Niš, istorija i fudbal: ‘Eve ga taj Niš – devet činjenica za 99 godina Radničkog iz Niša

Burek, merak i fudbalski klub Radnički – tri su reči kojima bi Nišlije opisale svoj grad.

Nišlije prisvajaju burek, slaganu lisnatu pitu sa sirom ili mesom, i merak, južnjački izraz za opisivanje pomešanog stanja radosti i sreće.

Međutim, Radnički je bez sumnje niški brend.

U istoriji dugoj gotovo jedan vek, Radnički je igrao od najnižih liga, do polufinala Kupa UEFA 1982.

Nišlije kažu da je Radnički ljubav Niša i tako 99 godina.

„Radnički iz Niša uvek je bio i biće deo mog života, za njega me vezuje detinjstvo i rana mladost“, kaže Dragan Stojković Piksi, selektor fudbalske reprezentacije Srbije i nekadašnji igrač niškog kluba, za BBC na srpskom.

• Soni je preživeo Holokaust i postao legenda Ajntrahta iz Frankfurta
• Dimitrije Banjac: Panker u sakou starom koji je postao vlasnik AFK Vimbldona
• Kako je sviran kraj za Velež na Stadionu pod Bijelim brijegom u Mostaru

„Ako si Nišlija – budi Meraklija“, glasi moto organizovanih navijača Radničkog koji su 1989, kada su nastali, sebi nadenuli nadimak Meraklije, po meraku.

Ljubav prema lokalnom klubu prenosi se s kolena na koleno.

Nenad Stojanović, Meraklija koji je na stadionu od prve polovine devedesetih, danas na utakmice ide sa ćerkom.

„Radnički je neodvojiv od Niša, ali i neodvojiv deo mog života jer sam uz taj klub rastao, školovao se, zaljubio i osnovao porodicu“, kaže Stojanović.

Ljubav prema Radničkom, kažu neke Nišlije, nije samo ljubav prema fudbalu.

„Radnički je za mene nasleđe vremena u kome je radnička klasa imala snage i motiva za emancipacijom, a sport je bio protiv društvenih nejednakosti“, kaže niški reditelj Vladimir Đorđević za BBC na srpskom.

Zanimljive činjenice iz istorije Radničkog, Đorđević prenosi široj publici na profilu Crveni_Crveni na društvenoj mreži Tviter.

Povodom 99 godina Radničkog, izdvojili smo devet tačaka koje su obeležile istoriju kluba.

1. ‘Eve ga taj Niš – i Hamburger na kolenima’

„A sad Radnički i Nenković Duca na poslednje puca jer nema kude“, orio se stih pesme „Kude je taj Niš“ muzičke grupe Trio Palilula početkom aprila 1982.

Italijanski Napoli, švajcarski Grashopers, holandski Fejnord i škotski Dandi Junajted redom su padali su pred niškim klubom u Kupu UEFA.

Želja je bila ulazak u finale, a prva polufinalna utakmica igrana je u Nišu sa zapadnonemačkim bundesligašem Hamburgerom.

Pred utakmicu, fudbaleri niškog tima bili su u hotelu u Sićevu, nedaleko od Niša na putu ka Pirotu.

Dušan Nenković, trener Radničkog, želeo je da pred utakmicu umesto uobičajenih priprema i umerene ishrane ekipi servira pečeno prase, sve sa jabukom u ustima, seća se kapiten Milovan Obradović u knjizi „Kad je Evropa strepela“ .

„Ekipa se vraća stazom do Nišave, pa istim putem do hotela, svi sa ljubičicama u rukama i ustima, što je pre ličilo na duhovni doping negoli svesno ubijanje vremena i iščekivanje utakmice“, piše Obradović.

Ceo grad je je željno iščekivao utakmicu 7. aprila i polufinale ovog evropskom takmičenja.

Karte su planule dan pred utakmicu.

„Gotovo dva časa pre početka utakmice, Čair je bio ispunjen do poslednjeg mesta.

„U tom načičkanom fudbalskom grozdu, ‘naoružani’ brojnim navijačkim rekvizitima, sva srca i želje bile su uz niške fudbalere“, opisao je atmosferu Dušan Marković, novinar Narodnih novina, dan posle utakmice.

U 77. minutu upravo je kapiten Milovan Obradović postigao drugi gol za pobedu.

„I Hamburger je na kolenima“, bio je naslov teksta o istorijskoj pobedi niškog Radničkog od 2:1 u polufinalu Kupa UEFA.

Teško i neizvesno, ali na kraju srećno, opisuje ovu utakmicu Aleksandar Panajotović, tadašnji fudbaler Radničkog koji je iz beogradske Crvene zvezde došao u niški tim.

Iako deo stalne postave tima, zbog žutog kartona na prethodnim utakmicama, Panajotović je ovu propustio.

„Kad nisi u igri, mnogo se teže podnosi jer imaš vremena da razmišljaš o greškama i vidiš sve“, kaže Panajotović za BBC na srpskom.

U revanšu u Hamburgu dao je gol petom.

Međutim, to nije bilo dovoljno da se Radnički plasira u finale.

Nemački klub je pobedio 4:1.

2. ‘Real sa Nišave’

Nišlije su 3. juna 1962. godine bile uz radio aparate Travijata koje je upravo proizvela Elektronska industrija Niš, nekadašnji gigant jugoslovenske privrede.

Zbog nervoze, mnogi su bili na ivici da nove aparate tresnu o zemlju.

Radnički je igrao u Skoplju sa Vardarom, a pobednik je išao u direktno u Prvu saveznu ligu Jugoslavije, tadašnje elitno takmičenje.

Utakmica je posle 90 minuta završena 0:0, a onda su o pobedniku odlučivali penali.

Vrisak zadovoljstva čuo se u Nišu kada je Radnički, posle penal-serije, pobedio.

„Kompletan saobraćaj u Nišu je bio zaustavljen i slavlje je trajalo čitave noći.

„Igrači su nošeni na rukama, a ljudi su im davali bukete cveća“, prisetio se Milan Knežević Knez, tadašnji golman i kapiten Radničkog, za niški portal mediareform.rs na 55. godišnjicu utakmice 2017.

Tada, Radnički dobija čuveni nadimak – Real sa Nišave, po ugledu na madridski Real.

„Šezdesetih godina, klub je uglavnom nastupao u beloj garnituri dresova, pa su igrači u toj opremi podsećali na fudbalere madridskog giganta“, kaže Vladimir Đorđević.

3. Zvezdina zvezda ponikla u niškom klubu – Piksi Stojković

Nekoliko dana pred utakmicu sa Hamburgerom,, šesnaestogodišnjak iz niškog naselja Pasi poljana načinio je prve fudbalske korake u podmlatku Radničkog.

Zbog njega su 29 godina kasnije niške škole radile skraćeno, a reka ljudi slivala se ka stadionu Čair kako bi gledali poslednju utakmicu Dragana Stojkovića Piksija u dresu Radničkog.

„Želeo sam da pred mojim ljudima, u gradu koji volim najviše na svetu kažem zbogom igračkoj karijeri tamo gde sam počeo – na Čairu“, prisetio se Stojković 2001. godine za BBC na srpskom.

Bio je to zapravo drugi oproštaj Piksija od igračke karijere.

Prvu oproštajnu utakmicu odigrao je 7. oktobra 2001. u Nagoji u Japanu, gde je do penzionisanja igrao za tim Nagoja Grampus Ejt.

Iako je prošlo 40 godina od debitantskog nastupa za Radnički, sećanja su mu i dalje sveža.

„Sve je delovalo kao san kada su mi rekli da se spremim i da idem na trening prvog tima par dana pred tu utakmicu“, priseća se Piksi debitantske utakmice.

U naredne četiri godine, sve do 1986. Piksi je odigrao 70 zvaničnih utakmica za Radnički na kojima je postigao osam golova.

„Piksi je bio veliki talenat, a imao je šta i da nauči od naše generacije i ponosni smo na njegovu karijeru“, seća se Milovan Obradović.

Aleksandar Panajotović navodi da je, osim talenta, Piksi imao još jednu vrlinu – disciplinu.

„Sećam se da je dugo posle treninga ostajao na terenu i vežbao šuteve, slobodne udarce.“

Taj udarac je doveo gotovo do savršenstva, a mnogi pamte utakmicu tadašnje reprezentacije Jugoslavije protiv Španije na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. i njegove minijature – prvi gol posle sjajnog driblinga, a potom pobedonosni gol iz „slobodnjaka“.

Pogledajte video: Piksi – od igrača iz Pasi Poljane, do selektora sa Marakane

Već posle prvih utakmica, Stojković je skrenuo pažnju najvećih klubova tadašnje Jugoslavije, a borbu da ga dovedu vodili su beogradski velikani, Crvena zvezda i Partizan.

Odluka uprave Radničkog o tada 21-godišnjem Stojkoviću bila je Zvezda.

Crveno-beli dres obukao je posle letnjeg prelaznog roka 1986. godine.

Četiri godine u beogradskom klubu, osvojeni trofeji, sjajne partije, ljubav navijača i poštovanje rivala doneli su mu počasnu titulu pete Zvezdine zvezde.

Iz Zvezde je 1990. otišao u Olimpik iz Marseja, a godinu dana kasnije igrao je za najveći evropski klupski trofej upravo protiv Crvene zvezde.

Tu utakmicu nije igrao od početka, ušao je u 22. minutu produžetaka nerešene utakmice.

Kada je došlo vreme za penale, odbio je da ih izvodi.

„Ne znam kako bih sebi oprostio da sam dao gol i da Zvezda nije uzela trofej“, izjavio je Piksi 2019. godine za portal Mondo.

Posle četiri godine u marsejskom klubu, otišao je na drugi kraj sveta i zaigrao za japanski tim Nagoja Grampus Ejt.

U Japanu je počeo i trenersku karijeru, da bi na 56. rođendan, 3. marta 2021. godine bio imenovan za selektora reprezentacije Srbije.

Samo osam meseci kasnije, Piksi je odveo reprezentaciju Srbije na Svetsko prvenstvo u Kataru.

Osim Stojkovića, legende niškog kluba su i golman Milan Knežević Knez, koji je igrao 1950-ih i 1960-ih, i Milovan Obradović, kapiten tima koji je 1982. godine igrao u polufinalu Kupa UEFA, navedeno je na sajtu Radničkog.

Internacionalci Dejan Petković Rambo i Saša Stojanović su takođe igrali za niški Real.

Među legendama kluba je i golman Dragan Pantelić Panta, poznat po bravuroznim odbranama i po golu koji je dao suparničkom golmanu Enveru Mariću preko čitavog terena na utakmici niškog Radničkog i mostarskog Veleža 1980. godine.

Pantelić je preminuo u oktobru 2021. godine.

4. Tragičan kraj Piksijevog naslednika

Naslednika Piksija Nišlije su videle u perspektivnom devetnaestogodišnjem Ivanu Krstiću Belom koji je igrao u podmlađenom timu u sezoni 1999/2000.

Na iscrpljujućem treningu 29. maja 2000. godine, po oblačnom vremenu, udario je grom na Čairu.

Svi igrači su popadali na travu.

„Svi smo počeli da ustajemo, samo je Krstić ostao da leži“, seća se Predrag Stamenković, tadašnji igrač Radničkog, tog kobnog treninga.

Krstić je pred kraj sezone potpisao za francuski Bordo u kome bi, kao dvadesetogodišnjak, započeo međunarodnu karijeru.

„Tada smo imali dosta uspeha, vratili smo navijače na tribine i malo je falilo da ponovo izađemo u Evropu“, seća se Predrag Stamenković za BBC na srpskom.

U čast Belog Krstića, koji je preminuo mesec dana pre 20. rođendana, škola fudbala Radničkog nosi njegovo ime od 14. oktobra 2000. godine.

5. Južnoprugaši se vraćaju

„Pravom navijaču nije važno u kojoj ligi igra njegov voljeni klub, san je da se pobedi Zvezda ili Partizan, ali pobeda je jednako slatka i kada se pobedi Dubočica iz Leskovca u Srpskoj ligi“, kaže Meraklija Nenad Stojanović.

Umesto Hamburga, Ciriha i drugih evropskih gradova, početkom 21. veka Radnički je igrao u nižim ligama.

„Nismo razmišljali ni gde igramo, ni sa kim igramo – bitno je bilo da klub vratimo na stare staze uspeha“, navodi Predrag Stamenković, koji je postao kapiten tima po povratku u klub 2010. godine iz superligaškog Smedereva.

Posle sezone u Srpskoj ligi Istok (treća liga po rangu), Radnički se 2011. vraća u Prvu ligu.

„Iako je bila teška situaciji, uz navijače koji su nam bila velika podrška, počeli smo da podižemo klub, preskačemo stepenice i dođemo do Superlige“, kaže.

Radnički se vratio u Superligu Srbije u sezoni 2012/13.

Upravo ulaskom u Prvu ligu 2012. godine, gradske vlasti Niša počinjeurekonstrukciju stadiona Čair, a Radnički mečeve i ulazak u Superligu igra na stadionu Ženskog fudbalskog kluba Mašinac na Delijskom visu.

Povratak u najviši rang domaćeg fudbala Radnički je dočekao na delimično renoviranom stadionu.

6. Novi evropski počeci

Generacija Belog Krstića bila je nadomak Evrope, ocenjuje Predrag Stamenković.

Ipak, trebalo je skoro dve decenije za povratak.

„Svi navijači sanjaju da se ponovi Kup UEFA iz 1982. godine i da dočekaju da se polufinale ponovi, a nešto slično sam dočekao 2017. godine“, kaže Nišlija Nenad Stojanović.

Tim je sezonu 2016/2017. završio na trećem mestu, i zajedno sa Partizanom i Spartakom iz Subotice igrao u kvalifikacijama za Ligu Evrope, nekadašnjem Kupu UEFA.

Prva evropska utakmica bila je protiv malteškog tima Gzira Junajted.

Prepun Čair i četiri gola za niški klub.

Na Malti je Radnički potvrdio plasman u naredno kolo.

Međutim, izraelski Makabi bio je nepremostiva prepreka za tadašnju generaciju Radničkog.

Radnički je i 2019. godine ponovo igrao kvalifikacije za Ligu Evrope, ali se i tada takmičenje brzo završilo.

„Radnički ima dugu istoriju, bori se koliko može, a odnosi u sportu nisu isti kao nekada – teški su periodi za opstanak klubova“, kaže Milovan Obradović.

Obradović veruje da je tajna uspeha da ekipa duže ostane na okupu.

7. Kako je sve počelo – kao u seriji ‘Više od igre’

Priča o Radničkom počela je pismom iz 1921. godine.

Miloš Marković, član Komunističke partije, čekao je potvrdu iz Beogradskog loptačkog podsaveza za osnivanje Sportskog društva Proleter.

„Vladajuća niška buržoazija optužila je nišku ekipu ‘Proleter’ da je ‘prokomunistička’ i da kao takva ne može da razvija sportsku aktivnost“, zapisao je Đorđe Stamenković, hroničar kluba, u knjizi Ključ stare Srbije iz 1997. godine.

Željno čekano pismo-potvrdu, Marković je dobio 1923, kada su odlučili da promene ime društva u Radnički.

Grb je bio crvena petokraka, simbol komunista, u čijem središtu se nalazila lopta, a oko nje je pisalo: „Radnički sport klub Niš“.

Zeleni dresovi i crvena zvezda petokraka bili su oprema niškog kluba.

Boje i ideje su u ovim dresovima branili i narodni heroji poput Stanka Paunovića i Josipa Kolumba, a klub radnika i komunista igrao je u dvorištu Radničkog doma.

Pogledajte video: Proslava o kojoj priča ceo svet – kako je gorelo nebo iznad Splita

Radnički je 1928. godine ušao u takmičenje Moravske banovine, administrativne oblasti kojoj je Niš pripadao u doba Kraljevine Jugoslavije.

Prvu međugradsku utakmicu odigrao je sa imenjakom iz Kragujevca.

„Režim tog vremena nije blagonaklono gledao na političko organizovanje radnika i komunista, pa su sportska društva bili načini da se politika sprovodi na drugačiji način“, navodi Vladimir Đorđević, niški reditelj i navijač Radničkog.

Tim radničkog kluba nakratko je prestao da postoji 1929. godine, jer su ga tadašnje vlasti zabranile.

Kako je klub bio povezan sa zabranjenom komunističkom partijom i radničkim sindikatima, bio je u organizacije kojima nije dozvoljen rad posle uvođenja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića.

U popularnoj jugoslovenskoj televizijskoj seriji Više od igre iz 1977. prikazana je izmišljena varoš Gradina između dva svetska rata čiji se stanovnici, osim ideoloških ideja, razlikuju i po klubu za koji navijaju.

Građanski orijentisani Gradinari navijaju za buržoaski klub Građanski, a ostali levo i komunistički opredeljeni bodre Radnički.

Slično kao i u seriji, i u stvarnom životu su postojali Radnički i Građanski u Nišu.

U vreme zabrane Radničkog, neki igrači su prešli da igraju za Građanski.

„Građanski je okupljao simpatizere iz niže srednje klase koja je simpatisala leve ideje i kao takva bila je utočište onima koji su ostali bez svog kluba“, kaže Vladimir Đorđević.

Drugi deo igrača i rukovodstva 1936. odlučio je da ode u obližnje selo Trupale gde su osnovali istoimeni klub.

FK Radnički 1936 iz Trupala je igrao u sezoni 2020/2021 u Prvoj niškog ligi Fudbalskog saveza Niša.

Sezonu 1940/41. Radnički nije završio zbog izbijanja Drugog svetskog rata.

„Radnički je jedan od svega nekoliko klubova sa ovog prostora koji se nije takmičio tokom trajanja rata jer je više od 30 igrača i funkcionera bilo u partizanima“, ističe Đorđević.

8. Pokušaji gašenja Radničkog

Uprava i igrači su odahnuli posle Drugog svetskog rata i pobede partizana.

Znali su da je Radnički dao doprinos ratu i revoluciji, ali sačekala ih je naredba lokalnog rukovodstva Komunističke partije: „Nećemo dozvoliti klubaštvo u Nišu“.

Rivalstvo dva lokalna tima, ali i navijača Radničkog i predratnog Železničara, lokalni političari su ocenili pogubnim, kaže Đorđević.

Tada je nastao FK 14. oktobar, nazvan po datumu oslobođenja Niša 1944. godine.

„Iako je tom fuzijom novi klub ušao u najviši rang takmičenja, ljubitelji oba tima nisu bili zadovoljni birokratskom odlukom“, navodi Đorđević.

Ipak, ujedinjenje je trajalo samo godinu dana, posle čega je obnovljen pojedinačni rad oba kluba.

Pedesetak godina kasnije, na sličnu ideju došao je lokalni političar Branislav Jovanović.

FK Sinđelić, osnovan 1918. godine neposredno posle Prvog svetskog rata, krajem prve decenije 21. veka igrao je u nižim ligama.

Zbog toga se Sinđa, kako ovaj klub zovu u Nišu, našao u finansijskoj krizi i pred gašenjem.

Jovanović, tadašnji poslanik u Skupštini Srbije i funkcioner Sinđelića, predložio je da spajanjem reši finansijske probleme dva niška kluba, tada u nižim ligama.

Jovanovićev predlog nije naišao na odobravanje navijača Radničkog.

Meraklije su izvršile pritisak na upravu kluba i od Jovanoviećeve ideje se odustalo.

9. Čair – livada za fudbal

„Sećam se utakmica kada je skoro 35 hiljada ljudi bilo na stadionu, nismo mogli da uđemo od gužve, pa smo sa krovova obližnjih zgrada gledali na smenu dvogledom utakmicu“, seća se nekadašnji kapiten Radničkog Predrag Stamenković utakmica.

Stadion Radničkog je u parku Čair, po kome je dobio ime, nedaleko od centra grada.

Iako u vlasništvu grada, ovaj stadion pratio je razvoj Radničkog koji na tom terenu igra blizu šest decenija.

Na močvarnoj livadi, Čairu, kako su je Turci nazvali dok je Niš bio pod osmanskom vlašću, izgrađen je stadion 1963. godine.

Početkom 2020, kada se Radnički vratio u više rangove takmičenja, najavljena je i rekonstrukcija stadiona.

Povratak u Superligu su Nišlije proslavile i pod reflektorima na delimično rekonstruisanom Čairu.

Međutim, više od 10 godina Radnički i Meraklije čekaju završetak rekonstrukcije stadiona i konačnu izgradnju zapadne tribine i pokrivanje ostalih tribina.

Nišlije vole Čair, ali sve dok Radnički igra, nije bitno gde, kaže navijač Nenad Stojanović.

„Čak i tokom rekonstrukcije stadiona, dok je Radnički igrao na stadionu Mašinca, bodrili smo Radnički kao da je na potpuno sređenom Čairu.“

Kažu Meraklije da im ne smeta stanje na stadionu, iako bi voleli da se što pre završi.

Nenad Stojanović, Meraklija i Nišlija, skoro svake subote zato ima isti ritual: povede ćerku prvo na burek u obližnju pekaru, a zatim na Čair, po dozu niškog meraka – da bodre Radnički.

Pogledajte video: Upoznajte Cveleta Ofkovca, najstarijeg navijača OFK Beograda

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]