Pakistan: Autoput duž Arapskog mora nekada je tim stazama išla vojska Aleksandra Velikog, danas vojnici i hodočasnici

Prateći rutu kojom je nekada prošla vojska Aleksandra Velikog, obalni autoput Makran se smatra jednim od najslikovitijih – i najfascinantnijih – u Južnoj Aziji.

Trideset kilometara zapadno od centralnog Karačija, na granici pokrajine Beludžistan, čekali su me pripadnici pakistanskih antiterorističkih snaga.

Sa AK-47 u ruci, prišli su vozilu da provere pasoš i NOC – potvrdu bez prigovora (pravna potvrda), zvaničnu dozvolu koju je izdala vlada koja dozvoljava strancima da putuju u osetljivim delovima zemlje.

Kada su se uverili da je sve u redu, krenuo sam, u pratnji vodiča i pripadnika antiterorističkih snaga, u konvoju ka obali Makran – početnoj tački mog puta prema iranskoj granici.

„Decenijama, Makran, zapravo ceo Beludžistan, bio je zabranjen, ne samo za zapadnjake, već i za Pakistance izvan provincije“, rekao je moj vodič, Amir Akram, dok su ogromna predgrađa Karačija polako ustupala mesto šikari prekrivenoj meskitom.

„Ranije se ne bih usudio da dođem ovde zbog separatističkog pokreta i prisustva nekih militantnih islamista. Ali danas, vojska drži Beludžistan pod kontrolom. Bezbedni smo. Putovanje sa bezbednosnim detaljima je samo SOP: Standardni operativni postupak. To je ujedno i jedini način da se vidi obala Makran, i želim da vam pokažem najvažnije delove jednog od najlepših, prijateljskih i kulturno najbogatijih regiona u celom Pakistanu.“

(Iako je još složeno organizovati putovanje u to područje, činjenica da je to uopšte moguće je relativno skorašnji razvoj, rekao je Akram.)

• Pet drevnih svetih mesta iz svih krajeva sveta
• Kako i gde je započelo razapinjanje na krst
• Crnogorska princeza Ksenija Petrović: Drugačija, slobodna i darežljiva

To smo uradili tako što smo vozili Nacionalnim autoputem 10, poznatijim kao priobalni autoput Makran – ruta od 584 kilometara kroz jug Beludžistana koja se završava na granici sa Iranom.

Poznat kao jedna od najdramatičnijih vožnji bilo gde u Južnoj Aziji, veći deo obalnog autoputa Makran zaobilazi Arapsko more, njegove svetlucave vode prošarane ribarskim čamcima koji traže jegulje, sardine, rakove i jastoge.

„Ribarstvo je vekovima glavni oslonac makranske privrede“, rekao mi je Akram. „Za samo ime ‘Makran’ se kaže da je iskrivljena persijska reč za ‘riboždere’. Danas je to jednako važno, ali lokalno stanovništvo može biti uključeno i u druge industrije, kao što je demontaža brodova, pa čak i šverc.“

Nekih 200 kilometara od Karačija, stigli smo do prve glavne destinacije duž autoputa: krševitih prostranstava Nacionalnog parka Hingol, najvećeg u Pakistanu, gde su nadrealni lunarni pejzaži isklesani okeanskim vetrovima Makrana, vrućinom poput peći i povremenim poplavama olujnih kiša.

Neposredno unutar perimetra parka, gruba staza nas je dovela do podnožja retke geološke neobičnosti – par vulkana koji emituju blato, a ne lavu.

Svake godine, karavan hodočasnika penje se na njihove vrhove na početku duhovne potrage koja se smatra jednom od najsvetijih u hinduističkoj religiji.

„Desetine hiljada ljudi dolazi iz celog Beludžistana i provincija Sind na Mata Hinglaž Jatru“, rekao mi je Akram.

„Oni pale sveće i bacaju kokosove orahe u krater, naglas priznaju grehe i traže oproštaj pre nego što se okupaju u reci Hingol. Onda su spemni da posete obližnje svetilište Hinglaž Mata. To je putovanje koje… uz činjenje dobrih dela u životu – veruje se da uzdiže dušu“.

Pratili smo stazu u dubine hladnog, mračnog kanjona. Tamo, ispod kamenitog izbočenja, sreli smo starijeg gospodina po imenu Maharaž Gopal koji je budno čuvao ukrašenu staklenu kutiju – svetilište Hinglaž Mata. Pozvao nas je da sednemo pre nego što nam je ispričao priču o svetinji.

„U prvoj jugi (eri čovečanstva) pre više miliona godina, boginja Sati je umrla, a božanstvo Višnu je dalo svoje telo da se izreže na 51 deo“, rekao je Gopal.

„Delovi su pali na Zemlju, uglavnom iznad Indije, ali deo njene glave pao je ovde, u Makran. Sva ova mesta su poznata kao Šatki Pita – sveta mesta na koja hindusi putuju da bi poštovali boginju, odanost koju će obavljati do kraja ovozemaljskog života.

„Taj dan će uskoro doći“, dodao je, prilično uznemiren. „Sada smo u četvrtoj i poslednjoj jugi (eri). Kada se završi, sve ovo što vidite ovde, ceo Makran, ceo svet, u stvari, biće potpuno uništeno.“

Njegovo predviđanje opterećeno propašću lebdi u vazduhu, delio je kokosove orahe sa osmehom i poželeo nam sreću na putu koji je pred nama.

Krenuli smo, zaobilazeći velike stene tvrđave i stenovite tornjeve priobalnog lanca Makran. Tokom većeg dela putovanja bilo je samo retkih nazora života u najvećoj, ali najmanje naseljenoj provinciji Pakistana: povremeni farmer koji je na magarcu išao na udaljenu pijacu. Seoski dečaci su se bavili nacionalnom razonodom – kriketom – na improvizovanim terenima obeleženim u prašini i pesku.

Autoput je počeo strmo da se uspinje, testirajući pogon na sva četiri točka našeg vozila, ali uzimajući veći danak nekim od kitnjasto ofarbanih kamiona koji su takođe vozili rutom – strižući osovine i prevrćući teret uprkos brojnim drangulijama koje su imali protiv uroka i da bi se zaštitili od zla.

„Danas može biti teška vožnja po dobrom asfaltnom putu“, rekao je Akram dok smo se kretali serpentinom.

„Ali još u vreme Aleksandra Velikog, njegova vojska je putovala ovim surovim terenom pešice i na konjima. Priča se da je 325. godine pre nove ere predvodio 30.000 vojnika iz svog pohoda u Indiji preko Makrana prema Vavilonu (u današnjem Iraku). Bilo je strašnih stradanja na vrućini i mnogo žrtava. Smatra se da je samo polovina onih koji su krenuli na put preživela i prešla u današnji Iran.“ Veruje se da je današnji autoput isti put kojim je išao Aleksandar Veliki, iako je to teško sa sigurnošću znati.

Naša poslednja stanica bila je nekih 50 kilometara istočno od iranske granice u prašnjavom gradu Dživani. Njegovom glavnom ulicom dominirala je statua sardara sa turbanom, jednog od starih plemenskih poglavara Beludžistana čija se moć tradicionalno prenosila sa jednog najstarijeg sina na drugog u ceremoniji „turbaniranja“, što je ekvivalent krunisanju.

Krenuli smo u potragu za kraljevskim spomenikom drugačije vrste: kolibom izgrađenom specijalno za kraljicu Viktoriju, sada deo kompleksa visoke bezbednosti koji zauzima Drugi bataljon pakistanske obalske straže.

• Bivši pakistanski premijer Imran Kan pušten iz zatvora
• Braća puštena iz zatvora Gvantanamo – 20 godina iza rešetaka bez podignute optužnice

Iako je koliba inače zatvorena za javnost, posle duge i ljubazne diplomatije, kapetan nam je dozvolio da kroz bezbednosne barijere vidimo bungalov dole na obali Arapskog mora. Rekao nam je da je, otkako je kraljica Viktorija čula za prelepe zalaske sunca u Makranu, ova kućica za razgledanje izgrađena za nju 1876. Istoričari kažu da nikada nije došla u ovaj deo sveta, ali stariji meštani insistiraju da jeste.

Popeli smo se uz stepenice daleko od rezidencije. Unutra su bile samo tri male, oskudne sobe: spavaća soba, trpezarija i dnevna soba. Ostalo je nekoliko originalnih detalja osim telefona koji je povezivao kolibu sa odajama za poslugu – zgradama koje su nedavno preuređene za operacije obalske straže protiv krijumčarenja.

„To je veliki posao“, rekao je kapetan dok smo ćaskali uz šoljice zelenog čaja.

„Uglavnom se radi o benzinu, ali takođe i o drogama i oružju. Ali ovde smo u savršenoj poziciji da pazimo na bilo kakav prekogranični saobraćaj, kao i nezakonite aktivnosti u Omanskom zalivu.“

Nije nam bilo dozvoljeno da ostanemo da gledamo zalazak sunca, ali je kapetan preporučio mesto na obližnjoj plaži Dživani.

Kada smo stigli, grupa posetilaca iz grada Sibija, više od 1.000 kilometara severoistočno, već se okupila da prisustvuje spektaklu.

„Dugo putovanje je vredno truda“, rekao je jedan od njih, „jer makranski zalazak sunca nije kao nijedan drugi“.

„Dok sunce zalazi na nebu, pretvara se u mnoge prelepe boje: od žute do narandžaste, zatim prošarane crvenom kao nar, i na kraju nijansom ljubičaste. Kada nestane u noći, molimo se i nadamo se da će se Božjom milošću ponovo pojaviti sledećeg jutra. I da ćemo Inšalah (ako Bog da) i sami doživeti još jedan dan.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]