Želite li da znate koji je najbolji način da ubijete bubašvabu?
E, pa prvo joj ubrizgate snažne neurotoksine direktno u mozak. Od toga će buba postati poslušna; neće pokušati da odleti i povinovaće se vašoj volji.
Potom, odsečete joj jednu antenu i popijete sluz koja isteče iz nje. Da biste se prehranili, razumete.
A onda je povedete u svoje leglo za patrljak, kao da vodite psa na uzici. Sahranite tog zombija u rupi u zemlji.
- Duvači za lišće smrtonosni za insekte
- Bežite – zujanje mušica je vesnik leta na Islandu
- Med od pčela koje su me napale ima neverovatan ukus
Ali neposredno pre nego što zatvorite grobnicu, izležete jaje u bubi. Vaše potomstvo će imati zadovoljstvo da je pojedu živu.
Doktor Gevin Brod uživa u ovim pričama o tome kako ose parazitiraju na drugim stvorenjima. On je glavni kustos zadužen za kolekciju insekata u londonskom Muzeju prirodne istorije, što znači da ima sasvim dovoljno materijala za rad.
On ima fioku za fiokom punim osa, sakupljenih iz svih krajeva sveta. U redu, već vas čujem kako govorite: „Mrzim ose čak i ako ubijaju bubašvabe“. Ali provedite samo nekoliko minuta sa Gevinom i obećavam vam da ćete promeniti stav.
Iščuđavaćete se njihovim veštinama a u nekoliko slučajeva bićete oduzeti (čak i ako niste ubodeni) od njihove lepote.
Taj ubica bubašvaba, na primer – Ampulex compressa – ima izuzetan egzoskelet duginih boja. Možete da shvatite zašto ga ponekad zovu draguljasta osa.
„Ali svaka osa je veličanstvena“, kaže Gevin, dok vas moli da zanemarite PR spin zbog kojih više volimo bumbare i pčele („Pčele su samo dlakave ose koje su postale vegetarijanci“).
Ose igraju ulogu u Prirodi i ona nije da gnjave ljude u jesen. Ignorišite te „žute prsluke“ koji se opijaju od soka od jabuka u septembru po voćnjacima; uskoro ih više neće biti.
Ne, ose imaju veoma korisne funkcije, od kojih je jedna da zauzdavaju insekte. Na svakog insekta koji vam padne na pamet verovatno ide po jedna osa koja će ga napasti. Da nije tako, gotovo sigurno bismo koristili više pesticida nego što to već radimo po našim farmama.
Upravo parazitske ose obavljaju taj posao za nas a njihove metode – poput onih od Ampulex compressa – često su ingeniozne.
Fasciniran sam sjajnom evropskom osom – Rhyssa persuasoria (sabljasta osa). Delom, mislim, zato što ne mogu da se setim da sam je video u prirodi. One su česte po britanskim šumama.
Ima neverovatan organ za polaganje jaja. To je višenamenska „potkožna igla“ na kraju abdomena, i, u ovom slučaju, udvostručuje dužinu ose na oko osam centimetara.
Rhyssa lovi larve lisnih osa koje se kriju ispod kore drveća. Kad oseti neku, upotrebi organ za polaganje jaja da se probije kroz vlakna drveta, kako bi ubola larvu i potom polegla jaje u nju. Ponovo, osa ne ubija odmah svoju metu; ona otrov koristi samo da parališe plen.
„Ključno za uspeh parazitskih osa je da održi svoje meso svežim“, kaže Gevin.
Poziva me u susednu prostoriju, rupu nalik pećini punu onih muzejskih ormana od poda do plafona koje se pomeraju na točkićima. Gevin tačno zna koju fioku traži.
Mi nemamo ništa „veliko“ u Velikoj Britaniji, tako da možete da očekujete da postoje čak i impresivnije verzije Rhyssa-e drugde na svetu. Upoznajte odgovarajuće nazvanu Megarhyssa.
Vrste u ovoj grupaciji imaju organe za polaganje jaja koji mogu da dostignu i 15 centimetara dužine. Pohranjuju ih u kesu. Megarhyssa će provesti i nekoliko sati bušeći kroz drvo da bi stigla do žrtve.
To je mnogo energije za trošenje, naročito ako promašite metu, ili, kao što se povremeno dešava, ako dođe neka druga osa sa neznatno užim organom za polaganje jaja i iskoristi istu izbušenu rupu da zameni jaje koje ste vi upravo položili. Pozdravite grupu osa po imenu Pseudoryhssa.
Priroda nekad funkcioniše na taj način. Vrste će iskoristiti svaki mogući trik da bi opstale i razvijale se. Konstantna borbena gotovost.
Gevin zatvara fioku. Postoji čak i osa koja će položiti jaje u larvi druge ose koja je već unutar gusenice, kaže mi on. To pomalo zvuči kao entomološka božićna večera: patka u ćurki, u guski.
I koja je, dakle, najveća osa? Verovatno jedna od lovaca na tarantule kao što je Pepsis. Kad Gevin drži predavanje deci po školama, ona im je uvek omiljena.
Sad već i vi poznajete rutinu: osa se spusti na pauka, ubode ga tako da ne može da mrda, a potom postavi jaje tako da larva koja se izlegla može da prokopa sebi put unutra. Ono što je impresivno jeste da će larva voditi računa da ne pojede prerano one organe koje tarantulu održavaju u životu.
A najmanja osa? Pa to je verovatno vilinska osa. Stvorenja kao što su Kikiki i Tinkerbella. Gevin drži karticu sa jedva razaznatljivim tačkicama na njima. Ove ose su dugačke oko 0,2 mm. Apsolutno su sićušne – treba vam mikroskop da biste ih videli.
One su zapravo toliko male da se verovatno nalaze na samoj ivici onoga što je moguće u smislu minijaturističkog letenja. A opet lete, da bi pronašle i parazitirale na jajima drugih vrsta i jednoćelijskih organizama.
Mojih sat vremena sa Gevinom skoro je isteklo, ali me on ne pušta dok mi ne pokaže neke od najimpresivnijih gnezda u kolekciji Muzeja prirodne istorije.
„Ose su nam verovatno dale ideju za papir“, kaže on. One žvaću drvo i grade najimpresivnije papirne oblike.
Čak i klasični jesenji gnjavež, Vespula vulgaris, uspešan je arhitekta. Papirna koverta koja okružuje njeno gnezdo nalik saću ima složene vrtloge i talase. Što su raznovrsniji izvori drveta, neobičnije su šare.
Muzejska kolekcija ima čak i gnezdo ose iz četrdesetih napravljeno delimično od vune. Ose su reciklirale obližnji šal.
Gavinova strast za njegove subjekte očigledna je i ogromna. I šta on onda govori ljudima kad mu ovi kažu da mrze ose? „Samo plačem.“ Smeje se. „Zašto već ljudi jednom ne zavole ose? One su lavovi sveta insekata.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
