Obrazovanje u Srbiji: Priče onih koji su se posle velike pauze vratili studiranju

Četiri godine pretvorile su se u tri decenije.

Slavimir Stojanović je bio nadomak diplomiranja kad je 1990-ih počeo rat u nekadašnjoj Jugoslaviji.

U godinama koje su usledile, uvek bi se nešto preprečilo pripremi za polaganje preostalih ispita.

A onda je 2017. položio poslednji. Imao je 48 godina.

„Imao sam osećaj da sam pobedio samog sebe. Otišao sam na Kalemegdan (centar Beograda) i isplakao se.

„Iskustvo sam podelio na društvenoj mreži Fejsbuk i dok sam pisao, sve vreme sam plakao, bio sam raspadnut, ljudi nisu svesni šta sve potiskuju u sebi“, govori on za BBC na srpskom.

• „Studiranje vas podmlađuje“, kaže 88-godišnja diplomka
• „Zašto sam završio fakultet u 88. godini“
• Od svahilija do srpskog – upoznajte Zorana, poliglotu koji govori više od 20 jezika
• Jedan dan u „školi na točkovima“ na istoku Srbije

U studentske klupe se treći put vratila i Nevenka Balanešković iz Niša, ali su njeni motivi bili drugačiji.

„Oduvek sam volela francuski jezik, iako sam već imala dva završena fakulteta, htela sam da ispunim i ovaj san.

„Bilo je naporno, ali kad nešto odlučim, od toga ne odustajem“, kaže sa osmehom Nišlijka koja je u 69. godini stekla treću diplomu.

‘Neviđeni san za moju porodicu’

Kada je Slavimir 1987. godine upisao Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, bilo je to ostvarenje velikog sna za čitavu porodicu.

Majka i otac su prekinuli studije jer su rano postali roditelji, a ni brat nije upisao fakultet.

Slavimir je bio među osmoro primljenih studenata na smeru za koji se prijavilo 186 kandidata.

Paralelno je radio za marketinšku kompaniju i sticao praktično iskustvo.

Bio je na četvrtoj, završnoj godini studija kada je počeo krvavi raspad Jugoslavije.

Nije želeo da učestvuje u ratu, jer je imao prijatelje širom nekadašnje države, kaže.

Odlučio je da ode u Švedsku kod ujaka i tamo nastavi studije, sa idejom da se nikada ne vrati.

Upisao je Visoku školu za dizajn, ali nije mogao da produži studentsku vizu jer su Jugoslaviji ubrzo uvedene međunarodne sankcije.

Ostao je u Švedskoj još nekoliko meseci bez dokumenata, njegov profesor je pokušavao da pronađe načine da ga zadrži u zemlji, pa i potpisivanjem peticije, ali je ipak morao da se vrati.

„Jezivo sam se osećao“, priča danas.

Po povratku je nastavio da radi u firmi u kojoj je prethodno stažirao, napredovao je i osvajao stotine međunarodnih nagrada, ali ga je podsvesno mučilo što studiranje nije priveo kraju.

Prilika da stavi tačku na fakultet ukazala se 1999. kada se preselio u Sloveniju, jednu od šest republika nekadašnje Jugoslavije, gde je pokrenuo sopstvenu firmu.

Upisao je tamošnju Akademiju umetnosti, uzeo indeks, ali na predavanje nikada nije otišao.

Šanse da uklopi predavanja, ispite i radne zadatke bile su minimalne, te je fakultet ponovo ostavio po strani.

Kada je nekoliko godina kasnije u gotovo istom danu postao otac, a izgubio majku, pomislio je da možda trenutak da završi započeto.

Međutim, način studiranja se promenio i po novom, bolonjskom sistemu polaganja, njegova četiri ispita pretvorila su se u deset.

Ovaj sistem studiranja se u Srbiji primenjuje od 2005, kojim osnovne studije traju minimum tri godine.

Da bi stekli uslov za polaganje ispita, studenti prethodno moraju da položite vežbe i kolokvijume.

Predmeti koji su se nekada slušali i po dve godine, novim sistemom su podeljeni na dva različita.

„Nisam mogao da se nateram“, kaže Stojanović.

Sve dok njegova ćerka nije krenula u školu.

„Pomislio sam: ‘Kakvu joj poruku o uspesima, snovima i ostvarenjima šaljem, ako moj nisam ispunio do kraja.

„Bio sam uspešan u poslu, ali sam želeo da završim započeto, najviše zbog nje, naravno i zbog sebe, roditelja i brata, ali je ona bila glavna motivacija“, objašnjava.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Iz šale do diplomiranja

Nevenka Balanešković je 1970-ih diplomirala nemački jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali nije mogla odmah da se zaposli, pa je upisala i studije engleskog u rodnom gradu Nišu.

U međuvremenu je pronašla posao i studiranje se odužilo, ali nije odustajala i deset godina kasnije, diplomirala je drugi put.

Godinama je radila kao prevoditeljka i profesorka u školi, a časove je đacima držala i kad se penzionisala.

Istovremeno je i sama pohađala časove francuskog jezika.

Kada joj je tadašnja profesorka saopštila da namerava da studira nemački jezik kako bi dopunila fond časova u školi, Nevenka je u šali rekla da će ona onda upisati francuski.

„’Nešto sam odlučila, a ti ćeš da se složiš’, rekla sam suprugu kada je došao da me sačeka posle časa“, priča za BBC na srpskom.

„I zaista je bilo tako, diplomirala sam u roku.“

Nije joj smetalo što je najstarija među studentima, jer je decenije provela radeći sa mladima.

Zbog njenih godina, pojedini profesori su mislili da im je koleginica, što joj je, priznaje, bilo zabavno.

„Bila sam najredovnija studentkinja, totalno sam se posvetila učenju“, kaže ponosno.

Deo studija poklopio se sa pandemijom korona virusa, pa su predavanja bila onlajn.

Provodila bi i po 12 sati pred ekranom, što je umelo da bude naporno, ali kada uporedi sa nekadašnjim studiranjem, nema dilemu da je sada lakše.

Ranije su ispiti bili „obimniji jer se polagalo sve odjednom“, kaže.

„Bilo je nekih predmeta koji su se slušali dve godine, pa tek onda polažeš.

„Danas je sve izdeljeno, poene skupljaš na vežbama i kolokvijumima i za ispit ostaje znatno manje gradiva“, kaže ova penzionerka.

‘Nikad nije kasno nije samo fraza’

Nikolija Rakočević godinama predaje psihologiju odraslog doba i starenja u Novom Sadu.

Trudi se da studentima pokaže koliko je, bez obzira na godine, sam proces učenja važan i da nikada nije kasno nije samo obična fraza.

„Dešava se da smo u jednom trenutku iz raznih razloga sprečeni da nastavimo studije ili posao, ali to ne znači da ne treba da im se vratimo kada se stvore uslovi, samo zato što smo u određenim godinama.

„Kada završite nešto što vam je bilo jako važno, to zadovoljstvo se preliva i na druge sfere života, postaje vam dodatni izvor energije i podstrek“, kaže Rakočević za BBC na srpskom.

Poslednjih godina je sve više ljudi koji u poznim godinama završavaju fakultete.

Pored mentalnog, učenje u poznim godinama pozitivno utiče i na fizičko zdravlje.

„Mnogobrojna istraživanja pokazuju da su ljudi koji čitav život nešto uče vitalniji i psihički i fizički od njihovih vršnjaka.

„Bilo koja nova aktivnost: ples, učenje novog jezika, bavljenje sportom, jeste lekovito za vaš mozak, jer ga na taj način održavate vitalnim i u formi“, objašnjava Rakočević.

Ćerka kao glavna motivacija

Nastavak studiranja je za Slavimira Stojanovića bio teži nego što je očekivao.

Tih meseci gotovo da nije radio, usredsredivši se samo na ispite, jer nije želeo da nešto pođe po zlu, te je učio, kako kaže, kao dete.

„Nenormalno veliki napor, ne znam da li bih sada mogao da prolazim kroz isto.

„Uglavnom su mi ostali teorijski predmeti, preznojavam se, ne mogu da popamtim ništa, isparilo mi sve iz glave. Treba da polažem istoriju umetnosti, koju inače jako dobro znam, a razmišljam šta će da me pita od 300 pitanja“, priseća se.

Kako se zbog posla pojavljivao u medijima, studenti su u početku mislili da je gostujući profesor.

Prepoznavali su ga i profesori.

„’Vi ste meni nešto poznati’, kaže mi profesor psihologije na ispitu, a ja mu odgovaram da sam student i pokazujem indeks“, prepričava.

Ni u jednom trenutku nije pomislio da odustane.

„Ušao sam u taj voz i rešio da ovog puta stignem do poslednje stanice.“

Četiri decenije pošto je upisao fakultet, Stojanović ga je i završio.

„Sve je tada dobilo smisao.

„Usledile su najbolje godine u mom životu“, kaže zadovoljno.

Ubrzo su mu ponudili profesorsko mesto na istom fakultetu, uz uslov da završi i master studije.

„Bilo je znatno lakše i drugačije i mogao sam da se bavim projektima koje sam pauzirao.

„Upisao sam i doktorske, ali sam shvatio da njih ipak ne mogu da uklopim sa poslom“, dodaje grafički dizajner.

Objavu na društvenoj mreži Fejsbuk koju je napisao pošto je diplomiralo videlo je više desetina hiljada ljudi.

„Mnogi su u komentarima podelili sopstvena iskustva, životne priče.

„Shvatio sam da sam uradio nešto za druge, jer sve što sam ranije radio, bilo je da bi se dokazao sebi i drugima, a sada mogu da budem nekome uzor i svetionik“, zaključuje.

Pogledajte priču o veteranu iz okoline Podgorice koji je sa 88 godina upisao Mašinski fakultet

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]