Te 1987. godine, letovali smo u Baškim Vodama, u Hrvatskoj, u vojnom hotelu „Sutjeska“.
Mama kaže da smo putovali vozom od Beograda do Kardeljeva, nekadašnjih, pa ponovo sadašnjih Ploča, na jugu Hrvatske.
Noćna vožnja, neizbežno pečeno pile koje smo sestra i ja raskomadale tek što je voz napustio Beograd, prepuni vagoni, koferi i platnene stolice na rasklapanje.
Sećam se i tamno bordo plišanih sedišta u kupeima.
Tih godina su se u našim porodičnim letovanjima smenjivala radnička ili vojna odmarališta.
Od raspada Jugoslavije takvog odmora na moru više nema.
Mnoga odmarališta su porušena, zapuštena, a malobrojna i izdata.
- Sveti Stefan: Zaključano crnogorsko ostrvo s turističkim blagom
- U dodiru sa prirodom i duhom i telom: Kako su nudisti osvojili Balkan
- Prevlaka, „crvuljak teritorije“, kao mesto spoticanja Hrvatske i Crne Gore
- Da li je Budva crnogorska Azurna obala
Priroda guta beton
Sunce prži četinare koje nemilosrdno ispuštaju sokove, mešajući se sa mirisima lavande, smilja i joda koji isparava iz Jadranskog mora.
Iza rastinja se žalosno se uzdižu betonski, ogoljeni zidovi nekadašnjeg dečijeg odmarališta „Jelsa“ na Hvaru, u jednoj od najlepših uvala na primorju.
Granje, drveće i šiblje probilo je podove i plafone, neki delovi su spaljeni i srušeni i sada su nemi svedoci vremena kada je ovu sablasnu tišinu, koju prekida samo zvuk zrikavaca, nadjačavala graja dece.
Posle više od 30 godina, ponovo sam tu, u carstvu u kojem sam provela neke od nezaboravnih letnjih dana.
Krupnim koracima jurim po u šiblju zaraslom kompleksu, dok saputnicima objašnjavam gde se šta nalazilo.
Dok nezaustavljivo pričam, u trenutku mi zamiriše čuvena bela kafa iz metalnog lončeta koju smo, kao i zaslađeni čaj, pili uz doručak.
Nije mi bilo do kupanja, kao da nisam mogla da se opustim i uživam, okružena sablasno praznim zgradama.
Nisam ni primetila da su mi se oči napunile suzama.
„Evo ti maramica i idemo“, kratko mi je rekla ćerka žureći ka kolima.
Nema odmora bez tri nedelje
Petronije Ponjavić, beogradski učitelj u penziji, gotovo se do detalja priseća odlazaka sa školskom decom na letovanje.
„Najlepša odmarališta su bila na hrvatskom primorju.
„To mi je toliko bilo lepo, da sam maltene živeo za trenutke da odem sa decom na more, zimi i leti“, priča setno Ponjavić za BBC na srpskom.
Putovali su avionom do Splita, pa potom do letovališta, a put nije predstavljao veliki trošak za roditelje, čiji budžeti u to vreme nisu „patili“, jer su ovakvi odmori bili većinski subvencionisani iz državnih budžeta.
Letovalo se u Milni ili Bolu, na ostrvu Brač, a posećivali su i Hvar.
Sada su to ekskluzivna letovališta gde je teško naći apartmanski smeštaj u sezoni za manje od 100 evra dnevno.
Obično su ostajali tri nedelje, jer je „bilo dobro za zdravlje dece“, kaže Ponjavić.
„Deca su uživala, šetali smo po ostrvu, pentrali se po stenama, obilazili vinograde, pecali, kupali se i ponekad imali nastavu“, seća se Ponjavić.
Kolega iz redakcije gleda arhivske fotografije odmarališta u Jelsi se podsetio „kruga u kojem smo gledali predstave“.
„Sećam se i ove telefonske govornice na recepciji odmarališta“, priča mi sa širokim osmehom na licu.
Maratonski sudski procesi
Tokom 1980-ih, Jugoslaviju su počeli da sustižu ekonomski, a ubrzo i politički problemi koji su doveli do raspada zajedničke države.
Neka od odmarališta u Hrvatskoj bila su u doba Jugoslavije u vlasništvu Centra dečijih letovališta i oporavilišta Beograda.
„Pred hrvatskim sudovima vodimo sporove poslednjih sedam, osam godina.
„Ništa se ne dešava i nisam optimista da će nam vratiti te objekte“, kaže Ivan Jergović, direktor Centra.
Troškove dečijeg boravka i puta snosila je tadašnja Samoupravna interesna zajednica (SIZ) u čijoj je nadležnosti bilo i zdravstvo, objašnjava.
„To je bilo lepo, ali finansijski neodrživo“, kaže Jergović.
Pored Jelse, Centar je upravljao i odmaralištima u Hvaru, Milni na ostrvu Brač, Promajni u Makarskoj i Jakljanu, ostrvu blizu Dubrovnika.
Tužna sudbina vojnih i radničkih odmarališta
Vojna odmarališta i hoteli, u vreme Jugoslavije izgrađeni duž hrvatske obale, većinom su zapuštena i napuštena.
„Tata je bio vojno lice i slike iz detinjstva uvek me vrate u vojni hotel u Kuparima.
„Kakav je to spektakularan odmor bio, poseban osećaj koji se mešao sa ponosom što je to nekako naše i što smo se osećali kao kod kuće“, kaže 55-godišnji Dejan Novakov iz Pančeva.
Novakov je video fotografije Kupara danas i nema nameru ponovo da ode, makar i u obilazak.
„Ne želim da kvarim stare uspomene“, kaže.
Ogromni betonski kostur obrastao bršljenom u koji kao da nikad niko nije kročio danas deluje kao idealna scenografija za horor film.
Do objavljivanja ovog teksta, BBC nije dobio podatke Ministarstva odbrane Srbije o njihovoj sudbini.
„Vojna, dečija i radnička odmarališta predstavljaju sukcesijsku imovinu kojom se upravlja na osnovu Zakona o upravljanju nekretninama u vlasništvu Hrvatske.
„Vraćanje imovine ili isplata naknade biće mogući tek kada budu sklopljeni dodatni bilateralni ugovori“, kažu u hrvatskom Ministarstvu prostornog uređenja, graditeljstva i državne imovine za BBC na srpskom.
Ministarstvo je „ovlašćeno“ da daje nekretnine u zakup najduže na 30 godina i do sada je sklopljeno ukupno 19 ugovora, ali je devet raskinuto zbog neplaćanja rente, objašnjavaju.
„Razlog takvom raspletu jeste činjenica da postupak razdruživanja nekadašnje SFRJ još nije okončan“.
U Crnoj Gori neka odmarališta rade
Za razliku od Hrvatske, pojedina odmarališta u Crnoj Gori i dalje su u vlasništvu srpskih javnih preduzeća, ali ima i onih koja su prodata.
Među njima je i najveće radničko odmaralište u nekadašnjoj Jugoslaviji „Biserna obala“ u Čanju.
„Firma ‘Rekreaturs Beograd’ koja je bila vlasnik mnogih radničkih odmarališta u SFRJ prodata je kompaniji ‘Vila Oliva’ iz Crne Gore.
„Svi njihovi objekti sada su u našem vlasništvu, a od radničkog odmarališta napravili smo luksuzni kompleks koji zauzima pola Čanja“, kažu iz ove kompanije za BBC.
Odmaralište je bilo u velikom minusu jer tako nije moglo da se posluje, objašnjavaju.
Uspomene sa letovanja iz Čanja i Bečića, dva primorska crnogorska grada, najviše pamte radnici javnih preduzeća u Srbiji.
„Išao sam kao dete u radničko odmaralište ‘Biserna obala’ u Čanju, a kasnije sam odlazio i preko firme u kojoj sam zaposlen.
„Najbolje su bile radničke sportske igre koje smo tu imali, bila je to prava zabava“, priča Igor Vasilije iz Beograda.
Nikola Marić je prvi put učestvovao na Sportskim susretima radnika u Čanju 1994. godine.
„Igre su okupljale više od 2.000 učesnika iz Srbije i Crne Gore i održavale su se u odmaralištima javnih preduzeća“, kaže Marić, zaposlen u srpskom javnom preduzeću „Beoelektrane“.
Kasnije su ovi skupovi organizovani u Bečićima, u odmaralištu Naftagasa, a poslednjih godina u Budvi, u nekadašnjem objektu Elektroprivrede Srbije.
Uspomene ne blede, ali ovakvih letovanja, bez finansijskih briga, odavno nema.
I verovatno ih nikada više neće ni biti.
Pogledajte video o ostrvu Sveti Stefan u Crnoj Gori:
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
