„Ni živ, ni mrtav“: Žene sa Kosova već 25 godina tragaju za nestalima

Kujtime Boletini pamti svaki detalj kobnog dana kada su joj srpski paravojnici oteli brata.

Na proleće 1999. godine, rat na Kosovu ušao je u brutalnu završnicu kada je NATO otpočeo bombardovanje SR Jugoslavije.

Dom porodice Boletini postao je poprište masakra koji se odigrao u Mitrovici, gradu na severu Kosova, koji je danas jedan od simbola etničke podele između Srba i Albanaca.

„Preklinjala sam ih da puste mog brata i da ubiju mene umesto njega“, priseća se Kujtime, dok u šaci stiska krhotine bratovljevog ručnog sata. Skoro deceniju posle tragedije, njegovi ostaci i nekoliko lični stvari su pronađeni u masovnoj grobnici u Suvom Dolu, naselju blizu Mitrovice.

• Zločini u Velikoj i Maloj Kruši na Kosovu, 25 godina kasnije: „I dalje ne razumem zašto“
• Dve decenije martovskog nasilja na Kosovu koje je menjalo živote i politike
• Poslednji kolektivni centar u Srbiji: Četvrt veka čekanja

Dragica Majstorović je čitav rat, koji je trajao od 1998. do juna 1999, provela u Prištini, glavnom gradu Kosova. Kada je Srbija izgubila, pobegla je u strahu od odmazde.

Njen najmlađi sin Ivan je imao 17 godina, kada je seo u automobil sa komšijom u nameri da napusti Kosovo.

Nikada ga više nije videla.

„Živeti u neizvesnosti, bez saznanja o tome šta se dogodilo tvojim najmilijima je strašno teška agonija“, kaže Dragica, očiju punih suza.

Krajem devedesetih godina prošlog veka, oko 13.000 ljudi je izgubilo život u etničkom sukobu između srpskih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Za vreme rata, ali i nakon što je sukob zvanično završen, civili su kidnapovani u racijama, koje su sprovodile vojne i paravojne formacije.

Nestalo je oko 5.800 ljudi – kosovskih Albanaca, Srba, Roma, kao i pripadnici drugih etničkih manjina.

Godinama kasnije, pojedini ostaci su pronađeni u masovnim grobnicama, a oko dve trećine žrtava je identifikovano.

Međutim, četvrt veka od kako se rat završio, i dalje se traga za oko 1.600 ljudi.

„Porodice imaju pravo da saznaju istinu, to je ljudsko pravo.

„Obaveza političara i društva je im pomognu da pronađu smiraj“, kaže Nataša Kandić, aktivistkinja za ljudska prava i osnivačica Fonda za humanitarno pravo, nevladine organizacije koja prikuplja činjenice i dokaze o zločinima, koji su počinjeni tokom ratova u kojima se raspala Jugoslavija.

Povratak na mesto zločina

Kujtime Boletini nežno prelazi rukom po ostacima zida porodične kuće.

Pun je rupa od metaka.

Kuća, koja je danas memorijal u severnom delu Mitrovice, nekada je bila dom, gde se porodica Boletini okupljala.

„Bila sam veoma bliska sa bratom.

„Imao je kafić, bio je veoma dobar i društven, vodio je brigu o porodice“, priseća se Kujtime, koja je u petoj deceniji života.

Naselje u severnom delu Kosovske Mitrovice, u kojem je odrasla, nekada je imalo etnički šarenolik komšiluk.

Danas to više nije slučaj – u ovom delu grada pretežno žive Srbi.

Mitrovica je za vreme oružanog sukoba bila pod kontrolom srpskih bezbednosnih snaga, a zatim je podeljena na severni i južni deo, gde uglavnom žive Albanci.

Kujtime se priseća 15. aprila 1999. godine, kada je grupa etničkih Albanaca – članovi njene porodice i komšije, dovedena u dvorište.

Srpski paravojnici uperili su pištolje u njih i naredili su im da stanu uz zid, dodaje.

Samo tri nedelje pre tog događaja, NATO je započeo bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, sa ciljem da stane na put daljem krvoproliću.

Iz osvete, usledio je talas zločina protiv civila.

Kujtime kaže da je preklinjala srpske paravojnike da ubiju nju i puste brata.

Odbili su.

Kujtime se tada pridružila izbegličkoj koloni i otišla u Albaniju.

Kada je posle rata posetila kuću, pronašla je ruševne zidove, nagorele od požara.

Kasnije je, kaže, saznala da je unutra izgorelo nekoliko ljudi.

Nikada nije otkrila kako je tačno njen brat poginuo, a je misli o tome i dalje muče.

„Iznova i iznova razmišljam gde su ga odveli, kako su to uradili – preostaje samo mašta“, priča Kujtime, a lice joj poprima veoma tužan izraz.

Prošlo je više od decenije pre nego njen brat identifikovan.

Njegovi ostaci su, kako kaže, pronađeni u masovnoj grobnici u Suvom Dolu, naselju u blizini Mitrovice.

„Bili su u vrećama sa nešto odeće, džemperom i kaišem“, kaže.

„Ne znam kako da opišem taj osećaj. Nemam reči.“

Sahranila ga je na lokalnom groblju u Mitrovici, koje često posećuje.

„U tome pronalazim olakšanje. Moglo se da se desi da ga nikad ne pronađem, to bi me mučilo celi život“, kaže Kujtime u pola glasa, dok stoji nad bratovljevim grobom.

Zatim klekne pred humku posutu belim kamenjem, prekriva oči šakama i šapuće molitvu za njegovu dušu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Rana koja ne zarasta

Dragica često ide u crkvu da se pomoli za Ivana, koji još nije pronađen.

Njen sin je jedan od oko 570 Srba, za kojima se i dalje traga.

„Palim dve sveće, jednu za žive, jednu za mrtve“, kaže Dragica.

„Za sada, on nije ni živ, ni mrtav“.

Na grudi privija crnu duksericu – jedini komad odeće njenog sina, koji joj je preostao.

Ivan je imao 17 godina kada je nestao 19. avgusta 1999. godine.

Dve nedelje pre njegovog nestanka, Dragica se preselila u Leskovac, na jugu Srbije, gde je dobila posao kao medicinska sestra.

Planirali su da joj se Ivan pridruži i krene u završni razred gimnazije.

„Naš rastanak nije bio ništa posebno. Samo smo se dogovorili da se čujemo telefonom, dok ne dođe.

„Njegovo putovanje od Kosova do Srbije je trebalo da traje dva sata“, priseća se Dragica.

Ivan nikada nije stigao na odredište.

Nekoliko sati kasnije, Dragica je sela u auto i krenula na Kosovo da ga traži.

Ova vožnja je bila samo početak potrage, koja 25 godina kasnije i dalje traje.

„Teško je zaspati i probuditi se sa isto mišlju – gde je, da li je živ i da li ću ga ikada naći“.

Pre nekoliko godina, Dragica je počela da piše poeziju.

„Ja nisam ni pesnik, ni pisac.

„Ali morala sam negde da pretočim bol koju osećam“, kaže ona.

Iako se nada da je njen sin možda još uvek živ, njeni stihovi govore o drugim, mračnijim scenarijima.

„Ubico, sve će ti biti oprošteno/Samo mi reci gde si mi sina zakopao?“, čita Dragica drhtavim glasom pesmu iz zbirke, koju je posvetila nestalima.

Misterija ostataka – zašto neki slučajevi i dalje nisu rešeni

Miris leševa meša se sa hladnim vazduhom u hodniku mrtvačnice Instituta za sudsku medicinu u Prištini.

Kutije sa dokaznim materijalom su uredno složene na metalne police.

U njima su ostaci i lične strani oko 300 ljudi, koji još nisu identifikovani.

„Neki možda nikada neće ni biti identifikovani.

„Za sada nismo pronašli podudaranje u DNK bazi, gde čuvamo uzorke članova porodica nestalih“, kaže forenzičar Arsim Gerđaliju.

„Premeštanje masovnih grobnica na teritoriju druge države, u pokušaju da se prikriju zločini, čini ovaj slučaj jedinstvenim u svetu“, ističe.

„Kroz rad smo se susreli sa brojnim slučajevima, gde su ostaci jednog tela pronađeni na više lokacija“.

Kako dodaje, tela su uglavnom transportovana kamionima u Srbiju, a ponekad su grobnice premeštane unutar teritorije Kosova.

Ali to nije bio jedini izazov sa kojim su se stručnjaci suočili.

„Ključni problem je što porodice, koje su tražile najmilije, vrlo često nisu čekale stručne timove da izađu na teren.

„Sami su kopali i sahranjivali ostatke koje bi pronašli bez DNK analize, bez obdukcije“, dodaje doktor.

Procenjuje se da je tako sahranjeni ostaci oko 2.000 ljudi.

• Ekshumacija masovne grobnice kod Raške
• Tema o kojoj se ćuti: Hladnjača i masovne grobnice u Srbiji, 20 godina kasnije

Doktor kaže i da pojedine porodice nestalih odbijaju da daju DNK uzorke, jer veruju da su već sahranile bližnje, a „to možda nije tačno“.

„Greške u identifikaciji otežavaju potragu za nestalima“, ističe doktor.

Podaci Centra za humanitarno pravo pokazuju da još oko 200 ljudi možda nikada neće biti pronađeno, jer se sumnja od njih ništa nije preostalo.

Uglavnom se radi o starijima koji nisu izbegli sa Kosova, čije su kuće spaljene, a njihovi ostaci se pretvorili u pepeo.

Ista bol

Tokom rata i posle njega, porodice koje su bile na sukobljenim stranama suočile su se sa istim problemima.

Teško su dolazili do zvaničnih informacija.

Osim toga, mnogi nisu bili sigurni kome da prijave nestanak najmilijih.

Dragica kaže da je godinama uporno kontaktirala vlade, ambasade, vojske i novinare, u pokušaju da pronađe bilo kakav trag.

„Pokucala sam na svaka vrata koja su mi pala na pamet, ali nikada nisam dobila nikakav konkretan odgovor“, kaže.

Pojedine međunarodne organizacije su na terenu tragale za nestalima od završetka rata.

Međutim, prošle su godine pre nego što su Srbija i Kosovo uspostavile vladine komisije za nestala lica.

Komisije su sarađivale tokom više od decenije i zajednički iskopavale masovne grobnice, uglavnom na teritoriji Srbije.

Napravili su Radnu grupu za lica koja se vode kao nestala i uspeli da identifikuju oko dve trećine ljudi sa spiska, pre nego što je saradnja obustavljena 2021. godine, usled nove runde napetosti između Beograda i Prištine.

Ohridski sporazum između Srbije i Kosova, postignut 2023. godine uz posredovanje Evropske unije, predviđa da će se vlasti „hitno“ pozabaviti pitanjem nestalih.

Ali, više od godinu dana od sklapanja sporazuma, to se nije dogodilo.

„Da su odnosi Srbije i Kosova drugačiji, bilo bi mnogo lakše doći do informacija“, kaže aktivistkinja Nataša Kandić.

„Često razmišljam o tome koliko bi bilo bolje za obe strane da imaju političare koji razumeju koliko porodicama znači da imaju grob“, dodaje.

Iz Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije kaže da su se suočili sa „brojnim poteškoćama u rešavanju ovog pitanja“.

„Kao najveću prepreku, treba istaći odsustvo saradnje i koordinisanog, zajedničkog rada sa delegacijom Prištine“, kažu u pisanom odgovoru za BBC.

Ističu da se „već treću godinu zaredom“ ne održavaju sastanci Radne grupe za lica koja se vode kao nestala.

„Nema dovoljno pouzdanih i kompletnih informacija, koje bi vodile otkrivanju novih masovnih grobnica“, kažu.

Dodaju i da je pristup forenzičkoj i foto-dokumentaciji iz arhiva međunarodnih organizacija „vrlo ograničen ili ga uopšte nema“

„Pogrešno identifikovani posmrtni ostaci koji su već predati porodicama i sahranjeni dodatno doprinose usporavanju i otežavanju procesa“, navode.

BBC je takođe kontaktirao komisiju Vlade Kosova, ali odgovor nije stigao do objavljivanja teksta.

Dok je komunikacija među vladama u zastoju, nevladine organizacije sa ženama na čelu pokušavaju da preuzmu stvari u sopstvene ruke.

„Žene su počele da se okupljaju kod nas, jer su shvatile da tako mogu da razmenjuju informacije o civilnim žrtvama“, kaže Đula Haziri iz udruženja „Glas majki“, lokalne nevladine organizacije u Mitrovici.

Zajedno sa Kujtime, Đula prikupljala informacije o nestalima, ali i lične predmete.

„Ako neko prijavi da je pronašao lobanju ili kost, Kujtime i ja izlazimo na teren da to zabeležimo“, kaže Đula, sa sveskom i olovkom u ruci.

Imaju kompjuter, ali evidenciju uglavnom vode na starinski način.

Njihova skromna kancelarija prepuna je ramova, u kojima su fotografije i predmeti nestalih.

Na jednoj od njih je i Đulin muž, koji je preminuo za vreme rata.

„Zatim se vraćamo u kancelariju, beležimo šta smo videle i razmišljamo kome da prosledimo te informacije“ dodaje, igrajući se burmom, koju i dalje nosi na desnoj ruci.

• O pravu i politici: Šta Kosovu nedostaje na putu do potpune nezavisnosti
• Koliko je manje Srbije na Kosovu

U Beogradu, Dragica sarađuje sa Udruženjem porodica kidnapovanih i nestalih na Kosovu i Metohiji.

Ovaj termin opisuje geografski region, a koriste ga uglavnom oni koji ne priznaju jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine.

„Našu organizaciju uglavnom čine žene – supruge, majke, sestre“, kaže Dragica.

Osnovana je 1999. godine, kao odgovor na „nedostatak podrške u pronalaženju nestalih“.

Iako su kilometrima udaljene, kancelarije liče jedna na drugu.

I u Beogradu, zidovi su puni fotografija nestalih.

Pošto se slažu da imaju isti cilj, Kujtime i Dragica su odlučile preduzmu prve korake ka uspostavljanju multietničke saradnje.

Žene su se srele u Mitrovici, kako bi dogovorile slanje zajedničkog apela Ujedinjenim nacijama i razmenu informacija između njihovih organizacija.

„Ne smemo da stanemo dok se ne pronađu sva tela, bez obzira da li su Srbi, Albanci, Romi, Turci ili Bošnjaci“, kaže Kujtime.

„U interesu obe strane je da se problem reši“, dodaje Dragica.

„To bi moglo da vodi do pomirenja, do bolje budućnosti“.

Šta je BBC lista 100 žena?

BBC 100 žena svake godine bira 100 uticajnih i inspirativnih žena iz čitavog sveta. Snimamo dokumentarce, pravimo reportaže i vodimo intervjue o životima žena, a priče se objavljuju i emituju na svim BBC platformama.

Pratite BBC 100 žena na Instagramu i Fejsbuku, ili nas pronađite uz pomoć heštega #BBC100Women.

Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru, Instagramu, Jutjubui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]