Od brojanja modrica do otkaza u poslednji čas: Koje probleme imaju roditelji, a koje dadilje

Kada pomisli na traženje dadilje, Ivanu Nikolić iz Beograda „prođe blaga jeza“.

Njenu ćerku su od četvrte do osme godine godine čuvale bebisiterke, a jedino je sa prvom, koja je bila sa detetom do polaska u školu, imala, kaže, „predivno iskustvo“.

„Neke su radile po dve-tri nedelje, neke po par meseci.

„Samo kažu da od sutra više neće dolaziti i nađete se u situaciji da preko noći morate da pronađete rešenje“, kaže.

Do prve dadilje je došla preko preporuke, a kada je ona pronašla drugi posao, Ivana se okrenula oglasima na društvenim mrežama.

„Čuvanje male dece koja ne idu u vrtić i dalje je sistemski neuređeno, a pronalaženje pouzdane dadilje, čini mi se još teže.

„Danas ‘na crno’ može da radi ko god hoće, bez ikakve kontrole i odgovornosti“, kaže psihološkinja Jasmina Mihnjak sa roditeljskog portala „Svet za nas“ za BBC na srpskom.

• Čudesni svet baka i deka: Zašto su (toliko) važni za odrastanje deteta
• Od sendviča sa krastavčićima do spa centra: Kako se slave dečiji rođendani u Srbiji
• Tri generacije očeva u Srbiji: Da li je biti roditelj novo zanimanje muškaraca

Iaku se usluge dadilje, čija cena može da bude i veća od 1.000 dinara po satu, za pojedine luksuz, nekim porodicama su neophodne.

„Roditelji rade poslove čije se smene ne uklapaju u radno vreme vrtića.

„Neka deca su često bolešljiva ili uopšte ne mogu da idu u vrtić iz zdravstvenih razloga“, kaže Marina Aćimović, pedagoškinja i koordinatorka beogradskog Bebi servisa, čiji rad subvencioniše lokalna samouprava i koji je jedini gradski servis u Srbiji za čuvanje dece.

Za razliku od Hrvatske, koja od 2013. ima Zakon o dadiljama, koji uređuje ko i na koji način može da se bavi ovim poslom, u Srbiji ne postoje slični propisi, što otežava i položaj žena koje čuvaju decu.

„Kao dadilja, niste vidljivi za sistem – nemate zdravstveno, socijalno, bolovanje“, kaže Biljana Novaković, jedna od osnivačica Udruženja dadilja Srbije „Vida“.

Pošto su česti usmeni dogovori, ni dadiljama nije lako da pronađu pouzdane roditelje koji će ispuniti dogovoreno, dodaje.

Ko su dadilje?

Stotine oglasa na društvenim mrežama i sajtovima sa poslovima nude čuvanje dece – od brucoškinja kojima bi to bilo prvo radno iskustvo, do dadilja koje nude preporuke prethodnih poslodavaca.

Za neke od žena to je jedini, za druge dodatni posao, a pojedine dadilje čuvaju decu pošto su otišle u penziju, poput 77-godišnje Desanke Janković.

„Volim da brinem o deci, moji unuci su već veliki, a ovako, uz decu, i ja se podmladim“, kaže.

U domove dolazi samo preporukom, i veruje da je roditelji biraju jer je „starija i iskusnija, a ima i energije da bude sa decom“.

„Bilo je i loših iskustava, ali to je deo života.

„Najlakše je dogovoriti se oko cene. Mnogo je važnije da roditelji znaju šta hoće“, kaže.

Zahtevi roditelja mogu da budu nerealni, veruje Biljana Novaković.

Iako uglavnom nije imala loših iskustava, kaže da se od pojedinih koleginica tražilo da se deca ne isprljaju.

„Koleginica je zato od sopstvenih para kupovala detetu odeću u kojoj ga je izvodila u park da ne bi isprljalo ono što su mu roditelji obukli.

„Dešavalo se i da majke ujutru i uveče broje modrice da bi proverile da li se dete udarilo dok su ga čuvale“, kaže.

Poseban problem danas za dadilje jesu očekivanja da u vreme dok dete spava kuvaju za celu porodicu, i da sređuju kuću.

„Potrebno je da se dadilje profilišu kao zanimanje, da se zna koje tačno poslove obavljaju, da se edukuju, da ne može to da bude svako“, dodaje Novaković, koja je radila kao dadilja desetak godina, a sada se bavi drugim poslom.

Dok je ćerka bila mala, Ivana Nikolić je očekivala od dadilje da joj da da jede, da izađu napolje, da se igraju, možda nešto nauče.

„Nisam bila jedna od mama koje su zabranjivale bilo šta.

„Prva devojka koja je čuvala ćerku skoro četiri godine bila je sjajna i za nju smo bili veoma vezani.

„Kada je ćerka krenula u školu, i dalje mi je bilo važno da jede, i da ta osoba prekontroliše njen domaći i objasni joj ako joj nešto nije jasno“, kaže.

Dodaje da je tu bilo problema jer dadilja nije bila vična objašnjavanju školskih zadataka.

Koliko košta čuvanje dece?

Sat vremena čuvanja deteta u Beogradu je od 500 do preko 1.000 dinara, može se videti na jednom od sajtova sa oglasima.

Ivana kaže da su od traženja bebisiterke odustali jer je „postalo finansijski neodrživo“.

Biljana Novaković misli da je „tanka linija kako da svi budu zadovoljni“.

„Roditelji gledaju da im bude pristupačno, a dadilje da mogu da prežive“, kaže.

Nešto je jeftinije ako se angažuju preko gradskog Bebi servisa – gde je mesec dana čuvanja deteta po osam sati dnevno radnim danima oko 60.000 dinara.

Ovaj servis okuplja oko 100 dadilja, koje prolaze niz provera i obuka, a kako su potrebe u dvomilionskom gradu mnogo veće, postoje liste čekanja.

Ugovori se sklapaju i sa njima i sa roditeljima.

„Kada roditelji dobiju našu bebisiterku, oni je ‘ne puštaju’, jer su pouzdane.

„Imamo mnogo porodica, a malo bebisiterki. Da ih imamo pet puta više, za ovaj grad bi to bilo malo“, kaže Aćimović.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Da li su vrtići dovoljni?

Iako se deca mogu upisati u vrtić sa šest meseci, mnoge ustanove nemaju uslova za čuvanje najranijeg uzrasta.

Da bi se formirala grupa u jaslicama za decu do godinu dana, potrebno je da ima sedmoro prijavljenih, kao i da se ispune uslovi pripreme obroka.

Deca uglavnom polaze u vrtić pošto napune godinu dana, i to uglavnom u septembru, kada ima i najviše slobodnih mesta jer tada predškolska grupa kreće u školu.

„Idealno je da roditelji budu uz dete do druge godine jer pre nema potrebe za kolektivom.

„Jaslice jesu odgovor na potrebe roditelja, ali tada briga o malom detetu mora da bude u strogo kontrolisanim uslovima“, kaže Mihnjak.

U Srbiji postoje 463 predškolske ustanove, u koje je tokom 2021. godine išlo malo više od 220.000 dece, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Te godine je preko norme bilo upisano više od 9.000 dece dok je oko 6.000 ostalo neupisano jer nije bilo mesta, pre svega u državnim vrtićima.

Deca za koje nema mesta u državnim vrtićima, upisuju se u privatne, čiju cenu subvencioniše lokalna samouprava.

U Beogradu su državni vrtići besplatni poslednjih godinu dana, dok je za privatne najavljeno da će grad subvencionisati iznos od 33.000 dinara.

Jasmina Mihnjak kaže da su i u Novom Sadu državni vrtići besplatni, dok se „privatni i sa subvencijama doplaćuju“, što je „diskriminacija“.

Kako je u Hrvatskoj?

Dadilje u Hrvatskoj rade u skladu za domaćim propisima i mogu čuvati decu u sopstvenom domu, iznajmljenom prostoru ili u stanu roditelja, objašnjava Vesnica Rašić, potpredsednica Upravnog odbora Hrvatskog udruženja dadilja.

Ako se o deci brinu van roditeljskog doma, moraju da zadovolje određene prostorne uslove, a jedna dadilja može istovremeno da se stara o najviše šestoro dece.

„Roditelji ih najčešće biraju jer se radi o malim grupama, radni sati su fleksibilni i okruženje je više porodično, deca se ređe razboljevaju, u istoj grupi mogu da budu i braća i sestre“, kaže Rašić.

I pored Zakona o dadiljama, i u Hrvatskoj postoji „siva zona“ rada, jer veoma mali broj žena radi u domu roditelja, a većina u sopstvenom ili iznajmljenom prostoru, gde svako dete mora da ima minimum četiri kvadratna metra prostora za sebe.

„Na sivom tržištu uglavnom rade dadilje koje roditelji angažuju za rad u njihovom domu. Često ih ne prijave“, objašnjava.

U ovoj zemlji aktivno je oko 220 servisa za čuvanje dece.

„Dosta njih ima liste čekanja s obzirom da je broj mesta za decu od godinu do dve dana u vrtićima ograničen.

„Verujemo da ima mesta za otvaranje novih obrta (servisa), osobito u većim gradovima“, navodi.

Ona je ranije ispričala da mesečno devetočasovno čuvanje dece košta od 500 do 1.000 evra i više, ako roditelji imaju posebne zahteve u pogledu radnog iskustva i obaveza.

Kada bi ponovo morala da traži dadilju, Ivana Nikolić kaže da se ne bi oslanjala na oglase na internetu.

Mnogo veće poverenje bi joj ulili zvanični servisi za čuvanje dece tako da se jasno znaju i prava i obaveze bebisiterki.

„Da bi takva usluga bila dostupna roditeljima, neophodno je da je Grad ili država bar delom sufinansiraju“, kaže Jasmina Mihnjak.

Država i poslodavci bi trebalo da imaju više sluha za potrebe roditelja jer „nijedan ne bi smeo da bude prepušten sam sebi u situaciji u kojoj mora da se vrati na posao, a nema adekvatno rešenje za čuvanje deteta“, dodaje.

Biljana Novaković kaže da je Udruženje osnovala njena koleginica Tanja Vujanović kako bi olakšala komunikaciju dadilja i porodica i da bi se dadilja profilisala kao zanimanje.

Cilj je i da se privatno čuvanje dece uredi tako da i roditelji i dadilje dobiju sigurnost.

Bez ugovora, niko nema obavezu prema vama, a ni vi nemate obavezu prema nekome, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]