O Jugoslaviji i LGBT pravima: Vreme kada je „protivprirodni blud“ vodio iza rešetaka

Dok se LGBT+ zajednica sprema za tradicionalnu Nedelju ponosa i šetnju ulicama Beograda u septembru, jedan od njihovih zahteva ostaje nepromenjen:

„Izvinjenje svim građanima Srbije koji su pre 1994. godine bili sudski i na druge načine progonjeni zbog svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta“.

Od te godine, istopolni odnosi u Srbiji više nisu krivično delo, a prvi put su kriminalizovani 1951, donošenjem Krivičnog zakonika Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ).

Tada su odnosi među muškarcima okarakterisani kao „protivprirodni blud“ za koji je sledovalo do dve godine zatvora, dok zakon nije podrazumevao krivičnu odgovornost za lezbejske veze.

Do 1977, kada su prve jugoslovenske republike i pokrajine Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i Vojvodina dekriminalizovale homoseksualnost, u Jugoslaviji je osuđeno oko 500 muškaraca, pokazalo je istraživanje Franka Dote, hrvatskog istoričara i aktiviste.

Oko 300 presuda doneto je u Hrvatskoj i Srbiji, i 200 u ostalim republikama, a određivane su zatvorske, uslovne i novčane kazne, piše Dota u doktorskom radu o pravima LGBT osoba u Jugoslaviji u tom periodu.

• Kako je ostariti kao gej u Srbiji
• Prajd 2024 u Beogradu: ‘Problemi i dalje isti’
• Između dve vatre: Život religioznih LGBT+ ljudi na Balkanu

Istoriju kažnjavanja LGBT+ ljudi u Jugoslaviji treba posmatrati kroz „dve faze“, kaže Roman Kuhar, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Ljubljani, za BBC na srpskom.

Prva faza je počela odmah posle Drugog svetskog rata, a na pitanje istopolnih odnosta vlasti su gledale „sa političkog i ideološkog stanovišta“.

„Postojao je veliki pritisak u društvu za obračunavanje sa ‘buržoaskim mentalitetom i kvarenjem omladine’, gradio se kult socijalističkog života i smatrali su da društvo treba ‘pročistiti'“, kaže Kuhar, koji je doktorirao na temi Intimno građanstvo: Lični izbori, javne politike i svakodnevni život gejeva i lezbejki.

Druga faza počinje sredinom 1960-ih godina, kada se uvodi „medicinska interpretacija“ ovog pitanja.

„Sklonost istom polu se smatrala urođenom, nesrećnom i nenormalnom ličnom okolnošću, ali nije shvatana kao opasnost za politički poredak.

„Kako nestaje ta politička dimenzija osuđivanja, tako i broj osuđujućih presuda od sredine 1960-ih znatno opada“, objašava slovenački profesor.

Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Kosovo poslednje su dekriminalizovale istopolne odnose tek 1990-ih, ali se tokom poslednje dve decenije 20. veka „za ovo krivično delo više ne sudi“, navodi Dota u radu „Javna i politička istorija muške homoseksualnosti u socijalističkoj Hrvatskoj„.

Istorija kažnjavanja pre Drugog svetskog rata

Krivične kazne za muške gej odnose našle su se još u rKrivičnom zakoniku (Kaznitelni zakonik) Kneževine Srbije iz 1860. godine.

Za „protivprirodni blud, kako između lica muškog pola, tako i skotoložstvo (odnosi sa životinjama)“ pretila je kazna zatvora od šest meseci do četiri godine, kao i „gubitak građanske časti“, navodi se u stavu 206.

Slični zakoni važili su od kraja 19. veka do završetka Prvog svetskog rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, u doba austrougarske vlasti na tom prostoru.

Iz ovog perioda datira najveći broj presuda za „protivprirodni blud“ u Bosni i Hercegovini, kaže Matej Vrebac, programski koordinator Sarajevskog otvorenog centra, za BBC na srpskom.

Istopolni ženski odnosi smatrani su „antisocijalnim ponašanjem i vrstom duševne smetnje, koja može da se koriguje“, pa su gotovo isključivo kažnjavani gej muškarci, priča aktivista iz Sarajeva.

Zakon Austrougarske monarhije je u isti koš stavljao istopolne veze, pedofiliju i zoofiliju, što je Vrebac spoznao prečešljavajući brojne sudske arhive tokom prethodne četiri godine.

„Jednom prilikom smo pronašli presudu na osnovu tog člana zakona, ali smo ubrzo videli da je presuđeno čoveku koji je ‘opštio sa kozom'“, kaže.

Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine preuzima termin „protivprirodni blud“ i propisuje „strogi zatvor“, ali dužina kazne nije definisana.

Tokom Drugog svetskog rata, vlasti nacističke Nemačke takođe su sankcionisale homoseksualnost, kao i njihovi saveznici u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH).

Gej muškarci su u logorima u NDH bili označavani „rozim trouglovima“ i bili ugroženi i od ustaške i nacističke vlasti, kaže Zvonimir Dobrović, direktor zagrebačke nevladine organizacije Domino, za BBC na srpskom.

„Zanimljiv podatak je da su nacisti u Nemačkoj proganjali homoseksualce, ali ne i žene, dok smo iz tog perioda u NDH pronašli tri slučaja osuđivanja lezbejki“, priča Dobrović, jedan od autora istraživanja i izložbe „Nacistički teror nad homoseksualcima od 1933 – 1945„.

Pogledajte i ovu priču:

‘Protivprirodni blud’ u socijalističkoj Jugoslaviji

Iako do 1951. Jugoslavija nije imala pravni akt na osnovu kojeg bi krivično gonila gej muškarce, kažnjavanja je bilo neposredno po završetku rata.

Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je tada homoseksualnost vezivala za „dekadentnu buržoaziju i nezasiti kapitalizam“ kome su bili skloni „dekadentni intelektualci, građanska klasa, sveštenici i neradnici“, rekao je Dota za bosanski portal Kliks.

Između 1945. i 1951. godine, kada je donet prvi Krivični zakonik SFRJ, po tom osnovu osuđeno je „80 muškaraca i desetak žena“, navodi se u knjizi N„Nevidljivi progon: Homoseksualnost pred socijalističkom pravdom“ crnogorskog istoričara Ivana Tomovića.

Tada je život za njih postao „gotovo nemoguć“, kaže Dobrović.

„Mnogi su posle rata završili u zatvoru, problem je što te ljude nisu smatrali žrtvama nacističkog terora, nego kriminalcima koji su legitimno bili u logoru“, objašnjava.

• LGBT i Balkan: Od zabrane do poluslobode
• Prajd iza Gvozdene zavese: Kako su četiri bivše sovjetske republike krenule različitim putevima
• Ima li LGBT+ aktivizma van Beograda i koliko

Ali odnosi među muškarcima javljali su se i u redovima partije, o čemu piše Milovan Đilas, istaknuti član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), u memoarima „Revolucionarni rat“.

Rifat Burdžević, sekretar sandžačkog odbora KPJ, obavestio je Đilasa o homoseksualnom ponašanju jednog vojnika i tražio savet kako da postupi.

Đilas priznaje da KPJ nema jasan stav o tome, a ne pronalazi ga „ni kod Marksa i Lenjina“, ideologa komunizma.

„Po zdravoj pameti sam zaključio da od takvih poroka pate i proleteri, a ne samo buržoaski dekadenti, ali da takvi poročnici ne mogu imati funkcije, niti biti članovi partije.

„Burdžević je nesrećniku naredio da napusti partiju, ali i diskretno obavestio štab da pripaze na njega“, zapisao je Đilas.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

‘Kolateralna šteta’ u društvu i sudnici

Donošenjem Krivičnog zakonika 1951, predviđa se kazna do dve godine zatvora za „protivprirodni blud između lica muškog pola“, što je prvi akt Federativne Narodne Republike Jugoslavije koji obrađuje ovo pitanje.

Tokom 1950-ih i 1960-ih osuđujuće presude bile su najbrojnije, ali su zatvorske kazne retko izricane samo zbog učešća u istopolnim vezama, naglašava profesor Kuhar.

Član krivičnog zakonika često je „zloupotrebljavan u političke svrhe protiv neprijatelja države i partije“, kojima su ove optužbe samo dodavane na niz drugih“, uvideo je na osnovu sudskih arhiva u Sloveniji.

„Postoji slučaj katoličkih sveštenika koji su u Sloveniji bili optuženi da su gej muškarci i da su čak imali seksualne odnose sa maloletnicima, jer tada nije pravljena jasna razlika između pedofilije i homoseksualnosti.

„Ali, oni su bili članovi crkve, katolici, a vlastima su bili sporni zbog mogućeg uticaja na stvaranje nove ideje o socijalističkom muškarcu“, kaže Kuhar.

Ukoliko optuženi nisu bili poznati ili politički značajni, kazne bi uglavnom bile blaže.

„Retko bi se određivao zatvor za prvi prestup, a kazne su bile oštrije ukoliko se delo ponavljalo ili se radilo o odnosima sa decom“, dodaje profesor iz Ljubljane.

Kada bi se našli pred sudom, optuženi bi se najčešće branili tvdnjama da su „bili pijani i nisu znali šta rade, a retki bi ostajali čvrsto pri stavu da su homoseksualci“, kaže Kuhar.

Izmenom Krivičnog zakonika 1959, zaprećena kazna zatvora za homoseksualne odnose smanjuje se na godinu dana, što će ostati na snazi sve do dekriminalizacije.

Uprkos stotinama presuda donetih tokom više od tri decenije, socijalistička Jugoslavija bila je manje represivna prema LGBT+ zajednici od mnogih evropskih zemalja u tom periodu.

U Zapadnoj Nemačkoj je, u istom periodu, zbog „sklonosti ka istom polu“ osuđeno više od 60.000 ljudi, a vlada ove zemlje je 2017. godine odlučila da nekima od njih isplati odštetu po tom osnovu, o čemu je BBC pisao.

U istoriji Velike Britanije osuđeno je ukupno 65.000 muškaraca do dekriminalizacije 1967, a vlada je 2013. donela akt o pomilovanju osuđenih koji je nazvan „Turingov zakon“, po Alanu Turingu, britanskom heroju Drugog svetskog rata, koji je bio među njima.

U Italiji je, prema navodima istoričara Dote, osuđeno 20.000 muškaraca.

• Napad na LGBT aktiviste: „Rođena sam i živim u Banja Luci, gde ću ja sada“
• Tužilaštvo pola godine bez odgovora o navodnom napadu policajaca na gej mladića
• Prajd rajd: Četvrti put na biciklima ulicama Zagreba
• Prajd u Sarajevu: Fotografije četvrte Povorke ponosa u prestonici Bosne i Hercegovine
• LGBT i Balkan: Od zabrane do poluslobode

Često su teže kazne stizale neformalnim putem, a gej muškarci su tih godina zazirali od policije i tajne službe, kaže Goran Miletić, aktivista za prava LGBT+ zajednice, za BBC na srpskom.

„Hapsili bi ih, tražili da kažu ‘ko je još gej’ u njihovom adresaru i time pokušavali da ih ucenjuju.

„Hapšenja u javnim toaletima i parkovima su bila povremena i završavala se sa 24 sata pritvora, formalno iz raznih razloga, poput remećenja javnog reda i mira“, priča Miletić, jedan od organizatora Nedelje ponosa u Beogradu.

Slično je bilo i u Hrvatskoj, gde je dolazilo do „stigmatizacije bez mogućnosti rehabilitacije“, kaže Zvonimir Dobrović.

„Slučajevi bi se otežali optužbama da su lopovi, prevaranti i generalno sumnjivog morala, a čak i kada bi vas sud oslobodio krivice, to ostaje negde zapisano i te ljage niste mogli da se rešite.

„Zatvor traje dve godine, ali su zapravo kazne bile doživotne“, objašnjava.

Kao primer vaninstitucionalnog progona navodi događaj iz Dubrovnika 1949. godine.

Homoseksualce su tada vezane sprovodili kroz grad u „šetnji srama“.

„Ne samo što je bilo stravično i grozno za optužene, nego su te slike ostale toliko duboko urezane u sećanje gej ljudi koji su ih gledali.

„Tako je posejan strah koji se nesvesno širio“, kaže Dobrović.

‘Ako nema penisa, nema ni seksa’

Kako Krivični zakonik nije predvideo kažnjivost za lezbejske odnose, tretirani su kao prekršaj.

Kao i pre rata, u prvim decenijama postojanja socijalističke Jugoslavije „smatralo se da nije relevantno ono što žene rade međusobno“, kaže Zorica Mršević, sociološkinja roda, pravnica i naučna savetnica u Institutu društvenih nauka u Beogradu.

„Vodilo se logikom: ‘tamo gde nema penisa, nema ni seksa’.

„Smatralo se da će to, iako postoji, razrešiti neki muškarac koji bi trebalo da brine o njima, poput oca, supruga ili brata, koji će da zavede red i pobrine se da toga ne bude“, opisuje Mršević za BBC na srpskom.

• Ko je bila srpska Merlinka – prva trans osoba u javnosti Balkana
• Interseks: Nepoznati pojam obavijen zabludama
• Kako su se dve Britanke javno volele u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata

Ali, u sudskim arhivama u Sloveniji Roman Kuhar je pronašao primer presude protiv dve lezbejke, donete ubrzo nakon Drugog svetskog rata, pre nastanka Krivičnog zakonika.

Nisu osuđene na osnovu „protivpravnog bluda“, već zbog navodnog uticaja na javni moral, kaže.

„Živele su zajedno, iako je jedna bila udata, a prijavio ih je doktor jer su se posvađale, jedna je zadobila posekotinu nožem i završile su u bolnici.

„Nisu koristile opravdanje da su bile pod uticajem alkohola, čime su se branili gotovo svi muškarci, već su tvrdile da su čitale ‘ružne ili nastrane’ knjige, čak su navele i imena dva francuska autora“, prepričava Kuhar.

Dekriminalizacija

Put ka skidanju krivične odgovornosti sa pleća LGBT+ zajednice u Jugoslaviji prokrčen je donošenjem Ustava iz 1974. godine, čiji je autor bio Edvard Kardelj, jedan od najistaknutijih članova KPJ i blizak saradnik jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita.

Taj akt je dao saveznim republikama, kao i pokrajinama Vojvodini i Kosovu, priliku da same kroje sopstvene krivične zakone.

Tako je i pitanje dekriminalizacije istopolnih odnosa palo u njihove ruke, pa su Slovenija, Crna Gora, Hrvatska i Vojvodina već 1977. uklonile član o „protivprirodnom bludu“.

Slovenija i Crna Gora uvele su 14 godina kao starosnu granicu i za heteroseksualne i za homoseksualne odnose, dok je hrvatski Krivični zakonik ograničio homoseksualne odnose na 18 godina starosti, navodi se u knjizi „Nevidljivi progon: Homoseksualnost pred socijalističkom pravdom“ istoričara Ivana Tomovića.

Hrvatska je zadržala i termine „bludni“ i „neprirodni seksualni čin“ u vezi sa istopolnim seksualnim odnosima, navodi Tomović.

Ljubo Bavcon, tada profesor Pravnog fakulteta u Ljubljani, predvodio je tim stručnjaka koji je predložio dekriminalizaciju homoseksualnosti u Sloveniji.

„Bio sam za to da se iz krivičnog zakonika izbrišu svi religiozni i moralistički ostaci, kao što su oznake ‘protivprirodni blud’, ‘nečista dela'“, ispričao je Bovcon u razgovoru sa Kuharom 2012. godine, objavljenom u magazinu Narobe.

„Sve što se seksualnim dogovorom dešava između dvoje odraslih i odgovornih osoba – a ja sam namerno rekao ‘osobe’ – ne može biti ni neprirodno ni nečisto, već je to njihova stvar“, kazao je Bavcon.

Definisano je i da država može da interveniše u intimne odnose „samo ako ima nasilja, zlostavljanja, iskorišćavanja bespomoćnosti ili zloupotrebe moći“, objasnio je.

• Pet stvari koje treba da znate o Ustavu socijalističke Jugoslavije iz 1974.
• Gde napreduju, a gde su na udaru LGBT prava
• Kvir poezija u Srbiji: Pesme o hrabrosti i strahu
• Dve decenije od prvog Prajda u Zagrebu: Od suzavca i nasilja do istopolnih zajednica i usvajanja dece

Kuhar se priseća da mu je Bovcon, idejni tvorac prvog slovenačkog Krivičnog zakonika, priznao da njegov stručni tim nije razmišljao samo o LGBT+ populaciji kada je predlagao norme, već i o seksualnom nasilju u brakovima između muškaraca i žena.

Uklanjanje krivične odgovornosti za istopolne odnose bila je „kolateralna šteta, ali u pozitivnom smislu“, veruje Kuhar.

„Imao je predstavu koliko je dotad bilo teško gej muškarcima, ali nije bio toliko zabrinut zbog njih i aktivista za njihova prava, već su ga više brinula silovanja koja su se dešavala među bračnim parovima“, kaže Kuhar.

Tadašnji Krivični zakonik kažnjavao je silovanja počinjena van bračne zajednice, ali ne i u njoj.

„Ako bi se par venčao u pet popodne, a do silovanja je došlo tog jutra, to je bilo kažnjivo, ali ne bi bilo ono koje se dogodilo u šest posle podne, posle sat vremena u braku“, navodi primer Kuhar.

„Pol više nije imao ulogu, ako bilo koje dvoje ljudi stupe u seksualne odnose slobodnom voljom“, dodaje.

U Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Kosovu, na liberalizaciju zakona čekalo se do 1990-ih, iako na osnovu postojećih normi nije bilo formalnog kažnjavanja uoči raspada Jugoslavije u krvavom ratu.

Ali, makar na papiru, neusklađenost krivičnog prava u Srbiji i autonomnoj pokrajini Vojvodini dovodile su do bizarnih situacija, kaže Goran Miletić.

„Smešna posledica je da ste mogli imati legalan gej seks u Novom Sadu, ali bi isti takav seks bio ilegalan u Beogradu“, naglašava.

Srbija je, kao i tadašnja pokrajina Kosovo, dekriminalizovala istopolne muške odnose 1994, gotovo 17 godina posle prvih saveznih republika.

Zakon do tada održavao na snazi „po inerciji“, kaže Zorica Mršević.

Vremenom se prešlo na model „ne pitam te, ne pričaj“, dodaje.

„Kako i nije bilo kažnjavanja u praksi, verovatno nije bilo motivacije, niko se nije zalagao da se i dalje primenjuje, ali ni da se to ukloni“, ukazuje ona.

Nedostajalo je i aktivizma, kakav danas postoji u svim bivšim jugoslovenskim republikama, koji bi izvršio pritisak na vlasti, kaže.

„Možda je i vlastima bilo zgodno da bar na papiru ostane kriminalizovano, jer su nekoga mogli tako da drže u šaci i ucenjuju zbog stvarne ili navodne homoseksualnosti“, dodaje Mršević.

U Srbiji je, kao i u Hrvatskoj, prvobitna starosna granica za dobrovoljne homoseksualne odnose bila 18 godina, a 2006. je spuštena na 14 godina, kao i za heteroseksualne.

U Makedoniji su istopolne veze prestale da budu krivično delo 1996. godine, kada i u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine.

U Federaciji BiH se čekalo do 1998. godine, kada je zvanično potvrđena dekriminalizacija na celom jugoslovenskom prostoru.

Ali, zbog donošenja zakona u entitetima posle okončanja rata Dejtonskim sporazumom, mnogi danas veruju da je Bosna i Hercegovina bila poslednja bivša republika koja je liberalizovala zakone, kaže Matej Vrebac.

„Do toga je suštinski došlo 1991. godine, kada je skupština tada još uvek jugoslovenske republike Bosne i Hercegovine usvojila izmene Krivičnog zakonika i izbrisala ‘sporazumni protivprirodni blud’ sa spiska krivičnih dela“, zaključuje Vrabec.

Pogledajte kako je izgledala prošlogodišnja Parada ponosa u Beogradu:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]