„Komunistički terorista“ – pisalo je na tablama okačenim o beživotna tela boraca protiv nemačke okupacije 1941. godine.

U nedelju, 17. avgusta, pre osamdeset godina, Beograđane je rano ujutru sačekao stravičan prizor.

Pet pripadnika pokreta otpora je ubijeno, a njihova tela su obešena o bandere na Terazijama – tadašnjem glavnom trgu prestonice.

„Ovaj događaj predstavlja vidljivu i zastrašujuću prekretnicu u onome što će se dešavati u narednoj fazi nacističke okupacije Beograda i Srbije“, kaže istraživač Branimir Gajić za BBC na srpskom.

• Pregovori sa nacistima – mrlja u partizanskoj borbi ili mudar strateški potez
• Prva proleterska brigada – od narodnih heroja do izbledelog sećanja
• Jedna od velikih misterija bitke za Beograd

„Jedan po jedan“

Ubijeni su u noći između 16. i 17. avgusta.

Njihova tela visila su na Terazijama do uveče.

„Prema zvaničnoj verziji priče, oni su najpre ubijeni u zgradi suda koja se nalazila na mestu današnjeg Trga Nikole Pašića.

„Prema drugim izvorima koji nisu do kraja istraženi, oni su u ranu zoru ubijeni tu ispod samih bandera, na koje su potom obešeni“, kaže Gajić.

Zgrada suda bila je na mestu današnje Kombank dvorane (nekadašnji Dom sindikata), a u okviru nje je zatvor nacističke tajne policije Gestapo u koji su prebačena petorica.

„Ubijani su pištoljem, izvođeni jedan po jedan“, kaže naučni saradnik na Institutu za savremenu istoriju Rade Ristanović za BBC na srpskom.

Milorad M. Pokrajac

Bio je prva i sa 18 godina, najmlađa žrtva, učenik sedmog razreda gimnazije.

„On je u to vreme pred ustaškim zločinima pobegao iz Vinkovaca.

„Uhapšen je 15. avgusta prilikom neuspelog atentata na jednog nemačkog narednika koji je prolazio njegovom ulicom“, kaže Ristanović.

Jovan M. Janković

Druga žrtva bio je krojač Jovan M. Janković, rođen u Donjoj Morači u Crnoj Gori.

Imao je 21 godinu, a uhapšen je dan pred pogubljenje kao pripadnik komunističkog pokreta otpora u Beogradu.

„Učestvovao je u pokušaju ubistva agenta Uprave grada Beograda Životu Jeremića“, navodi Ristanović.

Atentat nije bio uspešan jer je Jankoviću zakazao pištolj.

Svetislav Milin

Krojač i komunistički ilegalac u Beogradu, upahšen je 30. jula zbog sumnje da je planirao napade usmerene protiv Nemaca.

Rođen je 1915. godine u Maradiku pored Iriga.

„Porodica Milin je izgubila još jednog člana kao pripadnika komunističkog pokreta otpora – njegov brat Sava je streljan 1942. godine“, navodi Ristanović.

Ratko Jević

Seljak iz Drlupe i pripadnik Kosmajskog partizanskog odreda.

Imao je između 28 i 29 godina.

Uhapšen je 9. avgusta.

Velimir Jovanović

Pripadnik Kosmajskog partizanskog odreda iz sela Parcane.

Bio je najstariji od svih uhapšenih, rođen 1983. godine.

„Jovanovića i Jevića uhapsila je žandarmerija prilikom operacije čišćenja terena“, kaže Ristanović.

„Snaga kroz radost“

Fotografije pokazuju zapanjenost prolaznika.

Prizor sa kojim su se Beograđani suočili, kaže Gajić, bio je deo politike zastrašivanja i odmazde nemačkih vojno-okupacionih vlasti u Srbiji.

„To je preteća poruka baš u centru grada. Oni su na taj način nameravali da naprečac smire Srbe.

„Razlog tome je ustanak monarhista i komunista protiv okupatora koji je u tom trenutku je već krenuo da buja“, navodi.

Dodaje da su nemačke vlasti na šokantan i izrazito surov način hteli da pokažu Srbiji da neće imati milosti u suzbijanju tog ustanka.

„Isto tako treba shvatiti da su Beograđani tog momenta izgubili, ako su je i imali, svaku ideju da će pod nacistima život biti blizu bilo kakve normale, što se u narednim mesecima i godinama i potvrdilo“, navodi.

Na fotografijama se vide reklame za trke na hipodromu, a na jednom transparentu je pisalo: „Snaga kroz radost“ (Kraft durch Freude), što je naziv organizacije za zabavu i slobodno vreme.

Ristanović kaže da je celokupnu operaciju pratila policijska obaveštajna struktura.

„Postojali su agenti na terenu koji su imali zadatak da zabeleže reakcije običnog stanovništva na ovaj čin.

„Oni su bili saglasni u jednom, da su Beograđani bili zgroženi ovakvim zločinom i da je ova demonstracija nasilja i sile izazvala negativno raspoloženje kod njih“, navodi.

Postoje neproverene naznake, dodaje, da je okupator mislio da prekine ovu operaciju i ranije skine žrtve sa električnih stubova – što tvrde pojedini autori poput Branislava Božovića.

Gajić kaže da bi ovaj događaj trebalo posmatrati kroz prizmu tadašnjih Beograđana „koji su već sami po sebi šokirani i zatečeni“.

„Život se prekinuo, došla je okupacija, nacisti su surovi, pretrpeli su bombardovanje, bilo je mnogo mrtvih, bilo je razaranja, mnogo poslova više nije funkcionisalo, privreda je stala, počela je inflacija, novac nije vredeo“, nabraja Gajić.

• Ivo Lola Ribar – jugoslovenski Če Gevara koji je voleo Slobodu
• Ko se danas i kako seća Pinkija
• Peko Dapčević – legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
• Čedomir Ljubo Čupić – narodni heroj koji je osmehom prkosio smrti

Kaže da su nacisti tog dana strahovito insistirali na normalizaciji života u Beogradu.

„Trudili su se da pokažu kako je to sad jedna ‘nova Evropa’, da tu počinje ‘novi život’ i da više ne postoji ništa što je imalo veze sa starim predratnim snagama, da Srbija sad počinje da živi jednu ‘novu dimenziju života'“, navodi.

Ta nova dimenzija jeste poslušnost.

„Zahtevaju da šta god oni radili, Srbi moraju da budu potpuno pokorni i mirni.

„Kao i da u tom miru treba da dočekaju to da nacisti ubiju beogradske Jevreje, a zatim rodoljube, bili oni monarhisti ili komunisti“, navodi Gajić.

Pivo pored beživotnih tela – mit

Mnoge godišnjice ovog događaja u medijima obeležila je priča o građanima koji nezainteresovano piju piće u terazijskom kafeu Atina, pored obešenih žrtava.

Međutim, Gajić kaže da se radi o mitu koji je iskovao Stanislav Krakov, predratni poznati pisac, kasnije „izbrisan iz domaće literature zbog saradnje sa kolaboracionistima“.

„Priče o pijenju piva je napravio sam Stanislav Krakov iz samo njemu poznatih razloga, koji je o tome pisao u okupacionim novinama“, navodi.

Ovaj pisac je bio nećak Milana Nedića, koji je bio na čelu Vlade nacionalnog spasa od avgusta 1941. do oktobra 1944. u vreme nacističke okupacije.

„Krakov je bio jedan od glavnih ljudi okupacione štampe za vreme rata i bio je sklon literarnim opisima, voleo je jake slike i metafore.

„On je bio kreator te priče o ljudima koji sede u ‘Atini’ i bezbrižno piju pivo, dok vise mrtvi ljudi“, kaže Gajić.

Navodi da sačuvane fotografije i snimci sa tog mesta tog dana pokazuju da to baš i nije bilo tako.

„Na licima ljudi se vidi i šok i zatečenost i gnev, jedno vrlo ružno iznenađenje, ali se ne vidi da sede i piju pivo.

„To je, po meni, jedan od onih mitova koji su se iz nekog razloga ukorenili“, kaže.

Gajić smatra da čak i da su Beograđani pokazali ravnodušnost prema ovom zločinu, ona mogla da proistekne iz šoka od nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941.

„Ljudi su već videli toliko smrti i razaranja da im nova smrt nije bila previše strašna kao što je bila ona kada su leševi ležali razneti po beogradskim ulicama“, navodi.

Umesto straha – jačanje ustanka

Ristanović kaže da se ne može reći da je okupator ovom akcijom uspeo u nameri da pacifikuje ovaj prostor.

„U Beogradu je već posle tri dana izvršen novi napad na jednog nemačkog vojnika.

„U Srbiji je ustanak goreo, ako ne i jačim intenzitetom“, kaže.

Komunistički ilegalci u Beogradu su posle događaja na Terazijama i drugih masovnih streljanja odlučili da promene taktiku pružanja otpora.

„Od jeseni su krenuli da izvode samo atentate na pripadnike Odeljenja specijalne policije.

„Nisu više napadali pripadnike nemačke oružane sile“, navodi.

Gajić ističe da događaj na Terazijama nije nikad u potpunosti sagledan u kontekstu ustanka u Srbiji.

„Mi se nismo dali, imali smo veliki ustanak i to je jedna od stvari u našoj novijoj istoriji na koju bi trebalo da budemo ponosni“, kaže.

• Šifra „Ali“: Nigerijski heroj koji je bio strah i trepet za naciste u Poljskoj
• Ko je bio Britanac Bil Hadson koji je hteo da pomiri Tita i Dražu
• Vazduhoplovac iz Sijera Leonea – borac protiv nacista koga su zvali „Srećni Džoni“

Šta je prethodilo događaju na Terazijama?

Nemci su okupirali Beograd 12. aprila 1941. godine.

„Već prilikom stupanja na okupirano tlo, Nemci su civilnom stanovništu ukazali da se neće držati međunarodnog prava i da će upravu i okupacione ciljeve sprovoditi najrigoroznije“, kaže Ristanović

Međutim, Nemci se, dodaje Gajić, na njihovo iznenađenje, suočavaju sa ozbiljnim pripremama ustanka u Srbiji koji u tom trenutku predvode oficiri bivše jugoslovenske vojske.

„Oni nisu prihvatali kapitulaciju i smatrali su da gerilskim vidom borbe treba da nastave borbu sa nacistima protiv okupacije do konačnog oslobođenja zemlje“, navodi.

Ristanović kaže da je u prvim mesecima u Beogradu komunistički pokret otpora izvodio akcije velikog intenziteta, ali slabe efikasnosti.

„Paljene su okupacione novine, bili su pokušaji paljenja automobila, uspešno je podmetnut eksploziv u nekim industrijskim pogonima i nasumično su vršeni oružani napadi na nosioce okupacione sile“, kaže.

Dodaje da zbog toga Nemci započinju kolektivna streljanja, kao i vešanja, čije su žrtve bili taoci logora poput onoga na Banjici ili Topovske šupe u Beogradu.

Gajić kaže da se na sve to, od 22. juna 1941. godine, odnosno dana napada nacista na Sovjetski Savez, uključuje i Komunistička partija.

„Ona počinje ubrzano, posle naredbe iz Moskve, da pokreće oružane akcije.

„S druge strane, Nemci su još osećali gnev zbog toga što su bili prinuđeni da napadnu Jugoslaviju i tu drže trupe, jer njima ni rat ni okupacija nisu bili potrebni“, navodi.

U tom kontekstu se odigrao i događaj 17. avgusta 1941.

„Okupaciona uprava nije imala na raspolaganju dovoljno vojne efektive da bi ugušila ustanak, a situacija se pogoršavala iz dana u dan.

„Tražili su jedan upečatljiv događaj, koji će prema njihovom mišljenju, odvratiti stanovništvo od priključivanja ustanicima i vršenja oružanih akcija“, kaže Ristanović.

Stoga je na sastanku 15. avgusta 1941. godine u Narodnoj skupštini došlo do odluke da se izvede javno vešanje zatočenika uhapšenih kao pripadnici komunističkog pokreta otpora.

Sastanku su prisustvovali vojni zapovednik za Srbiju Hajnrih Dankelman i šef beogradskog Gestapoa, SS-major Karl Kraus.

Dankelman je rekao da „žrtve odmazde treba jasno označiti kao krivce iz komunističkih redova, kako se ne bi izazvao opšti revolt i uzburkala nacionalna osećanja stanovništva“.

„Smatrali su da će na taj način zaustaviti srpski ustanak i srpsku nepokornost koja ih je nervirala.

„To što Srbi nisu hteli da prihvate da su vojno poraženi, da su vojno okupirani, da moraju da sede i ćute i da im Nemci rade šta hoće“, kaže Gajić.

Ristanović objašnjava da su odabrana petorica zatočenika, od koga je četvoricu uhapsilo Odeljenje specijalne policije Uprave grada Beograda na čijem čelu je bio Dragi Jovanović, a peti je bio zatočenik Gestapoa.

Selo Skela – neposredan povod za vešanje na Terazijama

Smešteno između Beograda i Šapca, ovo selo „sravljeno je sa zemljom“ 15. avgusta.

„Partizanski odred napao je nemačko vozilo u kojem su bili oficir i dva vojnika.

„Selo je zapaljeno, pojedini meštani su ubijeni, a 50 zatočenika logora na Banjici je obešeno“, kaže Ristanović.

Razlog odmazde su nemačke žrtve.

Gajić kaže da je odmazda na Terazijama zbog događaja u selu Skela netipična.

„Nemci su odmazde praktikovali direktno na samim mestima gde je došlo do borbe, kao na primer, u Bukovima kod Kosjerića.

„Terazije su bile prvi slučaj u Srbiji da je izvršena javna odmazda na mestu koje nije bilo direktno povezano sa borbom“, navodi.

To ovaj događaj čini presedanom, dodaje.

„Istovremeno je na jedan zastrašujući način pokazalo šta dalje sledi“, kaže.

Ristanović navodi da su Nemci za vreme cele okupacije nastavili ovakve vrste zločina.

„Vešanja je bilo i u Aranđelovcu, Valjevu i drugim gradovima okupirane Srbije“, kaže.

Podseća da se prvo vešanje dogodilo 22. aprila 1941. godine u Pančevu, kada je 18 ljudi obešeno na Starom pravoslavnom groblju.

Kaže da je potrebno ukazati na odnos okupatora prema stanovništvu.

„Kako bi razumeli represivnu politiku u okupiranoj Srbiji, moramo shvatiti da unutar rasističke lestvice naroda, prema nacističkom poimanju stvari, Srbi nisu bili dobar materijal za asimilaciju zbog nečistog rasnog sastava.

„Tu treba dopuniti tu sliku Prvim svetskim ratom i starom percepcijom Austrougarske u kojoj su Srbi prikazani kao narod kraljoubice, zaostali balkanski divljaci i tome slično“, navodi.

• Priča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logore
• Zaboravljena istorija Holokausta: „Kakav geto – nije bilo nikakvog geta“
• Zašto je Jasenovac „propuštena prilika“ za pomirenje

„Surovo, besomučno kažnjavanje“

Gajić navodi da je nacistima u srži politike na okupiranim teritorijama od Atlantika do Volge bilo kažnjavanje – „jedno surovo, besomučno kažnjavanje, u cilju parališućeg psihološkog efekta odustajanja od svake pobune“.

Žrtve na Terazijama su imali okačene table sa natpisom „komunistički terorista“ oko vrata, dodaje, zato što su nacisti hteli da istaknu razlog vešanja.

„Poruka je da su stradali zato što su bili pripadnici komunističkih ‘bandi’, kako su oni govorili“, kaže.

Dodaje da su Nemci to radili u Rusiji, Poljskoj, Grčkoj.

„Gde god su želeli da strahom i terorom da slome svaki vid otpora, oni su uvek kačili te table na kojima je pisalo – ‘ja sam pucao na nemačku vojsku’ ili ‘ja sam bandit’.

„To su radili čak i njihovim vojnicima i ljudima koji su se kolebali ili dezertirali“, navodi.

Gajić kaže da je ta tabla bila integralni deo nacističkog modela kažnjavanja i upućivanja zločinačke poruke publici koja to treba da vidi.

„Imate i te plakate na kojima su stalno pretili još od ulaska nemačkih trupa u Beograd u aprilu mesecu, stalno su kačili neka saopštenja.

„U toku rata ste redovno imali saopštenja da je na primer tog dana streljano 250 pristalica Draže Mihailovića u Jajincima, ili 150 komunista“, navodi.

Nacistima je to bio omiljeni modus – da se kazni surovo, brutalno, nemilosrdno i da se zna zašto je to urađeno, kaže.

• Život žena u Srbiji tokom nemačke okupacije
• Osam heroina Drugog svetskog rata koje morate da znate
• Milunka Savić i Flora Sands – žene koje su zajedno ratovale za Srbiju

„Sto za jednoga„

Vešanje na Terazijama „predstavlja simbol ulaska Srbije u strahovitu nacističku represiju“ jer „od tog dana pa sve do proleća 1942. godine u nasilju i borbama strada blizu 50.000 ljudi, što je zastrašujuća cifra“.

„Tog dana jeste obešeno petoro ljudi, ali svaki od njih je simbol 10.000 žrtava“, kaže Gajić.

Skoro dva meseca kasnije, 10. oktobra, komandant Franc Fridrih Beme izdao je naredbu da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 talaca, a za ranjenog 50.

Okupacija Beograda

Nemačke snage su za vreme Drugog svetskog rata u operaciji Odmazda bombardovale Beograd 6. aprila 1941. godine.

Bila je to osveta za odbijanje Kraljevine Jugoslavije da se priključi Trojnom paktu koji su sklopile Nemačka, Italija i Japan.

Iako je Kraljevina Jugoslavija prvobitno prihvatila ovaj sporazum 25. marta, dva dana kasnije, 27. marta, usledio je vojni udar grupe jugoslovenskih oficira i sporazum je odbačen.

Spomenik rodoljubima

Skoro 40 godina, od 1983, ispred palate Sime Igumanova na Terazijama stoji bronzani obelisk visok oko četiri metra kao podsetnik zločina na Terazijama.

Na njemu je reljef koji prikazuje figure ovih pet muškaraca.

„Recite zemljokradicama da pod ovom našom zvezdom voćke smrti više ne sade, jer će ih pojesti voćke“, stihovi su Vaska Pope urezani ispod natpisa „17. avgust 1941″.

Spomenik je delo vajara Nikole Jankovića.

Dve godine kasnije, blizu spomenika je postavljena i ploča sa imenima nastradalih uz epitaf: „Borcima za slobodu koje su fašistički okupatori obesili na Terazijama 17. avgusta 1941. godine – građani Beograda“.

Ploča je nestala 2008, ali je obnovljena.

Bandere su, takođe, podsećale Beograđane na zločin sve do sredine 1950-tih godina, kada su prenete na Novo groblje i postavljene u Aleju ubijenih rodoljuba.

Odatle su bez objašnjenja nestale 2003. godine, prilikom rekonstrucije tog dela groblja.

Te bandere, pak, nisu bile jedine na Terazijama koje su nosile breme istorije.

Prethodno su Austrougari tokom Prvog svetskog rata, decembra 1914. godine, obesili nekoliko ljudi.

Miroljub Radojčić bio je njihova prva žrtva na vešalima postavljenim na mestu sadašnje fontane na Terazijama.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]