Po vrelom letnjem suncu na gradskom bazenu grupa oznojenih tinejdžera izvodi nesvakidašnje plesne poteze uz muziku sa razglasa privlačeći pažnju zabezeknutih Zaječaraca.
Posmatraju ljudi iz vode, gledam i ja na suvom, kako lete ruke i noge dok izvode vetrenjače i skakuću u stojećem položaju, verovatno nesvesni činjenice da ispisuju nove stranice lokalne istorije, ali i uličnog plesa koji će uskoro zapljusnuti zemlju.
Bilo je to početkom ovog milenijuma, kada je brejkdens stigao u ovaj grad na istoku Srbije.
Igralo se svuda – od diskoteka i sala, preko mermernog ulaza u srednju školu, do različitih događaja i glavnog zaječarskog trga.
A tamo slične slike čuđenja, ali i oduševljenja.
„Posle gostovanja u Beogradu, dogovorili smo se da napravimo ulični šou kod nas, da vidimo kako će ovde da reaguju. Bilo je super, veliki krug.
„Ali najsmešnija scena, dolazi gospođa i pita nas – odakle ste?“, osmehujući se priča Aleksandar Micić, samouki pionir zaječarskog brejkdensa, za BBC na srpskom.
- Od Njujorka do Pariza: Brejking kao olimpijski sport
- Muški plesači u Srbiji: „Kada zaigrate na ulici, gledaju vas u čudu“
- Pola veka hip-hopa: Od Grendmaster Fleša do Stormzija
Sa zakašnjenjem od jedne decenije, brejking je iz njujorškog Bronksa u Jugoslaviju stigao u prvoj polovini 1980-ih, putem filmova, najpre na ulice Ljubljane, a onda gotovo istovremeno i Beograda i Zagreba.
Kao jedan od četiri elemenata hip-hop (sup)kulture, razvijao se, stasavao i, kako u svetu, tako i na Balkanu stvorio jednu snažnu zajednicu.
„Moram da se zahvalim plesu zbog kojeg sam video svet i koji mi je dao sve u životu.
„U najboljim godinama sam osvojio sve što sam mogao, bio sam svetski i evropski prvak i više puta trener prvacima, to je ono što me vuče i nikad neću prestati“, govori Samo Polutak Kos, jedan od prvih brejkera u Sloveniji i Jugoslaviji, za BBC na srpskom.
Ljubljana, Beograd, Zagreb 1984.
Nema preciznih podataka, ali veruje se da je prva stanica za brejking u Jugoslaviji bila Ljubljana.
Tamo ga je doneo pokojni slovenački plesač Tomaž Ambrož, koji je 1983. pod uticajem filma Flešdens organizovao prve kurseve brejkdensa u ovoj jugoslovenskoj republici.
Naredne godine je posetio nemačko prvenstvo u ovom plesu, snimio ga i tako dobio dodatni materijal za vežbanje u plesnom klubu Kazina.
Te 1984. u beogradske bioskope stižu i filmovi Bit Strit i Brejkdens (Breakin’), zahvaljujući kojima će se mnogi omladinci zainteresovati za ovaj ulični ples.
Posle projekcije okolni parkovi, trgovi i ulice bi se pretvarali u borilišta gde su igralo uz skinute pokrete iz filma.
Jedni od prvih beogradskih brejkera bili su članovi pionirskog srpskog rep sastava Robin Hud – Slobodan Kuzmanovski Kiza, Petar Mulc i Goran Žabrenac Žabac.
Filmovi su bili izvor informacija i za prve brejkere iz Zagreba, gde je 1984. održan prvi betl, plesna borba dve ekipe brejkera, a snimljena je i prva reklama.
Na prvim treninzima brejkdensa u Ljubljani, bio je i tada osmogodišnji Samo Polutak Kos koji kaže da je za ekspanziju ovog plesa u Sloveniji odgovoran i domaći film „Poletje u školjki“ (Leto u školjki) iz 1985.
„Naredne godine je bio vrh, pokojni reditelj Tugo Štiglic je napravio reklamu o brejkingu i plesovima, tako da je čitava Slovenija počela da igra“, govori 49-godišnji pionir balkanskog i svetskog brejkdensa.
Pogledajte video: Kako se ocenjuje brejking
Povratak brejkinga u Srbiju
Na brejking sceni Srbije, ali i drugih bivših jugoslovenskih republika, 1990-ih je nastupilo zatišje.
Stariji igrači su đuskali i dalje, ali je interesovanje opalo – i tako sve do kraja decenije kada je novi talas zapljusnuo Beograd.
Tada je u okviru Beldens plesnog kluba u Beogradu 1999. pokrenuta škola brejkdensa iz koje su nastale dve ekipe – Breakdance Squad sa Voždovca i Breakzone Crew iz centra.
„Bili smo kao Zvezda i Partizan – BZC protiv BDS i tako nekoliko godina“, govori Anđelko Pavlović, beogradski brejker, za BBC na srpskom.
Vežbalo se po pločnicima tržnih centara i trgovima, a pokrete su skidali su gledajući spotove na kablovskim kanalima VIVA i MTV, a kasnije i domaće Košave.
„Jedan drugar ih je stalno zvao da puštaju In Da Arena od Flyings Steps-a (nemačka grupa) po 10 puta dnevno da bi mogao da stigne da snimi i da đuska“, priča Pavlović osmehujući se.
Početkom milenijuma, virus brejkinga je zahvatio Srbiju.
Scena je rasla, jačala i širila se, pa su ekipe nicale od Zaječara i Bora, preko Kragujevca, do Novog Sada.
Neke od najznačajnijih ekipa koje će ostaviti traga na domaći brejking naredne dve decenije su Recognize, Students of Rhythm i Floortodox iz Beograda, Boogie company i Unbreakable Crew iz Novog Sada, Break Foot-Steps iz Zaječara i Flow Jamz Crew iz Smedereva.
Samouki brejkeri sa istoka Srbije
I Zaječarci su prve brejking korake skidali sa muzičkih spotova stranih elektro-dens grupa emitovanih na kablovskoj televiziji.
„Dopali su mi se ti fascinantni pokreti, hteo sam da probam. I krenulo je“, govori Aleksandar Micić, tada učenik trećeg razreda srednje škole, za BBC na srpskom.
Ubrzo je naučene pokrete pokazao drugu sa kojim je 2001. napravio zaječarsku brejking grupu – Break Foot-Steps.
Učile su ih „video kasete sa snimcima brejkera“ jer „nije imao ko da im pokaže“, a treniralo se i do šest sati dnevno.
Prvi nastup pred publikom imali su na žurci na zaječarskom bazenu, da bi u narednih pola decenije postojanja, igrali po raznim lokalnim diskotekama, trgovima i događajima širom Timočke krajine, pa i jednoj pozorišnoj predstavi.
„Nismo imali nikakve uslove, trenirali smo ispred srednje škole na mermeru, bez strunjača.
„Malo se zakačiš i odmah modrica, krvarenje, ali se onda navikneš i očeličiš“, dodaje Micić.
Od tridesetak ljudi koliko je bilo na vrhuncu, grupa je vremenom spala na šest slova, dok je danas Aleksandar jedini brejker u Zaječaru – i šire.
„Održavam se i treniram, mešam malo sa borilačkim veštinama, psihički i motivaciono je mnogo teško, ali nešto me je vuklo i rekao sam – idem do kraja pa šta bude“, dodaje.
Olimpijske igre i skromni učinci
Brejking je uvršten među nove olimpijske sportove na ovogodišnjim Igrama u Parizu, ali nema učesnika iz zemalja bivše Jugoslavije.
„Svi brejkeri čekaju da vide šta će se dešavati i kako će to biti predstavljeno“, rekao mi je Samo Polutak Kos u telefonskom razgovoru iz Pariza.
Slovenački veteran je tamo pratio egzibicione i prezentacione borbe, a u subotu će podržati dvojicu članova njihove međunarodne ekipe Formless corp u borbi za medalju – Džej Atak iz Australije i Hiro 10 iz Japana.
Polutak Kos kaže da Slovenija trenutno ima najbolje plesače na prostoru bivše Jugoslavije, a jedan od razloga je i mogućnost „putovanja na međunarodna takmičenja“.
Interesovanje postoji i kod devojčica.
„Mislim da je najbitnija stvar podrška roditelja i želja samog takmičara“, objašnjava Slovenac koji brejkuje više od četiri decenije, a trenira druge od 1989.
Za razliku od Slovenije, pa i Hrvatske, u Srbiji je situacija znatno lošija.
„Ima nas trenutno dvadesetak u celoj zemlji, a nekad je jedan grad imao toliko brejkera“, ističe Pavlović.
Među najveće međunarodne uspehe domaćih brejkera ubraja četvrto mesto njegove ekipe Authentic Style Crew na Old School Resurrection događaju u Sloveniji 2006. i nastup Miroslava Baloga Gufija iz Novog Sada i Nemanje Mihajlovića Padrea iz Bijeljine iz ekipe Yugoslavian BBoys u polufinalu Outbreak festivala u Slovačkoj 2012.
Yugoslavian Bboys je brejkerska ekipa koja okuplja igrače sa prostora bivše države, iz Zagreba, Osijeka, Trbovlja, Novog Sada i drugih mesta.
Najveći grupni uspeh zaječarskih brejkera je 15. plasman na Svetskom prvenstvu u nemačkom gradu Bremenu, na jesen 2004, a individualni peto mesto za Aleksandra Micića u Kališu, u Poljskoj.
U jednom trenutku je oformljena i Brejking zajednica Srbije, kao krovna organizacija koja će okupljati sve domaće ekipe i brejkere, ali se pre nekoliko godina ugasila.
Poslednjih godinu dana u Beograd se doselilo nekoliko ruskih brejkera što je „malo osvežilo scenu“, ali nedovoljno, preti nam gašenje, kaže Pavlović.
Preostali entuzijasti i dalje putuju na takmičenja, a ovdašnja publika ih često može videti i u Knez Mihailovoj ulici u centru Beograda kako izvode različite trikove i akrobacije u njihovoj uličnoj predstavi.
Lajfstajl bez koga se ne može
Muzika trešti sa košarkaškog igrališta srednjoškolskog centra, a nas desetak osnovaca poređalo se na prozorima i gledamo nekoliko godina starije sugrađane kako se lome na betonskom terenu.
Nešto dalje, na ulazu u medicinsku i tehničku školu, na klizavom, mermernom patosu, takođe sam imao priliku da vidim kojekakve vratolomije nekolicine brejkera, a o rep događajima u Zaječaru da ne govorim.
Po povratku sa košarkaškog treninga, u hodniku gimnazije prvi put sam gledao kako se par momaka iz inostranstva, u poseti rođacima na istoku Srbije, vrti na glavi poput helikoptera.
Ove scene su tokom godina kako u gradu „piva, Timoka i Gitarijade“, tako i u drugim mestima širom Srbije, nestale, ali je ostalo drugarstvo, lepe uspomene i ljubav prema brejkingu.
Pavlović ne želi da odustane, kaže da je sada već „više od pola života u tome – i da hoće, ne može da prestane“.
„Familija me i dan danas kudi: ‘Bolje da si energiju uložio na crtanje i slikanje za šta si talentovan’.
„Ali šta ću, nikad me to nije radilo kao brejking.“
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
