Od „Ratom protiv istine“ do „Svih predsednikovih ljudi“: Deset najboljih filmova o američkim predsedničkim izborima

Napetost raste u trci za Belu kuću, a ta napetost se provlači i kroz najuzbudljivije holivudske političke drame, komedije i dokumentarce.

Aktuelna kampanja možda je najburnija u dosadašnjoj američkoj istoriji, sa zamenom kandidata u zadnji čas i dve dramatične debate, uz mogućnost (još jednom) da dobijemo prvu predsednicu.

Ali trka za Belu kuću je intrigirala filmadžije decenijama, sa nekim vrlo upečatljivim rezultatima.

Čak je i Frenk Kapra, veliki dobrica američke kinematografije, bacio skeptično pogled na čitav proces.

Neki filmovi su fikcija koja je vrlo tanko prikrivena stvarnost, drugi su proročanske fantazije, ali svi oni nalaze teme koje zadiru u samo srce američke demokratije i ideala.

Evo nekih od najboljih filmova o predsedničkim izborima, među njima potcenjeni dragulj Majkla Nikolsa i Ilejn Mej, još jedan u kom glume Rajan Gosling i Džordž Kluni, i zagrevanje Arona Sorkina za Zapadno krilo.

• Novi film o Donaldu Trampu izazvao burnu reakciju u Kanu
• Kako izgledaju politike Kamale Haris i Donalda Trampa
• Tramp ili Haris: Ko je pobedio u predsedničkoj debati

1. Predsedničke boje (Primary Colors, 1998), režija: Majk Nikols

Jedan od najboljih i najmanje poznatih filmova Majka Nikolsa, uz razbarušeni scenario Ilejn Mej, ova satira prati ne preterano prikrivenu fiktivnu verziju Bila Klintona kroz predizbore na putu do Bele kuće.

Džon Travolta je neočekivan izbor za tu ulogu, ali briljantan kao Džek Stenton, južnjački guverner koji ume da se izvuče na šarm iz bilo čega.

Travolta uspeva da dočara Klintonovu harizmu baš kao i saosećajne poglede koji govore „osećam tvoj bol“ a da to ne preraste u karikaturu.

Ema Tompson igra njegovu ženu Suzan, Hilari pre nego što je izgradila vlastitu političku karijeru, čiji su instinkti jednako precizni kao i bilo čiji drugi.

Zasnovan na romanu iz 1996. godine novinara Džoa Klajna (prvobitno objavljen kao delo anonimnog autora), film zaviruje iza kulisa dok kampanja pokušava da razveje glasine – neke istinite, neke ne – o Stentonovom švalerisanju.

Adrijan Lester, idealistički mladi vođa kampanje, otelotvoruje temu izgubljene nevinosti koja se provlači kroz veliki broj filmova o američkim izborima.

Film je takođe veoma duhovit dok postavlja jedno od najosnovnijih pitanja politike 20. i 21. veka: da li malo spina i vrdanja uopšte može da smeta ako pomaže da u Belu kuću dovede nekoga ko će biti najbolji po SAD?

Čak je i Linkoln natezao istinu, tvrdi Stenton.

2. Svi predsednikovi ljudi (All the President’s Men, 1976) režija: Alan Dž. Pakula

Jedan od najvećih filmova savremenog doba, Svi predsednikovi ljudi je, naravno, ponajpre priča o novinarstvu.

Ali ako zagledate malo bolje, videćete da jednako govori o prljavoj predizbornoj politici.

Kad Robert Redford i Dastin Hofman, kao novinari Vašington posta Bov Vudvord i Karl Bernstin, iskopaju istinu iza provale u zgradu Votergejt i zataškavanja koje dovede do ostavke Ričarda Niksona, najveći deo njihove istrage vodi ih do CREEP-a, savršeno ilustrativne skraćenice za republikanski Odbor za predsednikov reizbor.

Neuspeli pokušaj dotičnog odbora da ukrade informacije iz sedišta Demokratskog nacionalnog odbora u zgradi Votergejt bio je samo prvi trag koji je razotkrio razne vrste drugih ljigavih malverzacija u kampanji, od ilegalnih isplata do blaćenja ličnosti.

I dalje uzbudljiv svaki put kad ga iznova gledate, ovaj film prelepo upliće mnoge niti o SAD.

Korupcija iza Niksonove kampanje iz 1972. godine jedna je od tema sa trajnim, poučnim uticajem.

3. Ratom protiv istine (Wag the Dog, 1997), režija: Beri Levinson

Ova satira iz devedesetih danas deluje aktuelnije nego ikad pre, u vreme veštačke inteligencije i rasprave o tome šta su činjenice.

Robert De Niro je u svom najboljem duhovitom izdanju kao Konrad Brin, konsultant u predizbornoj kampanji koga pozivaju kad vest o predsednikovoj aferi sa mladom ženom ispliva dve nedelje pred izbore koji treba da ga zadrže na tom položaju.

Jedna zapanjujuća fusnota: film je imao premijeru svega mesec dana pre nego što je izbio skandal Klinton-Levinski. Klintonov predsednički mandat zaista je bio dar s neba za filmadžije.

Da bi spasao kampanju, Brin angažuje holivudskog producenta – kog je Dastin Hofman urnebesno odigrao kao ultimativnog narcisa – da snimi dokaze o ratu sa Albanijom koji zapravo ne postoji.

Oni čak pronalaze ratnog heroja koji nije heroj i pretvaraju ga u slavnu ličnost.

Štampa to proguta, javnost to proguta i ko na kraju više može da kaže šta je realnost?

Ovaj filmski opis ukrštanja politike i Holivuda danas se uzima zdravo za gotovo, ali britski scenario Dejvida Memeta i precizna režija Berija Levinson savršeno se dobro drže danas.

4. Ratna soba (The War Room, 1993), režija: D.A. Penebejker i Kris Hegedus

Revolucionarni dokumentarac D.A. Penebejkera i Krisa Hegedusa zasnovan je na neverovatnom pristupu prostoru iza kulisa tokom prve predsedničke kandidature Bila Klintona 1992. godine i važi za verziju Predsedničkih boja iz stvarnog života.

Klinton se pojavljuje samo nakratko.

Glavni likovi su strateg Džejms Karvil i direktor komunikacija bebećeg lica Džordž Stefanopulos, mnogo pre nego što je postao voditelj vesti.

Natpis na zidu kancelarije za kampanje daje nam sada famoznu repliku onoga što je tu bilo najbitnije. „Ekonomija. Glupane.“

Gledamo Stefanopulosa kako gasi medijske požare, među njima i telefonski razgovor u kom poručuje novinaru zaduženom za glasinu o Klintonu da će ispati glup i da neće imati budućnost ako objavi tu laž, čineći da ta reakcija maltene zvuči kao činjenica a ne pretnja.

Ta konkretna glasina je, zapravo, odavno oborena.

Film hipnotički drži pažnju dok dočarava mladalačku energiju kampanje koja se hrani nadom i adrenalinom.

5. Najbolji čovek (The Best Man, 1964), režija: Frenklin Dž. Šefner

Scenario Gora Vidala suvereno je iz Kenedijeve ere, ali njegova vizija mahinacija tokom izbora predsedničkog kandidata na podeljenoj konvenciji i dalje udara pravo u centar što se tiče mnogih pitanja o politici predizborne kampanje, među njima novca, obećanja datih u zamenu za podršku i mračnih tajni koje kriju kandidati.

Henri Fonda igra Vilijama Rasela, iskusnog državnog sekretara, kog od milošte jedan od njegovih pristalica zove klikerašem.

„Mislite li da ljudi ne veruju intelektualcima kao što ste vi u politici?“, pita ga jedan novinar.

Senator Džo Kantvel (Klif Robertson, koji je godinu dana ranije igrao Kenedija kao ratnog heroja u hagiografskom PT-109) njegov je uglađeni, mladi rival koji se drži maksime „cilj opravdava sredstvo“.

Oba kandidata poseduju prljavštinu o ovom drugom, ali da li će je iskoristiti?

Vidal uzima na zub homofobiju onog doba odabravši da je jedna tajna glasina o gej aferi i dodatno komplikuje stvari kad se ispostavi da je jedna od glasina netačna.

Plemeniti kraj deluje usiljeno, ali sve do tad film ostaje prepun intriga i dubokih preispitivanja.

6. Stanje unije (State of the Union, 1948), režija: Frenk Kapra

Ovu jaku ali malo poznatu dramu sa Spenserom Trejsijem i Ketrin Hepbern režirao je Frenk Kapra a njen oštrooki cinizam o političkom procesu čini ga jednim od njegovih najmanje zašećerenih filmova.

Trejsi igra Granta Metjuza, uspešnog biznismena oženjenog sa Meri (Hepbern), ali upletenog u aferu sa politički ambicioznom medijskom naslednicom Kej Torndajk, u tumačenju Anđele Lenzberi.

Kej želi da iskoristi vlastiti novac i uticaj da dovede Granta u Belu kuću, ali im je potrebna Meri da odigra ulogu verne supruge.

Hepbern sjajno dočarava Merin bol i razočaranje kad shvati da je koriste kao rekvizit za predizbornu kampanju (supružnik kao rekvizit jedan je od najneumoljivijih aspekata kandidovanja za ovaj položaj).

Trejsi igra Granta kao suštinski dobrog čoveka koji je na određeno vreme zaveden ambicijom i političkim mešetarima.

Kao i svaki Kaprin film, i ovaj ima idealistički kraj, ali njegova glavna vrednost za nas danas jeste njegova artikulacija zavodljivosti moći i kompromisa koji su neophodni da biste bili izabrani za predsednika.

7. Američki predsednik (The American President, 1995), režija: Rob Rajner

Ako volite Zapadno krilo ali biste voleli da je malo više romantična komedija, ovo je savršen film za vas.

Pre nego što je stvorio svoju slavnu seriju, Aron Sorkin je napisao scenario za ovaj ljubavni film začinjen politikom Roba Rajnera o Endrjuu Šepardu, kog šarmantno igra Majkl Daglas, udovcu predsedniku i samohranom ocu koji se kandiduje za reizbor.

Kad se on zaljubi u ekološku lobistkinju Sidni Elen Vejd, koju jednako šarmantno tumači Anet Bening, njegovi savetnici mu nalažu da je drži podalje od očiju javnosti a njegovi rivali počinju oštro da je napadaju.

Martin Šin, pre nego što je postao predsednik Bartlet u Zapadnom krilu, igra Šepardovog šefa protokola i najboljeg prijatelja, a postoji nagoveštaj televizijske serije u borbi za glasove da Šepardov predlog krivičnog zakona prođe u Kongresu, zajedno sa pitanjem da li će ugroziti vlastiti reizbor podrškom predlogu zakona o životnoj sredini.

Ali najkarakterističniji sorkinovski element je ružičasti idealizam o mogućnosti da politika učini neko dobro, što je ideja koja ovaj film obogaćuje i izdvaja iz obično skeptičnih političkih filmova devedesetih.

8. Martovske ide (The Ides of March, 2011), režija: Džordž Kluni

Ovaj dinamični film sa Rajanom Goslingom i Džordžom Klunijem, koji ga je i režirao, nije ostavio velikog traga kad je prvi put prikazan, možda zbog njegove priče, sa nagoveštajem Klintonovih seks skandala, koja je mogla da deluje već istrošeno tokom Obaminih godina.

Kad ga pogledate danas, on pametno crpi stalnu temu izgubljene političke nevinosti, sa Goslingom kao Stivenom Majersom, mladim ali umešnim strategom kampanje, koji počinje da radi za Majka Morisa (Kluni), politički talentovanog guvernera koji se kandiduje za predsednika.

Filip Sejmur Hofman igra Stivenovog istrošenog šefa, a Pol Đamati je menadžer rivalske kampanje u glumačkoj postavi koja obuhvata još i Džefrija Rajta i Marisu Tomei.

Evan Rejčel Vud igra mladu Morisovu stažistkinju, a samo pominjanje te role dovoljan je nagoveštaj da znate u kom pravcu će se kretati zaplet.

Ali nadmudrivanje među kandidatima i između kampanja i štampe toliko je pametno i dobro urađeno da predvidljivost tu praktično nije ni važna.

9. Promena igre (Game Change, 2012), režija: Džej Rouč

Možda ćete se smejati da ne biste plakali u ovom filmu zasnovanom na stvarnim činjenicama o tome kako je kampanja Džona Mekejna izabrala guvernerku Aljaske Saru Pejlin za njegovu kandidatkinju za potpredsednicu 2008. godine, što je bio ciničan, nasumičan potez koji mu se obio o glavu na sve moguće načine.

Ova komedija zabune Džeja Rouča ostaje verna realnosti, zasnovana na knjizi Džona Hajlemana i Marka Helperina, i povremeno ubacuje prave novinare i političare u scene sa glumcima.

Vudi Harelson igra Stiva Šmita, stratega koji insistira da Mekejn (Ed Haris) mora da uradi nešto što će promeniti igru, kao što je odabir žene, da bi imao šanse da pobedi Obamu.

Sa vremenom koje im ubrzano ističe, i vrlo malo provere, oni se odlučuju za neiskusnu ali televizijski atraktivnu Pejlin.

Džulijen Mur oživljava Pejlin sa neverovatnom verodostojnošću, jer vešto dočarava njen neobičan način govora i sa izvesnim saosećanjem prema tome do koje je mere u nebranom grožđu.

Ona toliko pojma nema o spoljnoj politici, i ako ćemo pravo o stranim zemljama uopšte, da Nikol Valas (Sara Poulson), direktorka komunikacije koja pokušava da je sprovede kroz sve to, naprosto diže ruke od nje.

Otrežnjujući ali ipak zabavan, ovaj film bi mogao da bude jedina pozitivna stvar koja je proistekla iz čitavog debakla sa Sarom Pejlin.

10. Šef države (Head of State, 2003), režija: Kris Rok

Obamin predsednički mandat bio je tek iskra u oku Amerike kad je Kris Rok napisao scenario, režirao i odigrao glavnu ulogu u ovoj komediji kao Mejs Gilijam, sitni lokalni političar u Vašingtonu, regrutovan od demokrata da se kandiduje za predsednika kad njihov kandidat neočekivano umre neposredno pred izbore.

Sve je prevara: stranački političari žele da dobiju zasluge za nominovanje crnačkog kandidata, koji će sigurno izgubiti izbore, istovremeno ostavljajući mesto otvorenim za jednog od njihovih insajdera u sledećem mandatu.

To im se, naravno, obije o glavu.

Mejs je čovek koji priča otvoreno, razume se sa radničkom klasom i spreman je da im govori istinu bez uvijanja o bilo čemu, ukazujući na nejednakosti i terajući mase da skandiraju: „To nije u redu!“

Rokova stendap komedija često je satirična, ali ovaj film je univerzalnije duhovit – Berni Mek igra Mejsovog glasnog, razmetljivog brata – i istovremeno ozbiljniji.

Film ponavlja pitanje prvi put postavljeno još 1948. godine u Stanju unije: da li istinozborac uopšte može da pobedi?

Šef države ne funkcioniše do kraja.

Izbacuje vas iz filma kad god reper Nejt Dog uskoči u film i nestane iz njega sa muzičkom naracijom.

Ali je vrlo neopterećen i zabavan, tako da slobodno možete da ignorišete ocenu od 30 odsto na Roten tomejtos.

11. Kratkometražni bonus: Beti Bup za predsednicu (Betty Boop for President, 1932), režija: Dejv Flajšer

U vreme dok je još sama pomisao na ženu kao predsednika bila čist apsurd, Beti Bup se kandidovala.

Crtana vamp žena kandidovala sa pesmom u ovoj šest i po minuta dugačkoj animiranoj komediji, obećavajući sladoled i da će deliti bogatstvo.

„Neki od vas imaju novac / Dok su neki od vas siromašni, znate“, peva ona.

„Ako me pošaljete u Vašington / ja ću samo podeliti lovu.“

Ona zamišlja sebe ispred neodlučnog Kongresa, sa slonovima na jednoj strani i magarcima na drugoj, koji ne mogu da slože ni oko čega.

Ovaj kratki film predivan je mali kuriozitet, ali, iskreno rečeno, bilo je i gorih kandidata.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]