Aleksandra Perišić (levo) i Lena Stojković (desno) nastavile su niz olimpijskih medalja za Srbiju i Hrvatsku u Parizu

Na licu Aleksandre Perišić, 22-godišnje srpske tekvondistkinje, smenjuju se suze i smeh dok sa balkona beogradske Skupštine grada maše desetinama hiljada ljudi koji su došli da je pozdrave posle srebrne medalje koju je osvojila na Olimpijskim igrama u Parizu.

Oko 800 kilometara jugozapadno, u hrvatskom gradu Splitu, gore baklje i čuje se aplauz dok na Aerodrom Sveti Jeronim u Splitu sleće njena vršnjakinja Lena Stojković, tekvondistkinja koja se iz Francuske vratila sa bronzom.

Ali, za tekvondstkinje sa Balkana ovo nije novost: Hrvatska je u Pekingu 2008. osvojila prvu olimpijsku medalju i od tada odličje nije donela samo iz Rija, dok neprekidni niz medalja srpskih takmičarki traje od Londona 2012.

Te godine u Velikoj Britaniji 19-godišnja Milica Mandić bila je prva srpska tekvondistkinja na Igrama, a vratila se sa zlatom koje gotovo niko nije očekivao i pelcerom, koji će kasnije preuzeti njene koleginice Tijana Bogdanović i Aleksandra Perišić

„Niko do tada nije ni sanjao da neko iz Srbije može da bude olimpijski šampion, već su svi imali viziju da se kvalifikuju, pa tamo – šta bude.

„Tako smo skinuli sve predrasude da najbolji na svetu može da bude i neko sa manjim budžetom, ko trenira u garaži, ako ima volju, želju i znanje“, priča Mandić za BBC na srpskom.

Zemlje bivše Jugoslavije dosad su osvojile 12 olimpijskih medalja u tekvondou: Hrvatska ih ima šest, Srbija pet, a jedna je otišla u Severnu Makedoniju.

Osam žena donelo je 10 medalja, dok su dve osvojili muškarci, po jedan iz Hrvatske i Severne Makedonije.

Aleksandra Perišić na balkonu Skupštine Grada Beograda — Aleksandra Perišić proslavlja olimpijskui medalju na balkonu Skupštine Grada Beograda, kao što su to činile i njene prethodnice Milica Mandić i Tijana Bogdanović

Lucija Zaninović, osvajačica bronzane medalje za Hrvatsku u Londonu, kaže za BBC na srpskom da je „još od starta je postojalo neko nepisano pravilo da je ovo ženski sport“.

„Možda i zato što ima mnogo više ženskih medalja sa velikih takmičenja, pa devojčice traže uzore u osvajačicama medalja i lakše se opredele za tekvondo.

„Verovatno ima nešto i u našem mentalitetu, ne odustajemo lako, sportske lestvice su postavljene visoko, naše podneblje ne trpi prosečnost, već ulazite u nešto samo sa željom da bude najbolji u tome i nadmašite one pre vas“, priča Zaninović.

Kako su se kovale medalje?

Kada je Lucija kao 13-godišnja devojčica početkom 21. veka počela da se bavi tekvondom u Splitu, za ovaj sport gotovo da niko nije znao.

„Kad poredite tu 2000. godinu i današnje vreme, to vam je kao da gledate televizor od pre 50 godina, a onda uzmete savremenu tehnologiju“, priča Zaninović.

Umesto na strunjačama, treniralo se na parketu školskih sala, a u nekima od njih nije bilo ni prozora, kaže.

„Sada imamo preko 2.000 članova, fizioterapeute, nutricionistu, aparate za oporavak – kao neki fudbalski klub.

„Uvek se šalim da je naša rehabilitacija kad nas nešto boli bila da ušetamo u hladno more da se malo ohladimo, a danas je to mnogo drugačije“, dodaje Zaninović.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Nije uobičajeno za ženu u Nigeriji da trenira tekvondo.

U Tekvondo klubu „Marjan“ nju i njenu sestru Anu dočekao je Toni Tomas, tada 19-godišnji trener, koji će godinama kasnije odgajiti četvoro osvajača olimpijskih medalja za Hrvatsku.

Sve je krenulo „ni iz čega, sa 10 papira u rukama za registraciju kluba i tri jednočasovna termina nedeljno u lokalnoj školi“, priča Tomas za BBC na srpskom.

„Kad krenete ni iz čega, onda cenite i besplatan obrok kad odete na takmičenje“, kaže splitski trener.

Tekvondo je, seća se 43-godišnji trener, tada bio „egzotika“, a danas jedan od tri najtrofejnija olimpijska sporta u Hrvatskoj.

„Promenio se pogled na naš sport, danas imamo 10 dvorana, 53 grupe dece i velike uspehe“, ističe Tomas.

Njegov kolega Dragan Jović iz Beograda tekvondom se bavi od 1987. godine, jedan je od pionira ovog sporta u Srbiji i prešao je sličan put.

Ljudi u Srbiji tada „nisu znali kako izgleda kimono za borbu i pravila tekvondoa“, reprezentativci i klubovi dugo nisu imali opremu, a takmičari su za prevoz, hranu i smeštaj su morali sami da se snalaze kada su odlazili na turnire, priča Jović za BBC na srpskom.

„Promenilo se sve: evo, vi sa mnom razgovarate iz BBC-ja, a tada nisu ni znali kojim se sportom bavimo. Shvatate li kolika je to promena?“, kaže bivši trener osvajačica olimpijskih medalja Milice Mandić i Tijane Bogdanović.

Za razliku od Jovićevih početaka, danas ukupan broj klubova pod okriljem Tekvondo asocijacije Srbije iznosi 82, navode iz te organizacije za BBC na srpskom.

Ko je donosio olimpijske medalje zemljama bivše Jugoslavije?

Peking 2008: Prve medalje stigle su u Hrvatsku pošto je Martina Zubčić osvojila bronzu u kategoriji borkinja do 57 kilograma, a Sandra Šarić je takođe donela bronzano odličje u kategoriji do 67 kilograma;
London 2012: Srbija je te godine imala i prvog predstavnika u tekvondou na Olimpijskim igrama, bila je to 19-godišnja Milica Mandić koja je osvojila i prvo zlato u kategoriji do 67 kilograma. Lucija Zaninović iste godine osvojila je bronzu u kategoriji do 49 kilograma;
Rio 2016:Tijana Bogdanović je u istoj kategoriji osvojila srebrno odličje, a Hrvatska prvi put od Pekinga nije osvojila medalju;
Tokio 2021: Bogdanović je i pet godina kasnije bila na pobedničkom postolju, osvojivši bronzu u Japanu, a Milica Mandić je na tom turniru drugi put postala olimpijska šampionka. Dve medalje osvojila je i Hrvatska, pošto je Matea Jelić u kategoriji do 67 kilograma osvojila zlato, a njen kolega Toni Kanaet se vratio sa bronzom u kategoriji muškaraca do 80 kilograma. U Tokiju je i Severna Makedonija stigla do prve olimpijske medalje u tekvondou, pošto je srebro osvojio Dejan Georgievski u kategoriji muškaraca težih od 80 kilograma;

Matea Jelić, olimpijska šampionka iz Tokija

Pariz 2024: Dve 22-godišnjakinje nastavile su u Parizu niz medalja u tekvondou, Aleksandra Perišić izgubila je u finalu kategorije do 67 kilograma od Mađarice Vivijene Marton i donela srebro Srbiji, a Lena Stojković osvojila je bronzu u konkurenciji žena lakših od 46 kilograma.

Zašto je tekvondo ‘ženski sport’ na Balkanu?

Tekvondo je postao olimpijski sport 2000. godine u australijskom Sidneju, a Hrvatska je tada imala samo jednu predstavnicu, Natašu Vezmar.

Srpski tekvondo je na predstavnike na Igrama čekao još 12 godina, da bi je na debiju u Londonu predstavljale Milica Mandić i Dragana Gladović, kao i njihov kolega Damir Fejzić.

Mandić je tada osvojila zlato, prvo za Srbiju u tekvondou, a medalje su posle nje donosile i Tijana Bogdanović i Aleksandra Perišić.

Posle zlata iz Londona u Tekvondo klubu „Galeb“, u kojem je Mandić ponikla, ali i celoj zemlji, sve veći broj devojčica počeo je da dolazi na prve treninge, što je kasnije doprinelo rezultatima i u seniorskoj konkurenciji, kaže njen bivši trener Dragan Jović.

„Pojavilo se tada daleko više motorički spretnih devojčica nego dečaka, a kad imate takav kvantitet, onda ćete izvući bolji kvalitet“, smatra Jović.

„Devojčice su istrajnije i izdržljivije, lakše prebrode teškoće adolescencije, ali da je Damir Fejzić (srpski takmičar na Igrama u Londonu) prvi došao do medalje, imali bismo verovatno sada više dečaka na treninzima“, dodaje on.

Danas je u ovom beogradskom klubu uobičajena je pojava da na strunjačama vežba dvostruko više devojčica nego dečaka, a tako je i u drugim klubovima širom zemlje, pokazuju podaci Tekvondo asocijacije Srbije (TAS).

Ukupan broj ljudi koji se u Srbiji bavi tekvondom iznosi oko 2.800: 468 odraslih i 2.328 dece, među kojima su i takmičari i rekreativci, kažu iz TAS za BBC na srpskom.

Broj žena i devojčica koje se bave tekvondom u Srbiji je 1.544, a čak 1.113 njih su takmičarke, dodaju.

Situacija nije drugačija ni u Hrvatskoj, koja je dosad osvojila pet olimpijskih bronzanih medalja i jedno zlato, a samo jednu medalju osvojio je Toni Kanaet, takmičar u muškoj konkurenciji.

Većina tekvondista sa olimpijskim odličjima trenirali su u splitskom klubu „Marjan“, gde sa takmičarima već 25 godina radi Toni Tomas, trener i osnivač kluba, koji danas ima više od 2.000 sportista.

Na pitanje zbog čega su žene iz Hrvatske uspešnije u tekvondou od muškaraca, Tomas kaže da „svako muško dete koje se rodi u Splitu ide da trenira fudbal“, a devojčice se češće odluče za ovaj borilački sport.

„Svi misle da će biti novi Luka Modrić i to je veliki problem, pa uzorak sa kojim radimo u muškoj konkurenciji nije tako reprezentativan.

„Kod devojaka smo mi prvi izbor, u Splitu ne postoji sport u ženskoj konkurenciji koji je popularniji, masovniji i trofejniji od tekvondoa“, pojašnjava on.

Prekretnica su, kako kaže, bile Olimpijske igre u Londonu, gde je Hrvatska osvojila treću bronzu posle dve iz Pekinga i stvorila „kulturu osvajanja medalja“.

„Kad sada idemo na neko takmičenje, idemo po medalju i rezultat, a ne po učešće ili druženje, i to je danas velika razlika u odnosu na tekvondo pre 20 godina“, dodaje Tomas.

Hoće li Balkan imati buduće tekvondo šampione?

Srbija „apsolutno može da se nada“ medaljama i u Los Anđelesu 2028. i posle toga, smatra Milica Mandić.

„Sigurna sam da Aleksandra Perišić u Los Anđelesu ima još svetliju budućnost i nadam da će doći do zlatne medalje.

„Imamo jako dobru mlađu generaciju koja se sada takmiči i još mlađu decu koja im diše za vratom i takođe želi da se nađe u Los Anđelesu ili Brizbejnu 2032. godine“, dodaje Mandić, danas potpredsednica Olimpijskog komiteta Srbije (OKS).

Optimizam potkrepljuje činjenicama da su mlade srpske tekvodnistkinje nizale uspehe tokom prethodnih nekoliko godina: 23-godišnja Nadica Božanić je bila svetska prvakinja 2022, 21- godišnja Andrea Bokan je osvojila bronzu na Evropskom prvenstvu ove godine, a Vanja Rankov je aktuelna kadetska šampionka Evrope i sveta.

I Hrvatska ima čemu da se nada, smatra Toni Tomas.

Pored Lene Stojković, koja će u Los Anđelesu imati 26 godina, u splitskom klubu Marjan imaju „takmičare mlađe od 20 godina koji su već seniorski prvaci Evrope i osvajaju svetske medalje“.

„Očekujem da njihov talenat bude na vrhuncu u Los Anđelesu i Brizbejnu 2032. godine, a verujem da će Olimpijske igre u Los Anđelesu biti naše najuspešnije do sada“, zaključuje splitski trener.

Pogledajte i ovu priču: