kvartovima, sada nazvanim „prioritetnim naseljima“ (quartiers prioritaires), živi više od pet miliona ljudi.
Mnogi su ili imigranti ili treća ili četvrta generacija Francuza.
Oko 57 odsto dece koja žive u tim zajednicama je siromašna, naprema 21 odsto za francusko stanovništvo u celini.
Prema Institutu Montanj, stručnoj grupi, tri puta su veće šanse da su stanovnici tih četvrti nezaposleni.
Uprkos milijardama evra potrošenim na poboljšanje mreže javnog prevoza, izolovanost je i dalje jedna od najvećih pritužbi stanovnika.
Podignute su nove javne zgrade.
Ali prema francuskom sociologu Kristijanu Muani, smanjenja obima javnih službi imala su katastrofalne posledice.
„Ti ljudi čak ni školu ne doživljavaju kao način da unaprede živote“, rekao je on za BBC.
Nezaposlenost, droga i diskriminacija nastavljaju se nesputanom žestinom, kaže Muana.
Drugi veliki problem su odnosi sa policijom.
Mnogi muškarci imigrantskog porekla žale se na rasno profilisanje ili diskriminaciju od policajaca.
Kancelarija UN-a za ljudska prava saopštila je da su najnoviji nemiri prilika za Francusku da „reši duboka pitanja rasizma u službi za održavanje reda i mira“.
Drugi ističu izazove policijskog rada u zonama sa visokom stopom kriminala.
Između 2012. i 2020. godine u čitavoj Francuskoj ubijeno je ukupno 36 pripadnika snaga bezbednosti dok su bili na dužnosti.
Svake godine bude ranjeno najmanje 5.000.
Sa stotinama povređenih policajaca u skorašnjim neredima, ukupna brojka za ovu godinu sigurno će biti mnogo viša.
Daleko od toga da je smrt Naela M. izolovani incident.
Prema policijskim podacima, policajci su prošle godine ubili 13 ljudi zato što se nisu povinovali naređenju da se zaustave u vožnji.
Dugovečne napetosti potpiruju obeshrabrujuće vrzino kolo: svaka smrt pokrene eksploziju nasilja i reakciju policije, koja, iako neophodna, seje seme daljeg nepoverenja.
Prvi neredi u predgrađima izbili su 1979. godine u Vol an Velenu, siromašnom predgrađu Liona, kad je tinejdžer isekao vene posle hapšenja zbog krađe kola.
Dve godine kasnije, još jedan pokušaj izlaženja na kraj sa krađom kola izazvao je višednevne nerede nadomak Venisjea.
Smrt dvojice mladića u istoj oblasti dovela je do sličnih problema 1990. i 1993. godine.
Daleko najgori neredi izbili su 2005. godine.
Dva tinejdžera umrla su tada u električnoj podstanici nadomak Pariza dok su se krila od policije.
Predgrađa su buknula širom zemlje.
Spaljivani su automobili, pljačkane prodavnice i napadana policija, izazvavši tronedeljeno vanredno stanje.
Od tada je u predgrađima bilo sporadičnih izliva nasilja.
Kao što je slučaj proteklih dana, glavni ciljevi su često gradske kuće, policijske stanice i škole – bilo koja zgrada koja se vezuje za francusku državu.
Lako može da se dođe u iskušenje da se zaključi kako su napori da se predgrađa uvedu u socijalni i ekonomski glavni tok bili skupi, višedecenijski promašaji.
Pretraga za novinskim člancima o „gradskoj politici“ donosi nizove pritužbi o promašenim temama i nedoslednostima (ovaj reporter to dobro zna, jer je i sam napisao jednu).
Francusko zvanično revizorsko telo Računovodstveni sud istakao je 2020. godine da uprkos procenjenih 10 milijardi evra koje vlada svake godine potroši na predgrađa, ona su i dalje duboko uronjena u siromaštvo, nebezbednost i odsustvo javnih usluga.
Ali to ne znači da je trošenje bilo uzaludno ili da je politika omanula.
Ako pogledate predgrađa kao mesta, slika zaista ostaje sumorna.
Međutim, ako se usredsredite na ljude, možda ima nekog razloga za nadu.
„Prioritetne četvrti“ su mesta sa visokim kretanjima stanovništva.
Prema zvaničnom izvešaju iz 2017. godine, bilo koje godine, iz kraja se iseli 10-12 odsto stanovnika, obično u neko lepše predgrađe.
To znači da je, u bilo kom trenutku, oko dve trećine stanovnika predgrađa tamo živelo manje od 10 godina.
U zbiru, stanovništvo ostaje zabrinjavajuće siromašno, ali siromašni danas nisu nužno bili siromašni juče, a možda neće biti siromašni sutra.
Zvezde kao što je fudbaler Kilijan Mbape ili glumac Omar Saj su medijski prijatna lica uspeha iz predgrađa.
Ali mnogo je važnija činjenica da je velika verovatnoća da su mnogi od njihovih prijatelja iz detinjstva danas inženjeri softvera ili menadžeri prodavnica.
Francuski zavod za statistiku Insi nedavno je istakao socijalnu mobilnost potomaka imigranata.
Procenat univerzitetskih diplomaca među njima je blizu procenta u opštoj populaciji, pokazuje taj izveštaj.
Trećina Francuza stranog porekla sa nekvalifikovanim ocem stižu do menadžerskih pozicija, za razliku od 27 odsto njihovih domaćih ekvivalenata.
Naravno, imigranti i njihovi potomci nastavljaju da pate od nedostatka prilika, diskriminacije i drugih prepreka.
A činjenica da mnogi od njih uspevaju da pobegnu iz predgrađa nije utešna za one koji ostaju zaglavljeni tamo godinama.
Potonji će nastaviti da trpe neproporcionalno visok nivo siromaštva, nezaposlenosti i nasilja.
Oni su dva do tri puta skloniji od drugih Francuza da dođu u konflikt sa službama za održavanje reda i mira.
I samo mogu da se nadaju da će se izvući pre nego što izbije sledeći talas nereda.
Pogledajte video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
