Prašnjava ulična tabla u beogradskoj ulici. Broj devetnaest.

Uprkos jakom svetlu slova se jedva naziru – Teodor Mirijevski.

„Kada smo se doselili rekli su nam da je bio knez od Mirijeva i na tome se završilo.

„Pitaj Boga, šta je bio – možda predsednik neke mesne zajednice“, odgovara mi Branka Milošević na pitanje da li zna ko je čovek po kom ulica u kojoj živi nosi ime.

O Teodoru Jankoviću Mirijevskom nema mnogo pisanog materijala, tek po koji naučni rad, nekoliko knjiga i pismo u biblioteci Matice srpske, najstarije srpske književne i naučne institucije.

Bio je pravnik, filozof i prvi direktor srpskih i rumunskih škola na prostoru Temišvarskog Banata, većeg dela današnje Vojvodine.

Uprkos snažnom protivljenju Srpske pravoslavne crkve, jer je u 18. veku sveštenstvo držalo nastavu, Mirijevski je istrajao na novoj metodici školstva, koja će se ubrzo usvojiti i primenjivati širom zemlje, navode stručnjaci za BBC.

Slične promene primenio je i u Rusiji, gde je proveo poslednje decenije života.

Sa njegovim radom susreću se jedino studenti pedagogije i istorije, pa i ne iznenađuje što mnogi nisu čuli sa njega, iako je živeo i stvarao u slično vreme kao i Dositej Obradović i Vuk Karadžić.

„Bio je zanimljiva ličnost i možemo slobodno reći da je uradio sistematizaciju metodike i priredio prvi učiteljski udžbenik, što je za ono vreme bila velika stvar, jer su učitelji konačno na jednom mestu imali osnovu za rad“, priča Aleksandra Ilić Rajković, profesorka pedagogije i andragogije Filozofskog fakulteta u Beogradu, za BBC.

Preko Karlovaca i Bratislave do Beča

Ruski pedagog Andrej Stepanovič Voronov zapisaće 1858. da je Mirijevski bio spoj skromnosti, neobične hrabrosti, beskompromisne čestitosti i stroge pobožnost bez verske netrpeljivosti.

Na jedinoj sačuvanoj fotografiji pozira u plemićkom odelu i beloj košulji, ozbiljnog pogleda, sa ordenom oko vrata.

Potiče iz imućne porodice koja je do kraja 15. veka živela u tadašnjem selu Mirijevo, današnjem beogradskom naselju – otuda i dodatak Mirijevski u njegovom imenu.

Rođen je 1741. godine u Sremskoj Kamenici, kod Novog Sada, tada u sastavu Austrougarske.

U rodnom mestu, pohađao je srpsku versku osnovnu školu, a gimanziju u Sremskim Karlovcima, navodi se u četvrtom tomu Srpskog biografskog rečnika objavljenog 2009. godine.

Poznavanje latinskog i nemačkog otvorilo mu je vrata za dalje školovanje.

Bio je dobar đak, zbog čega ga tadašnji temišvarski episkop šalje u Beč na studije, piše u njegovoj biografiji.

Pre nego što će uploviti u svet prava, dve godine je pohađao Licej (gimanziju) u Požunu, današnjoj Bratislavi.

Bio je jedini Srbin na filozofsko-teološkom tečaju, navodi istoričar Risto Kovijanić u delu posvećenom Mirijevskom.

Po završetku studija, Mirijevski napušta Beč i odlazi u Temišvar.

Za Bečlije „napredni mislilac, za Srbe neka vrsta ‘izdajnika’

Prosvetiteljska ideja koja se tokom 18. veka širila Evropom zahvatila je i Habzburšku monarhiju.

Marija Terezija, tadašnja vladarka carstva, sprovodila je reforme širom države, a jedna od ključnih bila je na polju školstva, gde je uticaj crkve bio jak, posebno među Srbima.

„To je vreme kada se u školstvu prepoznaje snaga i volja koja će obrazovati dobre podanike carstva, lojalne državi.

„Zemlja tada preuzima kontrolu nad obrazovanjem i shvata da ovaj sektor može da joj ojača moć“, priča profesorka Ilić Rajković.

Za te potrebe, pozvala je pruskog reformatora Johana Ignjaca Felbigera, autora Ručne knjige, naredivši da se knjiga prevede, kako bi se potonji nastavni kadar školovao po njegovim principima.

Ubrzo su organizovani specijalni tečajevi, a među prvim učenicima bio je upravo Teodor Janković Mirijevski, u to vreme nadzornik pravoslavnih srpskih i rumunskih škola na prostoru Banata, navodi se u knjizi Istorija škola i obrazovanja kod Srba, obaveznoj literaturi na odseku pedagogije i andragogije u Beogradu.

Koliko je bio uspešan i posvećen govore i reči samog Felbigera.

On je 1777. godine zapisao da „njegovo izvanredno shvatanje suštine propisanog poboljšanja školstva u svim delovima nastave i temeljno poznavanje nastavnih predmeta daju osnova nadi da će na najbolji način upravljati školama koje mu se poveravaju i da će ih dovesti do željenog savršenstva“.

Pogledajte kako jednim klikom možete pretvoriti latinicu u ćirilicu

Ćirilizator: Program koji jednim klikom pretvara latinicu u ćirilicu

Po završetku kursa, Mirijevski se vraća sa velikim zadatkom – da reformiše škole, prevede Felbigerovu knjigu, organizuje tečajeve za učitelje i priredi odgovarajuće udžbenike.

Osnovna škola postala je obavezna za oba pola, a kretalo se sa šest godina.

Otvarale su se gradske, seoske i škole norme, preteče učiteljskih škola.

Uvodi se metodika, a veronauka više nije bila od prve godine, jer je Mirijevski smatrao da se srpska deca sa elementima vere susreću od malena i da nema potrebe da to ponovo uče i u školi, nabraja Nenad Ninković, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, sve novine koje su tada uvedene.

Ali nije bio to lak posao, zbog čega je, kaže Aleksandra Ilić Rajković, Mirijevski bio u nezavidnoj situaciji, jer je za bečki dvor „bio napredni mislilac, a za Srbe neka vrsta ‘izdajnika'“.

„Srpska pravoslavna crkva je do tada kontrolisala obrazovanje, učitelji su mahom bili sveštenici, a i bili su pod jakim uticajem Rusije, što je carici jako smetalo.

„Crkvi su smetale njene reforme, smatrajući da se direktno mešaju u njihovo polje delovanja“, objašnjava ona.

Ovaj Srbin iz Sremske Kamenice ubrzo je postao direktor srpskih i rumunskih škola, primenjujući sistem za to vreme znatno napredniji i moderniji u odnosu na mnoge druge delove Habzburškog carstva, navodi Ninković.

Mirijevski je otvorio na stotine škola, a svi potonji direktori i učitelji, ističe profesor, skupljali su znanje upravo kod njega.

„Njegov naslednik je bio sinovac Dositeja Obradovića“, dodaje.

Ovaj diplomirani pravnik učestvovao je i u izradi Učiteljskog Ustava – akta koji postao deo ugarskog zakonodavstva za sve srpske škole, a carica Marija Terezija ga je zbog celokupnog rada nagradila plemićkom titulom, navodi se u četvrtom tomu Srpskog biografskog rečnika.

Odbrana ćiriličnog pisma

Franc Jozef, sin Marije Terezije, dolaskom na vlast želeo je da nametne nemački kao jezik administracije, a latinicu kao jedino pismo.

Zajedno sa tadašnjim srpskim mitropolitom, Mirijevski je uputio nekoliko žalbi bečkom dvoru, objašnjavajući zašto je važno da se sačuva ćirilica, ne samo zbog identiteta, objašnjava profesor Ninković.

„Ćirilica je bila simbol pravoslavne crkve i tadašnje sveštenstvo plašilo se pritisaka katoličke crkve, ali i unijata, ljudi koji su priznali papu, pisali latinicu, a zadržali pravoslavni obred, među kojima je bilo i Srba.

„Mirijevski se zalagao za jednakost pisama i uspelo mu je – car je odustao i ćirilica je opstala“, dodaje on.

‘Više ih zanima što je otišao u Rusiju, to im zvuči grandiozno’

Na poziv ruske carice Katarine Druge, Mirijevski odlazi u Sankt Peterburg, gde će sprovoditi slične reforme na polju obrazovanja kao i u Banatu.

„Ostao je do kraja života, dobio plemićku titulu, veliki posed i, za to vreme, ogromnu penziju.

„Bio je cenjen i član svih važnih obrazovnih institucija“, priča Ninković.

Život i delo Teodora Jankovića Mirijevskog jedno je od ispitnih pitanja na katedri istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Ninković koji godinama predaje o reformama školstva i položaju i životu Srba u Habzburškoj monarhiji kaže da je njegovim studentima najzanimljiviji deo biografije Mirijevskog odlazak u Rusiju i to što je reformisao tamošnje škole.

„Zanimljivije im je da uče o reformama koje je sproveo tamo, nego kod nas, to im zvuči grandioznije“, dodaje on.

Ali njegov kolega iz Moskve, glavnog grada Rusije, Sergej Karitov pomalo stidljivo kaže da nikada nije čuo za Mirijevskog.

„Morao sam da pretražim da bih video o kome je reč“, kaže za BBC na srpskom.

Na sajtu velike ruske enciklopedije navodi se da je radio u Komisiji za osnivanje narodnih škola, izradivši plan školskog sistema.

Zajedno sa ruskim nastavnicima sastavio je „Vodič za nastavnike prvog i drugog razreda javnih škola u ruskom carstvu, a učestvovao je i u izradi „Ruskog bukvara“, „Pravila za učenike u narodnim školama“, i „Svetske istorije“, piše u nastavku.

Imao je sina Jovana, koji je nastradao kao mladi vojnik.

Teodor Janković Mirijevski preminuo je u Sankt Peterburgu 1814. godine, gde je i sahranjen kod crkve Aleksandra Nevskog.

Ručna knjiga — Deo Ručne knjige, koja se smatra prvim pedagoškim udžbenikom kod Srba nalazi se u biblioteci Filozofskog fakulteta u Beogradu

‘Učitelj mora da bude moralna osoba’

Aleksandra Ilić Rajković se sa imenom Teodora Jankovića Mirijevskog prvi put susrela na osnovnim studijama pedagogije.

Danas sedi sa druge strane katedre na istom odseku na Filozofskom fakultetu u Beogradu i uči nove generacije o uticaju i tragovima koje je ostavio na polju obrazovanja.

„Ranije smo detaljnije analizirali njegova dela, sada ga kratko pominjemo, ali naši studenti itekako znaju ko je“, navodi profesorka za BBC na srpskom.

Primerak Ručne knjige koju je Mirijevski priredio za buduće učitelje i dalje se može naći na policama biblioteke ovog beogradskog fakulteta.

Plavih korica, gotovo netaknuta, pisana staroslovenskim jezikom, prvi je pedagoški udžbenik za Srbe.

Podeljena je u pet poglavlja i bavi se veštinama koje svaki učitelj treba da zna.

Između ostalog, navodi se da učitelj mora da bude moralna, vedra i raspoložena osoba, dužna da izvršava dužnost bez obzira na platu, kao i da usađuje ljubav i odanost prema zemaljskom gospodaru.

Stefan Anđelković je završio pedagogiju u Nišu, ali ne pamti da je čuo za, ovog, kako kaže učenog čoveka.

„Upamtio bih, specifično je ime, ali se ne sećam da smo ga ikada pominjali.

„Tek sam nedavno u jednoj televizijskoj emisiji čuo šta je sve radio“, dodaje kratko za BBC na srpskom.

Ulica i park u njegovu čast

Na prašnjavu uličnu tablu sa imenom Teodora Mirijevskog pre nekoliko godina naleteo je i Aleksandar Sekulić, student srpskog jezika, šetajući novim krajem, gde se preselio iz rodnog Vršca, grada na granici Srbije i Rumunije.

„Bilo mi je čudno što ga ne obrađujemo u okviru 18. veka, a trebalo bi, niti ga pominjemo u okviru metodike, a u neku ruku jeste postavio njene temelje“, kaže kratko za BBC na srpskom.

Profesor Ninković iz Novog Sada smatra da je problem u samom 18. veku, koji je, kako kaže, prelep, ali nije period velikih ratova i nacija, već doba kulturnih promena, što je „mnogima dosadno“.

I dok on i njegova koleginica sa pedagogije nastavljaju da čuvaju trag o ovom plemiću, Skupština beogradske opštine Zvezdara pokrenula je 2019. godine inicijativu da park u Mirijevu dobije ime upravo po Teodoru Jankoviću Mirijevskom, nedaleko od ulice već nazvane u njegovu čast.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.