Sukob u Libiji još jednom se našao u žiži javnosti – međunarodni zvaničnici pokušavaju da zaraćene strane dovedu do mirovnog sporazuma.
U Libiji trenutno postoje dve rivalske administracije: vlada predvođena premijerom Fajezom Al Serajem, koju priznaju Ujedinjene nacije, i administracija koju predvode pobunjeničke snage pod vođstvom generala Kalifa Haftara.
Dve strane su se nedavno složile oko provizorne obustave vatre nakon pritisaka iz Rusije i Turske.
- Desetine migranata stradalo u Libiji
- Raketni napad na aerodrom u Tripoliju
- Pet ključnih tačaka Putinove „maratonske“ konferencije
Ali kao što su mnogi očekivali, krhka nada za mir raspršila se svega nekoliko dana kasnije, kad je general Haftar odbio da ozvaniči primirje, gurnuvši zemlju nazad u teskobnu neizvesnost.
Kako smo stigli do tako komplikovane situacije u Libiji?
Neispunjena obećanja
Posle devet meseci borbi, delovalo je da će doći do prekida oružanih sukoba ali su pobunjenici generala Haftara pokrenuli novu ofanzivu.
Samo u poslednjih šest meseci, ubijeno je najmanje 2.000 ljudi, a raseljeno čak 146.000.
Berlin je 19. januara bio domaćin mirovne konferencije o Libiji.
Ali da bi se razumelo zašto je toliko teško postići primirje, moramo da se vratimo do samih korena sukoba.
Poniranje u haos
Baš kao i u slučaju Sirije, sve je započelo revolucijom tokom Arapskog proleća 2011. godine.
Snage pod podrškom NATO-a te godine svrgle su sa vlasti dugogodišnjeg vladara Libije Muamera el Gadafija, što je prvobitno izazvalo nalet optimizma i među Libijcima, i u međunarodnoj zajednici.
Od tada zemljom besni građanski rat.
Posle mnogo godina borbi, UN je pomogla da se oformi administracija koju predvodi premijer Seraj. Njegova Vlada nacionalnog jedinstva sa sedištem u glavnom gradu Tripoliju trebalo je da ujedini zemlju.
Nisu svi podržali taj sporazum, a general Haftar želeo je moć za sebe.
- Koje zemlje vole najviše Trampa, a koje najmanje i gde je Srbija
- Ko je novi premijer Rusije Mihail Mišustin
On je na istoku zemlje osnovao samoproklamovanu Libijsku nacionalnu armiju, LNA, smeštenu u gradove Tobruk i Bengazi. Tvrdio je da samo on može ponovo da garantuje bezbednost i iskoreni ono što zove „islamskim terorizmom“.
Trupe generala Haftara napreduju ka glavnom gradu Tripoliju od aprila 2019. godine. Ovog meseca uspele su da zauzmu strateški obalski grad Sirte.
Ali da bi slika postala još komplikovanija, u raznim gradovima situirane su narodne vojske koje vode vlastite bitke, a usred svog tog haosa, nikao je i ogranak takozvane Islamske države, vodeći operacije iz nekoliko pustinjskih utočišta.
Rat preko posrednika
Evo još jedne sličnosti sa Sirijom: rivali koji se bore oko Libije ne dolaze samo iz unutrašnjih okvira zemlje.
Obe strane u libijskom sukobu privukle su moćne regionalne i međunarodne saveznike.
Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija tvrde da žele da zaustave islamiste u regionu. Predstavivši sebe kao otvorenog protivnika islamskog ekstremizma, general Haftar uspeo je da pridobije ove zemlje na svoju stranu.
Zajedno sa Jordanom, Ujedinjeni Arapski Emirati pružali su vazdušnu podršku i oružje LNA-u, a izveštaj UN-a okrivio je vojne zalihe Ujedinjenih Arapskih Emirata za stradanje značajnog broja civila u ofanzivi generala Haftara.
Egipat, istočni sused Libije, takođe se nalazi na strani generala Haftara i pruža mu logističku podršku.
Možda je i logično što egipatski predsednik Abdelfatah al Sisi, i sam vojni moćnik, podržava generala Haftara, ali Kairo stabilnost komšije i sprečavanje sukoba ili militanata da se preliju preko granice doživljava kao pitanje vlastite nacionalne bezbednosti.
A nastavljajući pređašnje napore za uspostavljanje uticaja u regionu, sada se u sve umešala i Rusija. Ruski plaćenici navodno se bore rame uz rame sa snagama generala Haftara, iako Moskva negira bilo kakvu direktnu umešanost.
Ugroženi resursi
Sa druge strane nalazi se Turska, koja je upravo poslala trupe da pomognu vojsci premijera Seraja.
Baš kao i Rusija, i Ankara u budućnosti želi da ima uticaj i da se doživi kao velika sila u regionu. Turska vlada izjavila je da su njene trupe poslate u Tripoli u „savetodavnoj ulozi i u svrhu obuke“.
Ali izvor iz Vlade nacionalnog jedinstva potvrdio je za BBC da tursko učešće podrazumeva i sirijske pobunjeničke snage koje uživaju podršku Ankare.
Prema BBC-jevom dopisniku za pitanja odbrane Džonatanu Markusu, motivi Turske mogli bi da imaju veze sa dragocenim podvodnim resursima.
Analiza Džonatana Markusa, BBC-jevog dopisnika za pitanja odbrane
U novembru, Ankara je potpisala sporazum o pomorskim granicama sa vlastima u Tripoliju, što dovodi ekskluzivnu ekonomsku zonu koju potražuje Turska u istočnom Mediteranu na samu ivicu one koju potražuje Libija.
Ova potraživanja naširoko se osporavaju. Ali potez Turske šalje signal drugim energetskim igračima u regionu, komplikujući pristup gasovodima do Evrope, sem ukoliko Ankara ne bude ubačena u tu jednačinu.
To analitičari doživljavaju kao direktan pokušaj suprotstavljanja Izraelu, Egiptu, Grčkoj i Kipru, koji su uspostavili Gasni forum Istočnog Mediterana. I zaista, tursko agresivnije istraživanje nafte sa Kipra uz vojne dronove koji lete u pratnji istraživačkih plovila deo su tog novog aktivizma.
Turski gambit sa Libijom preti da dovede do šire krizu u Istočnom Mediteranu, koja zauzvrat može da zakomplikuje odnose ove zemlje sa Moskvom s jedne strane i Vašingtonom i ključnim saveznicima NATO-a sa druge.
To će samo pooštriti postojeće regionalne tenzije.
Turska se nada da će u najmanju ruku njena vojna uloga u Libiji obezbediti pat poziciju u ratnim dejstvima, što će pak osigurati da se Ankara pita u konačnom ishodištu.
Regionalni interesi
Katar je u stalnom rivalitetu sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i drugim zalivskim zemljama u skoro svakom drugom sukobu u regionu, i zato je pružio podršku vladi koju podržava UN zajedno sa saveznikom Turskom.
Tu je i Francuska, izuzetno aktivna u Libiji najmanje od 2015. godine, sa svojim ekonomskim i bezbednosnim interesima.
Zvanično Pariz tvrdi da je na strani vlade u Tripoliju koju podržava UN, ali se naširoko smatra da zapravo podržava i generala Haftara, ne samo diplomatski, već i na vojnom frontu.
Međutim, francuski zvaničnici nikad nisu priznali da su slali oružje ili trupe kao ispomoć generalu Haftaru.
Italija, bivši kolonijalni vladar Libije, kritikovala je bliskost Francuske sa Haftarovom administracijom. Rim je suvereno na strani vlade premijera Seraja koju podržavaju UN.
Italijanska vlada ima direktne interese za stabilnost Libije, budući da je ona odredište priliva izbeglica i ekonomskih migranata širom Mediterana od 2011. godine.
I SAD su direktno angažovane u Libiji, vodeći operacije protiv militantnih snaga Islamske države na jugozapadu zemlje.
Zašto je to važno?
Očigledno ima mnogo spoljnih igrača u libijskom sukobu, a evo zašto im je svima toliko stalo.
Ova severnoafrička zemlja ima najveće naftne rezerve na kontinentu i ključni je igrač na tržištu prirodnog gasa.
Libija je glavna kapija za afričku migraciju u Evropu, preko skoro 2.000 kilometara obale na Mediteranskom moru.
A uspon Islamske države i drugih militantnih grupa predstavlja noćnu moru – i to ne samo za susedne zemlje.
Dok god traju borbe u Libiji, nevolje bi mogle da se prošire i preko granica ove zemlje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
