Olimpijada u Zapadnoj Nemačkoj uveliko je trajala kada su izraelski sportisti nakratko izašli iz Olimpijskog sela u Minhenu da se malo opuste. Bio je 4. septembar, 1972. godine.
Gledali su mjuzikl Guslač na krovu (Fidler on the roof), a posle predstave otišli na večeru kojoj je prisustvovao i Šmuel Rodenski, zvezda mjuzikla.
Pričali su i smejali se, mada su verovatno osećali tremu zbog predstojećih sportskih nadmetanja.
Kada su krenuli nazad, 13-godišnji sin Šmuela Lalkina, šefa izraelske delegacije, pitao je oca da i on prespava u Olimpijskom selu, na adresi Connollystraße 31.
Otac mu to nije dozvolio i time mu je najverovatnije spasao život.
- Šta se desi kada Arapkinja i Jevrejin zajedno otvore hostel
- Hoće li Izrael izvršiti aneksiju delova Zapadne obale
- Kviz: Koliko znate o istoriji Olimpijskih igara
Samo nekoliko sati kasnije počeće jedan od najtragičnijih i najstrašnijih događaja u istoriji Olimpijskih igara, pa i čitavog sporta.
Umesto za medalje izraelski sportisti boriće se za sopstvene živote. I izgubiće.
Sport i politika
Nikola Mijatov, istoričar i saradnik Instituta za savremenu istoriju
Teroristički napad u Minhenu 1972. je bio veliki udarac romantičarskoj ideji sporta, prema kojoj je sport samo benigna i zabavna stvar.
To je bio ogroman poziv za buđenje čitavom čovečanstvu i pokazatelj da je sport daleko ozbiljniji nego što se mislilo.
Čovek je političko biće i sve je politika, samim tim i sport.
Tim napadom pokazalo se i da je terorizam mnogo ozbiljniji nego što se mislilo, a to su mnogi shvatili tek napadom u Njujorku 11. septembra (2001.).
Od početka 20. veka svaki sukob je manje više bio totalni i u njemu je učestvovalo čitavo stanovništvo.
Nije više samo vojnik bio legitimna vojna meta, već i žena koja radi u fabrici, pa i sportisti koji promovišu neku državu i ideje te države oko kojih se neki ne slažu.
Svetska politika se ovom slučaju prelomila na nedužnim ljudima, kako to obično biva.
Utorak, 5. septembar: 4.30 ujutru
Osam ljudi preskočilo je dva metra visoku ogradu Olimpijskog sela u Minhenu.
U torbama su umesto patika i znojavih majica imali kalašnjikove, pištolje i bombe.
Operaciju su nazvali Ikrit i Biram, po dva palestinska sela čije su stanovnike 1948. proterale izraelske snage.
„U noći operacije otišli smo u restoran na železničkoj stanici da večeramo. Tamo nam je šef prvi put rekao šta je cilj operacije“, kaže Džamal al-Gašej, jedan od učesnika napada, u dokumentarnom filmu Jedan dan u septembru iz 1999. godine.
„Bio sam veoma ponosan, jer je to bio prvi put da sam u prilici da se sukobim sa Izraelcima“, dodaje on.
U preskakanju ograde Olimpijskog sela su imali pomoć grupe američkih sportista koji su se vraćali iz provoda.
Nisu znali kome pomažu.
„Sećam se da su bili pijani“, kaže Gašej u Oskarom nagrađenom filmu.
„Zanimljivo je da smo pomogli jedni drugima da preskočimo ogradu. Ispružio sam ruku i podigli smo jednog od njih da mu pomognemo da preskoči.
„Rekli smo im hvala i do viđenja“.
Krenuli su ka Connollystraße 31, gde su bili Izraelci.
Kada su pokušali da uđu u prvi stan, gde su spavali treneri i zvaničnici, čuo ih je rvački sudija Jozef Gutfrojnd i probudio se.
Video je da naoružani i maskirani ljudi pokušavaju da uđu i sa svojih 135 kilograma bacio se na vrata u pokušaju da ih spreči.
Tuvia Sokolovski, trener dizača tegova, to je iskoristio da razbije prozor i pobegne.
Maskirani ljudi su ušli i rvački trener Moše Vajnberg se borio sa jednim od njih. Ranili su ga i naterali ga da im pomogne da pronađu još sportista.
Odveo ih je do drugog stana, ali ih je slagao da u njemu nema Izraelaca, pa su otišli do trećeg, gde su spavali rvači i dizači tegova.
Oni će, nadao se verovatno, lakše moći da se bore protiv napadača.
Okupili su ih sve i vratili ih u prvi stan.
Ranjeni Vajnberg je u međuvremenu ponovo napao jednog teroristu nožem, pa je rvač Gad Tsobari uspeo da pobegne preko podzemnog parkinga.
Vajnberg je tada ubijen.
Jozef Romano, dizač tegova i ratni veteran, takođe je napao i ranio jednog teroristu, ali je i on ubijen.
Preostale Izraelce su poređali na krevete, vezavši im ruke i noge. Romanovo telo je ostavljeno pred njima kao upozorenje.
I tako je usred Olimpijskih igara počela talačka kriza.
Ko su bili taoci i teroristi
Devet talaca:
- Jozef Gutfrojnd (najveći od njih, pa je vezan za stolicu)
- Keat Šor, trener streljaštva
- Amicur Šapira, trener atletičara
- Andre Špicer, trener mačevanja
- Jakov Springer, sudija dizanja tegova
- Eliezer Halfin, rvač
- Mark Slavin (18 godina, najmlađi), rvač
- David Berger, dizač tegova
- Zav Fridman, dizač tezova
Osam terorista:
- Lutif Afif (šifrovano ime Isa), lider
- Jusuf Nazal (Toni), zamenik lidera
- Afif Ahmed Hamid (Paolo)
- Kalid Džavad (Salah)
- Ahmed Čik Ta (Abu Hala)
- Mohamed Safadi (Badran)
- Adnan al-Gašej (Denavi)
- Džamal al-Gašej (Samir)
Kako se navodi, Afif, Nazal i jedan njihov saradnik su pre napada radili u Olimpijskom selu, izviđajući potencijalne mete.
Ostali su ušli u Minhen vozom i avionom nekoliko dana pre napada.
Jugosloveni
Nedaleko odatle jugoslovenski reprezentativci u tom trenutku spavali su dubokim snom.
Jugoslavija je u Minhen stigla sa 126 takmičara – 113 muškaraca i 13 žena – a takmičili su se u 15 sportova.
Zastavu je na otvaranju Olimpijskih igara nosio Mirko Sandić, vaterpolista.
Međutim, vaterpolisti te 1972. nisu osvojili ništa.
Zlato je otišlo u ruke slavnog boksera Mate Parlova i rukometne reprezentacije.
„Te Olimpijske igre pamtim po zlatnoj medalji, koja nije mala stvar, ne po tom napadu“, kaže za BBC na srpskom Vlado Štencl, tadašnji selektor rukometne reprezentacije.
„Jasno je da je to bila možda čak i opasnost po nas, jer se sve dešavalo u relativnoj blizini, ali opet je i veliko Olimpijsko selo“, dodaje on.
Međutim, kako kaže, rukometaše i njega nije mnogo interesovalo sve što se dešavalo oko njih.
„Sećam se samo da je bilo pucnjave, da je nemačka policija napravila glupost jer su prvi put bili u toj situaciji.
- Šta sve možeš da naučiš u kibucu
- Ko su Palestinci koji su spojili Srbiju i UAE
- „Kako burek spaja ljude na Balkanu“
„Ali bili smo toliko zaokupljeni našom misijom da budemo najjači na svetu da smo to tek onako ovlaš pratili“, ističe čuveni hrvatski trener.
Tako je i bilo – jugoslovenski reprezentativci su do zlata došli bez ijednog poraza u osam mečeva.
„Ništa nas nije moglo sprečiti. Psihička priprema je bila takva da nas ništa osim zlata nije zanimalo“, kaže 86-godišnji Štencl.
Inače, to su bile tek druge Olimpijske igre na kojima se igrao rukomet, dok je prvi put bio 36 godina ranije.
Do kraja igara „plavi“ su osvojili još tri medalje.
Srebro je uzeo rvač Josip Čorak, a bronze njegov kolega Milovan Nenadić i bokser Zvonimir Vujin.
6.00 – Pregovori
Gotfrojdov vrisak, kada je pokušao da zaustavi teroriste da uđu u stan, probudio je trkača Šaula Landanija.
Ladani je ubrzo skočio sa balkona stana broj 2 – u kojem „nije bilo Izraelaca“ – i pobegao u zgradu u kojoj su spavali američki sportisti.
Ostalih četvoro ljudi iz tog stana, među kojima su Šmuel Lalkin i dva timska doktora, kasnije su bezbedno izvedeni ih zgrade.
Ubrzo su u Olimpijsko selo stigli pripadnici policije, ali kraj nije bio ni blizu.
Oko šest časova stigao je i zahtev otmičara.
Tražili su oslobađanje 234 palestinska zatvorenika u Izraelu, kao i čuvenog dua Bander-Majnhof – nemačkih terorista odgovornih za niz ubistava i bombaških napada.
Odgovor Izraela bio je brz i jednostavan – nema pregovora sa teroristima.
Nemački zvaničnici su za to vreme bili su nezgodnoj političkoj situaciji – taoci su bili Jevreji, a od Drugog svetskog rata i Holokausta je prošlo tek nešto više od 25 godina.
Zapravo, oni su Olimpijske igre hteli da iskoriste za promenu imidža Nemačke posle Drugog svetskog rata, zbog čega, između ostalog, nije bilo mnogo pripadnika obezbeđenja.
Pregovore sa teroristima vodili su direktor minhenske policije Manfred Šrajber i Bruno Mark, ministar unutrašnjih poslova Zapadne Nemačke.
Navodno su teroristima nudili neograničene količine novca.
Teroristi su odbili, rekavši da im novac i njihovi životi ništa ne znače.
Ipak, pregovarači su uspeli da ih ubede da se radi na zahtevima, zbog čega je više puta produžavan krajnji rok.
U ostalim delovima Olimpijskog sela delovalo je kao da se ništa ne dešava, sve je bilo potpuno uobičajeno.
Igre su prekinute tek oko 12 sati, posle prvog ubistva sportiste.
Pregovaranje o životu i smrti
Miloš Vasić, Vreme 953
Zašto treba pregovarati u ovakvim situacijama?
Da čujemo šta kažu klasici.
Frensis Bolc, kapetan njujorške policije koji je osnovao njihov prvi i veoma uspešan pregovarački tim 1973, na osnovu iskustava iz debakla u Minhenu 1972, kaže da blokiranje otmičara na licu mesta zaustavlja akciju.
„Takav zastoj sam po sebi pomaže. Pregovarače koristimo da dobijemo na vremenu kod otmičara, kako bi došlo do transfera između njih i talaca…
„Ljudi u krizi okreću se drugim ljudskim bićima da s njima podele tu krizu“.
To zbližavanje otmičara i talaca u produženoj blokadi kasnije će biti nazvano Stokholmskim sindromom.
„Što više vremena prođe, veruje se s razlogom, manja je verovatnoća za krvoproliće.
„Transfer ili prilagođavanje krizi fenomen je koji održava u životu taoce, pregovarače i otmičare tokom takvih život-ili-smrt situacija.
„Što više vremena provedu zajedno, to je manja verovatnoća da će otmičar ubiti taoca.
„Pregovaranje u stvari leči te ljude u kriznim situacijama, uvlačeći ih u neku vrstu terapije koja olakšava zebnju i napetost kod otmičara.“
16.30 – Prvi pokušaji policije
Plan je bio da se pripadnici policije kroz ventilaciju uvuku u stan i ubiju teroriste.
Zauzeli su pozicije i čekali da neko izgovori sanšajn – znak da krenu napad.
Međutim, televizijske kamere su sve snimale sa prozora obližnjih stanova, što je završilo na malim ekranima širom sveta.
To znači da su teroristi mogli da vide kako se policija sprema za napad.
Isa je pretio da će ubiti dvoje talaca i oni su se povukli.
Prvi pokušaj je propao.
Pregovarači su u međuvremenu tražili kontakt sa taocima, kako bi znali da su živi.
Andre Špicer, trener mačevanja koji je tečno govorio nemački i Keat Šor, trener streljaštva, imali su kratak razgovor sa zvaničnicima.
Stajali su ispred prozora, dok su im teroristi držali cev na potiljcima.
Špicer je u jednom trenutku udaren kundakom kalašnjikova.
Kamere su sve snimile.
U šest sati Palestinci su izneli novi zahtev – transport avionom u Kairo.
Dva vojna helikoptera trebalo je da njih i taoce prebaci do obližnje Firstenfeldbruk vazdušne baze NATO alijanse.
Međutim, kako bi došli do helikoptera, morali bi da šetaju 200 metara kroz podzemne garaže i nemačka policija je htela da tu napravi zasedu.
Policija je bila spremna, ali je Isa prvo hteo da proveri rutu. Ubrzo su ipak tražili da ih autobus prebaci do tamo.
Drugi pokušaj je propao.
Oko 22 časa teroristi i taoci su autobusom – koji je Isa prvo proverio – prebačeni do helikoptera.
I tamo ih je čekala policija – pet snajperista.
Međutim, niko od njih nije imao ni posebnu obuku za takve situacije, ni specijalno oružje, niti su mogli da komuniciraju međusobno.
Sećanja
Deo teksta Berija Dejvisa, komentatora BBC-ja koji je 44 godine izveštavao sa Olimpijskih igara
Žao mi je što je ovo moralo da se nađe ovde, ali imalo je veliki uticaj na kasnije Olimpijske igre, kao i na sam život.
Sećam se da sam se probudio, upalio televizor i video sliku jedne zgrade.
(Reč je o zgradi u kojoj su bili teroristi i taoci).
„Šta se dešava? Zašto ne izveštavaju sa Olimpijskih igara“, pomislio sam.
Uskoro mi je bilo jasno.
To je bio jedan od najneverovatnijih, ali i, naravno, najužasnijih dana.
Održavanje Olimpijskih igara u Minhenu trebalo je da bude prilika da se Zapadna Nemačka svetu predstavi u nešto drugačijem svetlu.
To im je bila prva prilika posle Drugog svetskog rata, od kojeg tada nije mnogo prošlo.
Čuo sam da je zato obezbeđenje u Olimpijskom selu bilo slabo, ali ne znam da li bih se saglasio sa tim.
Očigledno da jeste, ako su teroristi mogli tek tako da uđu u selo.
Ipak, sećam se da je jedan novinar, nezadovoljan zato što mu nisu dali da uđe u Olimpijsko selo da uradi intervju, pitao:
„Kako je moguće da lakše mogu da uđem u Dahau nego u Olimpijsko selo?“
Dahau, nekadašnji koncentracioni logor, nalazio se nedaleko odatle.
Problem je bio što u to vreme niko nije mogao ni da zamisli da dogodi nešto poput terorističkog napada.
Sećam se da smo ceo dan gledali samo jednu običnu zgradu. Bila je fotografija, ali je govorila toliko toga.
Horor je bio u razmišljanju šta se dogodilo i šta bi moglo da se dogodi.
23.00 – 01.00: Propast
U Boingu 727, koji je pripadnike Crnog septembra čekao na pisti, bilo je 16 policajaca obučenih kao posada aviona.
Bilo je dogovoreno da Isa i Toni prvo pregledaju avion, kada bi ih policajci savladali, što bi snajperistima dalo šansu da ubiju ostale teroriste.
Međutim, nemačka policija zapravo nije znala koliko tačno ima terorista – mislili su da ih ima znatno manje nego što ih je bilo.
Policajci u avionu su onda u poslednji čas odlučili da odustanu od misije, ali o tome nisu obavestili komandu.
Snajperisti su ostali sami. Bez komunikacije i obuke. Brojčano slabiji.
Helikopteri su sleteli nešto posle 22.30. Iz njih je izašlo šest kidnapera, koji su imali uperene puške u pilote, iako su obećali da Nemce neće uzeti za taoce.
Isa i Toni su krenuli da provere avion.
Jedan od policajaca je to video kao poslednju šansu da se eliminiše Isu, čime bi grupa ostala bez vođe.
Međutim, zbog slabog svetla nije dobro video i pogodio je umesto toga je pogodio Tonija u nogu.
Ostali snajperisti su dobili dozvolu da otvore vatru i pucnjava je počela.
Dva kidnapera su odmah ubijena, a treći se od snajpera sakrio ispod helikoptera.
Tada je u pucnjavi ubijen i nemački policajac Anton Figerbauer.
Piloti su pobegli, ali taoci nisu mogli jer su bili vezani.
Pokušali su da se oslobode, otisci zuba su pronađeni na konopcima.
Policija je onda htela da pošalje oklopna vozila – ali su se oni zaglavili u saobraćaju, pa su stigli tek kasnije.
Kada su stigla jedan od terorista se okrenuo ka taocima u helikopteru i počeo da puca.
Ubijeni su Springer, Halfin, Fridman i Berger.
Napadač je onda u ubacio bombu u helikopter, koji je potpuno uništen u eksploziji, pa zapucao na policiju, koja ga je ubila.
Kalid Džavad je pokušao da pobegne, ali ga ubili snajperi.
Šta se desilo sa ostalim taocima je i dalje predmet rasprave.
List Tajm, na osnovu izveštaja bavarskog tužioca, kaže da je preostale taoce – Gotfrojda, Šora, Slavina, Spicera i Šapira – ubio treći otmičar.
U svakog od njih je četiri puta pucano.
Kada je pucnjava prestala tri napadača su preživela.
Toni je pobegao, ali je 40 minuta kasnije pronađen uz pomoć policijskih pasa. Ubijen je posle kratkog vatrenog obračuna.
Do 1.30 sve je bilo gotovo.
Mediji su prvo preneli da su svi taoci živi, a da su napadači ubijeni.
Kasnije su iz Međunarodnog olimpijskog komiteta rečeno da su ti izveštaji „preoptimistični“.
„Naši najgori strahovi su se ostvarili večeras. Svi su ubijeni“, rekao je nešto kasnije u programu Džim Mekej, reporter televizije ABC.
Kritike
„Kada je izveden teroristički napad na Olimpijskim igrama 1972, nemačka država je u potpunosti zakazala“, piše Dojče vele.
„Sve nadležne strukture su se ponele amaterski, a za to do danas niko nije snosio posledice“, dodaju.
Organizatori su pre Olimpijskih igara od Georga Sibera, forenzičkog psihologa, tražili da napravi 26 potencijalnih scenarija – sve što bi moglo da krene po zlu.
Trebalo je da im to pomogne u planiranju bezbednosnih procedura.
Siberova situacija 21 je navela mogućnost da naoružani Palestinci upadnu u prostorije Izraelaca, uzmu taoce, traže oslobođenje zatvorenika i avion da napuste Zapadnu Nemačku.
Minhenska policija nije bila spremna, pa se dogodio čitav niz taktičkih propusta.
„Mi ni municijom, ni pravom, ni psihički, ni u nameri da priredimo mirnodopske Igre jedne mirnodopske Nemačke, nismo bili pripremljeni“, izjavio je tadašnji šef minhenske policije Manfred Šrajber, prenosi Dojče vele.
Vojska pritom nije smela da se meša zbog posleratnog Ustava Zapadne Nemačke.
Manje od dva meseca kasnije osnovan je GSG9 – danas čuvena nemačka antiteroristička jedinica.
„Jake države se često uljuljkaju u osećaju moći“, kaže Nikola Mijatov.
„I onda niz nekih pogrešnih odluka, uz neshvatanje opasnosti situacije, dovedu do mnogo većih posledica nego što su one mogle biti“.
A nemački list Špigl objavio je 2012. da su vlasti Zapadne Nemačke tri nedelje pre napada imale dojavu od palestinskog doušnika u Bejrutu.
Rekao im je da se planira „incident na OI“, navode.
Međutim, Špigl ističe da vlasti na to nisu reagovale, niti su 40 godina posle svega ikada priznali da su imali takva saznanja, već da se od tada sve zataškava.
Epilog – Osveta
Tela pet terorista – Afifa, Nazala, Čik Ta, Hamida i Džamala, ubijenih u vazduhoplovnoj bazi – odneta su u Libiju i sahranjena uz sve vojne počasti.
Troje preostalih terorista – Adnan al Gaši, Džamal al Gaši i Mohamed Safadi – oslobođeni su nakon otmice aviona Lufthanze, kao deo razmene talaca.
Olimpijske igri prvi put u istoriji prekinute su na 34 sata i to tek posle žestoke kritike javnosti.
Memorijalna služba za stradale izraelske sportiste, kojima su prisustvovale i njihove porodice, održana je 6. septembra pred 80.000 gledalaca i 3.000 sportista.
Zastave zemalja učesnica su bile na pola koplja, osim deset arapskih država koje su to odbile.
Igre su potom nastavljene.
Izraelski sportisti su napustili Minhen, Egipćani, Filipinci i Alžirci takođe, kao i deo norveškog i holandskog tima.
Dva dana kasnije Izrael je bombardovao deset baza Palestinske oslobodilačke organizacije u Siriji i Libanu, kada je stradalo na desetine vojnika i civila.
Mosad je ubrzo počeo operaciju Gnev božiji – cilj je bio pronaći i likvidirati osumnjičene članove Crnog septembra.
Talas ubistava širom Evrope trajao je gotovo 20 godina.
Iz Mosada su za to govorili da nije osveta, već sprečavanje da se slične stvari kao u Minhenu dogode u budućnosti.
A Špigl piše da su nemački zvaničnici imali sastanke sa članovima Crnog septembra iz straha da će biti još napada.
Francuska policija je u međuvremenu uhapsila Abu Dauda, jednog od organizatora napada, ali je Nemačka odbila da on bude njima izručen.
Daud je pušten i otišao je u Siriju. Umro je 2010. godine.
Rekao je da ne žali ni zbog čega jer su „sportisti, kao vojni rezervisti, bili legitimne mete“.
Mosad je u međuvremenu navodno ubio Safadija i Adnana al Gašija.
Džamal al Gaši se godinama krio u Severnoj Africi i Siriji, plašeći se osvete.
Jedini je davao intervjue – 1992. za palestinske novine i 1999. za Jedan dan u septembru.
„Sve Olimpijske igre posle toga imale su daleko veće obezbeđenje, a vrhunac toga bio je u Pekingu 2008. godine“, kaže Mijatov.
„Svet sporta je uzdrman te 1972, poruka je bila strah. Strah je zavladao, to je poenta svakog terorističkog napada“.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
