Za Sudipa Čudurija, rad na brodovima trgovačke mornarice obećavao je avanturu i bolji život.

Ali putovanje na naftnom tankeru u Zapadnoj Africi, u opasnim morima daleko od kuće, preokrenuće život ovog mladog diplomca naglavačke.

Njegova sudbina zavisiće od bande drogiranih pirata iz džungle – i kaprica misteriozne figure zvane Kralj.

Brod MT Apekus bacio je sidro kod nigerijskog ostrva Boni nedugo posle svitanja. Sudip Čuduri bio je na kraju naporne smene na palubi. Gledajući ka ostrvu, mogao je da nazre desetak drugih brodova. Na obali iza njih, iz zemlje se, poput divova, izdizao red belih tankova za skladištenje nafte.

Doručkovao je i obavio dva telefonska razgovora. Jedan sa roditeljima – znao je da brinu za njega, sina jedinca – i jedan sa verenicom, Bagijašri. Rekao joj je da sve ide prema planu i da će je zvati ponovo kasnije toga dana. Potom je prilegao da odspava.

Bio je 19. april 2019. godine. Mali, ostareli tanker i njegova petnaestočlana posada provela je dva dana ploveći na jug iz luke Lagos do ušća Nigera, gde su pedesetih holandski i britanski biznismeni koji su želeli brzu zaradu pronašli naftu. Iako je znao da brutalni pirati krstare neprohodnim močvarama i mangrovima na ušću, Sudip se tog tropskog jutra na Južnom Atlantiku osećao bezbedno. Okolo su patrolirali brodovi nigerijske mornarice, a Apekus je bio ukotvljen ispred ostrva Boni, sedam nautičkih milja od kopna, čekajući dozvolu da uđe u luku.

Tople vode Gvinejskog zaliva, koje zapljuskuju obale sedam zapadnoafričkih zemalja, najopasnije su na svetu. Nekad je to bila Somalija, ali sada je ova oblast epicentar moderne pomorske piraterije. Od svih moreplovaca otetih prošle godine širom sveta radi otkupa, nekih 90 odsto njih zarobljeno je upravo ovde. Šezdeset četvoro ljudi oteto je sa šest brodova samo u poslednja tri meseca 2019. godine, prema Međunarodnom pomorskom zavodu, koji prati ovakve incidente. Mnogi drugi slični napadi nisu ni prijavljeni.

Nafta koje ovde ima u izobilju mogla je da obogati ljude koji žive na ušću, ali za većinu je predstavljala prokletstvo. Izlivanja nafte zatrovala su vodu i zemlju, a borba za plen industrije dovela je do nasilnih zločina i sukoba koji traju decenijama. U selima iznad cevovoda koji su doneli milijarde nigerijskoj vladi i međunarodnim naftnim kompanijama, životni vek iznosi oko 45 godina.

Militantne grupe sa stripovskim imenima kao što su Osvetnici ušća Nigera dizali su u vazduh cevovode i oštetili proizvodnju da bi zahtevali preraspodelu bogatstva i resursa. Kradljivci nafte odlivaju gustu crnu sirovu naftu i prerađuju je u priručnim rafinerijama skrivenim u šumama. Nivo nasilja na ušću diže i spušta se poput plime i oseke – ali pretnja je uvek prisutna.

Sudipa je nekoliko sati kasnije probudila vika i lupanje. Stražar na komandnom mostu broda, visoko iznad palube, primetio je da im prilazi gliser sa devet do zuba naoružanih ljudi. Njegovi povici upozorenja odjekivali su po 80 metara dugom brodu dok se okupljala posada. Nisu mogli da zaustave pirate, ali su makar mogli da pokušaju da se sakriju.

Sudip, koji je imao samo 28 godina ali je bio treći oficir broda, bio je zadužen za pet drugih indijskih članova posade koji su radili na Apekusu. Nije bilo nafte na brodu, pa je znao da pirati žele da otmu ljudski tovar radi otkupa. Amerikanci i Evropljani se visoko kotiraju zato što njihove kompanije plaćaju najviše otkupe, ali u stvarnosti većina mornara potiče iz zemalja u razvoju. Na Apekusu, Indijci su bili jedini neafrikanci.

Dijana Kocić je ovo leto provela u Tanzaniji, radeći u jednoj školi.

Sa manje od pet minuta preostalih za reagovanje, Sudip je okupio svoje ljude u mašinskom odeljenju u utrobi broda, pre nego što je potrčao gore da oglasi alarm za uzbunu koji će obavestiti sve ostale. Dok se spuštao nazad, shvatio je da na sebi ima samo donji veš u kom je otišao na spavanje. A onda je prvi put ugledao napadače, koji su nosili majice kratkih rukava i crne maske na licima, i vitlali jurišnim puškama. Prišli su skroz uz bok, samouvereno prebacujući lestve preko ograde.

Indijci su odlučili da se sakriju u maloj ostavi, gde su mogli da čučnu među svetla, žice i druge zalihe elektronske opreme, i pokušali su da umire panično disanje. Pirati su uskoro pretraživali brodsku unutrašnjost, dok su im glasovi odjekivali iznad potmulog hučanja brodskog motora. Mornari su drhtali, ali nisu davali glasa od sebe. Mnogi brodovi koji plove u Gvinejskom zalivu ulažu u sigurne sobe sa zidovima otpornim na metke gde posade mogu da se sakriju baš u ovakvoj vrsti situacija. Apekus je nije imao. Ljudi su čuli približavanje koraka i reza se podigla uz zvonki udarac.

Ustaj.

Pirati su pucali u vrata i šrapnel od metka pogodio je Sudipa u levu cevanicu, zaustavivši se samo par centimetara od kosti. Ljudi su izveli mornare napolje i postrojili ih na palubi. Znali su da moraju da budu brzi. Kapetan je već poslao poziv za pomoć, a pucnje su mogli da čuju i na drugim brodovima.

Napadači su naredili Indijcima da se spuste niz lestve na gliser koji ih je čekao, sa dva motora radi dodatnog ubrzanja. Čirag, nervozni 22-godišnjak na svom prvom zaduženju na moru, prvi je poslušao. Dok su u njih bile uperene puške, ostali su ga sledili, baš kao i kapetan broda.

Šest talaca – pet Indijaca i jedan Nigerijac – šćućurili su se na pretrpanom gliseru dok se ovaj udaljavao od broda. Preostala posada, uključujući jednog Indijca koji je uspeo da pobegne napadačima, izašla je na palubu. Gledali su kako pirati jure ka ušću sa zarobljenicima čije su oči bile prekrivene povezima, ostavivši Apekus da pluta na plimi.

Tekstualna poruka od špeditera stigla je usred noći.

Dragi gospodine, Sudipov brod je prema izveštajima otet. Grčki vlasnik koordiniše čitavu stvar. Nemojte paničiti. Ništa loše se neće desiti Sudipu. Molimo vas da budete strpljivi.

Pradip Čoduri i njegova supruga Suniti, dok su sedeli u spavaćoj sobi, bili su duboko uznemireni ovom formalnom porukom. Pričali su sa sinom svega nekoliko sati ranije. Pradip je počeo da prosleđuje poruku članovima porodice i Sadipovim najbližim prijateljima. Da li bi ovo mogla da bude istina? Da li se neko čuo sa njihovim sinom?

Sudip, kao što je mogao da vam kaže svako ko ga poznaje, bio je nestašan dok je odrastao. Nije ga držalo mesto, uvek je želeo da izađe iz kuće u neku novu avanturu. A njegovi roditelji, naročito njegova majka, stalno bi brinuli za njega. Najveći deo Sudipovog života živeli su u Bubanesvaru, gradiću u državi Odiša na istočnoj obali Indije.

To je mesto o kom Indijci koji žive u centrima moći i uticaja – Delhi, Mumbaj ili Bangalor – retko razmišljaju, ako ikad, ali vođenje male fotokopirnice iz prednjeg dela njihovog doma donelo je Čudurijima udoban život.

Na prometnim trotoarima blizu njihovog doma u centru Bubanesvara, lica božanstava zure iz skromnih hramova. Ali pre nego što je otputovao za Afriku, Sudip nije stvarno verovao ni u jednog boga. Život je onakav kakvim ga učine on i Bagijašri. Upoznali su se još kao tinejdžeri. Danas inženjerka softvera, odaje utisak devojke koja je bila popularna u školi.

Njih dvoje su ona vrsta mladih Indijaca kakvoj svi streme, čiji snovi uveliko zasenjuju stabilne tradicionalne porodične živote za kojima su žudeli njihovi roditelji.

U Indiji ima na desetine miliona takvih kao što su oni, naoružanih diplomama i sertifikatima ali odrastajući u tromoj ekonomiji koja uporno štancuje mnogo više diplomaca nego dobro plaćenih poslova.

Za Sudipa, posao u trgovačkoj mornarici obećavao je bekstvo od svega toga. Privukle su ga priče o dobroj plati, mnogo posla i prilici da vidi sveta. I nije u tome jedini – posle Filipinaca i Indonežana, Indijci čine najveći kontingent globalnih moreplovaca, koji rade kao čistači palube, kuvari, inženjeri i oficiri. Nekih 234.000 njih plovilo je 2019.godine na brodovima pod stranim zastavama.

Ali dobiti prave kvalifikacije je komplikovano i Sudip je studirao pet godina, čvrsto rešen da pođe putem koji će njegovu porodicu koštati hiljade dolara. Sa 27 godina, konačno se kvalifikovao za trećeg oficira i dobio tetovažu na desnoj podlaktici da to i obeleži: mala jedrilica koja se njiše na grozdu trouglova koji predstavlja more, sa velikim sidrom koje ga proseca kroz sredinu kao bodež.

Prvog jutra nakon što su oteti mornari, desetine ljudi izronilo je iz šume i krenulo da puca skoro pola sata iz vatrenih oružja u nebo slaveći. Pet Indijaca, koji su ostavljeni na drvenoj platformi veličine automobila da plutaju u močvari punoj mangrova, zurili su beznadežno u smeđu vodu ispod sebe.

Da bi stigli do ovog zatvora u džungli, povedeni su na vijugavu satima dugu vožnju brodićem kroz rukavce ušća. Tih prvih dana, poruka pirata – podcrtana povremenim premlaćivanjem – bila je kristalno jasna: ukoliko niko ne plati otkupninu, mi ćemo vas ubiti.

Sudip je i dalje živeo u donjem vešu, dok bi ga čitave noći svrbela koža od bučnih komaraca koji su ga ostavili čitavog istačkanog ujedima. Nije mu previjena rana na nozi, tako da je u rupu nagurao blato. Vlažnost džungle značila je da ljudi nikad nisu suvi. Delili su jednu jedinu prljavu prostirku kao postelju i hvatali kratke minute sna pre nego što bi se naglo probudili i setili gde se nalaze.

Još ispočetka, pirati su izvukli kostura iz močvare da pokažu mornarima šta se navodno desilo bivšem taocu čiji je gazda odbio da plati otkup. To nije bila jedina jeziva pretnja. Drugog dana im je pokazana gomila betonskih blokova. Pokušajte bilo šta i vezaćemo ovo za vaše noge i baciti vas u okean, rekli su im pirati.

Stražari su ih čuvali sa obale reke u rotirajućim smenama, nekih deset metara dalje od njih. Oni su provodili vreme ribareći, pušeći marihuanu i pijući lokalno alkoholno piće pravljeno od palminog biljnog soka po imenu kai-kai – ali su i pažljivo motrili taoce, povremeno nišaneći oružjem u njih i izvikujući upozorenja, kao da bi njihovi zatvorenici svakog časa mogli da uskoče u mutnu vodu i otplivaju.

Vremenom bi Sudip pokušao da uspostavi odnos sa nekim od tih ljudi. Pažljivo bi ih pitao kako su ili da li imaju decu. Ali odgovor je uvek bio ćutanje ili grubo upozorenje; Ne obraćaj nam se. Činilo se da imaju stroga naređenja ali nikad nisu oslovljavali svog vođu – koji kao da je obitavao negde drugde u džungli – imenom. On je za njih bio samo „Kralj“.

Sudip i drugi – Čirag (22), Ankit (21), Avinaš (22) i Mugu (34) – nisu imali mnogo izbora nego da pokušaju da sačuvaju što više snage i sačekaju da se nešto desi. Njihovi životi upali su u neku vrstu letargične kolotečine. Jednom dnevno, obično prepodne, dobijali bi zdelu sa instant nudlama da je podele njih petorica među sobom. Pažljivo su delili obrok, predajući jedan drugom prljavu kašiku, svaki uzimajući samo po zalogaj. Ritual bi ponavljali uveče i potom vraćali praznu zdelu.

Nisu dobijali ništa za piće sem blatnjave vode, koja je često bila pomešana sa benzinom. Ponekad bi bili toliko žedni da su pili slanu vodu iz reke. Nigerijski kapetan je bio držan odvojeno u obližnjoj kolibi. Prema njemu su se ophodili bolje i Indijci su počeli da ga mrze zbog toga.

Da bi ubili vreme, njih petorica su počeli da pričaju o životima kod kuće i planovima za budućnost. Posmatrali bi prirodu oko sebe – zmije koje gmižu uz drveće, ptice koje poleću kroz šumu mangrova. Molili bi se. Kad bi pirati spazili majmuna, tišina bi bila naglo prekinuta, Indijci bi gledali kako ovi jure za njim, zasipajući životinju mecima. Kasnije bi ga ispekli na vatri, ali oni nikad ne bi dobijali ništa od tog mesa.

nafta — Sloj nafte na površini reke Bodo

Mornari su pokušali da broje zalaska sunca urezujući male strelice u drvene daske na kojima su spavali. Povremeno su bili delirični – neki od njih, uključujući Sudipa, zarazili su se malarijom. Šapatima bi zamišljali scenario u kom pirati dolaze da ih ubiju a oni im pružaju otpor. Ako već moraju da umru, verovatno bi mogli za sobom da povuku najmanje još trojicu njih, zar ne?

U takvim trenucima bi se smejali, ali inače su se neprestano borili da se ne prepuste očajanju. Tokom mnogih mirnih sati kada bi samo ležali na jarkom suncu, Sudip bi iznova razmišljao o tome šta bi mogao da uradi da ih izbavi, i šta će reći Indijskoj visokoj komisiji ili porodici ako bi dobio priliku priča sa njima. U glavi, i dalje je pokušavao da isplanira venčanje.

Prvobitni zahtev pirata bio je otkup u vrednosti od nekoliko miliona dolara. Bila je to preterana suma i sigurno su znali da je malo verovatno da će im biti isplaćena. Ali ovakva vrsta otmica za dobijanje otkupa podrazumeva složene i otegnute pregovore, a u neistraženim lavirintima ušća Nigera, vreme je uvek izgledalo kao da je na njihovoj strani.

Oko 15 dana posle napada, pirati su odveli Sudipa čamcem na drugi kraj šume i dali mu satelitski telefon da bi mogao da apeluje direktno na vlasnika broda, grčkog biznismena iz mediteranske luke Pirej po imenu kapetan Kristos Traios. Njegova kompanija Petrogres ima nekoliko naftinih tankera u Zapadnoj Africi sa avanturističkim imenima kao što su Optimus i Inviktus.

Sudip je znao malo o kapetanu Kristosu, ali je čuo da je agresivan čovek zle ćudi. „Gospodine, ovo je užasno. Mi smo u veoma lošem stanju. I morate da reagujete vrlo brzo zato što bismo mogli da umremo ovde“, rekao mu je on. Njegov gazda, ljut zbog svega što se desilo, nije delovao potreseno. Pirati su bili neumoljivi. „Mi samo želimo novac“, ponavljali bi iznova. „Ali ako nam vaši ljudi ne daju novac, mi ćemo vas ubiti.“

Njihov poslovni model zavisi od popustljivosti gazda brodova koji će, obično pokriveni osiguranjem, posle više nedelja pregovora isplatiti velike sume novca da bi oslobodili posadu. Ali u ovom slučaju naleteli su na tvrdoglavog vlasnika broda. Sada je bilo ključno, znali su kidnaperi, dopreti do porodica.

U Indiji, Sudipovi roditelji su provodili besane noći. Znali su vrlo malo o onome što se desilo, tako da su u satima pred svitanje, dok su ulice Bubanesvera još bile tihe, neprestano mislili na najgore. Plašili su se da se njihov sin nikad neće vratiti iz piratske jazbine koju nisu mogli ni da zamisle.

Nije bilo šanse da porodica može da priušti plaćanje piratima direktno i to nikada nije ni razmatrano kao ozbiljna opcija. Indijska vlada ne plaća otkupe otmičarima, ali su se nadali da će im pomoći na druge načine – pruživši podršku nigerijskoj mornarici u pronalaženju logora pirata ili nateravši vlasnika broda da plati. Bagijašri i Svapna, pozamašna Sudipova rođaka u tridesetim godinama preuzeli su inicijativu za to. Sakupili su članove porodice otetih u Vocap grupu da bi mogli da koordinišu napore za oslobađanje njihovih momaka.

Uskoro je postalo očigledno Bagijaštri da pirati neće postići ništa ukoliko ubiju mornare. Ali je bila nervozna koliko će dugo trajati njihovo strpljenje. Vršenje pritiska na vlasnika broda iz svih pravaca delovalo je kao jedini održivi način da oslobodi verenika. I tako, u automobilu, u kabini toaleta na poslu, kod kuće u krevetu, ona je neprestano bila onlajn, tvitovala, slala mejlove sa molbom svakome ko bi mogao da pomogne.

Bagiširi sa svekrvom — Bagijaštri sa svekrvom

Posle tri nedelje skoro potpune tišine, 17. dana su porodice došle do nekakvog napretka. Sestra jednog od kidnapovanih ljudi, Avinaša, primila je poziv od brata iz nigerijske džungle. On joj je rekao da su svi živi, ali da im je stvarno potrebna pomoć. Narednih dana će i druge porodice primiti pozive od svojih sinova – samo ne Bagijašri i Čuduriji.

Počele su da nastaju neke čudne veze. Rođak jednog od mornara koji radi u brodskoj industriji, čovek po imenu kapetan Nasib, počeo je redovno da zove pirate na njihov satelitski telefon da proveri kako su ljudi. Ali kratki zvučni zapisi koje je postavljao u Vocap četu nisu umirivali porodice. Vlasnika broda „nije briga“ za živote vlastitih ljudi i on se „samo zafrkava“, besno je rekao pirat kapetanu Nasibu tokom jednog telefonskog razgovora.

Sedamnaestog maja 2019. godine – 28. dana zatočeništva – pirati su pružili priliku Sudipu da popriča sa kapetanom Nasibom, koji ga je uveravao da će patnja trajati još svega nekoliko dana. Ali Sudip, kao nadređeni oficir, dobio je instrukcije da u međuvremenu održava moral među ljudima. „Trudim se“, čuje se Sudip kako govori na hindiju na pucketavom snimku telefonskog razgovora. „Recite mojoj porodici da ste pričali sa mnom.“

Svakih nekoliko nedelja Indijci su prebacivani iz jedne jazbine i džungli u drugu. Pošto je izgledalo da su pregovori sa kapetanom Kristosom propali, Kralj je lično počeo da im dolazi u posetu. Nikad ne bi mnogo govorio, ali drugi pirati su se prema njemu ophodili sa poštovanjem koje je ukazivalo na strah. Njegov status kao lidera grupe gotovo da je delovao kao posledica njegove puke veličine. Svi pirati su bili mišićavi i delovali preteće, ali Kralj je bio ogroman – najmanje dva metra visok. Nosio je mnogo veće oružje od ljudi pod njegovom komandom i kožni kaiš pun metaka uvek je bio vezan oko njegovog masivnog torza.

Pojavljivao bi se svakih četiri ili pet dana i smireno pušio marihuanu pred zarobljenicima. Rekao bi da kapetan Kristos i dalje odbija saradnju i da će to morati da ima posledice. Kralj je govorio biranim rečnikom i boljim engleskim od drugih ljudi. Posle mnogo nedelja u zatočeništvu, mornari su smršali i postali koščatiji; oči su im bile bledožute a urin im je povremeno bio krvavocrven. Svaka Kraljeva poseta delovala je kao da ih približava sudbini kostura kog su videli kako izvlače iz blata.

Onda su događaji dobili bizarniji zaokret. Do tog trenutka, ono što se desilo Apekusu delovalo je kao samo još jedno oportunističko kidnapovanje zarad dobijanja otkupa. Ali krajem maja, bez znanja ljudi koji su kopneli na onim daskama u močvari, počele su da se odvijaju mahinacije koje kao da su ukazivale na mnogo složeniji niz događaja.

Nigerijska mornarica je javno optužila kompaniju u čijem je vlasništvu bio tanker za prevoženje ukradene sirove nafte iz ušća Nigera u Ganu. Napad na Apekus i otmica, prema tvrdnji mornarice, zapravo su izazvani svađom između dve kriminalne grupe. Čak je došlo i do hapšenja. Direktor brodske kompanije u Nigeriji navodno je priznao da je učestvovao u ilegalnoj trgovini naftom.

Kapetan Kristos, vlasnik broda, energično je sve negirao. U mejlovima koje je video BBC, on je okrivio indijsku vladu za navođenje nigerijske mornarice na zadržavanje njegovih brodova i posade kako bi ga naterali da „pregovara sa teroristima“ i plati „neverovatan“ otkup. Indijske vlasti poriču ovu verziju događaja. Nigerijska mornarica nije imala komentar.

Bila je to neizvesna situacija za zarobljenike. Ali optužbe – koje su ugrozile tankerske operacije kapetana Kristosa u Nigeriji – čini se da su ga navele da postigne dogovor sa piratima. I tako je 13. juna Sudipova porodica iz vladinog izvora konačno saznala da su pregovori okončani i da je ugovorena isplata. U isto vreme, mornarima u džungli je rečeno da bi njihovoj patnji mogao da dođe kraj.

Probudili su se ujutro 29. juna 2019. godine isto kao i skoro svaki dan prethodnih 70 dana. Prepodne, nakon što im je predao zdelu sa nudlama, jedna od čuvara pozvao je Sudipa i šapnuo mu da bi, ako sve bude prošlo kako treba, ovo mogao da bude njegov poslednji dan u džungli. Dva sata kasnije, čuvar se vratio sa potvrdom: čovek koji donosi novac je na putu.

Krhki Ganjanin srednjih šezdesetih koji je tog popodneva pristigao brodićem, nervozno stiskajući plastičnu kesu sa američkim dolarima koji su virili s vrha, nije delovao kao iskusni pregovarač. Samo nekoliko minuta posle njegovog dolaska, postalo je očigledno da nešto nije u redu. Grupa pirata počela je da tuče starca. Kralj, koji je grmeo kako nema dovoljno novca, izvukao je nož iz svog pojasa i ubo ga u nogu, ostavivši ga da se koprca u blatu. Potom je prišao Indijcima i rekao im da su, iako će Ganjanin ostati s njima, sva šestorica zarobljenika slobodni da idu. Njegovi ljudi ih neće zaustaviti, ali ako ih neka druga grupa pirata pokupi usput, moraće sami da se snađu. Pogledao je Sudipa u oči i rekao: „Zbogom.“

Ljudi nisu oklevali. Otrčali su do ivice vode, gde se nalazio ribarski brodić kojim je stigao isporučilac. Sudip je rekao vozaču da ih odveze tamo odakle je došao. Posle više od dva meseca, i dalje je bio u svom donjem vešu, mada su mu pirati dali pocepanu majicu. Brodić se nesigurno ljuljao na vodi dok je odlazio.

Posle skoro četiri sata, vozač je rekao da mu je nestalo goriva i pristao je uz mol. U daljini, na obodu seoceta, grupa bosonogih muškaraca igrala je fudbal. Iscrpljeni mornari su im prišli. Kad su im objasnili da su oteti, uvedeni su u kuću u dobili flaše vode koje su ispili jednu za drugom. Trojica najvećih muškaraca iz stela stali su kao straža ispred gostinske kuće u kojoj su prespavali noć. Indijci, iako slabi, konačno su se osećali bezbedno. „Bilo je to kao da im je Bog lično dodelio da budu naši spasitelji“, rekao je Sudip kasnije.

Mornari fotografisani u Nigeriji po oslobođenju

Ljudi su se uskoro našli u uskomešanom Lagosu, čekajući let za Mumbaj. Prvi put sam u hotelskoj sobi, Sudip je sipao sebi hladno pivo, spremio kupku i proučio ožiljke. Pirat mu je napravio svežu ranu satarom za ribu na ramenu svega nekoliko dana ranije, koja ga je pekla dok se lagano spuštao u vrelu kupku. Indijski diplomata mu je poklonio paklo cigareta i narednih sat vremena popušio je 12 komada, jednu za drugom, zureći u tavanicu dok se voda oko njega lagano hladila.

Prošlo je osam meseci otkako su ljudi pušteni. Suniti, u žutom sariju, sedi na kuhinjskom podu, uvijajući čapati na okruglom komadu drveta. Nekoliko metara od nje, njen muž gleda na TV-u Indiju dok igra protiv Novog Zelanda u kriketu.

„Sudiiiiiip!“, zove Suniti sina da siđe i jede, ali to zvuči kao vapaj čežnje, kao da proverava da li je još uvek tu. Za 70 dana koliko je proveo u džungli, izgubio je više od 20 kilograma i vratio se upalih obraza. Njegova majka ga je prvog meseca merila svakih nekoliko dana, osokoljena svakim novim kilogramom koji je povratio.

Bagijašri dodaje svekrvi metalni tanjir, crveno-zlatne svadbene narukvice joj klize niz ruku dok to radi. „Znala sam da će se vratiti“, kaže ona. „Ovo je samo početak za nas, kako bih inače mogla da provedem život bez njega? Verovala sam u Svevišnjeg – da će doći, da mora da dođe. Ništa ne može da se završi ovako.“

Konačno su se venčali u januaru. Par ima sprat kuće za sebe, ali svako veče njih četvoro jedu kao porodica u maloj dnevnoj sobi u prizemlju. Ove večeri, u poseti im je rođaka Svapna – koja se žestoko borila za Sudipovo oslobađanje – i posle večere peva ljubavnu pesmu iz boliuvudskog filma iz šezdesetih.

Ponovo u bliskoj porodici i zajednici, Sudip deluje kao da je pronašao stabilnost. Radi na lokalnom pomorskom koledžu, učeći mlade mornare bezbednosti na moru, iako je sam ostavio dane moreplovstva za sobom. Na momente ga obuzima radost sa porodicom i prijateljima, ali teško je reći kakvog su traga na njemu ostavili meseci provedeni u piratskoj jazbini. Retko pričaju o tome.

„Trauma je još prisutna“, kaže mi on dok se vozimo po mračnim ulicama Bubanesvara a sa zvučnika kola čuje se pop muzika. „Ali u redu je. Oženio sam se i svi moji prijatelji i porodica su tu… Ako izađem na more, onda mi se čitava ta stvar vrati u glavi.“

Mučenje je završeno, ali Sudip i drugi ljudi ostaju zapleteni u birokratskom haosu pokušavajući da nateraju nekoga da preuzme odgovornost za ono što im se desilo. Otkako su se vratili, nisu dobili plate niti bilo kakvu odštetu. Sudip računa da mu duguju skoro 10.000 dolara u plati za više od sedam meseci provedenih na brodu i u zatočeništvu. Kapetan Kristos nije odgovorio na detaljan upit u vezi sa otmicom, da li poriče da duguje novac Sudipu i šta se desilo sa Ganjaninom ostavljenim sa piratima.

U mejlu je rekao: „Svo oteto osoblje je pušteno i bezbedno vraćeno njihovim domovima SAMO zahvaljujući vlasnicima!“ Kompanija i dalje poriče da je Apekus učestvovao u kupovini ilegalne nafte i umesto toga tvrdi da je na ostrvo Boni išao zbog popravke i da pokupi zalihe. U Nigeriji je u toku sudski proces.

Ono što se desilo Sudipu ističe ranjivost onih koji se nađu u nevolji ili budu iskorišćeni na moru – oblasti u kojoj propisi i zaštita radnika postoje u teoriji, ali ih je teško sprovesti u delo. Moreplovci su na prvoj liniji fronta globalne trgovine – nigerijska nafta završava na benzinskim pumpama širom Zapadne Evrope, uključujući Veliku Britaniju, baš kao i u Indiji i drugim delovima Azije. Priče kao Sudipova, kojih je previše, odražavaju i ljudsku žrtvu bezbednosnih manjkavosti u Gvinejskom zalivu. Za razliku od Somalije, Nigerija – najveća ekonomija u Africi – ne dozvoljava međunarodnim mornaricama da patroliraju njenim vodama.

Nakon svega kroz šta je prošao, deluje nečovečno da Sudip sada mora da prolazi kroz još jednu bitku. Ali on kaže da želi to da istera do kraja. „Suočio sam se s ovim, što znači da sada mogu da se suočim sa bilo čim u životu“, kaže on tokom jedne druge noćne vožnje. „Niko ne može da me slomi mentalno. Zato što je za mene ovo drugo rođenje, živim svoj drugi život.“

Pitam ga da li se stvarno tako oseća. „Nije da se tako osećam – ovo jeste moj drugi život“, odgovara on. Parkiramo se ispred njegove kuće – prošlo je 11 sati, ali svetla još uvek gore unutra. Bagijašri i njegovi roditelji ga čekaju.