Obrazovanje: Gde je nastava fizičkog u školama u Srbiji danas

„Bravo, Kato, majstore, bravo Mašo, ispod tri minuta“, kaže snažni muškarac u plavoj majici, dok dve devojčice jedna za drugom prolaze kroz cilj.

Peti razred Osnovne škole „Majka Jugovića“ u beogradskoj opštini Zemun upravo je na času fizičkog, a na rasporedu je „upoznavanje (Zemunskog) parka“, na čijem obodu se škola nalazi.

„Devojčice 600 metara, dečaci 800, nekad jedan, nekad dva kruga oko parka – ispod 3.30 je petica, do četiri minuta četvorka“, objašnjava za BBC na srpskom Zlatko Sadžaković, nastavnik fizičkog, držeći štopericu u rukama, dok ostatak razreda polako pristiže.

„Od tri časa fizičkog nedeljno, u septembru su minimum dva trčali, nekad i sva tri – čim je lepo vreme, ajmo u upoznavanje parka; malo su nemirni, ajmo u upoznavanje parka.“

Tri časa fizičkog nedeljno uskoro bi mogla da budu povećana na pet, ukoliko širom Srbije zaživi projekat „Svako dete ima pravo da odrasta zdravo“, kojim je od 1. septembra 120 osnovnih i srednjih škola dobilo dva dodatna časa fizičkog.

• Jedan dan u „školi na točkovima“ na istoku Srbije
• Domaćinstvo, zaboravljeni školski predmet: „To nije bio običan, već životni čas“
• Hoće li prisustvo školskih policajaca smanjiti nasilje u školama u Srbiji
• „Zar su moja deca manje važna“: Besplatni udžbenici u Beogradu, ali ne i u celoj Srbiji

U projektu učestvuju tri ministarstva – zdravlja, sporta i prosvete, a dodatni časovi fizičkog trenutno se odvijaju samo u školama koje imaju jednosmensku nastavu.

„Povod za to je porast gojaznosti, ravnih tabana i deformiteta kičmenog stuba kod dece u poslednjoj deceniji, kao i izuzetne vezanosti za moderne tehnologije, gde ima veoma malo fizičkih aktivnosti“, kaže Slavica Đukić Dejanović, ministarka prosvete, za BBC.

Višnja Đorđić, profesorka Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Novom Sadu, smatra da se „dešavaju dobre promene“ i da „ima razloga za umereni optimizam“.

„Međutim, u realnosti uvek postoji manja ili veća razlika kada je reč o nastavnicima, deci i njihovim uslovima za rad, u odnosu na ono što je proklamovano i propisano.“

Prosvetni radnici već godinama se žale na materijalni i profesionalni položaj, zbog čega je u centru Beograda nedavno održan i veliki protest.

„Čak i da obezbedimo više časova fizičkog, važan momenat će biti njihov kvalitet… Bez entuzijastičnog i stručnog nastavnika, ne može biti kvalitetne nastave“, kaže Đorđić za BBC.

Jedna od njih je Mirjana Spasić, 62-godišnja nastavnica fizičkog u Osnovnoj školi „3. Oktobar“ u Boru, gradu na istoku Srbije, koja je zbog fizičkog napravila i Jutjub kanal.

„U uvodnom delu časa im preko video-bima na zidu pustim klip, oni gledaju i posle treba da ponove, a ja ih obilazim i korigujem“, ističe Simić uz osmeh.

„Puštala sam im i demonstraciju odbojke, sve kako bi im nastava fizičkog bila iole interesantnija… Ima i muzička podloga kako bi sve bilo efektnije!“

‘Prvo hodanje i trčanje, pa ostalo’

Prvi deo časa fizičkog u OŠ „Majka Jugovića“ je gotov i Sadžaković se vraća ka fiskulturnoj sali, praćen buljukom u belim majicama i crnim šortsevima.

Gotovo svi su dobili petice i odmah umorno posedali.

„Ustani, ustani, prošetajte malo, popijte vode“, kaže im Sadžaković, đacima poznat kao Zlaja.

Po toplom jesenjem danu, dok parkom već polako leluja po neki opali list, jedna grupa uz ciku i viku odlazi do obližnje česme.

„Gledaj kakvi su svi fit, takva generacija, a Kata i Maša trče kao profesionalci“, kaže kratko bivši ragbista, koji je već decenijama jedan od omiljenih nastavnika.

Brada mu je seda, leđa široka, ali lice uvek vedro.

Deo dečaka hoće napolje na fudbal – „hoću i ja sa njima“, viče Kata – drugi su za odbojku, treći za košarku, a jedna struja zagovara između dve vatre.

Zlaja sve odobrava i dodaje lopte.

„Ne možeš ti tu mnogo da utičeš na njih, radimo na tome da se aktiviraju fizički koliko ko može i pružimo mogućnost da se malo bave sportom“, kaže Sadžaković kratko.

Dok petacima u digitalni dnevnik upisuje ocene, u kancelariju ukrašenu peharima i loptama dolazi Danko Bjeličić, drugi nastavnik fizičkog.

Njih dvojica kao jedan od glavnih problema fizičkog danas u Srbiji vide „nestručno vođenje dece do četvrtog razreda“.

„Ono na čemu bismo potencirali je uvođenje nastavnika fizičkog vaspitanja i u mlađe razrede ili osposobljavanje učiteljskog kadra da to radi“, kaže Bjeličić.

Deca do petog razreda, dodaje, uglavnom samo igraju između dve vatre, posle čega na fizičko stigne „na neki način već oformljeno dete koje ništa nema pojma.“

„Zato ih mi prvo učimo da hodaju, pa da trče, pa sve ostalo“, kaže Sadžaković, ističući i da su „učitelji već preopterećeni“.

„Srpski, matematika, ovo, ono, još im samo to fali“, dodaje kratko.

Zbog toga obojica hvale školice sporta na koje deca mogu da idu sve do prelaska u više razrede osnovne škole, a gde uče da trče, skaču i druge najosnovnije pokrete i sportove.

Srpski savez profesora fizičkog vaspitanja, koji je tražio više časova fizičkog, sada traži i da se fizičko uvede i u mlađe razrede.

„Period mlađeg školskog uzrasta je period zlatnog razvoja motorike, kada se vežbanjem najviše može uticati na pravilan rast i razvoj motorički sposobnosti – ako se on propusti, kasnije je nenadoknadiv“, navodi za BBC na srpskom Miroslav Marković iz Saveza.

Da problem postoji videlo se nedavno na kros trkama u vrtićima i školama širom Srbije, posle kojih je samo u Nišu bilo desetak dece sa različitim povredama ruku i nogu, od čega i jedan prelom zgloba.

Dejan Stojković, predsednik Udruženja pedagoga fizičke kulture Niša, tada je izjavio da nove generacije „ne umeju da hodaju po travi i neravnom terenu, zbog čega dolazi do padova“.

Istraživanje Instituta za javno zdravlje Srbije takođe ukazuje na to da većina dece i adolescenata nije dovoljno fizički aktivna.

Međutim, Sadžaković za zainteresovanost dece sa sport, u dobu kada su često optuživana da zbog telefona više nisu tako vična trčanju, penjanju, prljanju i drugim jurcanjima, kaže da sve „zavisi od generacije do generacije i nema pravila“.

„Peti razred nam je i prošle i ove godine bio super, ali smo nešto ranije imali katastrofa generaciju, ništa nisi mogao da radiš sa njima.“

BBC: „Znači ima sporta u deci?“

„Ima, ali ima i preterivanja u drugom smislu, da neki već u petom razredu dva puta dnevno treniraju i ulaze u profesionalni sport sa 10, 11 ili 12 godina“, kaže Sadžaković.

„Oni su sa 17 godina ‘ćao'“, dodaje Bjeličić, uz odmahivanje rukom.

• Od „ponosne“ do „ponižavajuće“ profesije: „Posao učitelja mora da se voli”
• Škola straha i nasilje nad prosvetnim radnicima: „Nikad neću zaboraviti nož uperen u moju glavu“
• Koji su najveći problemi u srpskom obrazovanju
• Deca sa posebnim potrebama i škola: Pokret, dodir i prijatelji

Infrastruktura

Kao veliki problem, svi nastavnici fizičkog ističu infrastrukturu.

„I danas postoje škole koje nemaju salu, pa fizičko drže u učionici“, kaže Bjeličić i nastavlja: „Kako tamo da radiš?“.

Prema podacima Grada Beograda, od 202 osnovne škole u prestonici, 18 nema fiskulturnu salu, kao i 18 od 87 srednjih škola.

U poslednjih pet godina izgrađeno je osam sala za fizičko, dodaju nadležni, ističući pre svega nepostojanje prostora za njihovo podizanje kao glavni problem.

Učenici nekoliko niških škola godinama su časove fizičkog imali na niškoj Tvrđavi, a poznat je i slučaj Srednje tehničke škole „Pavle Savić“ u Novom Sadu, koja je fiskulturnu salu trebalo da dobije još početkom dvehiljaditih, ali su se radovi debelo odužili.

Deca te škole na čas fizičkog danas putuju 45 minuta do drugog objekta, prenosi Nova.

Miroslav Marković kaže da oko četvrtina škola u Srbiji danas nema salu za fizičko.

„Kvalitetan čas fizičkog i kreativni nastavnik može da održi i u učionici, hodniku, na spoljnom terenu, obližnjem parku… Postoje mogućnosti za tih pet časova.“

Na primer, kaže, tri časa mogu biti u školi, a još dva deca mogu da odrade posle nastave, u obližnjem sportskom centru, na „plivanju, badmintonu, odbojci ili nečemu sličnom“.

Poseban problem postoji u manjim sredinama, gde se mnoge škole snalaze kako znaju i umeju.

Aleksandra Ilić, direktorka Ekonomsko-ugostiteljske škole „Vuk Karadžić“ u Velikoj Plani, navodi da u tom mestu tri škole koriste istu salu, koja pritom dugo čeka rekonstrukciju.

„Kada je lepo vreme svi su napolju, a ovako napravimo raspored – gimnazijalci uvek idu u školu prepodne, a mi i tehnička škola menjamo smenu.“

Radova je tokom prethodne školske godine bilo kod Mirjane Spasić u Boru, zbog čega devet meseci nisu mogli da koriste salu.

„Nisam mogla da ostavim decu tek tako, slušaće oni teoriju oko ishrane i svega, ali suština je da budu aktivna, a tu mora mašta da radi“, kaže 62-godišnja Spasić vedro.

„Organizovala sam dve učionice da se dečaci i devojčice presvlače, na hodniku smo radili zagrevanje, a u svečanu salu položili strunjače, pa u grupama radili vežbe.“

• Može li veći broj časova srpskog jezika da poboljša pismenost đaka
• Veronauka i građansko vaspitanje u Srbiji 20 godina kasnije: „Sve zavisi od nastavničkog entuzijazma“
• Školski psiholozi i pedagozi u Srbiji: „Radimo i kao čistačice, ali to staje kada dođe učenik“
• Obrazovanje u Srbiji: Zašto deca ne znaju šta su delišes jabuke i kakve veze ima administracija sa tim
• Da li deca treba da znaju da čitaju i pišu pre polaska u školu u Srbiji

Entuzijazam

Spasić je fizičko počela da predaje sada već davne 1985. godine.

Prvo je radila u vrtiću kao stručni saradnik, potom prešla u osnovnu školu, a imala je kratki susret i sa srednjoškolcima.

„Kada radite sa mlađim uzrastom, fizički se umorite, a sa starijim – psihički“, ističe kratko.

Tokom karijere se bavila džudom, gimnastikom, plivala, veslala i ronila, a tokom godina 38 godina staža je sa decom, kako kaže, radila „svašta nešto kreativno“.

Nastavu fizičkog je držala i tokom epidemije korona virusa, kada škole nisu radile.

„Uključivali se svi preko mobilnog telefona ili kompjutera, neko u hodniku, neko u sobi, neko u kuhinji, neko u kupatilu“, navodi Spasić.

„Nemate loptice? Ništa, smotajte čarape kao kuglice i eto loptica. Nemaš vijaču? Uzmi lastiš, kaiš, kanap.“

U međuvremenu je i zasebno radila sa gojaznijom decom, izvlačila ih sa časova na razgovore sa psihologom i pedijatrom.

„Pričali smo sa njima kako da zavole sebe, vode računa o ishrani i razgovaraju o svemu što ih zanima.“

Zbog toga na pitanje kako biti dobar nastavnik fizičkog, odgovara „treba sebe pronaći u tom poslu, voleti ga, biti kreativan i maštovit.“

Sada je smislila novi projekat, po uzoru na škole u Španiji.

„Nazvali su to izazov – na primer, da deca jedan mesec u školi piju samo vodu, ne gazirana pića, pa sledeći mesec da kao užinu donose voće.“

O ljubavi prema poslu nastavnika fizičkog priča i Aleksandar Ranković, koji se time bavi od 2014. godine, a danas radi u valjevskoj OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović“.

„Časovi fizičkog su i te kako važni, ako mene pitaš u tri najvažnija predmeta su… Pa šta je to važnije od zdravlja“, navodi Ranković za BBC na srpskom.

Za rad sa decom, ističe, treba mnogo strpljenja, ali napretka može da bude ukoliko postoji kontinuitet u radu.

„Najnapornije je kada ne radiš ništa – ako bih im šest časova samo bacio loptu i sedeo, onda bi dan trajao do prekosutra, ovako mi bar pola časa prođe u planu i programu.“

Govoreći o tome koliko deca danas vole fizičko, on navodi da su obično interesovanje i sposobnosti povezani – „oni koji su dobri u sportu su i zainteresovani za njega“.

„Mada većina kada bi birala da li da popodne provede na fudbalu ili igrajući video igre, mislim da bi birali video igre“, kaže bivši fudbaler.

Koliko košta polazak đaka prvaka u školu

Deca danas i sutra

Pred početak nove školske godine, do koje je došlo samo nekoliko meseci posle tragedije u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“, kada je ubijeno devet učenika i školski čuvar, najviše se pričalo o mentalnom zdravlju, uz mnogo razgovora o borbi protiv nasilja i drugarstvu.

„U borbi protiv nasilja, posebno vršnjačkog i školskog, smatramo da je dragocena transformacija fizičke energije koju mladi imaju, u socijalno poželjna ponašanja“, navodi ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović.

A to je, kaže, najbolje raditi preko sporta.

Miroslav Marković iz Saveza profesora fizičkog vaspitanja kao veliki problem vidi i cenu bavljenja sportom.

„Cena članarine u nekom klubu može da bude i do deset odsto prosečne plate“.

On zbog toga posebno ističe značaj fizičkog, za koji kaže da je „temelj iz kog treba da izniknu tri do pet odsto onih vrhunskih koji će se baviti sportom, a ostali da se bave rekreativno.“

„Zdravlje nacije se ne ogleda po broju profesionalnih sportista, već po tome koliko ljudi po završetku školovanja nastavlja da se rekreira, trči, vežba.“

Đorđić kao jedan od načina kako decu zainteresovati za fizičko vidi dodavanje uz aktuelni plan i program „malo začina i nečega što je u duhu vremena“.

„On je dosta balansiran, njime dominiraju bazični sportovi i ništa tu nije sporno, ali devojčice bi u proseku možda više bile zainteresovane za neki pilates, ples, aerobik…“

Možda bi, kako kaže, trebalo „oslušnuti i učenike šta žele, šta im je bitno i zanimljivo“, iako dodaje odmah da „niko nema čarobni štapić za ispunjavanje svih želja“.

Tu se, dodaje, ponovo vraćamo na značaj entuzijazma nastavnika, inicijativa za poboljšanje njihovog materijalnog statusa i ugleda profesije.

„Mesto koje nauku pretvara u zabavu“

Dnevnik nekad i sad

U fiskulturnoj sali zemunske OŠ „Majka Jugovića“ za to vreme došlo je do smene.

Petaci su otišli, a došli sedmaci.

„Ja ne trčim danas“, kaže jedan odmah sa vrata.

„Mene boli stomak“, dodaje devojčica, dok njena drugarica pokušava da se izvuče na to što je prošli put dobila ocenu.

Zlaja i Danko sve diplomatski rešavaju i pokazuju put ka svlačionicama.

„Nije se mnogo toga promenilo za poslednjih 20 godina, jedino ovo“, kaže Sadžaković, pokazujući prstom na monitor i elektronski dnevnik u njemu.

Koji minut kasnije, bele majice i crni šortsevi krenuli su polako napolje, praćeni plavom majicom širokih leđa.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]