Beloruska sprinterka Kristina Cimanuskaja sedi u belom dresu na terenu — Beloruska sprinterka Kristina Cimanuskaja je dobila državljanstvo Poljske 2022. godine

„Na Olimpijskim igrama u Tokiju bila sam u reprezentaciji Belorusije“, kaže sprinterka Kristina Cimanuskaja.

„Sada, na Igrama u Parizu, predstavljam Poljsku“.

Na Igrama u Tokiju, koje su zbog pandemije korona virusa održane 2021, 27-godišnja atletičarka je privukla pažnju jer je zatražila azil, plašeći se da će zbog objave na društvenim mrežama biti uhapšena kad se vrati u domovinu.

Cimanuskaja je 30. jula 2021. objavila video na Instagramu u kojem kritikuje beloruske zvaničnike, jer su je u poslednjem trenutku i bez njenog pristanka uvrstili u štafetu na 400 metara.

Atletičarka je kasnije rekla da je nakon ove objave pod prisilom odvedena na aerodrom u Tokiju odakle je trebalo da protiv njene volje bude vraćena u Belorusiju.

Rekla je da je na terminalu tražila od policije da spreči da je prisilno ukracaju u avion.

Posle incidenta, zvaničnici Belorusije su izjavili da je Cimanuskaja izbačena iz reprezentacije zbog „emotivnog i psihičkog stanja“, što je ona negirala.

U februaru ove godine, glavni trener beloruskog atletskog olimpijskog tima Jurij Mojsevič suspendovan je na pet godina zbog učešća u odlasku Cimanuskaje sa Igara.

Atletičarka kaže da je odluka da zatraži azil bila teška, jer je značila da će ostaviti porodicu i prijatelje i da će možda morati da prekine sportsku karijeru – ali smatra da nije imala izbora.

„U razgovoru telefonom, baka mi je rekla da uradim štagod osim da se vratim u Belorusiju“, kaže ona za BBC.

„To je mogao da bude ne samo kraj moje karijere, nego i normalnog života jer nisam znala šta me čeka“.

Traženje azila

Beloruska sprinterka Kristina Cimanuskaja šeta sa japanskim zvaničnicima na aerodromu u Tokiju — Kristina Cimanuskaja (u sredini) je odbila da se ukrca u avion za Belorusiju na aerodromu u Tokiju

Cimanuskaja kaže da je pre Olimpijskih igara učestvovala u protestima zbog spornih predsedničkih izbora u Belorusiji 2020. godine.

Nakon što je predsednik Aleksandar Lukašenko, bliski saveznik Rusije, proglasio ubedljivu pobedu, u Belorusiji su krenuli protesti tokom kojih su uhapšene stotine, među njima i prijatelji atletičarke.

Cimanuskaja kaže da su i pre Igara beloruske vlasti znale da je učestvovala u protestima.

„Dakle, znala sam ako se vratim kući, da ću imati ozbiljne probleme“, kaže.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Nakon što je kontaktirala policiju na tokijskom aerodromu, Cimanuskaja je zatražila pomoć od Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) i odlučila da zatraži azil u Poljskoj.

Ona je jedna od mnogih sportista koji se nakon velikih sportskih takmičenja ne vraćaju u domovinu jer su zabrinuti za ličnu bezbednost i poštovanje ljudskih prava – ili u drugim slučajevima, zato što žele bolji život.

Zašto odlučuju da prebegnu?

Dizač tegova Džulijus Sekitoleko podiže tegove na Igrama Komonvelta 2018. godine — Dizač tegova Džulijus Sekitoleko je nestao na nekoliko dana iz kampa u Japanu jer se „nadao da će naći posao da izdržava porodicu“

Tokom Olimpijskih igara u Tokiju 2021. godine, Cimanuskaja nije bila jedina na naslovnim stranama.

Džulijus Sekitoleko, dizač tegova iz Ugande, nestao je tokom predolimpijskog trening kampa u Japanu.

Kasnije je objasnio da se „nadao da će naći posao da izdržava porodicu“.

„Nisam imao ništa u Ugandi.

„Žena mi je bila trudna, a ja nisam imao načina da zaradim novac“, kaže Sekitoleko za BBC.

„Nisam mogao da izdržavam porodicu“.

Sportista kaže da su mu zvaničnici Ugande naknadno zabranili učešće na Olimpijskim igrama i Igrama Komonvelta zbog „sramoćenja zemlje“.

„Tada mi mozak uopšte nije radio“, dodaje Sekitoleko.

Ovaj 24-godišnjak kaže da se, kao i mnogi sportisti u siromašnijim zemljama, trudio da sastavi kraj s krajem dok je pokušavao da izgradi sportsku karijeru.

Džulijus Sekitoleko sa svim medaljama oko vrata koje je do sada osvojio — Džulijus Sekitoleko je prodao motor da bi mogao da ode na Igre u Tokiju, nadajući se da će osvojiti medalju

Ali dok je bio u Tokiju, Međunarodna federacija za dizanje tegova ga je obavestila da nije ušao u olimpijski tim, a Olimpijski komitet Ugande (OKU) je organizovao njegov povratak u Ugandu.

U prvom saopštenju, OKU je rekao da je Sekitoleko stigao u Japan pre nego što je potvrđena njegova kvalifikacija za Igre.

Međutim, Džulijus optužuje OKU-a da su ga odveli u Tokio pre nego što su bili sigurni da se kvalifikovao.

Sekitoleko kaže da je prodao motor, kojim je vozio ljude i tako zarađivao novac za put u Tokio u nadi da će osvojiti medalju na Igrama.

Na kraju mu je rečeno da napusti Tokio pre početka takmičenja.

Nakon što je nestao, kaže da je tri dana tražio posao u Japanu i preživljavao na malo hrane koju je spakovao u torbu.

„Kada sam odlazio iz sobe, u torbu sam stavio nekoliko kolača i banane da imam šta da jedem“.

Nakon nestanka, policija je krenula da ga traži i na kraju je deportovan u Ugandu.

Određen mu je pritvor, ali je kasnije pušten.

Sportisti koji su prebegli

Otvaranje Olimpijskih igara na stadionu u Londonu 1948. godine — Prvi prebeg sportista dogodio se na Letnjim Olimpijskim igrama u Londonu 1948. godine

Prvi sportista koji je prebegao tokom Olimpijskih igara bila je trenerka čehoslovačkog gimnastičkog tima Marija Provaznjikova, koja je tokom Igara 1948. godine u Londonu zatražila azil u Engleskoj, jer nije želela da se vrati u rodni Prag nakon državnog udara koji su izveli komunisti.

Na Igrama 1996. godine u Atlanti, irački dizač tegova Ahmed je prebegao u Sjedinjene Države, jer se plašio da će u domovini biti pogubljen zbog suprotstavljanja Sadamu Huseinu, iako je na ceremoniji otvaranja nosio zastavu zemlje.

Tokom utakmice kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u fudbalu između Mjanmara i Japana u Tokiju 2021. godine, golman Mjanmara Pi Lian Aung podigao je tri prsta u znak protesta protiv vojnog udara u zemlji.

Taj gest u prenosu uživo je izazvao veliku pažnju jer je prkosio moćnoj vojsci.

Nakon utakmice, Aung je zatražio azil u Japanu, strahujući za život ako se vrati u domovinu.

Azil mu je odobren u avgustu te godine.

Tokom prijateljskog fudbalskog turnira u Francuskoj 2011. godine, cela fudbalska reprezentacija Senegala je nestala iz hotela.

Tokom Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine nestali su 21 sportista i trener.

Na Igrama Komonvelta 2018. godine u Australiji, nestalo je 13 sportista iz Afrike.

Zakon o izbeglištvu

Prema Ujedinjenim nacijama (UN), izbeglica je neko ko beži od sukoba ili opasnosti i prelazi granice u potrazi za sigurnošću, i ne može da se vrati kući bez rizika po ličnu bezbednost.

Izraz migrant odnosi se na nekoga ko odluči da se preseli u drugu zemlju radi novog početka ili u potrazi za boljim ekonomskim mogućnostima.

„Ljudi u sportu nisu izuzeti od kršenje ljudskih prava i situacija kada im je potrebna zaštita“, kaže za BBC Jana Favero iz australijskog Centra za tražioce azila.

U Australiji, koja će biti domaćin Olimpijskih igara 2032. godine, veliki broj sportista je do sada zatražio azil, posebno posle Igara Komonvelta 2018. godine

Favero naglašava da svako ima zakonsko pravo da traži zaštitu od progona, bez obzira na način na koji je stigao u Australiju – zemlju čiji su se centri za azil pokazali kontroverznim.

U proteklih nekoliko godina, organizacija u kojoj radi Favero je pomogla određenom broju sportista koji su zatražili zaštitu u Australiji.

‘Začarni krug’

Tim Šri Lanke na otvaranju Igara Komonvelta 2022. godine — Nekoliko sportista Šri Lanke su nestali tokom Igara Komonvelta 2022. godine

Zbog ekonomske krize u Šri Lanki, određeni broj sportista je nestao tokom nedavnih međunarodnih sportskih takmičenja, među kojima su bile i Igre Komonvelta 2022. godine.

Pratiba Mahanamaheva, bivši komesar za ljudska prava Šri Lanke, kaže za BBC da, iako azil ne može da se traži zbog ekonomskih problema, mnogi sportisti se nadaju da će obezbediti bolji život porodicama – i zbog toga su spremni da se odreknu sportske karijere.

Ovaj pravnik veruje da sportistu koji nestane može da zameni drugi, ali da i te zamene mogu da odluče da nestanu.

Smatra da se taj „začarani krug“ neće prekinuti sve dok sportisti ne dobiju potrebnu pomoć za porodice dok oni treniraju.

‘Bez izbora’

Poljski ženski tim u štafeti 4k100 m na Svetskom atletskom prvenstvu u Budimpešti 2023. — Cimanuskaja (desno) je predstavljala Poljsku u štafeti 4k100 m za žene na Svetskom atletskom prvenstvu u Budimpešti 2023.

Teškoće sa kojima se suočavaju mnogi sportisti često su prikrivene raskošnim ceremonijama otvaranja Olimpijskih igara.

Džulijus Sekitoleko se i dalje nada da će odleteti u Francusku da prisustvuje nadmetanjima na ovogodišnjim Olimpijskim igrama, iako ima poteškoća da zaradi za mesečnu stanarinu.

Ne želi da razmišlja o prošlosti i još uvek se nada da će se jednog dana dokazati kao sportista.

U međuvremenu, Kristina Cimanuskaja se sprema da se ove godine takmiči pod zastavom Poljske.

Da nije dobila podršku koju joj pruža državljanstvo Poljske, kaže da bi morala da okonča karijeru.

„Olimpijske igre ujedinjuju ljude iz svih krajeva sveta“, kaže ona.

„Ima mnogo sportista, poput mene, koji jednostavno nemaju izbor.

„Ponekad moramo da bežimo iz domovine samo da bismo se spasili“.

Dodatno izveštavanje: Džesi Kener i Mie Mie Kaing

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Olimpijski prebezi: Sportisti koji traže spas od ugnjetavanja i siromaštva 1