Openhajmer i Ajnštajn: Složen odnos „oca“ atomske bombe i Nobelovca

„Došao je na tebe red da se nosiš sa posledicama vlastitog dostignuća.“

Ovo je replika koju Albert Ajnštajn izgovara kolegi Robertu Openhajmeru u jednoj od poslednjih scena Openhajmera, koji priča priču o tome kako je potonji četrdesetih postao „otac“ atomske bombe predvodeći Projekat Menhetn američke vlade.

U filmu se Ajnštajn pojavljuje u poznoj fazi života, kad su i on i Openhajmer bili na Institutu za napredne studije Prinstona, na kom je Openhajmer bio direktor od 1947. do 1966. godine.

Bili su dvojica najvažnijih naučnika svoga vremena, ali su ih krasile značajne razlike, i po tome kako su doživljavali fiziku i po tome kako su verovali da njihovo istraživanje može da koristi – ili naškodi – svetu.

„Bili smo bliske kolege i donekle prijatelji“, rekao je Openhajmer na konferenciji za štampu u Parizu 1965. godine na obeležavanju desetogodišnjice Ajnštajnove smrti.

• Ko je bio pravi Robert Openhajmer
• Mileva Marić i Albert Ajnštajn – ko je bio biser, a ko školjka
• Ko su bila deca Alberta Ajnštajna i šta je bilo s njima

Režiser Kristofer Nolan u filmu dodeljuje dvojici fizičara dijaloge koji, iako fiktivni, odražavaju odnos preopterećenog Opehajmera koji je tražio očinski savet od Ajnštajna.

Istina je da su, iako su u stvarnom životu imali značajne razlike, gajili veliko poštovanje jedan prema drugom.

Dva paralelna života

Kad je mladi Robert Openhajmer diplomirao 1920-ih i specijalizovao se za teoretsku fiziku, Ajnštajn je već dobio Nobelovu nagradu za fiziku i bio ključna ličnost u nauci, zahvaljujući Opštoj teoriji relativnosti (1915) i drugim delima koja su uticala na američkog naučnika.

Usled sve većeg progona Jevreja u Nemačkoj, Ajnštajn je napustio Evropu i skrasio se u Prinstonu, u Nju Džersiju, 1932. godine, gde je nastavio rad.

Posle nekog vremena, u avgustu 1939. godine, potpisao je pismo upućeno predsedniku Frenklinu D. Ruzveltu, koje je napisao njegov kolega Leo Silard.

U njemu su upozorili Belu kuću da bi Nemačka mogla da napravi atomsku bombu zbog naučnih otkrića o fisiji uranijuma do kojih je došlo u ovoj evropskoj zemlji.

Smatra se da je to dovelo do stvaranja strogo poverljivog Projekta Menhetn, na čije je čelo američka vlada postavila Openhajmera 1942. godine, u vreme kad je on već bio jedan od najistaknutijih naučnika na ovom polju.

Prema različitim izvorima, šezdesetčetvorogodišnji Ajnštajn nije bio uključen u projekat zbog nemačkog porekla i levičarskih ideja.

Ali različito shvatanje teoretske fizike između njega i Openhajmera takođe je odigralo ulogu.

Kei Berd i Martin Dž. Šervin kažu u svojoj biografskoj knjizi Američki Prometej: Trijumf i tragedija Dž. Roberta Openhajmera (na kojoj je zasnovan Nolanov film) da je američki fizičar o Ajnštajnu mislio kao o „živom svecu zaštitniku fizike, a ne kao o aktivnom naučniku“.

Nolan je u filmu pokušao da dočara odnos kakav je postojao između njih dvojice.

„Odnos između njih doživeo sam kao odnos učitelja koji je istisnut i čiji je rad zamenjen radom mlađeg kolege“, izjavio je reditelj za Njujork tajms.

• Džinovska atomska bomba koja je bila prevelika da se upotrebi
• Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke

Da li je Ajnštajn učestvovao u radu na atomskoj bombi?

Dok je Projekat Menhetn bio u toku, film pokazuje kako Openhajmer sumnja u domet koji detonacija poput atomske bombe na kojoj radi može da ima.

On odlazi kod Ajnštajna da čuje njegovo mišljenje.

Međutim, tu se radi o pukoj kreativnoj slobodi američkog režisera, budući da se ti razgovori nisu desili u stvarnosti onako kako su opisani na filmu.

„Jedna od malobrojnih stvari koje sam promenio jeste da se Openhajmer nije posavetovao sa Ajnštajnom već sa Arturom Komptonom, koji je vodio ogranak Projekta Menhten na Univerzitetu u Čikagu“, objasnio je Nolan ovom listu.

„Ajnštajn je osoba koju publika poznaje“, dodao je on.

Openhajmer je radio između 1943. i 1945. godine u Laboratoriji Los Alamos u Novom Meksiku, hiljadama kilometara od Prinstona.

Ne zna se da li je za sve to vreme američki fizičar imao bilo kakvih sastanaka ili konsultacija sa Ajnštajnom.

Ali 1965. godine, sam Openhajmer je prokomentarisao tvrdnje da je Ajnštajn na neki način učestvovao u stvaranju oružja masovnog uništenja.

„Tvrdnje da je on uticao na stvaranje atomske bombe su, po mom mišljenju, netačne“, rekao je on na pariskoj konferenciji za štampu te godine.

Prema njegovom mišljenju, pismo iz 1939. godine u kom se predsednik Ruzvelt poziva da obrati pažnju na sposobnost Nemačke da izradi atomsku bombu „bukvalno nije izvršilo nikakav uticaj“ na američku vladu.

• Nuklearne greške koje su umalo izazvale Treći svetski rat
• Izgubljene nuklearne bombe koje niko ne može da pronađe

‘Vidi budalu’

Posle uspešnog testiranja prve atomske bombe, Openhajmer se suočio sa moralnim problemom da će njegov rad biti upotrebljen kao oružje masovnog uništenja i to ne samo kao pretnja, kao što se pokazalo u avgustu 1945. godine sa bombardovanjem Hirošime i Nagasakija.

Razni naučnici, među kojima Ajnštajn i Silard, osudili su činjenicu da su bombe bačene na ove japanske gradove, budući da su smatrali da je zemlja već praktično bila poražena.

Zaplet Nolanovog filma govori o tome kako je Openhajmer pokušao da ubedi vladu u Vašingtonu da postavi ograničenja na upotrebu tehnologije koju je razvio.

Ali političari su se okrenuli protiv njega i doveli u pitanje njegove odnose sa komunistima iz prošlosti, proglasivši ga pretnjom po nacionalnu bezbednost, zbog čega je morao da svedoči pred vladinim odborom.

Berd i Šervin prepričavaju u svojoj knjizi da je Ajnštajn rekao Openhajmeru da „ne mora da podlegne lovu na veštice, jer je služio svojoj zemlji dobro“, pozivajući se na razgovor kom je prisustvovala sekretarica američkog fizičara Verna Hobson.

On je rekao da „ako je to nagrada koju ti nude Sjedinjene Američke Države, treba da im okreneš leđa“.

Međutim, Hobson je tvrdila da je Openhajmer „voleo Ameriku“ i da je njegova ljubav „bila jednako duboka kao i ljubav prema nauci“.

„Ajnštajn ne razume“, rekao je Openhajmer Verni Hobson.

Što se tiče Nobelovca, on je smatrao da Openhajmer ne treba da očekuje mnogo od Vašingtona.

I on je rekao njegovoj sekretarici, pokazavši na Openhajmera posle razgovora: „Evo nara“ („budala“ na nemačkom), prema pisanju Berda i Šervina.

Kao direktor Prinstona, Openhajmer je naložio da se u Ajnštajnovoj kući postavi antena kako bi ovaj mogao da sluša koncerte klasične muzike u Njujorku koje je toliko voleo, prema Berdu i Šervinu.

Uprkos njihovim neslaganjima, gajili su uzajamno divljenje i poštovanje, svako na svoj način.

Ajnštajn je ostao upamćen po izjavi da je Openhajmer bio „neobično sposoban čovek, sa višeslojnim obrazovanjem“, kog je cenio „zbog njegove ličnosti, a ne zbog poznavanja fizike“.

Zauzvrat, tokom obeležavanja desetogodišnjice od Ajnštajnove smrti i pedesetogodišnjice od Opšte teorije relativnosti, Openhajmer je odao poštu geniju nemačkog porekla na veoma neobičan način.

„Ajnštajnov rani rad bio je zadivljujuće prelep, ali prepun grešaka“, rekao je Openhajmer u Parizu, objasnivši da je trebalo deset godina da se izvrši lektura Ajnštajnovog rada u kojoj je on učestvovao.

Ali je dodao: „Čovek čije greške morate da ispravljate deset godina je veliki čovek.“

Pogledajte video:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]