Sedam dana posle 20. oktobra 1944. i oslobođenja Beograda od nemačke okupacije nekoliko desetina jugoslovenskih partizana započeli su, po opisima spektakularnu, ali do danas slabo naučno istraženu, akciju „čišćenja“ neprijateljske vojske. U podzemlju.
Iz ruševina, podruma, šupa, ali i kanalizacije trebalo je isterati sakrivene naciste, ali i neprijatelje iz građanskog rata – pripadnike četničkog pokreta i njihove saradnike.
„To je bila jako opsežna operacija, mnogo mladih je izginulo.
„Neki od njih su završili kao psihijatrijski bolesnici i nisu nikada izašli. Velike su to traume“, kaže za BBC na srspkom Milka Kraljević, udovica komandanta ove akcije Gojka Kraljevića.
O njihovim borbama se pisalo u medijima, neke scene se pojavljuju u kultnoj partizanskoj seriji „Otpisani“, ali istorijskih podataka o njima nema.
„Za sada je to sve što imamo. Moguće je da tih dokumenata ima u još neotvorenim arhivama službe Državne bezbednosti, ali na osnovu svedočenja ne možemo biti sigurni“, kaže za BBC na srpskom istoričar Milan Radanović.
- Branko Pešić – gradonačelnik koji je dao dušu Beogradu
- Koliko se danas sećamo narodnih heroja
- Ko sme da premesti Stari savski most
Kako je sve počelo?
Dok se još u centru Beograda slavila sloboda i igralo kolo na Terazijama, odjeknula je snažna eksplozija granate.
To je bio znak da se neprijatelj još nije u potpunosti predao.
Milka Kraljević navodi da je to bilo u sklopu operacije „Ciklon Jug nemačkih SS oficira i diverzanata iz Štutgarta“.
U knjizi „Smrt je dolazila iz podzemlja“, novinara Mirka Jovićevića, koja je pisana na osnovu svedočenja učesnika, navodi se da se akcija dobila ovo ime, jer se odnosila samo na Sovjetski savez i Beograd.
Navodno je u Beograd septembra te godine došlo 175 nemačkih diverzanata, koji su znali sve o gradu, imali su mape i jasne zadatke.
Cilj im je bio da, dok se okosnica nemačke vojske povlači, miniraju zgrade, mostove, ubijaju rukovodioce, ali i seku vodovodne i kanalizacione cevi i truju hranu.
„Oni su se tamo isključivo školovali za pozadinsko delovanje, kad se oslobodi neki grad da oni ostanu i prave probleme.
„Fantastično su govorili srpski, jako malo ljudi je moglo da im uđe u trag“, kaže i Kraljević.
U knjizi, koja veliča partizansku borbu, za te nemačke vojnike kaže se da su „ljudi zveri – koji su već bili izbrisani sa spiska živih“ i da su fanatično izvršavali naređenja i ginuli za Firera.
Kome se poverava zadatak?
Gojko Kraljević se sa 16 godina pridružio partizanima i otišao u rat, gde će postati jedan od vrsnih diverzanata.
Umesto sa Šestom ličkom divizijom, gde je bio komesar, da nastavi ka Sremskom frontu, dobio je naređenje iz Organizacije za zaštitu naroda (OZNA) da „pređe da čisti kanalizaciju“.
OZNA je bila preteča policije i državne bezbednosti.
Na Gojkov 20. rođendan stiže naredba da predvodi operaciju kodnog imena Grmeč i on, za tri dana sa drugovima, koje je tek upoznao, prvi put silazi u podzemlje Beograda.
„Nije im bilo nimalo lako. Ulazite u mrak, ne znate šta vas čeka, ne možete upotrebiti oružje koje imate, jer se rikošetom vraća u kanalizaciji.
„Bili su prinuđeni na borbu prsa u prsa. Nije mogla ni velika grupa da ide – sedam do deset boraca“, navodi njegova supruga Milka Kraljević.
Gojko je, dodaje, išao sa svim grupama.
- Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana“
- Bitka na Neretvi: 50 godina od filma koji je doveo Holivud u SFRJ
- Odlazak Tita: Sahrana koja je zaustavila svet
„Nema ni hrane ni vode. Ulazili su u šahte i onda se kretali puzeći, jer nisu mogli da hodaju normalno i čekaju da im naiđu Nemci.
„Išli su stopu po stopu. Nekada po dva ili tri sata“, opisuje Kraljević.
Po ovim motivima snimljen je film u sovjetsko-jugoslovenskoj koprodukciji „Provereno nema mina“, sa Brankom Plešom u glavnoj ulozi.
Knjiga je pisana na osnovu svedočenja boraca, a najviše Gojka Kraljevića. On ju je poklonio supruzi.
Istoričar Milan Radanović je posebno izučavao bitke za oslobođenje Beograda i pregledao arhivu Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) i tamo nema dokumenata o takozvanoj akciji „Ciklon Jug“.
O njoj, osim u medijima na srpskom jeziku, ni na internetu nema mnogo podataka, a svaki nemački istoričar kome je BBC uputio pitanja ovim povodom smatrao je da nije dovoljno upućen u tematiku da o njoj govori.
„Ja sam probao da nađem neki trag u vojnim arhivama, ali nisam našao, što ne mora da znači da toga nije bilo.
„Postoji realna pretpostavka da su nemačke snage ostavile neke vojnike da se bave pozadinskom delatnošću“, dodaje Radanović.
- Milovan Đilas: „Crnogorac, Srbin i Jugosloven koji po značaju daleko prevazilazi jugoslovenske okvire“
- Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima
- Peko Dapčević – legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
Pošto je većina istorijskih izvora iz tog perioda odavno dostupna javnosti, ovaj istoričar iz Beograda koji sada živi u Zagrebu, ostavlja mogućnost i da se radi o izmišljenoj priči.
„Čak i da je tačno, iako zvuči najatraktivnije, ta bitka nije bila primarna, bilo je mnogo manjih bitaka koje su obeležile borbu za oslobođenje prestonice“, napominje Radanović.
To su borbe jugoslovenskih partizana i sovjetske Crvene armije za svaku ulicu i most u gradu.
Uloga Crvene armije
„Rata u kanalizaciji čisto sumnjam da je bilo, stanje našeg kanalizacionog sistema je takvo da bi i danas bilo teško voditi neke ozbiljnije borbe.
„Tako nešto se jeste događalo u Budimpešti i Berlinu“, navodi istoričar Aleksej Timofejev, koji se rodio i školovao u Moskvi, a danas je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
On objašnjava da je Crvena armija imala dve specijalne jedinice koje su, između ostalog, učestvovale u bici za Beograd.
„To su Izviđačka jedinica Dunavske flotile, koja je raspolagala kopnenim jedinicama i čamcima, nešto poput modernih američkih marinaca i jurišni odred Gardijskih inženjera, čiji je naziv prikrivao njihov pravi zadatak.
„Oni su služili za proboj dobro utvrđenih gradova. Nosili su oklope, prsluke, imali su bacače plamena i koristili su eksploziv“, navodi Timofejev.
Dok su pripadnici izviđačke jedinice oslobodili Novi Sad i učestvovali u deminiranju i borbama kod Pančevačkog mosta, takozvani gardisti su vodili borbe kod centra grada.
O tome svedoče i dnevnici borbi sa ilustracijama, koji su na ruskom jeziku dostupni na internetu.
„Međutim, ni jedni ni drugi nisu učestvovali u nekim podzemnim borbama“, ističe istoričar.
Provereno min net
Oznake „provereno min net“ – nema mina, koje i danas svedoče o mestima koje su tih dana proverili i obeležili kao bezbedne sovjetski vojnici, mogli su da ostavljaju i obični demineri i gardijski inženjeri.
Jedan takav natpis nedavno je obeležen na zgradi banke na prometnoj raskrsnici ulica Kneza Miloša i Kralja Milana u Beogradu – poznatoj i kao „Kod Londona“.
„Verovatno kad zauzmete čitav grad gde je bilo nekoliko desetina hiljada neprijateljskih vojnika neko neće da se preda.
„Pritom partizanska vojska je bila vrlo brutalna prema zarobljenicima, razmenjivala je samo visoke oficire“, napominje Timofejev.
Zato je, dodaje, Crvena armija imala naredbu o zabrani predaje zarobljenih vojnika jugoslovenskim partizanima jer „ubijaju zarobljenike, što izaziva veći otpor kod neprijatelja“.
„To je direktno navedeno. Nisu oni bili humanisti u Crvenoj armiji, nego nisu želeli takav efekat. U takvim okolnostima neko je mogao da se sakrije u podrumima, ali to nisu bile borbe u pravom smislu“, dodaje on.
Sovjetske specijalne jedinice imale su ovlašćenje da regrutuju i domaće stanovništvo za svoje potrebe i zato je relativno mnogo Jugoslovena ušlo u te formacije.
Ipak, u knjizi se govori samo o jedinicama jugoslovenskih partizana, a u filmu „Min net“ Sovjeti su protagonisti.
Gojko Kraljević je bio saradnik na scenariju za taj film i ponekad bi u predavanjima ili u neformalnom druženjima govorio o tome, ali se ova epizoda nije učila u školama.
„Sticao se utisak, kao da se o tome krilo, a nije. Nije niko zabranjivao da se o tome govori“, ističe i Milka Kraljević.
Zašto se ne govori o zajedničkoj borbi?
„Već 1948. nije bilo uputno govoriti kako su se partizani borili sa Sovjetima u Budimpešti, trebalo je dokazivati da su bili sami.
„U tim okolnostima dolazi do blagog naduvavanja priča o bitkama lagumima i kanalizaciji“, ističe Timofejev.
Godine 1948. došlo je do Rezolucije Informbiroa i razlaza između jugoslovenskog i sovjetskog lidera Josipa Broza Tita i Josifa Visarionoviča Staljina.
U Budimpešti su, ističe ovaj istoričar, podzemne bitke bile razgranate i rat se vodio na tri nivoa – u vazduhu, među zgradama i ispod zemlje.
„Ovde je to pre bilo čišćenje terena od zaostalih nemačkih vojnika“, ističe Timofejev.
Postupak prema nemačkim zarobljenicima, dodaje, ni po čemu nije bio bolji nego prema protivnicima u građanskom ratu – poput četnika ili ustaša, zato nije slučajno ni što su Nemci bili tako brutalni, jer „ratuju na život i smrt“.
„Moguće da posle oslobođenja Beograda ostane nekoliko stotina vojnika i tada se svako zavuče u rupu i pokušava da što skuplje proda svoj život“, zaključuje Timofejev.
Da li je moguće boriti se u kanalizaciji?
U knjizi se navode brojne lokacije kao poprište borbi – od raskrsnice Kneza Miloša i Nemanjine, gde se danas nalazi Ministarstvo spoljnih poslova, preko Mostarske petlje, kanalizacije ispod Bulevara kralja Aleksandra, Botaničke bašte, preko ulica Džordža Vašingtona i Dunav stanice.
Arheolog Rade Milić, koji se bavi proučavanjem laguma i podzemnog Beograda, analizirao je deo lokacija iz knjige i utvrdio da pomenuti šahtovi i podrumi zaista postoje.
„Sve kanalizacione cevi su povezane kao deo sistema i sa tog stanovišta moguće je da se te bitke dese“, opisuje Milić.
Neke cevi ispod Beograda provode čitave reke ispod grada, dodaje on, mada je nešto izgrađeno i posle rata kad je širena kanalizaciona mreža.
Osamdesetih godina knjige koje popularizuju partizanski pokret nisu bile retkost.
Vrlo je moguće da je Jovićevićeva napisana tako da može da bude zanimljiva za široku publiku, ocenjuje on.
„Verovatno su te priče predimenzionirane, ali da su se prilikom oslobađanja dešavale neke operacije u podzemnom Beogradu – ja sam gotovo siguran da jesu.
„Da li je obim bio manji nego što je opisan u knjizi, a pogovo nego u ruskom filmu, verujem da jeste“, zaključuje Milić.
Prečišćavanje vode
Ipak, Milka Kraljević je i danas uverena da je „realnost bila jezivija nego što piše u knjizi“.
U sedmodnevnoj operaciji, po navodima iz knjige, ubijeno je ili uhvaćeno svih 175 nemačkih diverzanata, a poginulo je i 60 boraca KNOJ-a i mnogo više ranjeno.
Gojko Kraljević je iz rata izašao kao major Jugoslovenske narodne armije i dobitnik je brojnih priznanja.
U godinama koje su usledile imao je brojne državne funkcije, a bavio se i pisanjem romana.
Završio je čak tri fakulteta – Tehnološki, Ekonomski i bio doktor hemijskih nauka.
Objavio je i brojne naučne radove. Pre skoro 40 godina je radio na proizvdonji tečnog organskog đubriva, a najviše se posvetio projektima za prečišćavanje otpadnih voda.
Uspeo je da napravi preparat koji skuplja masnoću kada se izlije recimo nafta na moru.
„U šali je govorio da se toliko fekalija nagutao da je rešio da prečisti kanalizaciju“, zaključuje kroz setni osmeh njegova udovica.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
