Dok je Pjer de Kuberten u dvadesetima tražio životni poziv obilazeći britanske škole i američke koledže sa željom da ih reformiše i osnuje radničke univerzitete, o čemu se danas malo zna, u drugom delu Evrope već su se uveliko takmičili sportisti.

Šesnaest godina pre obnovljenih Olimpijskih igra, na Paliću – u srcu tadašnje moćne Austrougarske carevine – mladići su odmeravali snage u mnogim disciplinama.

Osnivač Palićkih sportskih igara bio je Subotičanin Lajoš Vermeš, mađarski plemić i zaljubljenik u sport.

Plava krv i sportski duh su samo neka od biografskih sličnosti Vermeša i daleko poznatijeg savremenika Kubertena, osnivača modernih Olimpijskih igara.

Sinovi revolucionara

Kuberten je rođen 1863. u porodici francuskih aristokrata i pobornika potonje poražene Pariske komune 1871.

Tako izrasta u republikanca i patriotu sa internacionalnim pogledom na svet.

Kao mladić mislio je da će ga istorija pamtiti kao „velikog obrazovnog reformatora“, piše enciklopedija Britanika, ali se to nije desilo.

Sličan put proći će i entuzijasta Lajoš Vermeš, najstariji sin veoma bogatih ugarskih veleposednika.

On je rođen 28. juna 1860. na Paliću nadomak Subotice, grada koji je danas na severu Srbije na granici s Mađarskom.

Otac mu je bio poručnik koji se borio zajedno sa vođom mađarske revolucije Lajošem Košutom 1848.

Od njega je nasledio ljubav prema gospodskim sportovima, to su bila takmičenja konja i pasa.

Školovao se u Pešti u gimnaziji, gde su klasični jezici – latinski i grčki, bili među glavnim predmetima.

„On je bio u Pešti od desete do 18. godine i kao mlađi gimnazijalac počeo je da se bavi gimnastikom“, kaže za BBC Mihalj Vermeš, Lajošev unuk.

U 17. godini Lajoš postaje prvak države na konju, to mu je bila prva medalja koja će mu dati vetar u leđa i okrenuti ga zauvek prema sportu.

„To mu je bio životni cilj – za sport je bio u stanju sve da uradi i da propagira sport i voljeni Palić“, kaže Vermeš, subotički profesor matematike u penziji.

spomenik — Spomenik Lajošu Vermešu od 2004. „čuva“ i Sovinu kulu i Palićko jezero

On citira jedan dedin intervju, koji mu se posebno sviđa zbog „romantičnog prizvuka“.

„U najranijoj mladosti sam se verio sa sportom i ostao sam večiti zaljubljenik sporta“, rekao je tada Lajoš Vermeš.

Omiljeni sport mu je bio velosiped – „gvozdeni konj“ – preteča modernog bicikla, na kom je izvodio razne akrobacije, mačevao se i igrao polo.

Kako je sve počelo?

Upravo u gimnazijskim danima Lajoš biva nadahnut antičkom kulturom i Olimpijskim igrama.

„To mu je dalo ideju da sa mlađim bratom Nandorom i bratom od strica Belom i sa dugogodišnjim prijateljem Nikolom Matkovićem osnuje prvi gimnastički klub u Subotici 1880.

„Preko tog gimnastičkog kluba oni su počeli da organizuju olimpijske igre, a zvali su ih u to vreme Palićke sportske igre“, kaže Vermeš.

Prve su održane 26. avgusta 1880, dok će prve moderne Olimpijske igre u Atini početi 1896.

„Sve se dešava u duhu Olimpijskih igara, ovde imam Kodeks amaterizma“, pokazuje ka hrpi starih i dobro očuvanih fotografija i spisa.

„Postavili su vrlo stroge kriterijume ko može da se takmiči – taj koji se bavio profesionalno, kao nastavnik fizičkog vaspitanja nije mogao učestvuje“, kaže Vermeš.

Iako su počele skromno sa svega tri discipline – rvanje, bacanje tega i skok u dalj, svake naredne godine Igre su bivale bogatije.

Mladi plemić nije žalio novce da izgradi vile za smeštaj sportista, nalik današnjem Olimpijskom selu.

Pobednicima su sledile izdašne nagrade, a bilo je i mnogo publike.

„Posebni vozovi su uspostavljeni iz Segedina jer su Palićke igre bile vrlo interesantan događaj“, dodaje Lajošev unuk.

Sa njim razgovaramo u kafiću na Paliću koji se nalazi tačno na mestu nekadašnjih tribina koje su okruživale biciklističku stazu i stadion.

Današnji palićki restorani imali su prvobitno drugačije namene – Mala gostiona bila je konjušarnica, a Riblja čarda fiskulturna sala.

U kojim disciplinama su se takmičili?

Organizatori Palićkih igara su sami kreirali razne sportske discipline, koje danas deluju pomalo neobično.

Sva tri skoka – u vis, u dalj i s motkom su se bodovali zajedno, na primer.

„Prilikom bacanja koplja i bacanja diska nije se merila samo dužina već je trebalo pogoditi i cilj.

„Bila je disciplina plivanje sa preprekama – na Palićko jezero bi bacili balvane, pa su plivači morali ili ispod ili iznad da otplivaju“, navodi Vermeš.

Mihalj Vermeš — Sa Mihaljom Vermešom sedeli smo u kafiću tačno na mestu gde su nekad bile tribine u vreme Palićkih sportskih igara

Posebno je tadašnjoj publici bilo atraktivno takmičenje velosipeda na sedam kilometara dugačkoj ruti od Palića do Subotice i nazad, uz obilaženje ponegde nasutog peska na putu.

U svaku od njih utkana je Vermešova sportska filozofija da sport mora da bude dostupan svakom čoveku i u svakodnevnom životu.

„Ona je u to vreme bila vrlo smela i napredna, jer u to vreme je sport bio privilegija samo bogatih“, napominje Vermeš.

Dodaje da su na Palićke igre dolazili takmičari i cele Evrope, te su i sportski događaji u Beču i Budimpešti bili tempirani tako da se ne poklapaju sa ovim.

Obnova antičkih ideja

U 19. veku su vraća se antička ideja da je fizička kultura itekako važna i u tom kontekstu treba posmatrati život i rad Janoša Vermeša, navodi etnolog Arpad Pap iz subotičkog gradskog muzeja.

Podseća na latinsku maksimu, koja tada oživljava – U zdravom telu, zdrav duh.

„To je druga polovina 19. veka i to je vreme kad su počela iskopavanja u Pompeji, Šliman je počeo da istražuje Troju, iako to nisu bila muzeološki ispravna istraživanja svakako su skrenula pažnju na klasičnu grčku kulturu.

„Tad je još jedanput posle renesanse oživela ideja o grčkom stilu razmišljanja, gde je spadao i sport“, kaže Pap.

Vermeš sa 16 ili 17 godina stiže u Napulj, gde u arheološkom muzeju, koji je u to doba mlada institucija, sreće skulpturu Bacača diska.

Diskobolosa je u originalu u bronzi izradio antički vajar Miron, ali je ona izgubljena, sačuvane su brojne rimske kopije u mermeru.

„To Vermeša podstiče na razmišljanje da sredstva, kojih je bilo prilično puno, nameni za sport.

„I 1880. godine kreće u ono što je nazvao Letnje sportske igre i to na Paliću, u voćnjaku koji je bio vlasništvo njegove porodice“, dodaje Pap.

Dve godine kasnije su to već igre sa terenima, gledalištem, sa određenim definisanim sportskim aktivnostima.

„To može da se svrsta na neki način u preteču Olimpijskih igara“, navodi Pap.

„Olimpijske igre“ širom Evrope

Kad god bi se u Evropi ponovo javila fascinacija drevnom Grčkom, uporedo bi se pojavljivala i harizmatična fraza „Olimpijske igre“.

Istoričari su otkrili desetine takozvanih Olimpijada od renesanse do ranog modernog doba, piše Britanika.

Ovaj zanesenjački prizvuk u imenu posebno su dobijali sportski, gimnastički i folklorni festivali u 18. i 19. veku širom Kanade, Grčke, Francuske, Nemačke, Švedske i Velike Britanije.

Ti lokalni ili nacionalni susreti često su imali za cilj da potvrde superiornost autohtone fizičke kulture u odnosu na suparničke narode.

Suprotno tome, Kuberten je sa saradnicima od početka želeo da napravi četvorogodišnju manifestaciju isključivo međunarodnog karaktera.

Beograđani gostovali i doneli međunarodni karakter

Da i Palićke igre dobiju međunarodni karakter, pomogli su učesnici iz Beograda, tadašnje Kraljevine Srbije kojom je vladala dinastija Obrenovića.

Kada su se četvrti put organizovale 1884. došla su trojica Beograđana – dva službenika i jedan trgovac.

„Svaka čast Kubertenu, ali i pre njega mi smo imali čoveka koji je prepoznao značaj ideje olimpizma“, kaže za BBC subotički novinar Nikola Stantić.

„Lajoš Vermeš je bio daleko ispred svog vremena, u to vreme sport je bio namenjen za bogataše – konji, psi i to je to.

„A on je imao ideju da sport bude za sve i za decu, radnike, a ne samo za privilegovane i nije odustajao od sporta nikada“, ističe Stantić.

Dve godine pre prvih Igara u Atini Pjer de Kuberten je 1894. na Sorboni organizovao Komitet za početak obnove sportskih igara.

„Na taj Komitet je pozvano i Gimnastičko društvo iz Subotice.

„Međutim, kako je ostalo zapisano deda je bio zainteresovan za organizaciju sopstvene Palićke olimpijade pa nije otišao“, kaže Mihalj Vermeš.

U porodičnim škrinjama sačuvan je veliki broj dedinih fotografija, što nije bila česta praksa tog vremena.

Pre pet godina Mađarski olimpijski i sportski muzej je izdao studiju „Lajoš Vermeš prvi mađarski sportski fotograf“.

mašina — Skica mašine za izradu pokretnih slika koju je konstruisao Vermeš

Govoreći o tome, unuk pokazuje knjigu u kojoj je skica mašine koja od nepokretnih slika pravi pokretne, kakva je tad, kaže, postojala samo u Americi.

Da je Lajoš Vermeš mislio na svaki detalj pokazuje i podatak da je krajem 19. veka u Budimpešti imao fotografsku radnju, ne u komercijalne svrhe već je služila za promociju sporta.

„Vermeša niko nije naterao, a on je uložio silne pare.

„Imao je strašne ideje da izgradi brojne objekte za sportiste, ali i da dovede goste iz Budimpešte – pozorišne glumce koji su sa broda na jezeru takmičarima izvodili grčke tragedije“, dodaje Stantić.

Sportisti u krčmama

Vermeš je kao plemić i tokom mladosti i zarađivao od imanja, ali su pare uglavnom išle na ostvarenje njegovog sna – pionirsko opremanje sportskih igara.

„Godine 1884. napravio je elipsastu atletsku stazu obima 225 metara, okolo su bile tribine.

„To je prva zatvorena arena u tadašnjoj Mađarskoj“, navodi Vermešov unuk.

Osam godina kasnije izgradio je i asfaltnu biciklističku stazu obima 500 metara – treću u tadašnjoj Evropi, posle Engleske i Nemačke.

„Ta investicija ga je koštala tadašnjih milion forinti, a komparacije radi jedan službenik je godišnje zarađivao svega 300″, kaže on.

Njegov deda je izgradio 15 objekata pored Palićkog jezera, među njima i dve kule koje ga i danas krase – Sovinu kulu i palatu Lujza.

Sovina kula bila je namenjena za smeštaj takmičara, a Lujzu je gradio za svoju majku, jer je rano ostao bez oca.

Vermešov unuk kaže da deda Janoš nikad nije opsovao, ni pio alkohol – živeo je sport.

Međutim, ostali takmičari uglavnom nisu bili tako disciplinovani.

„Postoji anegdota o tome da je uveče u određeno vreme Sovina kula bila zaključana i oni sportisti koji bi došli kasnije morali su kanapom ili užetom da se penju na viši sprat.

„Ne treba zaboraviti, da Palić i okolina nisu oskudevali u vinima i krčmama, a ovi sportisti su na specifičan način vršili pripreme za sportske rezultate“, kaže Pap.

Ne čudi onda što su kasnije uvedeni karantini za sportiste.

Prema sačuvanim zapisima, navodno su tokom Palićkih igara obarani su rekordi, ali to treba uzeti s rezervom, upozorava etnolog.

„Nekad su zabeležili da su na tim Palićkim igrana bili fascinantni rezultati, koji su pod pravim okolnostima navodno prevaziđeni tek 1936. u Berlinu.

„Pre će biti da nisu tačno merili ni vreme, ni daljine“, dodaje Pap.

Inače, koliko su Subotica i ovaj miran ravničarski kraj isprepletani sa sportom pokazuje i to što će sestrić ovog etnologa učestvovati ove godine na Olimpijskim igrama – Martin Mačković, član veslačke reprezentacije Srbije.

Osobenjak

Vermeš je po mnogo čemu bio specifičan.

Kako kaže njegov unuk, pomagao je tada mladom subotičkom sportisti, kasnije konstruktoru i pioniru avijacije Ivanu Sariću.

Subitička katedrala jedna je od najznačajnijih znamenitosti ovog vojvodđanskog grada — Subotička katedrala jedna je od najznačajnijih znamenitosti ovog vojvođanskog grada

„Sariću se jako svidela bicikla što je deda vozio i on je takvu napravio od drveta.

„Kad je video to deda mu je kupio bicikl i na njemu je posle osvajao po Evropi“, kaže Mihalj Vermeš.

Iako je Vermeš značajno uticao da poraste popularnost Palića i Subotice, sugrađani su ga, ipak, gledali „malo po strani“, kaže Arpad Pap.

„Gledali su ga kao čudaka nekog i priča se da je pre Prvog svetskog rata mesto štapa za šetnju nosi neke cevi.

„Vrlo rado se upuštao u neke obračune i agresivna delovanja“, navodi Pap.

U to doba u Subotici su bila dva puka mačevalaca – kraljevski i domobranski – čiji su oficiri bili vešti u baratanju sabljom.

„Naši okolni plemići i bogati građani su rado izazivali oficire na dvoboje.

„To je doprinelo razvoju građanskog sporta“, navodi Pap.

Vreme uzleta Ugarske

Taj period se poklapa sa postepenim buđenjem građanskog sloja u najvećoj evropskoj carevini.

Ugarska se posebno ubrzano razvija od 1867. i sklapanja Austro-ugarske nagodbe kojom je uspostavljena dvojna monarhija.

Nagodba je bila dogovor bečkog dvora i Mađara oko preuređenja Habzburške monarhije.

Garantovala je mađarskoj vladi u Budimpešti jednak status austrijskoj vladi u Beču.

vila Lujza — Vila Lujza danas je u privatnim rukama i u odličnom je stanju

„Nagodba je pogodovala prilično i razvoju turizma, pritom porezi se nisu toliko naplaćivali.

„Ona je donela ekonomski razvoj, industrijski i tih 50 godina do početka Prvog svetskog rata smatra se razvojem bez premca“, kaže Pap.

Taj period mira i privredni zamah se ogleda i umetnosti.

Zahuktava se osobeni stil u arhitekturi – mađarska secesija – ukrašen folklornim motivima.

Palić tog vremena, kao banjsko lečilište, poredili su sa Karlovim Varima u Češkoj, dodaje Pap.

„Takvo okruženje moglo je da iznedri nekog poput Lajoša Vermeša“, zaključuje etnolog.

Zbog tramvaja izgubio sve

Zalogaj koji finansijski nije mogao da proguta bila je želja da izgradi tramvajski saobraćaj od Palića do Subotice.

Zbog neuspeha tog projekta Vermeš je bankrotirao i sva imovina je otišla na doboš poput vile na Paliću.

Tramvaj je kasnije zaživeo, ali ga nema na subotičkim ulicama od 1974.

Ubrzo potom, Vermeš 1895. dobija poziv da u rumunskom grad Klužu bude profesor fiskulture na Univerzitetu.

Kućni budžet je dopunjavao držeći časove rvanja i mačevanja.

Jedan od polaznika posebno se izdvojio – 1898. na adresu u Klužu stigao mu je poziv da mačevanju obučava srpskog kralja Aleksandra Obrenovića.

U Beogradu je na dvoru proveo šest nedelja, o čemu svedoči pozlaćena sablja koju je dobio od kralja u znak zahvalnosti.

Dve decenije je njegov deda živeo u Rumuniji, gde je stekao skromnu penziju.

U Suboticu se vraća u osvit Prvog svetskog rata 1914.

Tada su Palićke sportske igre zauvek prestale da postoje.

Lajoš Vermeš umro je na kraju rata 22. maja 1945.

U godinama nestašice posle Drugog svetskog rata zamalo da vredna porodična uspomena bude utopljena za noževe, svedoči unuk, ali ipak završila je u Muzeju Subotice.

„Sećam se kao dete kad je to tata predložio mami, srećom nisu to uradili.

„Sad se nešto mislim, šta će im noževi kad tad ni hleba nisu imali“, kaže uz osmeh nekadašnji nastavnik i „prosečni fudbaler“ Vermeš.

Porodičnu sportsku tradiciju slavnije su nastavili Mihaljevi sinovi – jedan je kik bokser, drugi hokejaš.

Nagrada, šetalište, spomenik

Subotica se dostojno odužila njegovom dedi, smatra Mihalj Vermeš.

Podseća na podizanje spomenika na Paliću 2004. rad vajarke Vere Gabrić Počuča.

Stručni žiri u organizaciji subotičkih novina već godinama dodeljuje najboljem sportisti nagradu sa imenom Lajoš Vermeš.

novinr — Novinar Nikola Stantić sa replikom plakete Lajoš Vermeš koja se dodeljuje najboljim sportistima svake godine

Tad se još nije mnogo znalo o Vermešu.

U Mađarskoj je nedavno urađen dokumentarni film o Vermešu, ali se u Evropi i dalje ne zna dovoljno o njemu.

Jedan od inicijatora da se ustanovi nagrada sa Vermešovim imenom 2006. bio je novinar Nikola Stantić.

On je potomak čuvenog bunjevačkog atletičara Đure Stantića čiji spomenik sa biciklom krasi Suboticu.

Đura je jedan od Vermešovih učenika, svetski prvak u brzom hodanju, koji je na Međuolimpijskim igrama osvojio prvu zlatnu medalju 1906. – tadašnji zlatni pehar.

Postoji anegdota da se prvi put na sportskim igrama na Paliću pojavio u odelu i čizmama i nisu mu dali da učestvuje u trčanju.

Nije želeo da se presvuče i oko staze je išao paralelno s takmičarima i bio ubedljivo brži od onih koji su kretali kraćom deonicom.

Tada ga je zapazio Vermešov saradnik Nikola Matković i poželeo da mu bude trener.

„Znam za priču da je Đuro Stantić uvek peške išao na posao, svaki dan je išao od kuće do Palića.

„To je ta generacija koja je ostala iz Vermeša koja je volela sport i širila te ideje“, zaključuje Stantić.

Nije mnogo voleo fudbal

U mimohodu vekova Subotičani su dobili poziv da prisustvuju sportskom takmičenju u Beogradu.

Bilo je to 21. i 22. jula 1900.

Tadašnja štampa beleži da su vozom stigli do Novog Sada, a odatle brodom do beogradskog pristaništa gde im je priređen doček.

U glavni grad Srbije stiglo je 40 takmičara i četiri dame.

„Navodno su u tim nadmetanjima trijumfovali Subotičani, ali čitava priča je interesantna jer je tom prilikom na Topčideru igran fudbal.

„Kapiten subotičkog tima Ivan Sarić poklonio je fudbalsku loptu prisutnom kralju“, kaže Vermeš, opisujući tada još slabo poznat sport.

Postoji anegdota da Vermeš iako je voleo mnoge sportove, nije imao običaj da posećuje fudbalske utakmice.

Kad su ga upitali zašto je tako, odgovorio je – „Dolazio bih da se takmiči 5.000, a da gleda 22″, odgovorio je Lajoš Vermeš, citira njegov unuk.

Tramvajska karta za uspomenu

Lajoš je kao sedamdesetšestogodišnjak subotičkim ulicama trčeći proneo Olimpijski plamen, na putu od Atine do Berlina.

To je bilo 1936. godine.

Iste godine dao je veliki intervju za mađarske novine.

„Nekad sam bio veoma bogat i jako sam puno trošio na sport i na Palić (…).

„Sada nemam ništa sem zdravlja i još nešto – doživotnu besplatnu kartu za tramvaj“, istakao je Lajoš Vermeš uspomenu na jedan lični naivni potez u moru izvanrednih.

Možda će vas zanimati i ova priča