Sandip Kaur stavila je periku i namestila brendirane naočare gledajući se u retrovizoru.

Tog 6. juna 2014. godine u Santa Klarita Veliju u Kaliforniji, popodne je bilo uobičajeno sunčano i tiho, izuzev vrisaka sa obližnjeg rolerkostera.

Poslovnica „Ferst“ banke nalazi se na šezdesetak kilometara severozapadno od Los Anđelesa, u zaseoku punom prodavnica u španskom stilu.

Pored zaseoka prolazi autoput „Medžik mauntin“ i vodi do zabavnog parka „Siks flegs“, koji se reklamira kao svetski centar uzbuđenja.

Kaur je imala 24 godine. Istraživala je pljačke banaka na internetu i bilo joj je jasno da taj poduhvat podrazumeva veliki rizik.

Neki pljačkaši su pobegli sa čitavim bogatstvima, dok je druge uhvatila ili čak ubila policija.

Otvorila je vrata automobila i izašla na popodnevnu vrućinu.

Visoka samo 160 centimetara, vitka medicinska sestra indijskog porekla nije bila mišićava kao većina pljačkaša banaka. Nije imala oružje ni vozača. Umesto toga, u ruci je čvrsto stezala papir na kom je u brzini bilo napisano:

TIK-TAK. IMAM BOMBU.

Kaur nije delovala kao kriminalac, a nije se uklapala ni u tip očajnog pljačkaša banaka.

Sandip i njena porodica su posvećeni siki, pripadnici religije u kojoj se izbegava sebično sticanje bogatstva. Bila je izvanredna studentkinja i diplomirala je na koledžu za medicinske sestre nekoliko godina pre roka, dok je još bila tinejdžerka.

Radila je tri posla, neumorno se starajući o starim licima koja boluju od raka, o pacijentima u jednoj bolnici u Sakramentu, kao i, ironično, o zatvorenicima u jednom zatvoru.

Međutim, dok je prilazila banci, bila je spremna da učini nezamislivo i da se pridruži tim zatvorenicima.

Prva pljačka

U 2:30 popodne, Kaur je stajala pred stubovima koji podražavaju rimski stil na ulazu u banku. Na staklenim vratima ulaza belim slovima je bilo ispisano: „Molimo da skinete šešire i naočare za sunce pre ulaska.“

Sandipin odraz izgledao je kao da se uputila na maskenbal, prerušena u Anu Vintur, urednicu časopisa „Vog“.

Kada je ušla u banku, službenik koji dočekuje klijente naglo joj je prišao i rekao: „Dobar dan, kako mogu da vam pomognem?“.

Ovu tehniku, koja se naziva „bezbedno hvatanje“, podučavaju stručnjaci FBI-ja kako bi se potencijalni pljačkaši odvratili od takve namere. Sandip je uhvatila panika i pobegla je.

Vratila se i sela u auto, pijuckajući vodu koju je ukrala iz obližnjeg supermarketa. Na suprotnoj strani trga okruženog poslovnim zgradama boje cigle, primetila je medveda u hodu, logo banke „Benk of d vest“.

Podsećao je na medveda na zastavi Kalifornije, navodno napravljenog po uzoru na grizlija uhvaćenog 1889. godine na zahtev Vilijama Rendolfa Hersta, vlasnika destina dnevnih i nedeljnih novina.

Kada je otvorila zelena vrata banke i osetila udar ledenog klimatizovanog vazduha, Kaur je zalupalo srce.

Plišani medved je zurio u nju sa police. Prišla je šalteru i u sebi ponovila: „Jednostavno moram ovo da uradim. Ili ovo ili ništa“.

Predala je papir sa porukom službeniku na šalteru.

Pljačkaši banaka postaju izumrla vrsta.

Zbog sve veće učestalosti plaćanja elektronskim putem, postepeno nastaje društvo bez gotovine. Broj pljački banaka se smanjio za 47 odsto od 2003. godine.

Tom kriminalnom aktivnošću se, pored toga, uglavnom bave muškarci. Prema najnovijim brojkama FBI-ja, samo 8 odsto od 4.347 pljački banaka prošle godine u Sjedinjenim Državama izvršile su žene.

„Žene su uglavnom uključene u pljačke banaka kao vozači ili kao saučesnici muških pljačkaša“, kaže dr Ričard Šmit, kriminalistički psiholog koji je analizirao više od 50 pljačkaša banaka.

Šmit smatra da je obrazovana, profesionalna žena i sik, u ulozi pljačkaša banke, „veoma neobična pojava… u istoriji SAD nećete naći nijednog drugog pljačkaša banaka takvog profila“.

Kada je Sandip Kaur pobegla iz banke u Valensiji, rizikovala je život i slobodu zbog tek nešto više od 21.200 dolara. Potom je, bez ičije pomoći, krenula u pljačkaški pohod koji je trajao pet nedelja. Za to vreme je opljačkala banke u Arizoni, Kaliforniji i Juti.

Zbog toga što je pretila bombom i oblačila se ekstravagantno, FBI je Sandip dao nadimak „Eksplozivna lopuža“ i tražio pomoć javnosti da bi je uhvatio.

FBI je ponosan na upadljive nadimke koje daje pljačkašima, kao što su: „Lopov sa lošom perikom“ „Razbojnik sa punđom“ i „Bum-bum bandit“, u čijoj je poruci pisalo: „Bez drame – bez bum-bum“.

Dobar nadimak čini pljačkaša poznatim i tako postaje i tema razgovora, kaže Emili Ejmiler iz FBI-ja. Ejmiler kaže da su novinari nadimak „Eksplozivna lopuža lako i brzo prihvatili“.

Mesecima sam pratio priču o „Eksplozivnoj lopuži“ koja se odvijala kao bizarna krimi drama, ne znajući kada će sledeća epizoda biti prikazana.

Bio je to spektakl koji je dostigao vrhunac kada je Kaur uhapšena 31. jula 2014. godine, nakon mahnite policijske potere. U jurnjavi su prešli stotinak kilometara kroz tri savezne države i dve vremenske zone, dostižući brzine od više od 200 kilometara na čas.

Kada je konačno prikazana bez maske u novinama, Kaur se pojavila na naslovnim stranama i medijima širom Sjedinjenih Država, kao i u rodnoj Indiji. Novinari su opkolili dom porodice Kaur, pitajući zašto je obrazovana mlada žena pljačkala banke.

Niko od članova indijske zajednice, koji su međusobno blisko povezani, nije hteo sa njima da razgovara.

A onda je Sandip 28. januara 2015. godine odgovorila na moju poruku, u kojoj sam od nje tražio odgovore. Njen advokat mi je napisao: „Gospođica Kaur želi da se sastane sa vama“.

Sandip Kaur tada imala 25 godina. Oslonila je vitke ruke na sto u prostoriji za posete zatvora okruga Ajron u Sidar Sitiju u Juti. Neko od zatvorenika izrezbario je reč „kosti“ u drvenu ploču stola.

„Moja mama i dalje živi u zabludi da ljudi ne znaju za ovo“, kaže Sandip, pričajući razoružavajućim indijsko-američkim akcentom.

Na njenu maslinastu zatvorsku uniformu sliva se potok suza.

„Kada neko pita za mene, ona kaže da radim“, dodaje, smejući se kroz jecaje. „Htela je da umre od srama.“

Tokom naredna četiri sata, Sandip mi je ispričala tragičnu priču koju je sudija saveznog suda kasnije nazvao „složenom“, dok je nju opisao kao „jedan od zločinačkih umova koje sud ne razume“.

Detinjstvo u Indiji i Americi

Njena priča počinje u Pandžabu, severozapadno od Nju Delhija, blizu granice sa Pakistanom. Pandžab je jedna od najmanjih, ali i najrazvijenih i najbogatijih država u Indiji.

Sandip Kaur rođena je 11. novembra 1989. godine u gradu Čandigar. To je prvi grad u Indiji koji je projektovan i građen planski i ponekad se naziva „grad lepotica“.

Sandip kaže da je značenje njenog imena „prvi zrak sunca“. Kada je imala sedam godina, njena majka, njen brat Džatinder i Sandip preselili su se u Ameriku, da se pridruže njenom ocu.

Stigli su u San Hoze u Kaliforniji u vreme kada se broj indijskih stanovnika te oblasti ubrzano povećavao. Međutim, Kaur tvrdi da se oduvek osećala kao autsajderka.

„Moja mama bi otišla u prodavnicu i ako je muška odeća na sniženju, svima bi nam kupila istu odeću. Moj mlađi brat ponekad je nosio Pokahontas sandale. Mama to nije razumela“, ispričala mi je.

Sandip i njenog brata vršnjaci su nemilosrdno maltretirali, a nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, pojavile su se i tenzije na rasnoj osnovi.

„U školi su me nazivali teroristom. Ponavljali su mi: ‘Je li tvoj tata kriv za ove napade?'“

Kaur i njen brat bežali su iz škole da bi utekli mučiteljima, i zbog toga su suspendovani sa nastave. Da bi ih kaznili, roditelji su ih poslali u internat u istočnim Himalajima.

Kada su se vratili u Ameriku, Sandip kaže da su im roditelji zabranili mobilne telefone, gledanje televizije i druženje sa prijateljima, i tako su izolovali decu.

„Morali smo da stojimo držeći stolicu u podignutim rukama tipa sat vremena, dok nas ruke ne zabole“, seća se Kaur. „Tako smo podizani, znali smo da ne treba da se žalimo na to u školi. Tukli su nas štapom. Takvo je bilo odgajanje dece“.

Kaur je postala bliska sa sestrom od tetke, Amundip Kaur, kojoj se i poveravala. Amundip je tada imala 27 godina i sa njom sam obavio dugačak telefonski intervju.

Njihove majke su sestre, a iako je Sandip dve godine mlađa, igrala je ulogu Amundipine starije sestre. Amundip priznaje da je bila nestašnija od Sandip. Ona je Sandip krišom vodila u bioskop, a Sandip je zauzvrat njoj pomagala da sakrije zabranjene tinejdžerske romanse.

Sandip se često šalila da je „nevolja“ Amundipino drugo ime.

Penzioner koji nije ostao dužan napadaču

Medicina i berza

Kada je Kaur imala 14 godina, njena majka se razbolela i završila u bolnici. Prijatna glavna sestra inspirisala je Sandip da postane bolničarka.

„Čak mi je dala i njene udžbenike za bolničare“, kaže.

Kaur je to dalo podstrek da prevremeno maturira i da upiše koledž sa neverovatnih 15 godina. Već sa 19 godina je imala dozvolu za medicinsku sestru i jedva je čekala da pobegne iz porodičnog doma, koji opisuje kao „zatvor“.

Ubrzo je Kaur zarađivala i do 6.000 dolara mesečno. Radila je u jednoj zdravstvenoj ustanovi, negovala smrtno bolesnog biznismena i radila smenu za smenom u raznim bolnicama u zalivu San Franciska.

„Stanovala je sa mamom, pa nije plaćala račune, imala je veoma star i propao automobil…novac joj se gomilao“, kaže Amundip.

Zatim je 2008. godine došlo do kraha američke privrede. Kaur kaže da je počela da investira na berzi.

„Baš sam se unela u to. Uložila sam sav novac koji sam uštedela, kao i nešto novca roditelja… akcije su drastično pale, a radi se o najvećim bankama koje postoje u Americi. Teško da su mogle da budu niže, akcije banke ‚Benk of Amerika’ vredele su dva dolara i pedeset tri centa.“

To je tema koju nisam očekivao tokom ove posete zatvoru. Kaur se kladila na Ameriku i pobedila.

„Ulagala sam u osiguravajuća društva, ‚Ameriken internešnl grup’ i ‚Prudenšl'“, kaže. „Na kraju sam zaradila 200.000 dolara.“

Tada je Sandip, kao i svaka devojka u Americi tog uzrasta, počela da ide na žurke, izlazi sa momcima i radi sve ostalo što su joj roditelji branili.

Da zavara majku, oblačila bi haljinu za izlazak ispod bolničke uniforme. Počela je da vodi dvostruki život.

Sa 20 godina je napustila kuću, preselila se u Sakramento i upisala fakultet za bolničare.

„Čak sam radila u… zatvoru okruga Sakramento. [Merila sam] zatvorenicima krvni pritisak, davala im lekove…merila šećer u krvi zatovorenicima sa dijabetesom.“

Osvrnuvši se oko sebe, dodaje: „Nekako je čudno što sam sada ja sa druge strane.“

Novi život

Kaur kaže da je njen 21. rođendan u novembru 2010. godine predstavljao prekretnicu. To je uzrast u kom je u Americi dozvoljeno konzumiranje alkohola, pa je njena sestra od tetke isplanirala proslavu na putovanju.

Devojke su slagale majke i požurile na aerodrom u Sakramentu. I pre nego što je Sandip nastavila priču, pogodio sam gde su otišle.

Svojevremeno, dok je„ Eksplozivna lopuža“ bila u bekstvu, obeležio sam njene pljačke na mapi. Primetio sam da su mimoišle američki grad greha, Las Vegas.

Nalik na flotilu metalnih santi leda, tržni centar „Kristals“ izdiže se iznad suvenirarnica u Bulevaru Las Vegas, poput džinovske geometrijske slagalice. Navodno se u njemu pod istim krovom nalazi najveći broj prodavnica odeće poznatih dizajnera na svetu, butici Balensijage, Kristijana Diora i Džimija Čua.

Za Kaur je to predstavljalo raj pun smelih zapadnjačke garderobe od kojih bi njenoj majci krv proključala. Odeća u Guči butiku kao da ju je pretvarala u drugu osobu.

„To mi je bio omiljeni brend, stil koji mi se sviđa. Luj Viton je previše napadan… Guči je klasičniji i trajniji“, opisuje mi.

Kaže da je sa sestrom od tetke kupila „garderobu koja kida“, kratke haljine i cipele na štikle, koje im pre toga nije bilo dozvoljeno da nose.

Dve devojke su potom otklackale u novim, skupim cipelama do kazina i klubova. Kaur je konačno pronašla slobodu.

„Kockala sam se. Zaradila sam nekoliko hiljada dolara i bilo je prilično zabavno. Igrala sam blekdžek i stalno sam dobijala“, kaže. „Svi ostali za stolom su počeli da se ljute.“

Uz vrtoglavu početničku sreću, Kaur kaže da je osvojila 4.000 dolara i da se „odmah navukla“.

To prvo putovanje se pretvorilo u dva, pa u tri, da bi nedugo potom išla u Las Vegas svakog meseca. Društvo su joj pravili brat i krug prijatelja koji su se smenjivali.

„Nakon nekoliko odlazaka, počeli su sve da mi daju besplatno“, kaže Sandip.

A onda je otkrila bakaru i odjednom ništa drugo na svetu nije bilo bitno.

„Pored ruleta mogu bez problema da prođem“, kaže, „ali ako makar samo vidim bakaru, srce mi poskoči.“

Zavodljivost kocke

Bakaru su, pored Džejmsa Bonda u filmovima, decenijama igrali milioneri koji su u njoj uživali u privatnosti i raskoši posebno ograđenih prostora za velike igrače.

U ovoj jednostavnoj igri kartama, igrači se klade na zbir karata koji će biti najbliži devet.

„U bakari nije moguće pobediti… to je lutrija“, kaže Majkl Kaplan, američki novinar koji piše o kockanju. „Kada vidite ljude koji zapisuju tok igre… to je idiotski.“

Kaur je igrala progresivno, povećavajući ulog duplo svaki put kada izgubi, kako bi ponovo zaradila izgubljeni novac.

Takva vrsta agresivnog igranja dovela je do trostrukog povećanja prihoda od bakare u Nevadi od 2002. godine.

Danas kockarnice zarađuju 1,4 milijarde dolara godišnje od bakare, više nego od blekdžeka, krepsa i pokera u zbiru.

„Kada sam se kockala, to mi je bio beg od svega“, kaže Kaur. „Zbog pritiska od mame da uradim ovo ili ono – htela je da kupim kuću…išla sam tamo da pobegnem od toga.“

Ritam i bluz hitovi treštali su sa elegantno dizajnirane muzičke linije marke Bouz u Sandipinom penthaus apartmanu hotela i kazina „Belađio“.

Luksuzni apartman sa dve spavaće sobe i pet kupatila, postao je privatni noćni klub po kom su bile razbacane flaše Patron i Don Hulio tekile i Henesi konjaka.

Kockala se iza zamagljenih stakala Salona za bakaru, prostorije za kockanje u stilu plesne dvorane, sa lusterima veličine porodičnog automobila.

Kaur je stekla reputaciju neustrašivog igrača koga prati sreća – dešavalo se da igra sve dok ne osvoji čipove vredne po 10.000 dolara, a da zatim sav dobitak potroši u buticima najpoznatijih modnih kreatora.

„Bila sam slaba na brendirane naočare“, priznaje.

„Prvo bih otišla da vidim koliko koštaju, a onda bih se kladila na dobitak u tom tačnom iznosu. Ako osvojim novac, otišla bih da kupim te naočare, a ako ne, to znači da mi nisu bile suđene.“

U kazinu su se prema njoj odnosili kao prema kraljici i igrala je rame uz rame sa stranim funkcionerima i sa poznatim ličnostima. Kaur kaže da je odlučila da igra na kredit u kazinu.

„Tako nisam morala da nosim novac sa sobom.“

„Marker je kitnjastiji termin za ček“, objašnjava upravnik kazina Stiv Sir. „Izdavanje čeka bez pokrića je krivično delo u Nevadi.“

Kaur se, pak, strogo držala budžeta od 15 dolara i uživala u dobicima. Nedugo potom, kazino joj je povećao marker na 20.000 dolara, pa je ona povećala svoje uloge.

Kaur je išlo odlično. Zarađivala je novac niotkuda i imala je prođu na najpopularnijim mestima zavodljivog noćnog života Las Vegasa.

A onda su stvari krenule naopako.

Godinu dana nakon prvog izleta u kocku, u novembru 2011. godine, Kaur se požalila Amundip da je izgubila 60.000 dolara.

Rekla je da je novac izgubila na berzi ali njen brat je otkrio istinu.

„Prokockala je sve u tipa tri ruke u kartama, video sam“, rekao je sestri od tetke. Amundip kaže da je nakon toga „shvatila da ona ima problem“.

Kaur kaže da je dala otkaz kao bolničarka i odustala od studija, da bi se koncentrisala na kockanje.

„Prestala sam da radim. Ne mogu da se usredsredim kad moram da radim za taj sitan novac“, kaže.

Prenosila je sve više i više novca sa računa na kom je držala novac stečen ulaganjem na berzi.

„U početku sam imala oko 250.000 dolara.“ Sav taj novac se istopio.

Pad u ponor

Krajem marta 2012. godine, u kazinu su je videli kako hoda okolo kao u bunilu. Izašla je iz salona za bakaru i prošla pokraj nizova slot mašina „Indijski dragulj“ i „Ženske iz Bolivuda“, a njihove međusobno neusklađene melodije pojačavale su unutrašnji alarm u njenoj glavi.

Potrošila je svu ušteđevinu, a povrh toga je još imala dug prema kazinu.

Tada joj prišao nepoznati čovek, kaže Kaur. Posmatrao ju je izdaleka dok se kockala i bio je impresioniran njenim talentom.

Kaže da joj je rekao: „Mogu da ti nabavim nešto novca“. Sandip kaže da nije bio član osoblja u kazinu, već jedan od mnogih posmatrača igara.

„Video sam ranije kako dobijaš, možeš da osvojiš svoj novac nazad“, rekao joj je.

Kaur kaže da ju je izveo napolje i predstavio joj još neke ljude.

„Rekla sam mu da mi treba 20.000, a on je rekao da može da mi ih nabavi. Želela sam da pobedim… bila sam navučena. Bili su to opasni momci, ali ja sam stvarno mislila da ću moći da im vratim novac. Rekli su da će kamatna stopa biti visoka… i ja sam se složila.“

Kaur daje opis muškaraca: „Jedan Meksikanac, a drugi tip je možda neki mešanac… možda iz Portorika, nosio je kikice“.

Dala im je svoje podatke, a onda su joj u garaži kazina dali gotovinu.

„Vratiću vam novac, verovatno će mi trebati nekoliko sati“, rekla je. Zatim je odmarširala nazad kroz vrata sa logoom kazina, spremna za pobedu.

Policajac u Kini je izvukao kraljevsku kobru iz komandne table kombija.

Više nije bilo visokih štikli i skupe odeće. Kaur je nosila trenerku dok je igrala da bi platila dug Belađiju i zelenašima.

Kaže da joj je bilo potrebno 45.000 dolara.

„Čak sam i jela za stolom. Pravila sam pauze samo da odem do toaleta. Sedela sam 16 sati za stolom.“

Ali karte su bile okrutne i ubrzo joj se smanjio broj čipova. Domaćin kazina joj je predložio da za sreću proba neko piće, na primer konjak Luj XIII, ili neku skupu cigaru, što je prihvatila.

„Sedela sam tamo…nadajući se da će se sve promeniti“, seća se. Pućkajući cigaru u sportskoj odeći, Kaur je izgledala neobično u salonu za bakaru sa panelima od mahagonija, modernim umetninama i egzotičnim cvećem.

Međutim, njena hrpa čipova uskoro je počela da raste.

„U jednom trenutku sam imala 38.000 dolara“, kaže – samo nekoliko hiljada ju je delilo od bezbednosti. Za još nekoliko ruku, mogla bi da bude u plusu.

Možda će čak osvojiti dovoljno da ode i u šoping?

„A onda je sve otišlo niz vodu“, kaže, opisujući poslednjih nekoliko ruku, u kojima je izgubila sav novac.

„Ne mogu da verujem da sam ovo uradila“, govorila je sebi.

Kaur je tada pobegla iz Las Vegasa i od poverilaca i zaklela se da će prestati sa kockanjem.

U maju 2012. godine, preselila se sa majkom u Junion Siti u Kaliforniji, da bi imala novu adresu i nov početak, uvek budno motreći da li će se pojaviti poverioci.

Kaur je dostigla limit na svim kreditnim karticama da bi platila depozit za porodičnu kuću. Da bi prikrila gubitke, majci je rekla da je platila kuću u celosti.

Radila je kao medicinska sestra po 96 sati nedeljno da bi plaćala tajnu hipoteku. Međutim, 11. decembra 2012. godine izdat je nalog za njeno hapšenje, zbog toga što nije platila marker u kazinu.

Radnik na 2000 metara nadmorske visine

Otkrivene tajne

Sandipina majka je ubrzo otkrila istinu.

„Roditelji Indijaca su prava njuškala, vole da pregledaju izvode iz banke“, kaže Kaur. „Flipnula je: ‚Gde je novac? Zašto si ovo uradila? Znaš li koliko loše ovo izgleda, pošto si žensko?'“

Bilo je i drugih tajni u domu Kaurovih.

Sandip kaže da su se njeni roditelji razveli, što je neuobičajeno u indijskoj zajednici. Kaže da je njen otac često putovao u Indiju i da je nastavio da prisustvuje porodičnim događajima i okupljanjima kao da se ništa nije dogodilo.

„Osećala sam se kao da celog života živim u laži“, kaže. „Kao da je sve samo prikaz koji drugi treba da vide.“

Kaur kaže da njen otac „nije bio uključen“ u njihove živote. Kaže da je „u penziji“ i da je „ranije radio za razne kompanije“. Amundip mi kaže da je zapravo taksista u Junion Sitiju.

Kaur tvrdi da se držala podalje od Las Vegasa „narednih godinu dana“, kako bi pobegla od zelenaša i duga u kazinu.

Amundip, međutim, priča drugačiju priču. Kaže da je Sandip „išla redovno u Las Vegas“ do jula 2013. godine i da se čak hvalila kako je pretvorila „1.100 u 25.000 dolara“.

Kakva god da je hronologija zapravo bila, jasno je da Kaur nije vratila dugove. U to vreme je njena majka počela za nju da ugovara brak.

Pozivala je potencijalne prosce u porodični dom, ali Sandip nije bila oduševljena.

„Kakav je to muškarac koji nema petlju da kaže svojima da želi da oženi ženu koju sam izabere?“, kaže.

Osim toga, ugovoreni brak njenih roditelja bio je farsa. U septembru 2013. godine, Sandip se tajno venčala sa muškarcem po svom izboru.

Dok smo razgovarali u zatvoru, nije htela da priča o svom mužu.

Rekla je samo: „Bila sam zatvorenik u sopstvenom domu“.

Amundip mi kaže da je Sandip muž davao 1.000 dolara nedeljno, koje bi ona prokockala u Las Vegasu.

Njena sestra od tetke takođe dodaje da je u januaru 2014. godine Sandip oduzet automobil u prinudnoj naplati neplaćenih računa.

U aprilu iste godine, njen brak se završio, a muž je prestao da joj daje novac u maju, kaže Amundip. Tada su hipoteka i veliki kockarski dugovi, zajedno sa Sandipinim lažima, postali bomba sa tajmerom koji otkucava.

Trenutak kada je lopov ukrao sliku iz pune galerije

Uterivači dugova

U ponedeljak 26. maja 2014. godine, na Dan sećanja, Sandip kaže da je primetila kako je tajanstveni crni automobil prati dok se vozila ka Frimontu u Kaliforniji u posetu prijateljima.

„Mislila sam da je moj otac unajmio nekog da me prati“, kaže. Kada je otišla da plati nakon punjenja goriva, videla je dvojicu nepoznatih muškaraca kako sede u njenom autu.

„Pa vi ste u pogrešnim kolima“, rekla im je.

„Moramo da razgovaramo. Znamo da si ti Sandip“, seća se da joj je jedan od njih rekao. „Duguješ nam 25.000 dolara, ali to nije dovoljno, treba nam više.“

Kaur kaže da to nisu bili muškarci koji su joj pozajmili novac.

Nije neuobičajeno da beskrupulozni naplaćivači dugova kupe teško naplativ dug za mali deo njegove ukupne vrednosti. Pitala ih je ko su.

„Jedan od njih je bio tamnoput… jedan tip je bio crnac. Srednjeg rasta… imao je neki nadimak, ne sećam se koji.“

Sandip kaže da su od nje zahtevali 35.000 dolara i da su joj dali dva dana da ih nabavi. „Moja porodica tada još uvek nije znala ništa o svemu tome.“

„Pitali su me odakle ću da nabavim novac.“

Kaur je uzela telefon: „Pozvaću neke ljude“, rekla je. „Rekli su: ‚A zašto ih ne bi pozvala odmah?’.“

Pošto niko nije bio voljan da joj pozajmi novac, muškarci su pretili da naude njenoj porodici, kaže. Rekli su joj da može da bira – da im vrati novac ili da radi za njih.

„Nisam znala šta podrazumevaju pod tim da radim za njih. Pretpostavljala sam da misle nešto oko droge, šta znam, prostitucija.. .a oni su rekli: ‚Možeš da opljačkaš banku. Opljačkaj nečiju kuću, uradi bilo šta, potreban nam je novac.’ Hteli su da mi daju pištolj.“

Kada su predložili pljačku banke, Kaur kaže da joj se ta ideja nije činila sumanutom.

„Svelo se na ‚čini ili gini’. Ako to uradim, a onda se nešto desi, barem će policija biti uključena“, rezonovala je. „Ili bih prosto mogla da se ubijem.“

Ali zašto nije samo ispričala sve policiji?

„Još otkad smo bili deca, morali smo uvek da lažemo“, kaže. Od kazni koje je pretrpela u roditeljskom domu, do izlaženja i razvoda njenih roditelja, sve što je sramotno trebalo je kriti.

Jedanaest dana kasnije, Kaur je bila u begu nakon prve pljačke banke u Valensiji. Vozila je autoputem Medžik Mauntin i nastavila ka Los Anđelesu.

Dok je skidala periku, policijski auto je proleteo pokraj nje u suprotnom smeru.

„Sve vreme sam gledala iza sebe, razmišljajući: ‚Sad će da me uhvate… ili sada? …sada?'“

Međutim, nakon što je vozila šest sati, Kaur je shvatila da je uspela da pobegne. Stigla je do restorana u blizini pristaništa u Santa Monici, gde su je, kako kaže, čekali poverioci.

„Narednog dana sam se našla sa njima u Santa Monici, kao što je bilo dogovoreno. Rekla sam im šta sam uradila.“

Kaur kaže da im je predala novac.

„Rekli su: ‚Ovo nije dovoljno’.“

Dali su joj nedelju dana da pribavi još 20.000 dolara, kaže. Kamata je rasla po zelenaškoj stopi i Kaur kaže da je nekako skupila još 5.000 dolara.

Zatim je 20. juna 2014. godine otišla u Las Vegas, da preda taj novac poveriocima.

Međutim, čim je stigla u grad, osetila je dobro poznate leptiriće u stomaku. Parkirala je auto ispred kazina „Aria“, hotela povezanog sa „Belađijom“.

Možda bi mogla da tih 5.000 dolara pretvori u veći iznos, razmišljala je, i da zauvek reši sve svoje probleme.

Ništa ne opija više od srećne ruke u igri bakare.

Sandipinih 5.000 dolara postalo je skoro 10.000 za svega nekoliko minuta. Ustreptalost se vratila.

Kada je osetila nečiju ruku na ramenu, pomislila je da neki prijatelj želi da joj čestita.

Ipak, bio je to ogroman radnik obezbeđenja, koji joj je rekao: „Možete li da pođete sa nama? Izdat je nalog za vaše privođenje.“

Nedugo potom, Kaur je gledala u fotoaparat centra za privođenje okruga Klark, u Bulevaru Kazino Senter. Marker ju je konačno sustigao.

„Pomislila sam da će me uloviti i za pljačku banke i da je za mene sve gotovo“, kaže.

Međutim, na njenu sreću, nisu je povezali sa pljačkom. Amundip joj je pomogla da 26. juna skupe 15.000 dolara za jemstvo i Sandip je puštena iz pritvora.

Njen dug, pak, nikada nije bio veći. A nakon što je optužba za „teško“ krivično delo uneta u njen dosije, Kaur je znala da više neće moći da radi kao medicinska sestra.

Prekretnica

Uskoro je ponovo na ajfonu pretraživala adrese banaka.

„Koje su šanse da se izvučem sa još jednom pljačkom?“, pitala se.

„Možda treba samo da se ubijem i tako sve okončam… ne, onda bi otišli kod moje porodice. Moram to da učinim. Bila sam veoma blizu [samoubistva]. Neprekidno sam razmišljala…

‚Tablete. Ne, postoji mogućnost da preživim. A opet… ako već razmišljam da okončam život, zašto i da ne opljačkam banku? Dug se povećava svakog dana. Nastaviće da raste do kraja mog života. Ako bih mogla da nabavim još 20.000 dolara od ove pljačke, onda sam uspela.'“

Filijala banke „Vels Fargo“ u Lejk Havasu Sitiju nalazi se na oko 90 kilometara od državne granice Nevade, u Arizoni.

Sandip Kaur je 8. jula 2014. godina ušetala u banku u uskoj crnoj haljini koja prati liniju tela, noseći maramu sa cvetnim dezenom, sunčane naočari po kojima je bila prepoznatljiva, kao i, neuobičajeno za pljačku banke, sandale sa izrezom na prstima.

U 5:30 popodne dala je službeniku u banci cedulju na kojoj je pisalo da ima bombu i da želi 100.000 dolara.

Policijski istražitelji navode da je na cedulji takođe pisalo da su je petorica muškaraca naterali da opljačka banku i da ona to ne želi da uradi. Službenik na šalteru predao joj je novac i Sandip je otrčala do svog automobila.

„Parkirala sam pored [prodavnice sendviča] ‚Džerzi Majks'“, seća se. „Neki ljudi su me čak videli kako istrčavam iz banke. Tog dana sam imala sreće.“

Strahovita oluja sprečila ju je u begu, kaže. Vozači su bili primorani da se zaustave i da sačekaju da prođe.

Dok je kiša dobovala po vetrobranu, izbrojala je novac i iznervirala se zato što ga je bilo jedva nešto manje od 2.000 dolara.

Uključila je radio, a muškarac iz susednog automobila joj se nasmešio. Učtivo je uzvratila osmeh.

„Svima ostalima delovala sam normalno“, kaže. „Mozak mi je samo ponavljao da je sve u redu.“

Dan kasnije, poručnik Troj Stirling iz policijskog odeljenja u Lejk Havasu Sitiju izjavio je za medije da upoređuje podatke sa drugim institucijama nadležnim za sprovođenje zakona.

„Neki od tih zločinaca obično vole da ponavljaju isto delo i u drugim oblastima“, rekao je.

Mreža se zatvarala oko „Eksplozivne lopuže“.

Narednog dana, 10. jula, sestre Kaur izašle su na večeru. Amundip je bila zapanjena koliko je njena sestra izgubila na težini. Često su zajedno bile na dijetama, delile planove ishrane i ohrabrivale jedna drugu.

„Kako ti polazi za rukom?“, pitala je, sa zavišću. „Pre toga je imala 68 [kilograma]…za mesec dana je spala [na] 52.“

Sandip joj ništa nije rekla o pljačkanju banaka i bilo je očigledno da je švorc, kaže Amundip. Nije čak imala novca ni da plati večeru.

Zatvorenici na izvršenju kazne u Sao Paolu uče sredom da heklaju

Nove pljačke

Kaur je, pak, već planirala svoju treću pljačku, sada u San Dijegu.

„Proverila sam i saznala da je tamo već bilo mnogo pljački za koje su se ljudi izvukli. Jedan tip kog su nazivali Čičica nikada nije ni uhvaćen ni ništa. Ljudi u San Dijegu su to nekako podržavali“, zaključila je, jer „niko ga nije cinkario“.

Čičica je serijski pljačkaš banaka sa najvećim brojem pljački u San Dijegu.

Neki smatraju da je u pitanju mlađi čovek koji nosi masku kakve se koriste za specijalne efekte u holivudskim filmovima, kako bi prikrio svoje stvarne godine. Nije uhvaćen ni nakon 11 uspešnih pljački, a Sandip ga je već sustizala.

Da li joj je, pak, pljačkanje banaka postajalo lakše sa više iskustva?

„Svaka je nekako…drugačija“, kaže.

Četrnaesti jul 2014. godine bio je ponedeljak, najpopularniji dan u nedelji za pljačke banaka, prema FBI statistici.

Oko 2:50 popodne, Sandip je opljačkala banku „Komerika benk“ u distriktu Midvej u San Dijegu. To je bila njena druga pljačka za šest dana.

Ponovo je predala službeniku na šalteru presavijen list papira, na kom je pisalo da zahteva novac i da ima bombu. Tom prilikom se maskirala šarenom maramom na glavi.

„Tada sam ukrala 8.000 dolara, pa sam sledećeg dana otišla da se nađem [sa poveriocima] na istom mestu u Santa Monici“, kaže.

„Dala sam im novac, ali i dalje nije bilo dovoljno… Rekli su mi: ‚Ponestaje ti vremena. Ako do 1. avgusta ne budeš imala novac, otećemo te i moraćeš da radiš za nas.’

„Tada sam pomislila: ‚Dobro, opljačkaću još tu jednu banku i daću im novac do prvog i završiti sa svim ovim.’ Odlučila sam se za Jutu, ni sama ne znam zašto. Počelo je da mi deluje kao da će nastaviti da stalno povećavaju iznos. Rupa je postajala sve dublja.“

Banka „Ju-Es Benk“ u Sent Džordžu ima drajv-in šalter, pa mali broj klijenata zapravo uđe u samu zgradu podružnice.

Unutra, ljubazno osoblje drži činije sa slatkišima na info-pultu.

U 4:50 popodne 31. jula 2014. godine, Sandip Kaur ušla je u banku sa kapuljačom na glavi. Nosila je naočari za sunce i hiruršku masku, te je upravnik banke prvobitno pomislio da se plaši bacila.

Ubrzo zatim je, pak, shvatio da: „Ovo ne valja“. Kaur je službenici na šalteru predala cedulju na kojoj je pisalo: „IMAŠ DVA MINUTA DA MI DAŠ 50 HILjADA U KEŠU ILI ĆU TE UPUCATI. OVO NIJE ŠALA“.

Nije imala pištolj.

Upravnik je gledao kako Kaur otrčava do auta noseći novac, pa je pozvao policiju i dao im opis njenog srebrnog nisana.

„Eksplozivna lopuža“ bila je u bekstvu, izjurivši sa parkinga najvećom brzinom.

Policajac Mark Bil bio je u obližnjoj vatrogasnoj stanici kada mu je javljeno za pljačku banke. U patrolnom automobilu pojurio je ka autoputu.

„Osumnjičena je možda naoružana“, rekao je dispečer.

Potera

Bil je postavio vozilo na izlazu sa autoputa, upravo u trenutku kada je najavljeni srebrni automobil projurio kraj njega. Vozač je bio previše nizak da bio mogao da ga identifikuje.

„Čim je krenuo da me prati, znala sam“, kaže Kaur. „Shvatila sam da je to kraj.“

Međutim, nije se zaustavila.

Policijski automobil pratio ju je strpljivo preko državne granice u Arizonu. Tada se i lokalna policija pridružila poteri, u dva bela policijska automobila sa plavo-crvenim rotacionim svetlima.

Pustinja narandžaste boje u tom delu izgleda skoro kao predeo sa Marsa dok Sent Džordž izmiče iz vidokruga, pre nego što ogromne svetlocrvene stene u klisuri reke Virdžin progutaju put.

Policijski radio je utihnuo, a vozila u koloni pretvorila su se u autiće za igru, naizgled pretvorena u minijature ogromnošću kanjona.

„Razmišljala sam o tome da sletim s puta“, kaže Kaur. „Ali nisam znala da li ću povrediti još nekog.“

Kada je potera projurila kroz prašnjavi grad Meskit, pridružio joj se i policijac Bred Svonson. Čak tri policijska odeljenja su sada gonila Sandip, sa uključenim rotacionim svetlima na automobilima.

Projurili su pokraj kazina koji se nalaze duž autoputa i u kojima se reklamiraju „SLOTOVI SA 10.000 DOLARA KOJI DONOSE NAJVIŠE SREĆE“, dok su se primicali Las Vegasu.

U 4:26 popodne Kaur je prešla u drugu vremensku zonu u Nevadi, vozeći brzinom od više od 200 kilometara na čas.

Policajac Svonson javio je kolegi koji je čekao ispred potere da postavi bodljikavi lanac. Međutim, Sandip je naglo zaokrenula i gume na njenom automobilu nisu bile oštećene.

Oko 40 kilometara dalje, put se suzio i ostala je samo jedna traka. Tamo je postavljen bodljikavi lanac, sa većim uspehom.

U 4:48 popodne, Sandipin pljačkaški pohod se završio. Policajac Svonson joj je naredio da izađe iz automobila.

„Samo me upucajte“, preklinjala je Kaur.

Stiglo je još policijskih vozila, a helikopter sa TV ekipom zujao je iznad njih.

Troj Benson, policajac iz gradske policije Las Vegasa, dovikivao je Sandip uputstva preko razglasa u Svonsonovom automobilu.

Pat pozicija je trajala naredna dva sata, sve dok policija nije ubedila pljačkašicu da će je odvesti u bolnicu, a ne u zatvor. Međutim, lagali su.

Hapšenje

Amundip Kaur je u teretani vežbala na traci za trčanje kada joj je telefon zavibrirao i na njemu se pojavila SMS poruka:

„OPLjAČKALA SAM BANKU.“

Sišla je sa trake i zurila u ekran. Pojavio se sledeći oblačić sa tekstom:

„ZEZNULA SAM STVAR.“

Kaur su transportovali u centar za privođenje okruga Klark i stavili je u turobnu zatvorsku ćeliju.

„Ponovo sam bila u toj rupčagi. Pomislila sam: ‚Ja ovo ne mogu’.“

Odlučila je da preseče vene.

„Pokušala sam… ali me je cimerka prijavila“, kaže, plačući. „Onda su me stavili u ćeliju na psihijatriji u kojoj vam skinu svu odeću i onda sedite goli.“

Ispitivanje i suđenje

Set Futlik, specijalni FBI agent, intervjuisao je potištenu Sandip Kaur 14. avgusta.

„Kaur nije pokazala kajanje, a nije bila ni potpuno iskrena tokom tog intervjua“, rekao mi je.

Pitao sam ga da li mu je ispričala o zelenašima.,

„Kaur je pokazala da je neiskrena, a nije mogla da pruži podatke koji bi potvrdili njene tvrdnje. Ova kancelarija nije dalje sprovodila istragu njenih tvrdnji o nasilnim zelenašima“, odgovorio je.

Pošto Kaur otvoreno priznaje da je vodila život „pun laži“, teško je proveriti njenu priču.

Sa druge strane, otkrio sam da su se obe njene pljačke u Arizoni i Juti poklopile sa zahtevima suda za povraćaj njenih kockarskih dugova. Koji god da su njeni stvarni razlozi, ovo je priča o ženi koja očajnički nastoji da sakrije svoju sramotu.

Pre službe u hramu sika u Junion Sitiju u Kaliforniji, na stepenicama ispred hrama čitaju se pandžapske novine „Adžit“.

Dok se suđenje Sandip približavalo, u tim novinama se spekulisalo da joj preti do 20 godina u saveznom zatvoru na osnovu svake od četiri tačke optužnice protiv nje, kao i novčane kazne od po 250.000 dolara.

Kaur kaže da je njena majka pročitala članak i pala u nesvest.

Nijedan član Sandipine porodice nije bio prisutan prilikom izricanja kazne, 7. aprila 2015. godine u Petom okružnom sudu u Sent Džordžu.

Sudiji su predata pisma njenog brata Džatindera i sestre od tetke Amundip, u kojima ga veoma emotivno preklinju da bude blag.

Nekoliko trenutaka pre nego što se Kaur pojavila, čujem zveckanje lanaca na njenim rukama i nogama. Zatim se dogegala u malu sudnicu, u jarkonarandžastom zatvorskom kombinezonu, sa oznakom broja odštampanom na leđima.

Uputila mi je nervozan osmeh.

U dva popodne, Džej Vinvord, njen advokat, branilac po službenoj dužnosti, obraća se sudiji Tedu Stjuartu sa: „Ima dobrih i loših kriminalaca“.

On za Kaur kaže da je obrazovana i da nosi „veliku vrednost u društvu“ i tvrdi da ju je njena kultura „uhvatila u zamku“.

„Uhvaćena u zamku?“, odvraća tužilac Pol Koler, čije odelo je elegantnije i pomodnije od Vinvordovog.

„Treba da govorimo o onima koji su zaista bili u zamci… porodicama koje su putovale autoputem kada je Kaur jurila brzinom od 200 kilometara na sat… bankarskim službenicima… ovi zločini su nasilne i serijske prirode.“

S druge strane, Sandipino ponašanje je na momente bilo skoro komično.

U toku suđenja je prepričano kako je opljačkala banku u Sejnt Džordžu pretvarajući se da joj je prst u stvari pištolj. A i nosila je tu smešnu periku.

Potom počinje prava drama u sudnici.

Sudija je doneo neuobičajenu odluku da suđenje zatvori za javnost i naložio novinarima da napuste sudnicu.

Javljeno je da su iznošeni „osetljivi“ dokazi u vezi sa tim kako su Sandip tretirali zelenaši. Čak i ako joj FBI agent zadužen za njen slučaj nije verovao, deluje da sudija jeste.

„Nagomilala je velike kockarske dugove a onda je pljačkala banke da bi mogla da vrati novac zelenašu“, zaključio je sudija.

„To ponašanje objašnjava zašto je uradila ono što je uradila, ali ni u kom slučaju to ne opravdava… to se ne može koristiti kao izgovor, po mišljenju suda.“

Iznerviranim novinarima je dozvoljeno da se vrate u sudnicu na vreme za završnu reč tužioca.

„Bila je spremna da se kocka ne samo sa svojim novcem i novcem koji je osvojila u kazinu, već i sa bezbednošću drugih ljudi“, kaže Koler.

Sudija je izrekao Sandip Kaur kaznu od 66 meseci u zatvoru i naložio joj da vrati svaki dolar koji je ukrala.

Sandip je obrisala suze iz očiju i zahvalila se sudiji. Rekla je da je hapšenje za nju bilo „olakšanje“.

Tokom našeg intervjua u zatvoru, neposredno pre nego što nam je isteklo vreme, Kaur mi kaže da u poslednje vreme pomaže drugim zatvorenicima.

Neki od njih „izlaze i vraćaju se“, često zbog istih sitnih zločina.

Sandip kaže da ih podstiče da preokrenu svoj život dok još mogu. Takođe kaže da se ponovo zainteresovala za religiju i da je doživela prosvetljenje one noći u samici zatvora u Las Vegasu.

„Tada sam prestala da razmišljam o tome da se ubijem“, kaže. „Uradila sam ovo samoj sebi…Sada se pitam šta mogu da učinim da pomognem drugima? To je ono što me motiviše sada.“

Dok se teška vrata zatvaraju sa treskom i gledam Kaur kroz ojačani prozor kako se gega nazad u ćeliju, želim da joj verujem.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.