„Verujem da se užas treba da se odvija u umu gledalaca, a ne nužno na platnu“, izjavio je filmski režiser Alfred Hičkok za BBC 1964. godine, kad je bio upitan kako je usavršio neverovatnu sposobnost da drži bioskopsku publiku prikovanu za ekran.
Proslavljeni filmadžija, koji bi prošle nedelje napunio 125 godina, objašnjavao je BBC novinaru Hjuu Veldonu da je njegova umešnost u građenju i održavanju napetosti u bioskopu bila ukorenjena u intuitivnom razumevanju ljudske psihologije.
Hičkok je do tog trenutka već uneo revoluciju u žanr trilera nizom klasičnih filmova, kao što su Vrtoglavica (Vertigo), Psiho (Psycho) i Nepoznati iz Nord-ekspresa (Strangers on a Train) , koji su se poigravali sa psihom gledalaca,
Kao majstor veštine postepenog pojačavanja tenzije na ekranu, on je verovao da ključ napetosti nije naprosto u šokiranju gledalaca već u suptilnoj manipulaciji njihovom percepcijom i emocijama.
U filmskim scenama, on bi sporo gradio eskalaciju pretnje, produžavajući teskobu publike koja ima utisak da u svakom trenutku može da se desi nešto loše.
A onda kad to konačno desi, posetioci bioskopa su ophrvani intenzivnim osećajem olakšanja.
- Hičkok: Kontroverzni život oca psiholoških trilera
- Leopold i Lob: Jezivi „zločin veka“ koji je fascinirao Hičkoka i druge režisere
- Malo gledaš, pa se sakriješ: Scene kojima nas je Džon Karpenter kupio
U jezivoj sekvenci filma Ptice (Birds) iz 1963. godine, gde životinje najednom počinju da izvode bizarne i neobjašnjive nasilne napade na ljude, Hičkok je demonstrirao upravo ovu veštinu.
U legendarnoj sceni, Melani u tumačenju Tipi Hedren može da se vidi kako puši pored igrališta dok se čuju zvuci dečjeg pevanja.
Kamera se neprestano prebacuje sa Melani na postepeno sve veći broja vrana koje sleću na rekvizite igrališta iza nje.
Svaki kadar je sve bliži Melaninom licu, pojačavajući razumevanje gledalaca koliko je ona nesvesna sve veće opasnosti koje jato ptica predstavlja po nju.
Hičkok je uporedio sebe sa operaterom tobogana smrti, znajući koliko daleko sme da ide da bi uzbudio publiku ali da ne ode predaleko tako da im postane neprijatno.
„Ja sam, u nekom pogledu, čovek koji kaže, dok se gradi tobogan, ‘koliko strmim možemo da napravimo prvi pad?’, i ‘ovo će ih naterati da vrište’,“, rekao je on.
„Ako pad bude bio sviše strm, vrisci će se nastaviti i dok čitav vagon bude leteo preko ivice provalije i svi budu stradali. Stoga, ne smete da odete predaleko, zato što želite da siđu sa tobogana smrti smejuljeći se od zadovoljstva, kao žena koja izađe sa filma, veoma sentimentalnog filma, i kaže: ‘uh, što sam se dobro isplakala’.“
Režiser je ovu senzaciju nazvao „zadovoljstvo zbog privremenog bola“.
Ljudi će „istrpeti agonije napetog filma“ ukoliko im pružite neki oblik katarzičnog oslobođenja od napetosti.
Naučio je lekciju odlaženja predaleko kad je snimio špijunski triler Sabotaža (Sabotage) 1936. godine.
Film prikazuje priču o ženi koja polagano otkriva da njen muž planira teroristički napad, a naišao je na mlak prijem kod publike i kritike u vreme kad je prvi put prikazan.
Hičkok je za ovo okrivio jednu konkretnu scenu u filmu.
U njoj, napetost se postepeno pojačava dok dečak putuje po Londonu da bi isporučio paket, nesvestan da zapravo nosi tempiranu bombu.
Publici je bomba već pokazana, pojačavši njeno očekivanje od predstojeće katastrofe.
Sekvenca potom varira kadrove dečaka i paketa sa bombom sa različitim satovima pored kojih on prolazi, a koji pokazuju da vreme lagano ističe.
„Sat neumitno otkucava, bomba treba da eksplodira u toliko i toliko sati, a ja sam razvukao tu scenu, suviše sam naglasio čitavu stvar“, ispričao je Hičkok za BBC.
„Posle toga je neko trebalo da kaže: ‘oh moj Bože, pa to je bomba’, da je uzme i izbaci kroz prozor. Bum! Ali da svi zato osete olakšanje.
„Međutim, napravio sam grešku, dozvolio sam da bomba eksplodira i ubije nekoga. Loša tehnika! Nikad je nisam ponovio.“
Akcija bez reči
Hičkok je znao: da bi napetost funkcionisala, ona mora da bude ukorenjena u iščekivanju opasnosti kod gledalaca.
I zato su gledaoci morali da budu svesni stvari koje su nepoznate likovima u filmu.
Tada oni mogu da prokljuve unapred šta bi moglo da se desi i da se zabrinu se zbog ishoda.
On bi minuciozno isplanirao sve kadrove da bi otkrio te činjenice neophodne gledaocu i omogućio postavljanje napetih situacija.
U klasiku iz 1959. godine Sever Severozapad (North by Northwest), u čuvenoj sceni u kojoj Rodžera Tornhila (Keri Grant) teroriše pilot aviona za zaprašivanje useva, uvodni široki kadrovi daju sebi vremena da pokažu koliko je ravan i otvoren krajolik.
I zato kad Granta napadne avion u brišućem letu, a ubice otvore vatru, publika već unapred zna da on nema gde da se sakrije.
Hičkok bi povremeno zumirao na male, indikativne detalje, terajući gledaoce da ih primete.
U ključnoj sceni iz Prozora u dvorište (Rear Window) iz 1954. godine, kamera zumira da bi pokazala ruke Lize Fremont (Grejs Keli) dok pokazuju otkriće prstena ubijene gospođe Torvald L.B. Džefrisu (Džejms Stjuart), koji je gleda iz stana preko puta.
Kamera prelazi na krupan plan lica ubice Larsa Torvalda (Rejmond Bur), koji primećuje Lizine signale.
A potom diže glavu da vidi kome ona šalje signale i odjednom shvata da Džefris gleda.
Bez ikakvog dijaloga, publika sada zna da su i Liza u Džefris u opasnosti.
Iako je Hičkok bio izuzetno umešan u korišćenju zvuka ili tišine da bi pojačao filmski efekat, kao što su legendarne krešteće violine Bernarda Hermana u Psihu (Psycho) iz 1960. godine, sebe je primarno doživljavao kao vizuelnog pripovedača.
Karijeru je započeo dvadesetih kao režiser nemih filmova i naučio je da pomera granice onoga što kamera obično radi.
Konstantno je eksperimentisao sa smelim pokretima kamere i inovativnom montažom da bi dočarao ključne momente u zapletu, motivaciji likova ili njihovom emotivnom stanju.
Često bi koristio subjektivne kadrove da bi intimno uvukao publiku u priču, namamivši je da saoseća sa mukama glavnog lika.
Ovo možete najbolje da vidite u trileru o opsesiji iz 1958. godine Vrtoglavica (Vertigo).
U njoj je koristio danas slavni zum na kolicima – dezorijentišuću tehniku u kojoj kamera zumira dok se istovremeno povlači unazad – kako bi omogućio gledaocima da iskuse osećanje straha, šoka, zbunjenosti istovremeno kad i protagonistu obuzme vrtoglavica, pomažući da se uspostavi emocionalna veza.
U Prozoru u dvorište, publika gleda dobar deo filma iz vizure Stjuarta vezanog za invalidska klica dok špijunira komšije.
Gledaoci prate kako se događaji odvijaju kroz Stjuartove oči, otkrivajući tragove o komšijinom ubistvu istovremeno kad i on, što pojačava nelagodnu voajersku napetost filma.
- Kako je popularni triler Nestala uticao na jedan šokantan slučaj kidnapovanja
- Zašto je film „Kad jaganjci utihnu“ feministička priča
- Leopold i Lob: Jezivi „zločin veka“ koji je fascinirao Hičkoka i druge režisere
Igranje psiholoških igrica
Navođenje publike da se emotivno angažuje bilo je ključno za Hičkoka, da bi mogao da manipuliše time kako se ona oseća.
Ovo je, smatrao je on, mnogo važnije od onoga o čemu film zapravo govori.
Hičkok je popularisao izraz „mekgafin“, element zapleta koji pokreće motivaciju likova i gura priču napred bez suštinski bitnog značenja.
„Uopšte mi nije stalo do sadržaja“, rekao je on Veldonu u intervjuu za BBC.
„Film može da bude bukvalno o bilo čemu, dok god uspevam da nateram publiku da reaguje na određeni način na šta god da stavim na platno. I ako počnete da se brinete oko detalja o čemu su dokumenta koje špijuni pokušavaju da ukradu, to su onda velike gluposti. Ne zanima me o čemu su dokumenta koje jure špijuni.“
I Hičkok je znao da nije nužno pokazati publici sve da bi izvukao ovu vrstu intenzivnog osećanja iz njih, i da je ono što publika zamišlja često mnogo strašnije od onoga što zapravo vidi.
U Psihu, tu je slavna, ozloglašena scena koja demonstrira svo njegovo umeće kompozicije i montaže da bi iznudio maksimalnu emocionalnu reakciju iz posetilaca bioskopa.
Kao što je filmski kritičar BBC-ja Tom Bruk rekao 2020. godine: „Nijedan verbalni opis Psiha ne može da dočara efekat koji osećate utrobom.“
U toj sekvenci, lik Merion Krejn (Dženet Li) izboden je nožem pod tušem.
Trenutak je prikazan u brzoj montaži koja pravi rezove između slika napadača nožem u pokretu, ispresecanih krupnim planom njenog prestravljenog lica, sa sve disonantnom kreštećom filmskom muzikom.
Brzi tempo montaže, besprekorno usaglašen sa iritantnim zvucima, stvara kod gledaoca akutni osećaj nasilja, ranjivosti i panike, a da zapravo ne prikazuje prizor noža koji uranja u žrtvu ili eksplicitno krvoproliće.
„To sam namerno napravio prilično žestokim“, rekao je Hičkok.
„Ali kako se film dalje razvijao, stavljao sam sve manje i manje fizičkog horora u njega zato što sam ostavio onu scenu u glavama gledalaca, i kako se film nastavljao, bilo je sve manje nasilja, ali je napetost, u glavama gledalaca, bila značajno pojačana. Prebacio sam je iz filma u njihove glave.
„I zato, pred kraj, više uopšte nije bilo nasilja. Ali publika je u tom trenutku već vrištala od agonije. Hvala nebesima!“.
Pogledajte vide: „Isterivač đavola“: Ljubitelji filma na stepenicama iz poslednje scene
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
