Sablja koji bira junaka.
Postapokaliptična Srbija, čije je društvo podeljeno na plemena, poput Zrnoljuda, Krvavih glava i Pokislih, kojima vlada veliki, sumorni Grad.
I jedna daleka krčma, u kojoj slepi guslar peva Volju sinovljevu, kako glasi naziv dugoočekivanog filma koji je nedavno stigao u bioskope i izazvao dosta pažnje.
„Volim gusle, mislim da su veoma filmične, a i guslari su vekovima radili ono što mi radimo – pričali priče“, kaže Strahinja Madžarević, scenarista Volje sinovljeve, za BBC na srpskom.
„I zato mi je bilo interesantno da adaptiram ili izmislim epsku pesmu, a da to bude u apokaliptičnoj budućnosti, gde je sve propalo, ali gusle su ostale i gde smo se vratili tom načinu pripovedanja“.
Volja sinovljeva nije baš uobičajan film za naše prostore.
U najširem smislu spada pod fantastiku, veoma popularnu u svetskim okvirima, koju vole i mnogi u zemljama bivše Jugoslavije, ali gde su takvi filmovi retko snimani.
Zapravo, gotovo nikad, uprkos bogatom mitološkom nasleđu i vampirima domaće proizvodnje.
- Kako su srpski vampiri postali evropske zvezde
- Put u um Pere Mitića: Zašto je beogradski davitelj počeo da davi
- Sva lica veštica na filmu
„Suštinski se takmičimo sa Holivudom, što nije lako“, kaže Stevan Filipović, reditelj nekoliko filmova sa elementima fantastike, poput Šejtanovog ratnika i kratkometražnog Star Wars: Breaking point.
„Publika ima iste kriterijume, ako su gledali Dinu – jednu od najpoznatijih naučnofantastičnih priča u istoriji – i naš film nije blizu njenog nivoa, onda im je to problem“, dodaje Filipović za BBC na srpskom.
Jovan Ristić iz Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ u knjizi „Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike“ ovdašnju kinematografiju naziva „beskrajnom pučinom realizma“, a domaću fantastiku „neiskorišćenim potencijalom“.
Ipak, dodaje i da je imala nekoliko predstavnika koji su „sijali punim sjajem“.
„Da li danas imamo domaću fantastiku? Imamo, ali to nije dovoljno“, kaže Ristić za BBC na srpskom.
Zašto nema više domaćih filmova fantastike?
Vrtim pre nekoliko nedelja kanale na televizoru i naletim na mladog Radeta Markovića – slavnog glumca iz doba Jugoslavije i oca reditelja Gorana Markovića – na konju, sa mačem u ruci.
U crno-belom formatu, razume se.
„Šta je ovo“, pomislih i televizor mi je odmah odgovorio: Čudotvorni mač.
Nikad čuo.
Brzom internet pretragom utvrdio sam da je reč o kultnom ostvarenju, objavljenom sada davne 1950. godine, poznatom kao „jedan od prvih srpskih i jugoslovenskih filmova fantastike“.
Režirao ga je Vojislav Nanović, koji je uz Jugoslava Đorđevića pisao i scenario, nastao na temelju pripovedaka i srpskih narodnih bajki „Zlatna jabuka i devet paunica“ i „Baš čelik“.
I sve je tu, kao u mnogim filmovima fantastike – pastir Nebojša koji kreće na put heroja, zamak, veštica, kobila koja se pretvara u ribu, šaran koji govori i zli Baš čelik.
Danas je deo liste Sto srpskih igranih filmova (1911 – 1999) proglašenih za kulturno dobro od velikog značaja, koju je napravila Jugoslovenska kinoteka.
Poznat je i po citatu „Daj babo glavu“, za koji ste možda čuli u takođe kultnom Kako je propao rokenrol (1989) – to je referenca na Čudotvorni mač.
„Veliki, značajan film“, kaže Ristić, direktor Festivala srpskog filma fantastike.
„Sniman je u gotovo holivudskoj produkciji, sa ogromnim budžetom, mnogo statista, kadrovima iz pulske Arene, dok su za pojedine scene čak korišćeni i konji beogradske policije.“
Međutim, posle njega je usledila duga pauza kada su u pitanju filmovi domaći fantastike.
Sve dok Veljko Bulajić, poznat kao reditelj Bitke na Neretvi, nije 1960. snimio prvi jugoslovenski naučnofantastični film Rat, sa motivom nuklearne apokalipse.
Tek sedam godina kasnije, na primer, usledio je Bokseri idu u raj sa Mijom Aleksićem u glavnoj ulozi, koji Ristić naziva „prostodušnom i lepom komedijom, ali sa elementima fantastike.“
Do raspada zemlje početkom devedesetih snimani su brojni partizanski filmovi, razne drame i komedije, kao i značajna ostvarenja Crnog talasa, kojima je kritikovan tadašnji život u socijalizmu, ali fantastika baš i ne.
- Živojin Pavlović, slikar brutalne lepote na filmu
- Aleksandar Saša Petrović: Od veličanstvenog reditelja do nepodobnog stvaraoca
- Dušan Makavejev: Pionir crnog talasa u Jugoslaviji
U nju, između ostalog, Ristić ubraja horore, fantastiku natprirodnog, superherojsku, apokaliptičnu i postapokaliptičnu, epsku, uz fantasy filmove u kojima postoji magija.
I nemojte da vas to uplaši, uglavnom su to univerzalne priče o herojima, ljubavima i prijateljstvima, smeštene samo u neko drugačije okruženje, neki drugi svet, prošlost ili budućnost.
„Da biste imali takve neke filmove, morate da imate mejnstrim iz kojih se žanrovski filmovi izdvajaju, a nama je do danas bio problem koliko se filmovi prave“, kaže Ristić.
Kao drugi razlog nedostatka fantastike vidi „prosvetiteljske tendencije još od 19. veka i Vuka Karadžića“, reformatora srpskog jezika, kada su svi „okrenuti realizmu“, a na sve ostalo se „gledalo sa dozom sujeverja“.
Ističe i istorijske okolnosti, poput ekonomskih kriza i ratova, jer „do fantastike teško dolazi ako autor ne može da se odvoji od svakodnevnice“, a kako se odvojiti od rata i prepustiti maštanju.
Reditelj Stevan Filipović kao jedan od ključnih problema ističe – novac.
„Nije isto kao kad se radi socijalna drama, gde za mala sredstva može da se napravi sjajan film.
„Potrebne su maske, vizuelni efekti i hiljade drugih stvari da bi to izgledalo iole uverljivo i pristojno“.
Pritom, pošto takvih filmova ovde nije mnogo snimljeno, domaća publika na njih nije naviknuta, već znaju samo za holivudske filmove fantastike, dodaje.
- Šta se krije ispod peska „Dine“: priča koja je promenila svet
- O „ocu epske fantastike“: Zašto su Tolkinove priče i dalje tako popularne širom sveta
- Teri Pračet – blesavost i apsurd kao kritika i ogledalo društva
Šta gledati?
Nije ih bilo mnogo.
Ristić kao svetlu tačku ističe animirani film, posebno čuvenu Zagrebačku školu i ostvarenja poput Posjet iz svemira (1954), Nestašni robot (1956) i Veliki strah (1958) Dušana Vukotića, inače osvajača Oskara za animirani film Surogat iz 1961. godine.
Kada je reč o dugometražnim filmskim ostvarenjima, tu je pre svega Majstor i Margarita Aleksandra Petrovića iz 1972. godine, snimljen po čuvenom romanu Mihaila Bulkaglova, koji je dobio nagrade u Puli i Nišu, ali je i brzo povučen iz bioskopa zbog etikete „antikomunističkog“.
Već godinu dana kasnije, Leptirica Đorđa Kadijevića unela je stravu u gotovo svaku jugoslovensku kuću.
Bilo je primera da su se neka deca toliko potresla gledajući film da su ih vodili na pregled kod psihijatra, izjavio je Kadijević 2023. za BBC na srpskom.
Zbog Leptirice, ali i ostalih njegovih filmova, poput Darovi rođake Marije (1969), Štićenik (1973) i Sveto mesto (1990), Ristić ga naziva „najvećim majstorom srpske filmske fantastike“.
Tu su i Gosti iz galaksije i Ritam zločina iz 1981, koji imaju elemente naučne fantastike, pa i Lijepe žene prolaze kroz grad (1986) Želimira Žilnika, koji se dešava u Beogradu 2041. godine.
Nešto je bolja situacija bila sa hororima.
Na primer, Davitelj protiv davitelja (1984), zatim Variola vera (1982) i Već viđeno (1987) Gorana Markovića, Kičma sa Draganom Nikolićem iz 1975. i Izbavitelj Krste Papića iz 1976. godine.
Smrt je bila česta tema.
U čuvenom Sabirnom centru (1988) se mešaju ovaj i onaj svet, Danilo Stojković se u Testamentu (1975) takođe vraća iz mrtvih, čega ima i u Vremenu čuda (1989) Gorana Paskaljevića.
Ipak, fantastika se uglavnom pojavljivala samo u tragovima.
U Domu za vešanje (1988) Emira Kusturice, glavni lik Perhan ima telekinetičke sposobnosti, dok se u Mi nismo anđeli (1992) anđeo i đavo mešaju u ljudske živote.
„Tokom druge polovine osamdesetih je sve krenulo uzlaznom putanjom, ali onda dolazi do rata, samim tim i pauze, tako da je priča o domaćoj fantastici zapravo isprekidana linija“, kaže Ristić.
Za ljubitelje horora sa mnogo krvi, poznatih kao slešeri, početkom 21. veka usledio je TT Sindrom, o zlu koje vreba iz turskog kupatila na Beogradskoj tvrđavi.
Neizbežni su Čarlston za Ognjenku iz 2008, u to vreme jedan od najskupljih u istoriji domaće kinematografije, kao i animirani Tehnotajz: Edit i ja, objavljen godinu dana kasnije.
Inače, kratki film Zvezda Tri (2009) Nebojše Nenadića je prvi sa Srbima u svemiru, piše Ristić u „Izgubljenim svetovima srpske fantastike“.
Neki novi klinci
Upravo se tih godina, dok sam bio tinejdžer, pojavio meni veoma drag film Šejtanov ratnik (2006).
Pre toga ništa slično nisam gledao bez titla.
Da, nije baš remek-delo, ali su tu zeleni turski đavo, Marko Nikolić kao Karađorđe, kriminal, dvojica običnih srednjoškolaca iz Beograda i njihova drugarica koji se nađu usred drevne bitke.
Sasvim dovoljno.
Dobro, malo mi je i lik Tiće, u ulozi Staše Koprivice, bio nešto poput simpatije.
Ristić ga naziva „prekretnicom u srpskom filmu fantastike“ i „filmskim pankom“.
„Bio je mladalačka pobuna klinaca koji su voleli filmove, pa su snimili nešto na osnovu onoga što su gledali i na taj način generaciji dirnuli u srce“, kaže Ristić.
„Znaš ti koji je to bio aplauz kada smo ga prikazali na Festivalu srpskog filma fantastike i to u potpuno hladnom bioskopu Doma omladine… To je bilo kao da prisustvuješ revoluciji“.
Period u kojem je izašao naziva „krizom bioskopa u Srbiji“, pa se i Šejtanov ratnik „našao u pravo vreme na pravom mestu“.
„Sve neke socijalne drame, neka beda, kao Bugarska posle nuklearnog rata, negledljivo je bilo“, priseća se Filipović, reditelj Šejtanovog ratnika, kojem je to bio prvi film.
Više je, kako kaže, „proizvod američke popularne kulture osamdesetih“, koja ga je filmski obrazovala, nego juslovenskog filma.
Indijana Džons, Povratak u budućnost i Ratovi zvezda, dodaje, bili su mu beg od užasa ratnih devedesetih, kriminala i sivila odrastanja na beogradskoj opštini Voždovac.
„U Šejtanu sam hteo da napravim omaž tom odrastanju“, kaže Filipović.
„Da bude utemeljeno u našoj stvarnosti, ali i da našu istoriju i mitologiju iskoristim na način kao u filmovima koje sam voleo.“
Sve je suštinski bila gerilska filmska akcija u kojoj je većina radila bez honorara, piše Ristić.
„Samo neko ko je mlad može da uđe u to čitavo ludilo i izgura ga“, naglašava Filipović.
Dvadesetak godina kasnije, Volju sinovljevu snimili su neki novi klinci.
Reditelj Nemanja Ćeranić, scenarista Strahinja Madžarević i veći deo njihove ekipe na početku rada na filmu – koji se zbog brojnih problema otegao na sedam godina – imao je u proseku 26 ili 27 godina.
„Jedino nove generacije, njihova otvorenost i nove ideje mogu da pomeraju granice, oni guraju stvari napred“, kaže Madžarević.
- O psihoistoriji i slobodi: Čemu nas uči „Zadužbina“ i zašto svi treba da je pročitaju
- Istina je tamo negde: Kako nam se Dosije iks podvukao pod kožu
- O ljudskosti u dubokom, mračnom svemiru: Zašto su Zvezdane staze i dalje tako popularne
Kako do novih filmova fantastike?
Ka-ta-ba-za!
Da, Crna svadba nije film, ali je bila hit serija iz 2021. godine, na čijem scenariju je takođe radio Madžarević, a zbog koje je cela zemlja jedno vreme govorila „katabaza“.
I to je fantastika, pritom utemeljena u tradiciji istoka Srbije.
U međuvremenu je snimljen i Peti leptir (2012), prvi domaći 3D film u režiji Milorada Milinkovića, a po romanu Uroša Petrovića, dok je dosta pažnje izazvao i naučnofantastični Ederlezi Rising (2018).
„Nešto se pomerilo, nešto se dešava, nije kao ranije“, kaže Ristić.
„Komercijalizacijom fantastike u svetskim okvirima i pojeftinjenjem tehnolgoije, mladi su potpuno preuzeli uzde tog žanra, neopterećeni predrasudama odraslih.“
Za nešto više, kako kaže, potrebno je više snimanja.
Suštinski – novac.
„Današnji studenti režije bi možda i napravili film fantastike, ali se premalo para generalno vrti za snimanja i ti kao mlad teško ubediš nekog da ih dobiješ.
„I onda rade reklame, zato što ne mogu da dođu do prvog filma.“
Stevan Filipović je i dalje u tom svetu.
Posle Pored mene (2015) i Pored tebe (2023), uskoro u bioskope stiže i Pored nas, u kojem je pomalo „iskoračio u nešto što mu je najveća ljubav – fantastiku“.
Za „iole normalnu kinematografiju“, pa i više filmova fantastike, potrebna je politička promena, kako bi „talenat, znanje i ljubav prema filmu“ ponovo bili relevantni pri odabiru ko će ih snimati, smatra.
A dok je Volja sinovljeva i dalje u bioskopima, njeni autori rade na istoimenoj seriji koja bi 2025. trebalo da stigne na male ekrane.
„Dolazi do smene generacija, uveren sam da će u budućnosti biti sve više projekata poput Volje i da će se dodatno pomerati granica“, zaključuje Madžarević.
„Zašto ne bismo imali našu fantastiku na filmu, to je najnormalnija stvar.“
- Vidimo se u snovima: Priča o Sendmenu, „strip azbuci“ koja je promenila svet
- O zmajevima i ljudima: Pet serijala epske fantastike koje ne smete propustiti
- Čovek koji je izmišljao fantastične svetove i savetovao političare – Herbert Džordž Vels
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
