Zamislite da sa beogradskog Kalemegdana skačete „lastu“ u duboku slanu vodu, da umesto dunavskog bucova i smuđa iz Tise, Vojvodinom plivaju gigantske ajkule i kitovi i da se gliserom vozite od Avale do Fruške gore.

Sve bi to danas bilo moguće da centralne delove Evrope i severa Srbije još uvek zapljuskuju talasi drevnog Panonskog mora, odnosno jezera, koje je na ovim prostorima postojalo više miliona godina.

„Panonsko more je uobičajeni naziv za veliku vodenu masu koja je u geološkoj prošlosti prekrivala delove ili čitav prostor današnje Panonske nizije“, navodi Marijan Kovačić, profesor na Geološkom odseku Prirodno-matematičkog fakulteta u Zagrebu, za BBC na srpskom.

Glavne karakteristike ovog pozamašnog vodenog prostranstva bile su, kaže, „velike oscilacije površine i dubine“, kao i „saliniteta vode“.

Tako je, dodaje, u petnaestak miliona godina postojanja, svega četvrtinu vremena – oko četiri miliona godina, zapravo bilo „pravo more“, dok je ostatak vremena predstavljalo „bočatno (poluslano) ili slatkovodno jezero“.

Panonsko more, kako se popularno naziva, odnosno jezero, što je precizniji naučni termin, zauzimalo je prostor između istočnih padina Alpa na zapadu i Karpata na istoku i severu, dok su južnu granicu mahom činile Dinarske planine.

Površina je varirala, ali je na vrhuncu zahvatalo više od 200.000 kvadratnih kilometara, dok je dubina na pojedinim mestima prelazila 1.000 metara.

U različitim fazama, delimično ili potpuno njegove vode pokrivale su teritoriju 10 današnjih država, među njima i Srbiju – gotovo celokupnu Vojvodinu i pojedine delove južno od Save i Dunava.

„Bilo je to jedno od najvećih jezera u istoriji Zemlje i verovatno najveće jezero u Evropi“, navodi Mihal Šujan, profesor sa Odeljenja za paleontologiju i geologiju sa Fakulteta prirodnih nauka u Bratislavi u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

Njegov kolega Imre Mađar iz Mađarskog prirodnjačko-istorijskog muzeja u Budimpešti kaže da postoji danas, bilo bi to drugo najveće jezero na svetu, posle Kaspijskog, i treće po dubini posle Bajkalskog jezera (Rusija) i afričke Tanganjike.

Na Panonsko more danas sećaju brojni fosili, naučni radovi, pojedine pesme, a čoveku je u amanet ostavilo i mnoga nalazišta nafte i gasa, ležišta uglja i geotermalne izvore.

Prvo slano, pa slatko – kako je nastalo?

Postanak i razvoj Panonskog mora, odnosno jezera, „usko su povezani s tektonskim događanjima i klimatskim promenama na prostoru današnje jugoistočne Evrope“, ukazuje profesor Marijan Kovačić.

A sve je počelo od Tetisa.

Ovaj drevni okean je pre više od 100 miliona godina razdvajao prakontinente Lauraziju, u čiji sastav su ulazile današnja Severna Amerika, veći deo Evrope i Azije, i Gondvanu, koju su činile Afrika, Južna Amerika, Antarktik, Australija i pojedini delove Azije i Okeanije.

Usled tektonskih pokreta, mehaničkih kretanja zemljine kore izazvanih unutrašnjim silama u utrobi zemlje, pre oko 34 miliona godina, prastari Tetis nestaje, ali u nasleđe geološkoj istoriji planete ostavlja nekoliko vodenih površina.

Jedna od njih je Paratetis, unutrašnje more koje se prostiralo od Lionskog zaliva u Francuskoj na zapadu, gde je komuniciralo sa Mediteranom (Sredozemnim morem) do Aralskog jezera u Aziji na istoku.

Ime ovoj ogromnoj vodenoj površini dao je rusko-srpski geolog Vladimir Laskarev 1924. godine, koji je tvrdio da predstavlja „jednu od najznačajnijih posledica koje su pratile izdizanje Alpskog (planinskog) sistema“.

Deo Paratetisa zahvatao je i Panonski basen, prostrano udubljenje na zemljinoj površini, nastalo spuštanjem starog panonskog kopna duž velikih raseda.

„U pitanju je basen iza ostrvskog luka koji se formirao u miocenu pre oko 20 miliona godina, iako postoje indicije da se to odigralo i nešto ranije, u vreme kasnog oligocena“, govori Dejan Radivojević, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.

Miocen, kao i stariji oligocen, predstavljaju epohe, vremensko razdoblje u geološkoj istoriji Zemlje, u okviru kenozoika, ere u kojoj mi danas živimo.

I kada je voda Paratetisa napokon prodrla u basen – nastalo je Panonsko more, termin koji struka uglavnom izbegava.

Mnogi geolozi smatraju da je prikladniji naziv za ovu vodenu površinu Centralni Paratetis, dok ime Panon vezuju za jezero koje ga je nasledilo.

„Jezero Panon, naslednik centralnog dela Paratetisa, nastalo je pre oko 11,6 miliona godina izdizanjem Karpata i potpunim odsecanjem veze sa Istočnim Paratetisom, čije ostatke predstavljaju današnje Crno, Kaspijsko i Aralsko jezero“, objašnjava profesor Radivojević.

Imre Mađar, paleontolog koji je kumovao nazivu jezera Panon, kaže da se „njegova površina kontinuirano menjala kroz dugu istoriju od osam miliona godina“.

„Neki delovi su se postepeno punili sedimentima (nanosima) pretvarajući se u suvi teren, dok su drugi plavljeni i tako povećavali površinu i zapreminu jezera“, objašnjava mađarski naučnik sa grupe za paleontologiju Mreže istraživačkih instituta pri Univerzitetu „Lorand Etvoš“ u Budimpešti (ELKH-MTM-ELTE), za BBC na srpskom.

Jezero je pokrivalo čitav Panonski basen, gde se danas pruža ogromna plodna srednjoevropska ravnica, koju u većoj ili manjoj meri dele deset država, poput Austrije, Češke, Slovačke, Ukrajine, Rumunije i Mađarske.

Talasi Panonskog jezera dopirali su i do severnih i istočnih delova sadašnje Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Gotovo celokupna današnja Vojvodina je bila pod vodom, kao i, između ostalog, donji tokovi Velike Morave, Kolubare i Drine, koji su predstavljali svojevrsne zalive.

Kalemegdanski rt u Beogradu, nekada su zapljuskivali talasi Panonskog mora, dok je danas zaštićeni spomenik prirode

Život i smrt Panona

Panonsko more, odnosno jezero, prošlo je kroz različite faze.

Kada je pre više od 15, 16 miliona godina bilo deo Paratetisa, imalo je sve osobine običnog mora, kaže profesor Kovačić.

„Narednih nekoliko miliona godina, možemo reći da je egzistiralo pravo Panonsko more koje je, zbog tadašnje tople i vlažne klime, po svim osobinama i živom svetu podsećalo na današnja mora u suptropskom pojasu“, objašnjava zagrebački geolog.

Par miliona godina pre proboja slane vode u Panonski basen, ovaj prostor su, dodaje, ispunjavala brojna manja, „a po nekim naučnicima i jedno veliko slatkovodno jezero“.

Naredna faza je nastupila pre 11,6 miliona godina, kada je usled prekida veze sa „okolnim morskim prostorima“, nastalo „veliko brakično (oslađeno) Panonsko jezero“.

„Od tada do pre oko devet miliona godina, to jezero je širilo vlastitu površinu i u najdubljim delovima doseglo dubinu više od 1.000 metara.

„Nakon toga, prinosom velike količine šljunkovitog, peščanog i muljevitog materijala s okolnih planinskih lanaca rečnim tokovima u jezero, postupno je smanjivalo površinu i postalo sve pliće“, ukazuje Kovačić.

Slojevi šljunka u slovačkom mestu Njemčinjani koje je paleoreka Hron, pritoka Panonskog jezera, nataložila sa Zapadnih Karpata. — Slojevi šljunka u slovačkom mestu Njemčinjani koje je paleo-reka Hron, pritoka Panonskog jezera, nataložila sa Zapadnih Karpata.

Panonsko jezero je vremenom počelo da nestaje.

Tome je prvenstveno doprineo praistorijski Dunav, kao i Tisa, koji su donosili najveću količinu materijala i čiji su sedimenti napunili dve trećine basena.

„Interpretacijom geoloških podataka znamo da su se ove dve šelfne (platformske) margine sistema spojile pre oko četiri miliona godina duž pravca Zrenjanina i Temišvara čime se i završio život jezera Panon“, ističe profesor Radivojević.

Za razliku od jezera, dodaje, reke su nastavile da žive i sada sopstvenim sedimentima „popunjavaju neke druge basene“, na primer Crnomorski.

U knjizi „Geografija Jugoslavije I“ autora Dragana Rodića i Mile Pavlović navodi se da je „Panonsko jezero oteklo Đerdapskom klisurom pre 600.000 godina“.

Radivojević kaže da „nije oteklo“ za šta postoje „pouzdani dokazi dobijeni iz naftne industrije – bušotinski podaci i seizmički profili“.

Međutim, profesor Kovačić, nudi još jednu teoriju – da je pre pet miliona godina formirano manje slatkovodno Paludinsko, odnosno Slavonsko jezero, čijim zatrpavanjem pre dva miliona godina je „Panonsko more definitivno prestalo da postoji“.

Imre Mađar navodi da pojedini naučnici takođe smatraju da je jezero, kao „plitko, prečišćeno i slatkovodno“ i dalje postojalo do tada, odnosno do epohe pleistocen.

„Istorijski kontinuitet između bočatnog jezera Panon i ovog slatkovodnog jezera je moguć, ali je slabo dokumentovan“, zaključuje mađarski geolog.

Megalodon kod Višnjice, kitovi u Zagrebu

O postojanju Panonskog mora na području centralne Evrope govore i brojni pronađeni biljni i životinjski fosili.

Životinjsko carstvo je posebno bilo šaroliko, a pojedine praistorijske vrste, čiji savremeni rođaci danas naseljavaju egzotična mora i okeane, plivali su ovim prostorima.

Tako je, na primer, na osnovu fosilnih ostataka iz beogradskog naselja Višnjica otkriveno da je na ovom potezu živela jedna vrsta ajkule megalodon, čiji naziv na latinskom glasi Otodus (Megaselachus) megalodon.

Na drugom kraju Beograda, u Belim vodama, u okolini Žarkova, pronađeni su i ostaci kitova pločana, tvrdi profesor Radivojević.

Pored ajkula i kitova, u slanom Panonskom moru živeli su još i razni korali, ježevi, ribe, školjke, puževi i ostalo.

„Oslađivanjem se menja i živi svet, pa je morska fauna zamenjena životinjskim svetom prilagođenim na više i potpuno slatkovodne uslove – školjkama Lymnocardium i Congeria, puževima Melanopsis i malim zglavkarima ostrakode“, nabraja profesor iz Beograda.

Ostaci endemske školjke Lymnocardium pelzelni stare sedam miliona godina iz bušotine u mađarskom gradu Pakšu

U Panonskom moru na prostoru današnje Hrvatske takođe su živeli krupni sisari, a jedan kit pločan je čak dobio i naziv po glavnom gradu Zagrebu – Mesocetus agrami.

Ostaci takozvanog zagrebačkog kita pronađeni su u naselju Podsused, u kamenolomu.

Profesor Kovačić kaže da mu je ime dao belgijski zoolog i paleontolog Pjer Žozef van Benedenu 1886. pošto je, između ostalog, na temelju kostiju dela lobanje, čeljusti i rebra, utvrdio da se radi o novoj vrsti iz izumrlog roda Mesocetus.

„Današnji kitovi iz te porodice su među najvećim životinjama na Zemlji i mogu dostići dužinu do tridesetak metara.

„Što se zagrebačkog kita tiče, zaključeno je da je bio dugačak otprilike šest metara što upućuje da se radi o mlađem primerku“, navodi zagrebački geolog.

Na istom lokalitetu je, dodaje, pronađena je i vrsta Heterodelphis (Platanista) croatica, koja pripada porodici okeanskih delfina.

Imre Mađar kaže da je „endemska evolucija“ koja se dogodila u ovim vodama „rezultirala možda najraznovrsnijom poznatom faunom jezerskih mekušaca u istoriji Zemlje“.

Kao neke od primera navodi mekušce iz porodice dreissenids i cardiids, a endemične vrste, ograničene na određenu oblast, nalaze se i među školjkama, ribama i raznim grupama algi.

Radivojević kaže da upravo crvena alga Lithothamnion, verovatno najznačajnija biljka Panonskog basena, zaslužna za formiranje „brojnih sprudova“, kao i alga Dinoflagelatte iz „oslađene faze jezera Panon“.

U priobalju je bujala i raznovrsna vegetacija, poput borova, topole, bresta, breze, javora, pa čak i drvo cimeta.

Fosili školjki i puževa u naslagama jezera Panon, ponađeni na dubini od 438 metara iz bušotine u gradu Pakšu, centralna Mađarska.

U nasleđe nafta, ugalj, gas

Možda čovek nije imao priliku da pliva i peca u Panonskom moru, ali države nastale na teritoriji koju je pokrivao ovaj vodeni gorostas danas svakako imaju brojne koristi od njega.

Radivojević kaže da su „sedimenti Panonskog mora odgovorni za gotovo celokupnu proizvodnju nafte i gasa na prostoru naše zemlje“, kao i uglja, građevinskog materijala, banjski turizam i geotermalnu energiju.

Kao primer navodi banatska ležišta nafte i gasa Velebit, Mokrin i Kikinda, kao i Jermenovce i Veliku Gredu gde je „prvo otkrivena i odakle je počela proizvodnja“, ovih važnih neobnovljivih izvora energije.

U rudarskim basenima Kolubara i Kostolac se takođe eksploatišu panonske naslage uglja – lignita, dok su i pojedine banje poput Kanjiže, Melenaca i Vrdnika, neraskidivo povezane sa Panonskim morem.

Njegovi prirodni resursi takođe obezbeđuju sirovinu za Fabriku cementa u Beočinu, na obroncima Fruške gore.

Ova planina, kao i Vršačke, pokraj granice Srbije i Rumunije, ali i Avala i Kosmaj, južno od Beograda, bile su ostrva ili poluostrva u različitim fazama postojanja Panonskog mora, odnosno jezera.

„Njegovi sedimenti predstavljaju još i prirodnu laboratoriju koja pokazuje kako se paleoživotna sredina i klima mogu vremenom menjati usled nestanka velike vodne površine, što se desilo nekoliko puta oko jezera Čad u severnoj Africi, a sada i oko Aralskog jezera.

„Od velikog je društvenog interesa detaljno razumeti uzroke i posledice takve promene životne sredine, posebno u kontekstu trenutnih klimatskih promena“, ističe slovački geolog Šujan.

Oko tribina beogradskog stadiona „Tašmajdan" naziru se tragovi Panonskog mora — Oko tribina beogradskog stadiona „Tašmajdan“ naziru se tragovi Panonskog mora

Srbija u uvodu i u zaključku

Tragovi postojanja Panonskog mora danas se mogu videti golim okom širom Beograda.

Tu su svakako profil Kalemegdana, takozvani rt, ispod spomenika „Pobednik“, i stadion Tašmajdan, koji dokazuju postojanja sprudova – izduženih podvodnih nanosa nastalih gomilanjem mineralnog ili organskog materijala.

Ostaci Panonskog mora postoje i u beogradskim naseljima Rakovica, Sremčica, Barajevo, Umka, Banovo Brdo i drugde.

Profesor Radivojević podseća da je Srbija, na neki način, napravila pun krug u evoluciji Panonskog mora, odnosno jezera.

Za početak je geolog i profesor beogradskog Univerziteta, poreklom iz Rusije Vladimir Laskarev, dao ime Paratetisu, a naposletku, pre četiri miliona godina, ova vodena površina „poslednje dane proživela“ u okolini Zrenjanina.

„Na taj način možemo reći da smo učestovali u geološkoj istoriji ovog prostora od njegovog krštenja do samog kraja“, zaključuje Radivojević.