„Sećam se da sam nekoliko dana samo sedela na kauču, sva obamrla, pitajući se: „Šta se dešava?'“
Olimpijka Mirijam Glez bila je potpuno sluđena kada se vratila sa prvih Olimpijskih igara na kojima je učestvovala.
„Upravo ste se odjednom vratili u stvarnost i morate da se prilagodite onome što je normalno“.
Za većinu sportista nije iznenađenje da im proradi adrenalin kada stignu na Olimpijske igre i spremaju se za nadmetanja.
Ali ono što mnoge šokira je koliko psihički potonu kada se Igre završe, što je fenomen poznat kao postolimpijska utučenost.
Umetnička plivačica kaže da je mislila da se oseća tako prazno delom zato što je iznenada prekinula intenzivan režim treninga i što njenom telu nedostaju adrenalin i dopamin koji se stvaraju ekstremnim vežbanjem.
- Junaci Olimpijskih igara u Parizu: Maršan, Bajls, Đoković, Angelina i kit
- Šta se dešava iza kulisa Olimpijskih igara u Parizu
- Veštačka inteligencija pokušava da otkrije ko su budući olimpijski šampioni
Mirijam dodaje da se takođe osećala izolovano.
Njena porodica je doletela iz Francuske da bi je podržala na Igrama u Sidneju i još uvek je bila u inostranstvu kada se ona vratila kući.
Posle Igara, na odmor su otišli i treneri i drugo osoblje na bazenu na kom je trenirala u Parizu.
„Nisam imala nikakvu podršku“, kaže ona.
Iskustvo koje imala Mirijam uopšte nije neuobičajeno.
Doktorka Karen Hauels, viša predavačica sportske psihologije na Univerzitetu u Kardifu, u Velsu, koja proučava postolimpijsku utučenost, kaže da je nastup na Igrama veoma intenzivno iskustvo za sportiste.
„U Olimpijskom selu imaju sve što im je potrebno, tim na raspolaganju 24 sata dnevno, hranu koju žele, sportsku masažu“.
Sportisti takođe dobijaju ogromnu medijsku pažnju, ali po završetku Igara, sve to nestane skoro preko noći.
„Istraživanje ukazuje da se prema njima postupa slično kao prema slavnim ličnostima“.
„A posle svega ostane velika praznina“, dodaje ona.
„To pomalo liči na venčanje.
„Verite se, spremate se do venčanja, to je ta bajka o kojoj ste oduvek sanjali i udajete se za osobu iz svojih snova“.
„I sledećeg dana se probudite i shvatite da se ništa nije promenilo“.
Kada ste toliko posvećeni sportu, to može da bude veliko razočaranje.
„Počela sam da se bavim umetničkim plivanjem kada sam imala šest godina“, kaže Mirijam.
„Svaka odluka i sve što sam radila bilo je radi sporta.
„Kada sam imala 14 godina, preselila sam se u Pariz da bih tamo trenirala“.
„Ljudi često počnu da se bave sportom veoma rano“, dodaje je doktorka Hauels.
„Ceo njihov život usmeravaju ka tom cilju“.
Utučenost se javlja u vreme kada mnogi sportisti odjednom mogu da jedu i piju šta žele, ponekad posle godina strogih dijeta.
„Da smanje stres i anksioznost pribegavaju neodgovarajućim načinima“, objašnjava dr Hauels.
„Sportisti pričaju o ludim zabavama, opijanju i to ih može gurnuti još dublje u probleme, pre nego što će biti od pomoći“.
Iznenađujuće je da nivo uspeha koji sportisti ostvare na Igrama ne utiče na težinu postolimpijske utučenosti.
„To ne zavisi od toga da li su osvojili zlatnu medalju ili nisu ostvarili njihove ciljeve“, kaže doktorka Hauels.
Daje primer Adama Pitija, britanskog plivača i osvajača tri zlatne i tri srebrne medalje na tri različite Olimpijade, koji je otvoreno govorio o njegovim psihičkim problemima.
U intervjuima je rekao: „Mislite da će [osvajanje zlata] rešiti sve vaše probleme. Neće“.
Kroz njena istraživanja, dr Hauels je otkrila da posledice po sportiste mogu biti teške.
„U ekstremnim slučajevima simptomi mogu biti depresija, a u nekim slučajevima se javljaju i samoubilačke misli“, kaže ona.
Iako ova oblast nije dovoljno proučavana da bi se došlo do tačnih podataka o razmerama problema, sve je više onih koji veruju da je sportistima potrebno više podrške nakon velikih takmičenja.
Međunarodni olimpijski komitet (MOK) je pomogao obuku 148 ljudi u 76 zemalja unutar napora da se na Igrama u Parizu 2024. godine obezbedi bolja briga o takmičarima.
„Radi se o tome da im se obezbedi stalna podrška“, kaže Kirsti Barouz, šefica Odeljenja za bezbedan sport MOK-a.
„To znači da se obezbede ljudi koji će im pružati podršku, jer znamo da problemi mogu da se jave u periodu posle Igara jer tada gube njihovu mrežu podrške“.
- Može li Simon Bajls da promeni odnos prema mentalnom zdravlju u sportu
- Trčanjem protiv depresije
- Da li je u zdravom telu zaista i zdrav duh
Posle Olimpijskih igara u Parizu, sportistima će biti na raspolaganju služba za podršku, 24 časa dnevno i na više od 70 jezika, koju mogu da kontaktiraju pozivom ili tekstualnom porukom do četiri godine nakon Igara.
Nakon što je napustila umetničko plivanje, Mirijam je radila u poslovnoj i sportskoj administraciji, ali sada vodi neprofitnu organizaciju Duša sportiste (Athlete’s Soul).
Organizacija, čiji članovi su bivši takmičari, pruža podršku sportistima kada odluče da završe njihove karijere i podiže svest o izazovima sa kojima se suočavaju u penziji.
„Objavljujemo mnogo sadržaja koji pomažu mentalnom zdravlju naše zajednice sportista, a takođe nudimo grupno i individualno savetovanje“, kaže Mirijam.
Iako mnogi sportisti imaju pristup sportskim psiholozima, doktorka Hauels kaže da nerado razgovaraju sa njima jer, iskreno govoreći, često ih finansira isto telo koje bira timove za Olimpijske igre.
Oni se pribojavaju da traženje pomoći može da se smatra znakom slabosti i da će im umanjiti šanse da budu izabrani u nacionalne olimpijske timove.
Doktorka Hauels kaže da takmičari smatraju da su bivši olimpijci najpozvaniji za davanje saveta i pružanje podrške.
„Osetili su da najbolju podršku mogu da dobiju od onih koji su sve to već prošli“, kaže ona.
„Zaista je potrebno pružiti podršku sportistima, podršku tokom priprema za Igre, kao i da razumeju šta mogu da dožive nakon takmičenja“.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
