Odrastanje kroz istoriju: Zašto tinejdžeri nisu kao što su nekad bili

Znate li šta je problem sa mladima danas?

Junkeri misle da su bolji od nas ostalih, efebi rastu prebrzo, a bekfiš? Pa, oni su prerano sazreli.

Ako ne prepoznajete ove reči, niste jedini.

To su sve stari izrazi za adolescente koji više nisu u upotrebi.

Junker je reč koja se koristila pre 20. veka i potekla je od holandskih i nemačkih izraza za mlade plemiće, a njom su se opisivali i mladi mornari.

Efeb je bio mladi stanovnik Atine u Staroj Grčkoj, od 18. do 19. godine, koji je učio da postane punopravni građanin.

A bekfiš, doslovno prevedeno „pečena riba“, nemačka je reč koja se javljala u romanima o odrastanju objavljivanim na prelasku u 20. vek.

Opisivala je ushićenu, spontanu, pustolovnu devojku koja je imala samostalnost odrasle osobe u kombinaciji sa dečjim nepromišljenim pristupom riziku.

Tokom istorije, reči i kategorije koje smo koristili da opisujemo mlade ljude su se značajno menjali, podstaknuti preobražajima u kulturi, radu, obrazovanju i nauci.

• Da li je zapadnjački način odgoja dece naopak
• Kakav je život sedamnaestogodišnjaka širom sveta
• Pioniri modernih porodica – generacija koja je promenila roditeljstvo

Kako su ovi faktori oblikovali izraze koje koristimo za adolescente danas, kao što je „tinejdžer“?

I dok se društvene norme menjaju i dolazi do novih otkrića, kako bi naše kategorije za mlade mogle ponovo da se promene u budućnosti?

Jedan od kulturološki najznačajnijih izuma prošlog veka bio je tinejdžer.

Teško je zamisliti da smo ikada postojali bez naših adolescentskih godina kako ih doživljavamo danas.

Ali kad biste mogli da se vratite vremeplovom unazad nekoliko vekova, ljudi bi videli da je savremena predstava o tinejdžeru strani koncept.

U 14. veku, na primer, većina zapadnih adolescenata bili su radnici, regrutovani u svet odrasle radne snage još od sedme godine, prema istoričaru detinjstva Hjuu Kaningemu sa Univerziteta u Kentu.

U ruralnim ekonomijama je u to mogao da spada zemljoradnički posao, da bi se pomagalo u sticanju porodičnih prihoda od poljoprivrede.

Ali kako se industrijalizacija širila u 18. i 19. veku, mnogi tinejdžeri postajali su fabrički radnici, jednaki njihovim odraslim kolegama.

Krajem 19. veka, piše Kaningem, deca u Sjedinjenim Američkim Državama su, u vreme kad im je otac bio u pedesetim godinama, doprinosila oko trećini porodičnih prihoda.

Nije postojalo univerzalno školovanje i samo su najbogatiji mogli da zavuku ruku u „majčinu i očevu banku“ da im obezbede hranu i krov nad glavom.

Kako su, međutim, životni standardi i politika obrazovanja počeli da se menjaju u razvijenom svetu početkom 20. veka, mladi ljudi su mogli sve duže da žive u potpunosti pod okriljem roditelja ili staratelja, podržavani i finansijski i emocionalno.

Ali čak i tada, izum savremenog tinejdžera nije se desio odmah.

Pre Drugog svetskog rata, izraz tinejdžer koristio se povremeno, ali tek je krajem četrdesetih i pedesetih postao češći.

Negde u to vreme, veliki broj različitih sila udružio se da bi se to dogodilo.

U bogatim zemljama, postalo je mnogo verovatnije za mladog čoveka da ostane u školi tokom tinejdžerskih godina.

Krajem četrdesetih, školovanje u Velikoj Britaniji postalo je obavezno do 15. godine.

A u SAD, stopa maturiranja posle srednje škole porasla je sa manje od 10 odsto na početku veka na oko 60 odsto do sredine pedesetih.

Posle Drugog svetskog rata, istoričari takođe ističu da su se društveni stavovi prema pravima mladih promenili u mnogim zapadnim zemljama.

Oslabio je osećaj da mladi ljudi imaju dužnost da služe roditelje, a njihove želje i vrednosti su počele više da se uvažavaju.

A jedan sektor društva je najviše slušao te potrebe. Trgovina.

Pedesetih godina su kompanije shvatile da tinejdžeri mogu da budu i influenseri.

Mogli su da postavljaju trendove i šire modu, te su stoga bili pogodni da se iskoriste na tržištu zarad velike zarade.

Kao što je novinar Njujorkera zabeležio 1958. godine: „Do izvesne mere, tinejdžersko tržište – i, zapravo, sama ideja tinejdžera – nastalo je od biznismena koji su ga iskorišćavali.“

U to vreme, suština je bila da se kapitalizuju pobuna, brzi automobili i rokenrol.

Danas su to društvene mreže poput TikTok-a i… pa, ne bih ni znao šta, pošto imam 41 godinu.

Ali suština je da je percepcija tinejdžera kao kul, trendsetera i uticajnih bila – i još uvek je – jednako kreacija tržišta i medija kao što je odraz stvarnosti.

Tinejdžerska muzika, moda i jezik prenose se na ostatak društva, pojačani industrijama osnovanim da zarade na njima.

Oko pedesetih godina, možete da nađete i anegdotske dokaze i pritužbe roditelja na muke sa decom u pubertetu.

Na primer, jedna žena je 1955. pisala Meri Braun, dragoj saveti u britanskom listu Dejli miror, žaleći se na sina.

„Bezobrazan je i mrzovoljan… zašto bi se dečak toliko promenio?

„Breca se na svako pitanje. Najbolje što mogu da dobijem je uljudno da ili ne, a najgore je besni pogled koji mi očigledno govori da gledam svoja posla“, žalila se ona.

• Vaš tinejdžer je sarkastičan – ne brinite, to je znak inteligencije
• Čega se plaše mladi u Srbiji

Sve ovo znači da je tinejdžer kakvog znamo danas i te kako izmišljotina 20. veka.

Pitanje je hoće li ove se ove kulturološke percepcije ponovo promeniti u budućnosti?

U narednoj deceniji ili dve, došlo je do nekih zanimljivih promena u atributima tinejdžera.

Psihološkinja Džin Tvindž sa Univerziteta u San Dijegu ističe da tinejdžeri odrastaju sporije po mnogim merilima, u poređenju sa vršnjacima iz 20. veka.

Danas je manje verovatno, na primer, da je tipični sedamnaestogodišnjak ili osamnaestogodišnjak u SAD probao alkohol, imao seks ili dobio vozačku dozvolu, u poređenju sa vršnjacima od pre samo 20 godina.

Manje je verovatno da trinaestogodišnjak ili četrnaestogodišnjak ima posao ili odlazi na romantične sastanke.

U međuvremenu, druga merila ranog odraslog doba, kao što su tinejdžerska trudnoća, dosegli su istorijski najniži nivo u SAD i Evropi.

Tvendž ukazuje na brojne razloge zašto se odrastanje usporava.

Malo je sumnje u to da su tehnologija i internet odigrali veliku ulogu, što znači da se više interakcije sa vršnjacima dešava onlajn i u kući, gde su seks, eksperimentisanje i nevolje možda manje verovatne.

Iz tog razloga, ona ovaj najnoviji izdanak mladih ljudi naziva „ajDžen“ generacijom i napisala je knjigu o svim njihovim karakteristikama.

• Generacija Z: Samouki u digitalnom svetu
• Naučnik uzburkao strasti – deca će biti gluplja od vas ako stalno bulje u ekrane

Ali ona takođe ističe da su neki od ovih trendova već počinjali pre onlajn kulture 21. veka i zato internet ne može do kraja da se krivi za to.

Njena hipoteza je da se tinejdžeri ponašaju drugačije u zavisnosti od toga koliko lokalno okruženje doživljavaju kao neprijateljsko ili neopraštajuće, ideja koju socijalni naučnici nazivaju „teorija o životnoj istoriji“.

U teža vremena u istoriji, tinejdžeri su bili prisiljeni da primenjuju „strategiju brzog života“, da brže odrastaju, da se razmnožavaju ranije i da se usredsrede na osnovne potrebe.

Danas je život na Zapadu generalno gledano popustljiviji, a porodice su bogatije – makar u proseku – tako da je moguće za tinejdžera da primeni „strategiju sporijeg života“, odlažući prelazak na odraslije ponašanje.

„U vremena i na mestima gde ljudi žive duže, zdravstvo je bolje, a treba više vremena da se završi školovanje, ljudi se obično odlučuju da imaju manje dece i da ih odgajaju pažljivije“, objašnjava Tvendž.

A možda postoji i veći naglasak na bezbednosti među ovom najnovijom generacijom tinejdžera, sugeriše Tvendž, i fizički i emocionalno.

To ohrabruje mlade ljude i njihove roditelje ili staratelje da ih duže drže zaštićene od surovog sveta odraslih.

Šta će, dakle, to značiti za naše ideje o tinejdžerima ako se ovi trendovi nastave?

To bi moglo da sugeriše da predstava iz 20. veka, o tinejdžerskom buntovniku bez razloga, zastareva.

Dok su mnogi tinejdžeri iz pedesetih i šezdesetih godina vozili vlastita kola, uvaljivali se u nevolje i eksperimentisali sa pićem i drogama, njihovi vršnjaci danas često žive mnogo zdravije i svesniji bezbednosti.

Ako bude nesmotrenog ponašanja i želje za nezavisnošću, oni se javljaju kasnije.

Da li mladi imaju krizu dvadesetih:

Sporiji put do odrastanja nije jedini način na koji je kulturološkim percepcijama o mladosti možda potrebno ažuriranje.

Poslednjih godina, nauka je takođe pokazala da se adolescencija ne završava krajem tinejdžerskih godina.

Kad napuni 20 godina, osoba se obično smatra odraslom.

Telo joj je potpuno razvijeno, može da glasa, stupi u brak, a mnogi su već počeli da rade.

Ali dokazi ukazuju na to da se, prema mnogim važnim merilima, adolescencija nastavlja sve do 24. ili 25. godine.

Krajem tinejdžerskih godina, pubertet se možda završio, ali razvoj i sazrevanje mozga daleko su od kompletnog.

Snimci mozga pokazuju da bela materija, na primer, nastavlja da raste do sredine dvadesetih, u paru sa povećanjem kortikalne složenosti.

Neki istraživači sada takođe doživljavaju ove godine kao važan razvojni socijalni stadijum, gde mladi ljudi još uvek uče o intimnosti, prijateljstvu, porodici, samoizražavanju i političkoj i socijalnoj sferi života, i zato zaslužuju više podrške i zaštite nego što trenutno dobijaju od društva.

Da li je, stoga, potrebno da ovi stariji adolescenti budu jasnije prepoznati kao posebna demografska grupa?

Da li treba da im dozvolimo da odlože ulazak u svet odraslog života i posla?

To bi nekima moglo da deluje kao tetošenje, ali, s druge strane, naši preci bi mogli isto da kažu za to kako se mi odnosimo prema tinejdžerima danas.

Znaci ove kulturološke promene bi mogli već da budu prisutni.

Fenomen „bumeranga“ opisuje skorašnje skokove u broju mladih odraslih koji se vraćaju u „gnezdo“ da žive sa roditeljima posle završetka višeg obrazovanja ili zato što ne mogu da priušte vlastitu nekretninu ili da iznajmljuju stan. A neki se nikad ni ne isele.

U Velikoj Britaniji, oko 3,5 miliona mladih samaca sada živi sa roditeljima, što je za trećinu više nego pre jedne decenije, prema istraživanju koje je sprovela Ketrin Hil sa Univerziteta Louborou 2020. godine.

Neravnoteža u bogatstvu između starijih generacija i današnjih mladih ljudi samo je produbila taj trend.

• „Živim u grču“: Zašto se mladi u Srbiji teško osamostaljuju od roditelja
• Šta rade mladi u Srbiji dok čekaju stabilan posao
• Da li su mladi u Srbiji u pravu kada na prvom poslu traže dobru platu
• Koliko su mladi danas diskriminisani kad traže posao

Moguće je da će kulturološke promene koje je doneo duži životni vek uskoro takođe početi da igraju ulogu u ovome.

Kako roditelji rade duže, možda će biti u boljoj finansijskoj poziciji da podržavaju stariju decu, umesto da se penzionišu.

Ali to nije sve.

Linda Greton i Endrju Dž. Skot iz Londonske poslovne škole tvrde da će veća dugovečnost takođe uskoro početi da čini život u tri faze, koji se sastoji od škole, rada i penzije, zastarelim.

A to bi, tvrde oni u knjizi Stogodišnji život, moglo da unese posebno velike promene u kulturološka očekivanja od mladih ljudi u njihovim ranim dvadesetim.

„Jedna razlika koju treba da uzmemo u obzir je pretpostavka da u našim dvadesetim moramo odmah da se prebacimo sa školovanja na karijeru.

„U stogodišnjem životu bi trebalo da razmislimo da uzmemo period naših dvadesetih i posvetimo ga novom stadijumu – istraživanju“, pišu Greton i Skot.

Dodaju da odluke rano u životu utiču na čitav njegov ostatak.

„Prilično je apsurdno da očekujemo od ljudi u poznim tinejdžerskim godinama i ranim dvadesetim da donose odluke kao što su u kom pravcu žele da im pođe život.

„Umesto toga, trebalo bi da imaju period istraživanja sveta i isprobavanja različitih staza“, navode.

Ono što je neobično jeste da ovaj konkretan životni period, post-tinejdžerski, nema naširoko poznato ime koje bi ga opisalo, makar ne na engleskom.

Možda bi trebalo.

Na kraju krajeva, deca pred pubertetom imaju nadimak „tvins“.

Neki istraživači su nazvali period pre 25. godine kao „produžena adolescencija“, ali možda bi drugo ime moglo da bude adolthud, što je reč koja obuhvata tinejdžerski i odrasli svet.

A ako se ideja o adoltima ne primi, neko sasvim sigurno može da nađe bolje ime.

Na kraju krajeva, od efeba preko junkera do bekfiša, sklapali smo nove kategorije za mlade ljude tokom većeg dela istorije.

Kako je biti sedamnaestogodišnjak u Srbiji:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]