Na antičkim Olimpijskim igrama u Grčkoj su se skoro 1000 godina pored atletskih održavala i umetnička takmičenja. Sada, ova drevna tradicija nadahnjuje novu francusku Kulturnu olimpijadu.
Šta se oblači za posetu muzeju Luvru dok se Pariz sprema za Olimpijske igre 2024. godine?
Tokom nedavne posete prestonici Francuske, modna uputstva su bila konkretna: treba da odenem moju najbolju odeću za trčanje.
Prijavio sam se za jedinstvenu trku nazvanu Courez au Louvre koja je trebalo da najcenjeniju francusku kulturnu instituciju pretvori u najlepšu teretanu na svetu.
Ovaj trening koji je spoj „nadahnuća“ i „znoja“, kako je najavljeno na veb-stranici Luvra, samo je jedan od više od 1.000 dešavanja koja se tiču mode, pozorišta, hrane, i plesa koji se priređuju širom Francuske do kraja septembra tokom takozvane Kulturne olimpijade.
- Nosiš tele, apstiniraš od seksa – ovako su trenirali drevni grčki olimpijci
- Kada se sudare sport i politika: Istorija otkazivanja i bojkota Olimpijskih igara
- Sve o Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama u Parizu
Cilj ovih „drugih“ letnjih igara je da promovišu razne elemente galske kulture, ali i da ožive malo poznatu olimpijsku tradiciju takmičenja u umetničkim disciplinama kao što su vajarstvo, arhitektura i književnost koje su bile uobičajene u staroj Grčkoj, kao i na modernim igrama od 1912-1948. godine (uključujući one održane u Parizu pre 100 godina).
Neki događaji se održavaju samo jednom, kao što je nedavna „Trka konobara“, tokom koje je 200 kelnera vrhunskih pariskih restorana jurilo 1,9 kilometra gradskim ulicama noseći poslužavnike sa kroasanom, kafom i čašom vode, kao i predstojeći Olimpijski bal uz džez muziku, koji će se održati u Muzeju Orseu i treba da podseti na 1924. godinu.
Druge događaji se ponavljaju, kao što su umetničke izložbe posvećene sportskim temama u muzejima i festival morskih specijaliteta Festival Enflammé čiji domaćin je Kulinarski koledž Francuske.
Ulaz je besplatan za nekoliko dešavanja kao što su izložba fotografija na otvorenom Sport & hrana, tokom koje će od 26. jula „omiljena jela sportista“ biti izložena širom grada, dok se drugim dešavanjima može prisustvovati uz ulaznice pristupačnih cena koje mogu da se rezervišu onlajn ili se jednostavno mogu kupiti na licu mesta.
I tako sam se poslušno pojavio u 07:30 i ušao u Luvr na kultni ulaz – staklenu piramidu koju je projektovao kinesko-američki arhitekta Jo Ming Pej.
Bilo je to mnogo pre otvaranja za posetioce, a pospani čuvari i čistači ljubazno su zanemarivali 60 ljubitelja umetnosti u patikama koji su se okupili kod ormarića u predvorju.
Nakon što su nam dodelili boje i shodno tome podelili u grupe, počeo sam da trčim u grupi u kojoj su skoro svi bili pariski ranoranioci uz stepenice ka praznim galerijama.
Prvo smo uleteli u Dvor Marli obložen mermerom da se protegnemo na prostirkama za jogu ispod blistavih belih statua paganskih bogova.
Zatim smo po uputstvima plesačica po imenu Kvinzi u energičnom afro-karipskom ritmu vrteli kukovima ispod ogromnih asirskih krilatih lavova sa ljudskom glavom.
Iskorake smo radili duž srednjovekovnog zida, a štafetu trčali do Sfinge.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Vrhunac je nastupio u Suncem okupanoj Dvorani karijatida sa drevnim grčkim slikama gde smo vežbali uz disko hitove 1970-ih.
Praznina Luvra je bila uzbudljiva – muzej inače prima 30.000 posetilaca dnevno – i podsetila me je na jednu od najšarmantnijih scena francuskog Novog talasa, iz filma Neobična banda reditelja Žan-Lika Godara iz 1964. godine, kad tri mlada prijatelja jurcaju kroz njegove galerije.
Dok smo džogirali između četiri mesta gde bi smo se zaustavili da plešemo, naš instruktor nas je ohrabrivao da ispuštamo uzvike i urlike, koji su odjekivali sablasno praznim hodnicima.
Posle toga, sav obliven znojem šetao sam hodnicima ležernijim tempom da bih istražio istorijsku vezu sa treningom u Luvru.
Danas smo skloni da verujemo sport i umetnost nemaju mnogo zajedničkog, ali posebna izložba u Luvru pod nazivom Olimpizam: savremeni izum, drevno nasleđe povezuje Pariz 2024. i antičku Grčku, gde su se Olimpijske igre održavale više od 1.000 godina – od 776. pre nove ere do 393. nove ere.
Francuska je odigrala glavnu ulogu u osnivanju modernih Olimpijskih igara: pariski aristokrata Pjer de Kuberten osnovao je Međunarodni olimpijski komitet u Parizu 1894. godine i utro put prvim modernim Igrama dve godine kasnije u Atini.
Pariz je bio domaćin Olimpijskih igara 1900. i 1924. godine.
Iako je bilo pokušaja da se kultura ponovo spoji sa Igrama, oni su propali posle Drugog svetskog rata i danas se jedva pamte.
Zato ovogodišnja Kulturna olimpijada predstavlja veoma šarmantan pokušaj oživljavanja te ideje.
Dok su mnoge zemlje domaćini pokušale da donekle promovišu njihovu nacionalnu kulturu, Francuzi to podižu na novi (ili, možda, stari) nivo.
Francuzi su oduvek bili duboko ponosni na njihovu ogromnu kulturnu ulogu u istoriji, tako da je savršeno logično da zemlja pisca Onorea de Balzaka, slikara Kloda Monea, pesnika, slikara i režisera Žana Kokta, i književnice Simon de Bovoar treba zvanično da bude predvodnik u promovisanju igre, muzike, književnosti, i umetnosti – baš kao što su to činili Grci.
Umetničko (i nago) poreklo Olimpijskih igara
Svako može da pretpostavi šta bi prefinjeni Kuberten mislio o mom treningu u Luvru, a tek kontroverznoj odluci Pariza da ovog leta brejking uvrsti u zvanične takmičarske discipline.
Ali on bi svakako odobrio to osećanje: kada je oživeo Olimpijske igre 1890-ih, bio je glasan zagovornik toga da Igre treda da objedine „mišiće i um“.
Baron je skepticima govorio da su izvorne grčke igre slavile savršenstvo i tela i uma: petodnevna raskošna priredba koja se održavala svake četvrte godine u udaljenom svetilištu Olimpiji objedinjavala je atletska takmičenja, razgledanje kulturnih znamenitosti, pozorište, i književne događaje.
Ljubitelji klasičnog sporta nestrpljivo su napuštali stadione, gde su se sportisti takmičili nagi i namazani maslinovim uljem sijali od glave do pete, da se dive čuvenim skulpturama kao što je statua Zevsa u Olimpiji, jedno od sedam svetskih čuda.
Pobednici u sportskim disciplinama bi naručivali od pesnika poput Pindara da napišu ode njihovim pobedama, koje bi potom pevali horovi mladih dečaka.
Mladi pisac u usponu Herodot, poznat kao „otac istorije“, čak bi ih tamo čitao naglas.
Kuberten je konačno uspeo da spoji umetnost i sport na Igrama 1912. godine.
A na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. ponosno je predstavljen njegov takozvani petoboj muza, što je podrazumevalo da su muzika, slikarstvo, vajarstvo, književnost, pa čak i arhitektura zvanična takmičenja i jednaka sa sportskim – i u svakom su dodeljivane medalje i nagrade.
To je značilo da su umetnici, čija dela su morala da budu „neposredno nadahnuta sportom“, ponovo mogli da stanu rame uz rame sa mišićavim lepotanima – rvačima i trkačima.
Te godine je zlatna medalja u književnosti pripala je francuskom pesniku Šarlu Luju Prosperu Gijou za stihove o trčanju:
„Trkači se savijaju, cveće je napeto, … / Pucanj: Nasilna reč! / I odjednom / Vratovi ispruženi, napred / kao stabljike / lica pobledela / jabuke, / zubi i vilice jure u / praznina“.
- Veslajte oko ‘probuđene’ karte dok se Pariz sprema za Olimpijadu
- Trofejni plivač Magnusen rešen da obori ‘svetski rekord’ dopingom
- Ceremonija otvaranja Olimpijskih igara u Parizu bez Rusa i Belorusa, odlučio MOK
Pariski boemi su otišli korak dalje, a društveni vrhunac leta 1924. godine bio je glamurozni Olimpijski bal, koji se najavljivao prelepim ručno rađenim kolažnim plakatima sa programom i Pikasovim plesačem.
Bal je održana u taverni Olimpiji i trajao je od ponoći do zore, a vrhunci su bili modna revija posvećena sportu i nadrealni „ples jastoga, rakova i krokodila“.
Poznati dadaista Tristan Cara priredio je „Spektakl na merdevinama“, a japansko-francuski slikar Cuguharu Fudžita organizovao je avangardne bokserske mečeve.
Iako su ovi olimpijski umetnički događaji iščeznuli posle 1948. godine, pojedina dosgignuća su nastavila da žive: osvajač zlatne medalje u vajarstvu u Parizu 1924. godine, Bacač diska, idealizovan muški akt visok oko dva metra, delo grčkog umetnika Konstantinosa Dimitriadisa, postavljen je u Sentral parku u Njujorku ispred Muzeja umetnosti Metropolitena 1926. godine.
Obnovljen je u martu 2024. godine i postavljen ispred stadiona Ajkana na ostrvu Rendalsu.
Kulturni preporod
Oživljavanje Kulturne olimpijade kao umetničkog dela Olimpijskih igara je na dobrobit posetilaca koji su manje sportski nastrojeni.
Uoči Igara, organizovan je niz dešavanja koja privlače lokalno stanovništvo i posetioce.
Parižani su ozlojeđeni zbog neprijatnosti koje doživljavaju zbog organizacije predstojećih Igara, zbog kojih će, procenjuje se, doći oko 15 miliona posetilaca, a cene karata za metro će se udvostručiti.
Ipak, mnoga kulturna dešavanja, kao na primer Trka konobara, neočekivano pružaju mame osmehe i pokazuju da je francusko kulturno nasleđe mnogo više od cenjenih muzeja i spomenike, i da obuhvata i kafiće i bistroe.
„Kada stranci dođu u Pariz, ne dolaze samo zbog Luvra i Ajfelove kule“, izjavio je gradski zvaničnik Nikolas Bone.
„Dolaze i da jedu u našim kafićima – Bouillon Chartier, Brasserie Lipp ili Le Procope„.
Što se tiče muzike, tokom Kulturne olimpijade održaće se hip-hop festival Bitka stilova u sedištu Radija Francuske 16. jula.
Za ljubitelje dobrog zalogaja, jedno od najprivlačnijih događaja biće Malo putovanje kroz ukuse, koji se najavljuje kao potraga za kulinarskim blagom u restoranima manje poznatih pariskih naselja, tokom kog učesnici kušaju po jelo na svakoj stanici.
To je desetoboj koji bi čak i najveće lenčuge mogao da pokrene.
Raznovrsni sadržaj Kulturne olimpijade pruža još jednu primamljivu propratnu pogodnost posetiocima.
Kao što su umetnici 1924. godine stvarali sopstvene nezavisne olimpijske svečanosti, Parižani promovišu i francusku kulturu.
Tokom moje trodnevne posete Parizu, svuda sam nailazio na vesele nezvanične proslave sporta i „francuskog načina života“.
Ceremonija otvaranja Olimpijskih igara 26. jula održaće se na Seni paradom čamaca dugom šest kilometara, pa da bih mogao da zamislim takvu svečanost na vodi, odseo sam u neobičnom plutajućem hotelu Off Paris Seine, koji se nalazi tačno na mestu gde će parada krenuti, kod železničke stanice Gare d’Austerlitz.
Žena na recepciji hotela mi je uzbuđeno pričala o plesnoj zabavi koju će te večeri prirediti sa „olimpijskim di-džejem“ kako bi gosti mogli da đuskaju u ime sporta.
Kada sam svratio u cenjeni hotel Hotel de Crillon, blistavo zdanje koje se nalazi u nekadašnjoj aristokratskoj palati iz 18. veka, zidovi su bili ukrašeni kreativno oslikanim skejtbordovima u čast olimpijskih takmičenja koja će se održati na stepenicama hotela na Trgu Konkordu.
Iste večeri, Marijan Fabr-Lanvin, osnivačica vinarije Souleil, pozvala me je u hotel Lankaster u nekadašnjoj vili iz 1880-ih kod Jelisejskih polja.
Tek što smo seli u bar, barmen je već izustio: „Morate da probate naše olimpijske koktele!“
Ubrzo smo se udubili u podugi spisak koktela nadahnutih sportom.
Iako su džudo (crni martini) i ping-pong (pepermint i votka) bili primamljivi, odabrao sam crveni rum i marakuju, koji je posvećen skejtbordingu.
Uz dozu galske ironije, Fabr-Lanvin je tvrdila da bi koncept Kulturne olimpijade mogao još malo da se proširi i uvaži alkohol: omiljeni francuski ritual – sat za aperitiv – takođe bi trebalo da bude olimpijska disciplina.
„Volimo da se šalimo da je aperitiv sport, jer podrazumeva fizički napor“, rekla je ona.
„Izraz lever de coude, (u doslovnom prevodu ‘podizanje lakta’ što upućuje na pokret rukom pri pijenju), još od 18. veka koriste Francuzi koji uživaju u alkoholu“.
Ako bi se 2024. godine dodeljivala zlatna medalja za ispijanje alkohola, to bi sigurno unelo olimpijski duh u svaki francuski bar i dom.
Kultura dostojna muzeja
U okviru Kulturne olimpijade, u većini velikih pariskih muzeja trenutno se održavaju izložbe vezane za sport i trajaće najmanje do početka septembra.
Olimpijske „tradicije“
Mnoge olimpijske „tradicije“ za koje verujemo da potiču iz antičke Grče zapravo su maštovito osmišljene u modernom vremenu. U antičko doba nije postojala na primer maratonska trka, a ideja da se trči staza duga 42.2 kilometra preuzeta je iz antičke legende.
Naime, 490. godine pre nove ere, da bi javio o pobedi u Maratonskoj bici, glasnik je iz grada Maratona trčao bez zaustavljanja do Atine (tada je, prema jednoj verziji, pao mrtav od iscrpljenosti). Trka je prvi put održana na modernim igrama u Atini 1896. godine, i do danas je opstala kao olimpijska disciplina.
A omiljena tradicija nošenja i paljenja olimpijske baklje, koje je danas glavni deo ceremonije otvaranja Olimpijskih igara, uspostavljena je na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine. Bio je to takav propagandni hit da je u međuvremenu zaboravljeno njegovo neprijatno poreklo.
Istorijski najvažniji je olimpizam Luvra, koji ne samo da pokazuje kako su kulturni događaji istorijski bili isprepleteni sa Igrama, već i kako su se umetnici i istoričari 19. veka (koji su uglavnom bili Francuzi, poput Kubertena) oslanjali na nepotpune dokaze iz antičkog doba – grčke skulpture pobednika, sportske slike na vazama, pojedinačne književne reference – za osmišljavanje mnogih tradicija i događaja koje povezujemo sa Olimpijskim igrama danas.
Zatim, galerija Palais de la Porte Dorée predstavlja izložbu nazvanu ‘Olimpizam: Istorija sveta’, koja povezuje razvoj Igara sa širim društvenim i političkim pokretima u poslednjih 150 i više godina, a posebni odeljak je posvećen francuskim imigrantima koji su osvojili medalje.
Čak je i u pritajenom muzeju umetnosti Musée Marmottan Monet, posvećenom slikaru Klodu Moneu, upriličena postavka o olimpijskim temama nazvana U igri! Umetnici i sport (1870-1930), na kojoj su predstavljeni prikazi klizača Kloda Monea i trkačkih konja i džokeja na platnu Edgara Dege.
Radi upoznavanja sa savremenijom vezom sa umetnošću, uputio sam se u Fondaciju Luja Vitona, smeštenu u spektakularnom zdanju koje je dizajnirao Frenk Geri u blizini Jelisejskih polja, da pogledam provokativnu izložbu pod nazivom Kolekcija, randevu sa sportom koja predstavlja novija dela vezana za Olimpijske igre.
Možda najupečatljivije delo je Olimpijski prstenovi (1985), proizašlo iz saradnje Endija Vorhola i Žan-Mišela Baskijata, na kojem su simbolični prstenovi u bojama koji predstavljaju svaki kontinent podsećaju na karike u lancu, i lik Afroamerikanca koji lebdi među njima.
Ipak, za ljubitelje Olimpijskih igara kao što sam ja, mesto Fondacije u Bulonjskoj šumi nudi poseban istorijski ugođaj.
Nakon posete izložbi, prošetao sam najvećim parkom u Parizu, gde konjički klubovi rade generacijama, i pronašao divno zdanje iz vremena Napoleona III, restoran La Pré Catelan, okružen zelenilom.
Ovde su se 1894. godine okupili članovi prvog Međunarodnog olimpijskog komiteta na slavljeničkoj gozbi nakon što je njegovo obrazovanje Kuberten najavio na Sorboni. (To je još uvek restoran, a za vreme Igara biće nacionalna kuća olimpijskog tima Italije.)
Diveći se veličanstvenoj građevini, setio sam se knjige francuskog pisca Marka Tardjua „Roman o igrama“, koja na maštovit način oživljava Olimpijske igre u Parizu 1924. godine.
Nakon što je njegov junak saznao za Olimpijski bal, postao je obuzet olimpijskim markama, olimpijskim plakatima, olimpijskim oglasima na kioscima: „Sve je postalo, kao nekim čudom, olimpijsko“.
U tom duhu, popravio sam terasu da bih mogao da treniram ispijanje uz čašu suvog belog vina Sanser (Sancerre) iz doline Loare.
Toni Perote je autor šest knjiga, među kojima je Nage Olimpijske igre: Istinita priča o antičkim Olimpijskim igrama u Grčkoj.
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
