„On voli nas pravoslavce“: Kako se Srbija spremala da dočeka Putina

Način na koji Beograd dočekuje Vladimira Putina još jednom ocrtava simpatije Srba prema Rusiji. Međutim, one su, čini se, mnogo veće od ekonomskog doprinosa Moskve i nisu uvek u skladu sa jasnim opredeljenjem Beograda da se priključi Evropskoj uniji.

Zbog problema oko Kosova – najveće kontroverze srpske unutrašnje politike i bitnog faktora uticaja Rusije na Balkanu – ova asimetrija bi mogla još dugo da potraje.

Na raskršću seoskih puteva u mestu Banstol, u blizini Novog Sada, nalazi se mala, još nedovršena crkva Svete Marije. Toranj i kupole blistaju na jutarnjem suncu.

Branko Simonović pijucka rakiju u kafeu preko puta.

Branko ima sve razloge da bude zadovoljan. To je bila njegova ideja.

Pre tri godine, Simonović je odlučio da na ovoj lokaciji izgradi malu drvenu kapelu. U to vreme, u Srbiju je došao velikih broj sirijskih izbeglica, a Branku se činilo nepravednim da se zaboravi da je na isti način samo 20 godina ranije veliki broj Srba izbegao iz Hrvatske.

On je zato poslao predlog tadašnjem predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću sa idejom da započne kampanju za izgradnju i prikupi donacije. Predsednik je stigao, ali je dao samo 250 hiljada dinara.

Baš malo, žali se Simonović. A onda je došao na ideju: da posveti izgradnju crkve i srpsko-ruskom prijateljstvu.

Projekat je nazvan „Putinova crkva“.

Ruske vlasti nisu dale za izgradnju ni dinara. Ali Putin je u Srbiji ipak više od prezimena.

Putin je brend. Donacije su se samo slivale – hiljade dolara stiglo je čak i iz Australije i SAD-a, kaže Simonović.

Ideja o drvenoj crkvi je promenjena i podignuta je crkva od cigle, mnogo većih dimenzija. Novo zdanje je postalo toliko popularno da se u prikupljanje sredstava uključila i Srpska pravoslavna crkva. Izgradnja bi trebalo da se završi sledeće godine.

Nekoliko dana pre Putinove posete, Simonović nije znao da li će ruski predsednik odgovoriti na poziv da poseti gradilište. Ali i bez toga, veoma je zahvalan Vladimiru Putinu.

„On je veliki svetski lider. Vidim da je iskren, voli svoj narod, voli sve pravoslavce, a posebno Srbe. Kada govori o Srbiji i o onome što se desilo Jugoslaviji, on se ponaša pošteno – ne kao cinici sa Zapada“, kaže Simonović.

Crkva u Banstolu je upečatljiv primer kako sa minimalnim materijalnim ulaganjima Rusija i njeni lideri i dalje uživaju veliku popularnost u Srbiji. Uprkos činjenici da Srbija želi da se pridruži Evropskoj uniji, Putina i Rusiju i dalje jako vole.

Šta se očekuje od posete

Ruski predsednik će posetiti još jednu crkvu. Beogradski hram Svetog Save iznutra je oslikan zahvaljujući donacijama naftne kompanije Gasprom i planirano je da ga Putin poseti sa srpskim kolegom Vučićem. Očekuje se da skupu prisustvuje preko 70 hiljada ljudi iz cele Srbije.

Međutim, na društvenim mrežama se komentarišu razlozi i tehnike dolaska tolikog broja ljudi.

Agenda Putinove posete obeležena je „širokim spektrom pitanja“.

Očigledno je da će dvojica predsednika razgovarati o projektu turskog gasovoda, kojim bi gas iz Rusije, preko Turske, Bugarske, Srbije i Mađarske stigao do Austrije.

Srbija bi jako volela da se priključi ovom sporazumu, ali njegova implementacija zavisi od pozicije regulatornih organa EU, a oni se još uvek nisu izneli konačno mišljenje. Raniji projekat Južnog toka nije realizovan u Srbiji.

Sporazum o slobodnom tržištu će verovatno biti potpisan. Možda će biti odobreno proširenje ugovora o modernizaciji određenih delova sprskih železnica.

Očekuju se i novi ugovori na polju vojno-tehničke saradnje, piše agencija RIA novosti. Moskva je 2017. godine Beogradu poklonila šest aviona MIG-29, doduše ne novih, već onih koji su leteli nad Rusijom.

Komentatori se slažu da je ova poseta od velike važnosti za imidž ovih dveju zemalja. Kako za Putina, koji nije dobrodošao u ostalim evropskim prestonicama, tako i za predsednika Srbije, koga smatraju nacionalistom.

Vučić je političku karijeru započeo u vladi Slobodana Miloševića za vreme trajanja NATO sukoba, a sada vodi Srbiju ka evropskom putu i saradnji sa NATO-om.

Nisu svi zahvalni Vučiću na ovome. Ali su Srbi zahvalni Rusiji – zbog moralne podrške i stava prema Kosovu, čiju nezavisnost Moskva ne priznaje.

Vučiću nije lako. Sa jedne strane govori o prijateljstvu sa Moskvom, ali sa druge – razgovara sa liderima EU kako da srpske zakone približi evropskim standardima. Što, između ostalog podrazumeva, uveđenje sankcija Moskvi.

Vučić obećava da Srbija nikada neće pristati na uvođenje sanckija Rusiji. Ali stručnjaci tvrde da Evropska unija neće praviti izuzetak.

„Složena razmena„

Glavni razlog ekonomskog prisustva Rusije u Srbiji je gas. Srbija je 2008. prodala NIS Gazpromu za 400 miliona evra.

„U pitanju je obimna razmena“, kaže ekspert za Balkan i zamenik urednika sajta Carnegie.ru Maksim Samorukov.

„To je proces zbližavanja, naravno, ali i kao i podrška za politiku oko Kosova, jer se sve dogodilo samo nekoliko nedelja pre nego što je Kosovo proglasilo nezavisnost.“

Samorukov ističe da je pozicija Rusije kao stranog investitora u Srbiji ojačala, ali da nije trajala dugo. Sada je Moskva na trećem mestu, iza Holandije i Austrije, po broju investicija u Srbiji.

Ali Holandiji i Austriji se niko ne raduje. Isprepletane srpsko-ruske zastave i zahvalnost Gazpromu jasno su istaknuti na srpskom autoputu. I mnogo godina unazad Srbi Rusiju smatraju glavnim poslovnim partnerom i dobrotvorom.

Ali ovo se polako menja. Krajem 2018. godine, Ministarstvo za evropske integracije je sprovelo novo istraživanje po kojem je EU još uvek ispred Rusije. Ali reputacije Moskve kao prijatelja i partnera ne može da se poredi sa stvarnim ruskim investicijama u srpsku privredu.

Septembra prošle godine je otvoren novi Žeželjev most u Novom Sadu – 60 odsto sume od 54 miliona evra je plaćeno novcem Evropske unije. Ali skeptici ne žele da izraze zahvalnost, jer je taj most ranije uništen tokom NATO bombardovanja.

I Branko Simonović izražava stav mnogih sunarodnika kada kaže da se ljubav ne meri novcem. On poredi evropski program pomoći i rekonstrucije sa aparatom za gašenje požara koji vam je poklonio onaj ko vam je spalio dom.

„Neka Rusija pomaže Srbiji oružjem“

Dragan Cvetković je lider Ruske stranka Srbije, jedne od pet srpskih stranaka koje u nazivu ima reč „ruska“.

Stranka, koja je jednom osvojila čak pet mandata (od šest hiljada) na opštinskim izborima, tvrdi da se oslanja na potomke onih koji su pobegli iz boljševičke Rusije. Protive se ulasku u EU, a u Rusiju gledaju s nadom.

„Neka Rusija pomaže Srbiji oružjem. To je ono što nam treba. Mi se ne bojimo i možemo sve. Samo da nam daju oružje i puste nas na miru. Imaćemo oružje, a Albanci onda mogu samo da pokušaju da urade nešto na severu Kosova (u oblastima u kojima žive Srbi)“, rekao je on.

„Predsednik Vučić je ovde [na Kosovu] nemoćan, i EU je nemoćna, jer sve što oni mogu da urade je da uzmu novac od albanskih mafijaša“, dodao je Cvetković.

Takve izjave su melem za rane srpskog samoidentiteta, ali se čini da glasači ne dele Cvetkovićevu odlučnost, a Ruska stranka Srbije je odlučila da uopšte ne ide na naredne izbore.

Veliko prijateljstvo između Rusije i Srbije traje svega nekoliko decenija, podseća politički komentator Braško Jakšić.

„Rusi i Srbi nisu bili prijatelji ni pre sto godina, ni u vreme Tita.

Ali Rusi igraju odličnu igru. Sve je počelo zbog Kosova. Kosovo je alfa i omega svega. Rusija je spremna da iskoristi pravo veta u Ujedinjenim nacijama, a Srbija je spremna da plati visoku cenu za to“, kaže Jakšić.

Međutim, kosovsko pitanje je veoma složeno. S jedne strane, Srbi ne žele da se saglase sa bilo kakvom konačnom definicijom Kosova kao nezavisne države, traže od Vučića da brani pravo na Kosovo i nadaju se podršci Rusije. S druge strane, Srbija mora da reši teritorijalni spor pre nego što pristupi EU.

Jakšić napominje da je na Balkanu počeo da se vidi pritisak Sjedinjenih Država na Beograd i Prištinu da pronađu izlaz iz ćorsokaka. Američka diplomatija je, podseća on, prošle godine uspela da dovede do razrešenja dugogodišnjeg grčko-makedonskog spora oko naziva bivše jugoslovenske republike.

Može li Rusija da pomogne oko Kosova

Postoji jedna ideja: razmena teritorija severnog dela Kosova, naseljenog Srbima, i Preševske doline u južnoj Srbiji, naseljene uglavnom Albancima.

Nije jasno ko je autor ove ideje. Evropi ova opcija ne odgovara. Nemačka kancelarka Angela Merkel, na primer, govorio o nedopustivosti prekrajanja granica u Evropi. Ali u EU postoje i oni koji su „za“ ovu opciju.

Stav Ministarstva inostranih poslova Rusije o Kosovu zvuči otprilike ovako: saglasni smo sa svim što odgovara Beogradu i Prištini. Malo je verovatno da će Putinova poseta Beogradu doneti bilo kakvu izvesnost po ovom pitanju.

„U ruskom interesu je da se ovo pitanje ne reši“, smatra Jakšić.

Samorukov se slaže.

„Rusija nema nikakvih interesa na Kosovu – ni bezbednosnih, ni ekonomskih. Ali Moskva zna da će ukoliko se kosovski spor reši prestati da bude potrebna Srbiji“, kaže Samorukov.

„Rusko rukovodstvo uvek je smatralo Kosovo kao presedan za post-sovjetske sukobe. Čim je Kosovo proglasilo nezavisnost početkom 2008. godine, mi [Rusija] smo odmah dobili Abhaziju i Južnu Osetiju“, kaže Samorukov.

„I ako dođe do presedana da se problem u postsocijalističkoj federalnoj republici reši sporazumom, onda je to pogodan presedan i za Krim.“

„Među ruskim diplomatama postoji ideja da se paralele sa Kosovom mogu iskoristiti za legitimizaciju onoga što se desilo na Krimu“, saglasan je istraživač Instituta za evropske studije u Beogradu Milan Igrutinović.

„Rusija može da kaže da se na Kosovu ne događa ništa jedinstveno, zašto bi ovaj pristup bio ograničen samo na njih? Postoji osećaj da je to rezervna pozicija ruske diplomatije za slučaj da se Srbija dogovori s Kosovom.“

„Moramo u Evropu, ali nam treba ruski gas“

Kazan za destilaciju u fabrici za proizvodnju votke „Perun“ u Inđiji danonoćno pretvara vođe u rakiju – dunje, jabuke, kajsije. Čak 50 hiljada litara. Prema srpskim standardima, možda je i malo, ali Aleksandar Radojičić, vlasnik kompanije, kaže da prodaja raste iz godine u godinu.

Njegove rakije ne bi bilo bez ruskog goriva. Svake godine, ovaj bojler troši 25 hiljada kubnih metara gasa. Gorivo je stabilno i relativno jeftino – analitičari kažu da su kompanije koje otkupljuju gorivo od NIS-a za dalje korisnike prisiljene da ga prodaju jeftinije nego što je otkupna cena, a da srpske vlasti potom pokrivaju gubitke.

Radojičić je zadovoljan. Kajsije – srpske, gorivo – rusko, a prihod od prodaje 600 boca kajsijevače koje u sanducima čekaju da budu poslate na aerodrom, biće u dolarima. Ovi sanduci sa rakijom namenjeni su Srbima koji žive u Sjedinjenim Državama.

Krajem 1990-tih, Radojičić je sa diplomom Fizičkog fakulteta, znajući da za njega nema budućnosti u Srbiji. Otišao je u Švedsku, stekao pasoš EU, radio kao industrijski dizajner, doškolovao se u Sjedinjenim Državama, a onda se vratio u Srbiju.

„Mi moramo da budemo u Evropi, ali nam je taođe potrebno rusko gorivo. Ne treba misliti da je sve crno belo“, kaže on.

Kada su u pitanju evropske investicije, Radojičić kaže da brojne kompanije iz EU dolaze u Srbiju zbog jeftine radne snage i niskih poreza.

„Investicije u jeftinu radnu snagu nisu investicije,“ kaže on.

„Imam prijatelje koji rade za Gazprom. On zapošljava naše inženjere iz Srbije na visoko plaćenim, odgovornim poslovima, ne dovodi specijaliste iz inostranstva. Ulaganje u inženjere je prava investicija.“

Ali da bi mogao da se takmiči sa stranim proizvođačima, „Perun“ mora da bude EU. Tamo su potrošači.

„Pokušao sam da izvozim rakiju u Rusiju, nisam prodao nijednu jedinu flašu. Kada se radi o poslu, Rusija je potpuna propast“, kaže on.

„Ali ja volim Ruse. I oni su nas oduvek štitili. Da je raspored snaga bio kao što je danas, Milošević bi još uvek bio na vlasti“, objašnjava.

Da li bi to bilo dobro?

„Ne“, smeje se Radojičić.

„Ruski ronioci na naslovnim stranama“

Sredinom maja 2014. godine, Obrenovac je pretrpeo ogromne štete od poplava. Ivica Protić, direktor gimnazije, pokazuje rukom dokle je bila voda u učionici – iznad dečije glave. A onda kaže da je na igralištu voda bila do košarkaših obruča-

U prvom trenutku se mislilo da školu treba srušiti. Dva meseca kasnije, ambasador EU u Srbiji došao je u Obrenovac i obećao finansijsku pomoć za obnovu. Uloženo je milion evra.

Evropska unija je uložila ukupno 170 miliona evra u uklanjanje posledica poplava. Tokom proteklih 15 godina, pomoć Evropske unije Srbiji se procenjuje na 3.6 milijardi evra. Ali retki su Srbi koji se sećaju evropske finansijske pomoći jer su veći utisak ostavili ruski spasioci koji su brzo stigli u Obrenovac.

„Medijsko pokrivanje je bilo izuzetno efikasno. Ruski ronioci su bili na naslovnicama svih novina sledećih dana“, kaže Milan Ignjatović iz Instituta za Evropske studije.

Za par meseci je usledio paket evropske pomoći ali se o tome pisalo na šestoj strani novina.

Protić je veoma zahvalan Evropljanima, ali je istovremeno uvređen što Srbija još uvek nije deo Ujedinjene Evrope.

„Srbi slušaju to već dve decenije. I malo smo ljuti. Zašto su Hrvatska, Rumunija i Bugarska primljene u EU, a mi nismo. Da, mi smo Sloveni, ali nismo izvan Erope. A Evropa se prema nama odnosi kao prema strancima“, žali se direktor škole.

Posle poplava 2014, u Nišu je otvoren rusko-srpski humanitarni centar, pod pokroviteljstvom ruskog Ministarstva za vanredne situacije. Moskva je tražila diplomatski imunitet za angažovane u centru i izuzeće od carinskih inspekcija tereta koji prolazi kroz centar.

Srpske vlasi su izbegavale donošenje te odluke. A u Briselu i Vašingtonu strahuju da će Rusija pretvoriti humanitarni centar u obaveštajni. Odakle će, na primer, posmatrati šta se dešava u NATO bazi Bondstil na Kosovu.

U upravi centra tvrde da se radi o civilnoj instituciji, smeštenoj u hangaru na aerodromu u Nišu. Tamo su „tri Rusa, pet Srba i pas.“

Ali čemu onda, postavlja se pitanje, diplomatski imunitet i izuzeće od carinskih pregleda?

Istočni Zapadni Balkan

„Naravno, niko ne kaže da je nemoguće trgovati sa Rusijom. I Nemci trguju sa ruskim predsednikom Putinom. Ali mislim da niko ne obraća pažnju na činjenicu da prodajom gasa i davanjem kredita za gradnju železnice, Rusija istovremeno izvozi i svoj politički model,“ kaže Jakšić.

On smatra da zapadni političari greše tražeći samo jednu stvar od srpskog predsednika – da ne bude oružanih sukoba na Kosovu, dok se na ostalo ne obraća pažnja. Slična je greška bila i sa Miloševićem posle Dejtonskog sporazuma 1995. godine, kaže Jakšić. Vučić jača moć, drži vlast pod kontrolom, utiče na medije i suzbija opoziciju.

Međutim, poslednjih nedelja, Beograd se budi – demonstranti su na ulicama zahtevajući slobodu štampe, otkrivanje ubica srpskog opozicionog političara sa Kosova – dan pre Putinove posete, nekoliko hiljada ljudi okupilo se u tišini da oda počast Oliveru Ivanoviću čije su ubice još uvek neotkrivene.

Ljudi koji su poželeli dobrodošlicu Putinu i slave srpsko-rusko prijateljstvo, daće podršku ovoj vladi.

Složeni balkanski ples na melodiju evropsko-ruskih odnosa trajaće dugo, smatra Ignjatović. Po najoptimističnijim scenarijima, Srbija će se pridružiti Evropskoj uniji 2025. godine – dakle, za još dva predsednička mandata.

I tada će, kaže Ignjatović, zemlja suočena sa izborom Rusija ili Evropa, izabrati Evropu.

„Rusija postiže puno u Srbiji uz vrlo malo truda. Ali ako se stvari uozbilje, ljudi nisu budale – znaju odakle stiže hleb. Evropska pozicija će prevladati“, kaže ovaj stručnjak.

Ipak, ne misle svi tako.

„Sveti Sava je govorio da je Srbija Zapad za Istok i Istok za Zapad“, kaže Branko Simonović dok ispija rakiju u kafeu na raskrsnici.

„Na ličnom nivou, ljudi znaju koliko smo bliski – jezikom, kulturom, tradicijom i iskustvom. Ali naši vladari već vekovima balansiraju između dve strane sveta i ponekad su previše skloni Zapadu.“

Dok januarsko zubato sunce obasjava kupolu „Putinove crkve“, novi asfalt blješti. Asfalt postavljen zahvaljujući novčanoj pomoći Evropske unije, ali je zastava EU na tabli u blizini puta mala.

A crkva može da se vidi izdaleka.

***