Šon Gil jedini je sportista kojeg je država Belize poslala na Olimpijske igre u Parizu 2024.
Ovaj sprinter uživa u trenutnom statusu „najpoznatijeg čoveka“ ove male tropske zemlje Srednje Amerike.
Ta vrsta odgovornosti donosi ponos, ali i dodatnu anksioznost.
Usamljeni takmičari su za BBC rekli da je bilo uzbudljivo što su nosili zastave njihovih zemalja tokom ceremonije otvaranja 26. jula.
Zbog Gilove iznenadne popularnosti, stanovnici njegovog mesta utrkuju se za autogram, kaže on za BBC.
„U šali sam rekao prijatelju da će mi biti potrebno obezbeđenje“, dodaje sa osmehom.
- Istorijski selfi, buduća mama sa sabljom i leteći surfer: Najbolji momenti Igara u Parizu
- Šta se dešava iza kulisa Olimpijskih igara u Parizu
- Ima 11 godina i najmlađa je takmičarka na Olimpijskim igrama u Parizu
Veće olimpijske delegacije, poput američkih i britanskih, mogu da biraju nosioce zastava među stotinama sportista.
Ali Belize, centralnoamerička država sa manje od pola miliona stanovnika, imala je samo jednog kandidata za tu ulogu, kao i Lihtenštajn, Somalija i Nauru.
Gil je mahao zastavom njegove države sa patriotskim žarom, paradirajući zajedno sa drugim sportistima duž reke Sene.
Njegovo strastveno mahanje zastavom na kiši postalo je viralno na društvenim mrežama.
Gil kaže da je bio pod pritiskom znajući da su svi polagali nadu u njega.
Nije prošao u finale na 100 metara, verujući da je vremenska razlika usled putovanja uticala na njega da ne trči onoliko brzo koliko se nadao.
„Kada izostane uspeh pomislim: ‘Čoveče, nadam se da vas nisam razočarao“, rekao je.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Somajlijski trkač Ali Idov Hasan se nada da će da uspe da uradi ono što Gilu nije pošlo za rukom: da stigne do pobedničkog podijuma na Stadionu Francuska.
Ako bude dovoljno brz na 800 metara za muškarce u sredu, 7. avgusta, plasiraće se u polufinale.
U suprotnom, nade istočnoafričke zemlje da će se domoći olimpijske medalje biće gotove za nešto više od 100 sekundi, koliko je potrebno Hasanu i njegovim rivalima da prestrče stazu.
„Srećan sam što sam usamljeni predstavnik moje zemlje u Parizu, ali sam i tužan što sam sam“, priznao je 26-godišnji Hasan za BBC.
Hasan se sprijateljio sa sportistima iz drugih afričkih zemalja.
Takmičari su saglasni da boravak u olimpijskom selu ublažava osećaj usamljenost.
Biciklistu Romana Puntenera, jedinog predstavnika Lihtenštajna, ‘lovio je’ niko drugi do teniser Endi Marej koji je odigrao poslednji meč u karijeri upravo na ovim Igrama.
Teniski as je želeo da razmeni značke sa biciklistom, znajući da je jedan iz Lihtenštajna redak primerak.
Sportisti redovno razmenjuju značke tokom međunarodnih takmičenja.
Lihtenštajn je mala zemlja, bez izlaza na more, između Austrije i Švajcarske, u kojoj živi 38.000 ljudi.
Vrhunski sportisti su retkost.
Puntener kaže da su Olimpijske igre bile nezaboravno iskustvo i da je uživao u ulozi jedinog predstavnika zemlje na Igrama 2024. godine.
„To mi je samo pomoglo. Mog sam sam da biram društvo – sa kim želim da provodim vreme, a sa kim ne“, rekao je.
Ovaj 20-godišnji sportista završio je na 28. mestu na olimpijskom debiju.
Od njega se nije očekivalo da će da osvoji medalju, te je bez pritiska mogao da uživa u podršci 30-ak sunarodnika koji su ga podrili.
Među njima je bio i premijer zemlje.
U digitalnom dobu, izlivi podrške na društvenim mrežama mogu da dekoncentrišu sportiste.
„Osećao sam se kao da su mi svi stanovnici Lihtenštajna poslali poruku“, rekao je kasnije Puntener.
Šon Gil je rekao da je dobio „hiljade“ dobrih želja.
„Moj telefon u jednom trenutku nije mogao da radi. Instagram mi je bio blokiran.
„Morao da ga isključim jer nisam imao trenutak mira. Cenim podršku, ali pretpostavljam da moram da naučim kako da se sa tim nosim“, dodao je.
Uprkos ogromnoj podršci koju dobijaju, usamljeni takmičari na mnogo načina se bore sami protiv svih.
Vinzar Kakiue se takmičio u muškoj trci na 100 metara, predstavljajući državu Nauru, ostrvo u Pacifiku sa 11.000 stanovnika.
Reč je o najmanjoj zemlji na svetu koja uglavnom zavisi od pomoći.
Ispričao je za Njujork tajms da mnogi ljudi sa kojima je pričao nisu ni čuli za njegovu zemlju, koja čak nema ni odgovarajuću trkačku stazu već „peščanu krivinu“.
Kada se Igre završe, a reflektori okrenu ka drugim stvarima, ovi takmičari će se vratiti životima koji su potpuno drugačijih od onih koje žive svetske sportske megazvezde.
Gil će se povući iz takmičenja i treniraće nove generacije trkača u Belizeu, ali će se posvetiti i karijeri inženjera.
Puntener se vraća na Šanu, planinu u Lihtenštajnu, savršenu za kros-kantri biciklizam.
„Ja to doživljavam kao veliki grad“, kaže on.
Hasan se vraća treninizma u Etiopiji, iako se nada da će jednog dana ponovo živeti u rodnom Mogadišu, glavnom gradu Somalije.
Uoči takmičenja na 800 metara, izjavio je da bi voleo da se bezbednosna situacija u njegovoj zemlji poboljša kako bi se povećao broj učesnika na budućim Olimpijskim igrama.
Somalija ima 17 miliona stanovnika, ali je pogođena višedecenijskim građanskim ratom.
„Biće jednog dana više sportista. Deset, sto, biće ih“, predviđa ona.
Pogledajte priču o igraču badmintona iz Afrike koji je došao do Olimpijskih igara:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
