Nuklearne podmornic, Rusija i zagađenje: Na dnu mora preti novi Černobilj

Prema tradiciji, Rusi uvek nose neparan broj cvetova živoj osobi, a paran broj na grob ili spomenik.

Ali svakog drugog dana, 83-godišnja Raisa Lapa ostavlja tri ruže ili gladiole pored spomen-ploče sinu Sergeju u njihovom rodnom gradu Rubcovsku, kao da on nije potonuo sa podmornicom tokom operacije spasavanja na Arktiku koja je 2003. godine pošla po zlu.

„Imam epizode kad nisam normalna, prosto poludim, mislim da je živ, pa donesem paran broj“, kaže ona.

„Treba da izvuku tu podmornicu, da bi mi majke mogle da položimo posmrtne ostatke naših sinova u zemlju i možda onda dobijem malo više mira.“

Posle 17 godina neispunjenih obećanja, možda će joj se konačno ispuniti želja, mada ne iz brige države prema kostima kapetana Sergeja Lape i njegove šestočlane posade.

• Ruska nuklearna nesreća: Medicinsko osoblje strahuje da je ozračeno
• Uzbekistan traži podršku javnosti za izgradnju nuklearne elektrane
• Kako se sećamo Černobilja u Srbiji

Predsednik Vladimir Putin pokrenuo je inicijativu za izvlačenje dve sovjetske nuklearne podmornice i četiri nuklearna reaktora sa muljevitog dna, smanjujući tako količinu radioaktivnog materijala na Arktiku za 90 odsto.

Prva na listi je Lapina podmornica K-159.

Poruka, upućena pre nego što će Rusija preuzeti predsedavanje Arktičkim savetom ove godine, glasi da je ova zemlja ne samo nadmoćna trgovačka i vojna sila na Arktiku koji se zagreva, već i da je čuvar životne sredine.

(SAD, Rusija, Norveška, Kanada, Island, Danska, Švedska i Finska, osnovale su 19. septembra 1996. Arktički savet).

Podmornica K-159 leži kod Murmanska u Barencovom moru, najbogatijem lovištu bakalara na svetu i važnom staništu zrakoperki, crvene kraljevske krabe, morževa, kitova, polarnih medveda i mnogih drugih životinja.

Istovremeno, Rusija vrši novu „nuklearizaciju“ Arktika sa potpuno novim plovilima i oružjima, od kojih su dva već doživela nesreće.

Nasleđeni raspad

Tokom Hladnog rata, SAD i SSSR su napravile više od 400 podmornica na nuklearni pogon, „tihu službu“ koja rivalima omogućuje odmazdu čak i ako su njihovi silosi za rakete i strateški bombarderi onesposobljeni u iznenadnom prvom napadu.

Svega 97 kilometara od granice sa članicom Natoa Norveškom, arktička luka Murmansk i obližnje vojne baze postale su centar sovjetske nuklearne mornarice i ledolomaca, kao i njihovog visoko radioaktivnog potrošenog goriva.

Posle pada Gvozdene zavese, na videlo su isplivale sve posledice.

Na primer, u Zalivu Andrejeva, gde se 600.000 tona toksične vode 1982. godine izlilo u Barencovo more iz rezervoara za odlaganje nuklearnog goriva, potrošeno gorivo iz više od 100 podmornica delimično se držalo u zarđalim kanisterima pod otvorenim nebom.

Plašeći se kontaminacije, Rusija i zapadne zemlje poput Velike Britanije, započeli su opsežnu operaciju čišćenja, potrošivši skoro 1,3 milijarde dolara na povlačenje i rastavljanje 197 sovjetskih nuklearnih podmornica, bacanje baterija od stroncijuma iz 1.000 navigacionih uređaja i počeli da uklanjaju gorivo i otpad iz Zaliva Andrejeva i tri druge opasne obalske lokacije.

Kao i u drugim zemljama, međutim, sovjetski nuklearni otpad takođe je bacan u more i sada je glavna pažnja usmerena na to.

Studija održivosti iz 2019. godine konzorcijuma koji uključuje britansku firmu za nuklearnu bezbednost Nuvia otkrila je 18.000 radioaktivnih objekata u Arktiku, među njima 19 plovila i 14 reaktora.

Iako se radijacija koju emituje većina ovih predmeta približila pozadinskim nivoima zahvaljujući taloženju mulja, studija je pokazala da 1.000 njih i dalje ima povišene stepene prodorne gama radijacije.

Devedeset odsto toga nalazi se u šest objekata koje će ruska državna nuklearna korporacija Rosatom izvući u narednih 12 godina, rekao je za BBC Anatolij Grigorijev, šef međunarodne tehničke pomoći Rosatoma: dve nuklearne podmornice i tri reaktora iz tri nuklearne podmornice i ledolomca „Lenjin“.

„Uzimamo u obzir čak i izuzetno malu verovatnoću da radioaktivni materijali iscure iz ovih objekata, što predstavlja neprihvatljiv rizik po arktičke ekosisteme“, rekao je Grigorijev u saopštenju.

Nikada do sada nije sprovedena tolika operacija čišćenja nuklearnog materijala iz mora.

Uklanjanje pogonskih reaktora podrazumevaće akciju izvlačenje u ledenoj vodi koja je bezbedna za takve operacije samo tri ili četiri meseca tokom godine.

Dve nuklearne podmornice koje zajedno sadrže milion kirija radijacije, oko četvrtina čega je ispuštena tokom prvog meseca posle katastrofe u japanskoj Fukušimi, predstavljaće još veći izazov.

Jedna od njih je podmornica K-27, nekada poznata kao „zlatna ribica“, zbog visokih troškova koje je napravila.

Jurišna podmornica duga 118 metara (podmornica pravljena da lovi druge podmornice) bila je praćena brojnim problemima još od prvog porinuća 1962. godine s eksperimentalnim reaktorima koji se hlade tečnim metalom, a od kojih se jedan probušio šest godina kasnije i izložio devet mornara fatalnim dozama radijacije.

Mornarica je 1981. i 1982. godine ispunila reaktor asfaltom i potopila podmornicu istočno od ostrva Novaja zemlja u pukih 33 metra vode. Tegljač je morao da nabije pramac dole nakon što je rupa u tankovima balasta potopila samo krmeni kraj.

K-27 je potopljen tek nakon što su primenjene neke sigurnosne mere koje bi trebalo da održe olupinu bezbednom sve do 2032. godine. Ali tu više zabrinjava jedan drugi incident.

K-159, jurišna podmornica duga 107 metara klase Novembar bila je u službi od 1963. do 1989. godine. K-159 je potonula bez upozorenja, smestivši 800 kilograma potrošenog uranijumskog goriva na morsko dno ispod bogatog ribljeg lovišta i brodskih ruta severno od Murmanska. Tomas Nilsen, urednik onlajn lista Barenc obzerver, opisuje podmornice kao „sporohodne Černobilje na dnu mora.“

Ingar Amundsen, šef međunarodne nuklearne bezbednosti u norveškoj Upravi za radijacijsku i nuklearnu bezbednost, slaže se da je pitanje kada će, a ne da li, potopljene podmornice kontaminirati vode ukoliko budu ostavljene ovako kao što jesu.

„One sadrže velike količine potrošenog nuklearnog goriva koje će se u budućnosti zasigurno izliti u životnu sredinu, a mi iz iskustva znamo da samo mala količina kontaminacije okruženja, ili čak glasine o njoj, mogu da dovedu do problema i ekonomskih posledica po morske proizvode i riblja lovišta.“

„Ukleti avgust“

Sergej Lapa je rođen 1962. godine u Rubcovsku, gradiću u Altajskim planinama blizu granice sa Kazahstanom.

Iako je najbliži okean udaljen hiljadama kilometara, on je razvio interesovanje za moreplovstvo u lokalnom klubu za pravljene maketa brodova i posle školovanja je primljen na višu akademiju mornaričkog inženjerstva u Sevastopolju, na Krimu.

Visok, sportski građen i dobar učenik, bio je dodeljen najprestižnijoj mornaričkoj službi: Severnoj podmorničkoj floti.

Posle raspada Sovjetskog Saveza, međutim, vojska je doživela stagnaciju što je postalo očigledno čitavom svetu kad je vrhunska jurišna podmornica Kursk potonula sa 118 članova posade u avgustu 2000. godine.

U to vreme Lapa je već bio kapetan podmornice K-159, koja je počela da rđa još od 1989. godine na doku u izolovanom pomorskom gradu Gremika, čiji je nadimak glasio „ostrvo letećih pasa“, zbog jakih vetrova.

Ujutro 29. avgusta 2003. godine, stiglo je dugo odlagano naređenje da se odvuče podmornica K-159, kablovima vezana za četiri pontona od 11 tona kako bi se održala na površini tokom operacije, do baze blizu Murmanska, gde će se rastaviti, uprkos vetrovitoj vremenskoj prognozi.

S ugašenim pogonskim reaktorima, Lapa i njegova esencijalna posada od devet inženjera upravljali su podmornicom uz pomoć baterijskih lampi.

Dok je podmornica tegljena blizu ostrva Kidlin pola sata posle ponoći, kablovi vezani za pontone kod pramca su se otkačili na nemirnom moru, a pola sata kasnije otkriveno je da voda nadire u osmi reaktor.

Ali, dok je štab oklevao da pošalje skupi helikopter za spasavanje, posada se trudila da održi podmornicu na površini.

U 02:45, Mihail Gurov poslao je poslednju radio poruku: „Nadire voda, učinite nešto!“.

• Kako izgleda izgradnja elektrane

U vreme kad su spasilački čamci stigli sa tegljača, K-159 se već nalazila na dnu mora blizu ostrva Kildin.

Od tri mornara koji su uspeli da se izvuku iz podmornice, jedino je preživeo stariji poručnik Maksim Cibulski, čija se kožna jakna ispunila vazduhom ostavivši ga da pluta na površini.

Još jedna nuklearna podmornica potonula je tokom tog „ukletog“ avgusta, pisale su ruske novine, ali je incident izazvao malo halabuke u poređenju sa Kurskom.

Mornarica je obećala rodbini da će naredne godine izvući K-159, a potom iznova i iznova odlagala čitav projekat.

Čak i posle 17 godina čeprkanja morskih stvorova i korozije, makar su kosti posade verovatno ostale sačuvane u podmornici, prema rečima Lin Bel, forenzičke antropološkinje s Univerziteta Sajmon Frejzer.

Ali porodice je odavno napustila nada da će ih dobiti.

„Rodbini će to doneti neko olakšanje ako njihovi očevi i muževi budu sahranjeni, a ne samo budu ostavljeni da leže na dnu mora u čeličnoj olupini“, kaže Gurovljev sin Dmitrij.

„Samo što niko ne veruje da će se to desiti.“

Situacija se sada, međutim, promenila, jer je Rusija obnovila interesovanje za Arktik i svoje ruševne sovjetske luke i vojne gradove.

Od 2013. godine, sedam arktičkih vojnih baza i dva terminala za tankere izgrađeni su u sklopu Severnog morskog puta, kraće rute do Kine za koju je Putin obećao da će imati 80 miliona tona prometa do 2025. godine.

K-159 leži ispod istočnog kraja rute.

• Černobilj: Ko živi u zabranjenoj zoni
• Kraj eksperimenta u Černobilju
• Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke

Minimizovanje rizika

Rusija, Norveška i druge zemlje čiji ribarski brodovi love u bogatim vodama Barencovog mora sada su se zatekle sa Damoklovim mačem nad glavom.

Iako rusko-norveška ekspedicija iz 2014. godine do olupine K-159 koja je testirala vodu, morsko dno i životinje u moru kao što su morska gusenica, nije našla radijaciju iznad nivoa pozadinske, stručnjak sa moskovskog Instituta Kurčatov rekao je onomad da kvar nuklearnog pogonskog reaktora „može da se desi i 30 godina posle potapanja u najboljem slučaju i 10 godina u najgorem“.

To bi u vodu ispustilo radioaktivni cezijum-137 i stroncijum-90, između ostalih izotopa.

• Zagađenje na Arktiku

Iako ogromnost okeana brzo razblažuje radijaciju, čak i vrlo mali nivoi mogu da se skoncentrišu u životinjama na vrhu lanca ishrane preko „bioakumulacije“ – a potom da je u sebe unesu ljudi.

„Ali ekonomske posledice po ribarsku industriju u Barencovom moru, koja obezbeđuje ogromnu većinu bakalara i zlatoperke u britanskim prodavnicama ‘fiš end čipsa’, mogle bi da budu gore i od posledica po životnu sredinu“, kaže Hilde Elize Heldal, naučnica sa norveškog Instituta za pomorska istraživanja.

Prema njenim studijama, kad bi sav radioaktivni materijal iz reaktora podmornice K-159 bio ispušten u jednom „pulsnom pražnjenju“, povećao bi nivoe cezijuma-137 u mišićima bakalara u istočnom Barencovom moru najmanje 100 puta. (Kao što bi i curenje iz Komsomoleca, još jedne potopljene sovjetske podmornice blizu Norveške čije izvlačenje nije planirano.)

To bi i dalje bilo ispod granica koje je postavila norveška vlada nakon Černobiljske katastrofe, ali bi moglo da bude dovoljno da odvrati potrošače.

Više od 20 zemalja nastavlja da zabranjuje japansku morsku hranu, na primer, iako studije nisu pokazale da postoje opasne koncentracije radioaktivnih izotopa u pacifičkim ribama grabljivicama posle katastrofe u nuklearnoj elektrani Fukušima 2011. godine.

Bilo kakva zabrana ribarenja u Barencovom i Karinom moru moglo bi da košta rusku i norvešku privredu 114 miliona dolara mesečno, prema studiji održivosti Evropske komisije o projektu izvlačenja podmornica.

Ali nesreća tokom vađenja podmornica, s druge strane, mogla bi naglo da prodrma pogonski reaktor, potencijalno pomešavši elemente goriva i pokrenuvši nekontrolisanu lančanu reakciju i eksploziju.

To bi moglo da pojača nivoe radijacije u ribama i 1.000 puta više od normalne ili, ukoliko bi se desila na površini, ozrači kopnene životinje i ljude, otkrila je još jedna norveška studija. Norveška bi bila prisiljena da prekine prodaju proizvoda sa Arktika kao što su riba i jelensko meso na godinu dana ili duže od toga.

Studija je procenila da bi više radijacije moglo da se ispusti nego u incidentu iz Zaliva Čazma 1985. godine, kad je nekontrolisana lančana reakcija tokom točenja goriva u sovjetsku podmornicu blizu Vladivostoka ubila 10 mornara.

Amundsen tvrdi da je rizik od jedne takve kritične ekskurzije sa K-159 ili K-27 veoma nizak i može da se minimizuje pravilnim planiranjem, kao što je to bio slučaj tokom uklanjanja visoko rizičnog potrošenog goriva iz Zaliva Andrejeva.

„U tom slučaju ne smemo da ostavimo problem budućim generacijama da ga rešavaju, generacijama čije bi znanje o rukovanju takvim nasleđenim otpadom moglo da bude vrlo oskudno“, kaže on.

Bezbednost i transparentnost ruske nuklearne industrije često je, međutim, dovođeno u pitanje, najskorije kad su holandske vlasti zaključile da je radioaktivni jod-131 otkriven nad severnom Evropom u junu potekao iz zapadne Rusije.

Pogon za preradu Majak koji je primio potrošeno gorivo iz Zaliva Andrejeva vozom ima problematični istorijat koji seže sve do vremena do tada najgore nuklearne katastrofe na svetu iz 1957. godine.

Rosatom uporno negira nalaze međunarodnih eksperata da je pogon bio izvor radioaktivnog oblaka rutenijuma-106 otkrivenog nad Evropom 2017. godine.

I dok K-159 i K-27 moraju da se izvuku, Rašid Alimov iz Grinpisa Rusije generalno je rezervisan. „Brine nas nadzor tog rada, učešće javnosti i transport potrošenog goriva u Majak“, kaže on.

Specijalno osmišljena misija

Izvlačenje podmornica iz mora redak je podvig inženjerstva. Sjedinjene Američke Države potrošile su 800 miliona dolara na pokušaj podizanja jedne druge sovjetske podmornice, K-129, koja je imala pogon na dizel i nosila nekoliko nuklearnih projektila, sa 5.000 metara dubine u Pacifičkom okeanu, pod prividom rudarske operacije na morskom dnu.

Na kraju su uspeli da izvuku na površinu samo trećinu podmornice, zbog čega je CIA dobila vrlo malo korisnih obaveštajnih podataka.

To je bilo izvlačenje sa najveće dubine u istoriji.

• Arktik u plamenu – koliko je situacija loša
• Okeani dom za stotine hiljada virusa
• Koliko se brzo tope glečeri na Himalajima

Najteže je bilo Kursk.

Da bi izvukli ovu podmornicu sa projektilima tešku 17.000 tona sa 108 metara dubine u Barencovom moru, holandske kompanije Mamot i Smit internešenel postavile su 26 elastičnih hidrauličkih dizalica na ogromnu teglenicu i izbušile 26 rupa u čeličnom trupu podmornice obloženom gumom vodenim mlazom kojim su rukovali ronioci.

Osmog oktobra 2001. godine, žureći da preduhitre sezonu zimskih oluja posle četiri meseca pipavog posla i odlaganja, čelične hvataljke ubačene u 26 rupa podigle su Kursk sa morskog dna za 14 sati, nakon čega je teglenica odvučena do suvog doka u Murmansku.

Sa manje od 5.000 tona, K-159 je manji od Kurska, ali čak i pre nego što je potonuo, njegov spoljni trup bio je „slab kao folija“, prema Beloninim rečima.

U međuvremenu je obložen 17-godišnjim muljem.

Rupa u pramcu isključuje mogućnost da se napuni vazduhom i podigne balonima, kao što je prethodno predlagano.

Na konferenciji donatora Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj (EBRD) u decembru, predstavnik Rosatoma je rekao da ne postoji brod na svetu sposoban da je podigne, tako da mora da se izgradi specijalno plovilo za spasavanje.

To će povećati procenjene troškove sa 330 miliona dolara za izvlačenje šest najradiokativnijih objekata.

Donatori raspravljaju o ruskom zahtevu za pomoć u finansiranju projekta, rekao je Baltazar Lindauer, direktor nuklearne bezbednosti pri EBRD-u.

„Postignut je konsenzus da tu nešto mora da se uradi“, kaže on.

Svako takvo specijalno rađeno plovilo verovatno će morati da ima a obilje specijalizovane tehnološke opreme kao što su pramčani i krmeni potisnici kako bi se održala u preciznom položaju nad olupinom.

Ali u avgustu je Grigorijev izjavio za sajt koji finansira Rosatom da je jedan plan koji je razmatrala kompanija podrazumevao par teglenica opremljenih hidrauličnim kablovskim dizalicama i čvrsto fiksiranih u dubokom moru.

Umesto čeličnih hvataljki kao što su bile one koje su uvučene u rupe na Kursku, džinovske zakrivljene štipaljke ščepaće čitav trup i podići ga između teglenica.

Delimično potopljivi laki brod biće postavljen ispod, a potom izvučen na površinu zajedno sa podmornicom i ona konačno odvučena u luku. K-27 i K-159 bi obe mogle da se izvuku na ovaj način, rekao je on.

• „Pokažite poštovanje prema žrtvama Černobilja“
• Šta su činjenice, a šta fikcija u seriji Černobilj
• Rusija pravi svoju seriju o Černobilju – u igru ulaze i agenti CIA

Jedna od tri inženjerske firme koje rade na predlozima za Rosatom jeste biro za vojni dizajn Malakit, koji je uradio nacrt projekta za podizanje podmornice K-159 2007. godine, a koji „nikad nije realizovan zbog nedostatka novca“, prema rečima glavnog dizajnera.

Ove godine biro je počeo da ažurira taj plan, izjavio je jedan zaposleni u birou za BBC u predvorju sedišta Malakita u Sankt Petersburgu. Mnoga pitanja, međutim, ostaju bez odgovora.

„U kom je stanju trup? Koliko sile može da podnese? Koliko mulja se nakupilo? Moramo da proučimo sve uslove“, rekao je zaposleni, pre nego što je stigao šef obezbeđenja da prekine naš razgovor.

Nuklearni paradoks

Uklanjanje šest radioaktivnih objekata uklapa se u sliku koju je Putin izgradio o sebi kao braniocu krhkog arktičkog krajolika.

On je 2017. godine pregledao rezultate operacije uklanjanja 42.000 tona otpadnog metala iz arhipelaga Zemlja Franje Josifa u sklopu „generalnog spremanja Arktika“.

Govorio je o očuvanju životne sredine na godišnjoj konferenciji Arktičkih nacija.

A istog dana u martu 2020. godine kad je izdao nacrt svoje uredbe o potopljenim objektima, potpisao je arktičku politiku koja navodi „zaštitu arktičke životne sredine, izvornog zemljišta i tradicionalnog načina zarađivanja za život domorodačkih naroda“ kao jedan od šest nacionalnih interesa u regionu.

„Za Putina, Arktik je deo njegovog istorijskog nasleđa. On mora da bude dobro zaštićen, da bude od prave koristi i da bude čist“, rekao je Dimitrij Trenin, šef ekspertske grupe Karnegijevog centra u Moskvi.

A opet, istovremeno dok pokušava da „očisti“ Arktik, Kremlj istovremeno podržava razvoj arktičke nafte i gasa, koji čine većinu brodskog transporta na Severnom morskom putu.

Državni Gazprom izgradio je jedan od dva sve veća spremišta nafte i gasa na poluostrvu Jamal, a ove godine je vlada smanjila porez na projekte za novi arktički tečni prirodni gas na 0% kako bi uzela udeo od triliona dolara koje donose fosilno gorivo i mineralno bogatstvo u regionu.

I dok Putin raščišćava sovjetsko nuklearno nasleđe na dalekom severu, istovremeno gradi vlastito.

Stabilni priliv novih nuklearnih ledolomaca i, 2019. godine, jedine ploveće nuklearne elektrane na svetu, načinili su Arktik ponovo najnuklearnijim vodama na planeti.

Za to vreme, Severna flota gradi najmanje osam podmornica i ima planove da izgradi još nekoliko, kao i osam razarača projektila i jedan nosač aviona, sve na nuklearni pogon.

Takođe, isprobava podvodni dron na nuklearni pogon i krstareću raketu.

Sveukupno, na Arktiku bi do 2035. godine moglo bi da bude u upotrebi čak 114 nuklearnih pogonskih reaktora, skoro duplo više nego danas, pokazala je studija Barenc obzervera iz 2019. godine.

Ovaj rast nije prošao bez incidenata. U julu 2019. godine, požar u nuklearnom podvodnom vozilu za duboka mora blizu Murmanska skoro je izazvao „katastrofu globalnih razmera“, navodno je izjavio jedan oficir na sahrani 14 mornara koji su stradali.

Narednog meseca, „reaktivni sistem propulzije na tečno gorivo“ eksplodirao je tokom testa na plutajućoj platformi u Belom moru, ubivši dvojicu aktera i nakratko povećao nivo radijacije u obližnjem gradu Sverodvinsku.

„Zajednički napori međunarodne zajednice, uključujući Norvešku i Rusiju, nakon raspada Sovjetskog Saveza, a uz pomoć novca poreskih obveznika, da se počisti nuklearni otpad, bila je dobra investicija u naša riblja lovišta“, kaže Nilsen iz Barenc obzervera.

„Ali danas ima sve više i više političara u Norveškoj i Evropi koji misle da je izuzetno veliki paradoks to što međunarodna zajednica pruža pomoć da se obezvedi nasleđe Hladnog rata, dok Rusija daje prioritet izgradnji novog Hladnog rata.“

Dok god je civilna agencija Rosatom zadužena za čišćenje, ruska vojska ima vrlo malu motivaciju da uspori s ovim nuklearnim divljanjem, ističe Nilsen.

„Ko će da plati za čišćenje tih reaktora kad više ne budu bili u upotrebi?“, pita se on.

„To vam je glavni problem sa današnjom Rusijom, što vojska ne mora da razmišlja o tome šta da radi sa veoma, veoma skupim povlačenjem iz upotrebe svega ovoga.“

I tako, dok je najavljeno nuklearno čišćenje verovatno najveće ove vrste u istoriji, moglo bi da se ispostavi da je ono samo uvod u neophodne poteze kako bi se izašlo na kraj sa sledećim talasom nuklearne sile na Arktiku.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]