Poruke mira, ljubavi i tolerancije odzvanjale su tog 10. oktobra pre 11 godina beogradskim parkom Manjež.
Nepunih kilometar odatle, u jednom drugom parku, Pionirskom, muškarac je ležao u lokvi krvi, kamenice su letele svuda okolo, miris suzavca osećao se u vazduhu, a pojedine zgrade su zapaljene.
„Tucite se, braćo, ovo je domaćinska Srbija“, govorila je jedna žena koja je mirno stajala pored huligana koji su pokušavali da probiju kordon policije, vidi se na video snimku Slobodne Evrope.
Tog dana, održana je Parada ponosa, koja će biti upamćena po najvećim neredima do sada, kada se oko 6.000 huligana, koji su pokušali da upadnu na događaj i napadnu učesnike, sukobilo sa policijom.
„Prajd se održao, ali bila je to Pirova pobeda“, kaže za BBC Goran Miletić, direktor za Evropu Civil Rights Defenders, nevladine organizacije iz Stokholma koja se bavi ljudskim pravima.
„Nasilje smo mogli da predvidimo, ali ne i činjenicu da je bilo toliko dobro organizovano.
„Huligani su dolazili autobusima iz drugih gradova, imali vespe, motorole i jako brzo se okupljali.“
- Dva Prajda, gej premijerka, a problemi isti
- Kako izgleda beležiti napade na LGBT ljude u Srbiji
- „Zašto sam dala oglas da se ne odričem gej ćerke“
Pirova pobeda je izraz za trijumf koji je ostvaren uz velike gubitke ili previsoku cenu.
Upravo ta cena bila je 142 povređenih ljudi, 207 privedenih, troje na bolničkom lečenju i milion evra napravljene štete.
Od svih privedenih, trinaestoro je osuđeno za nasilje tog dana, a bio je to i prvi put da je neko u Srbiji kažnjen zbog diskriminacije gej ljudi.
Aktivisti za ljudska prava i tada su mislili da su kazne bile – previše niske.
„Strepnja i strah su bili prisutni u svima nama, ali je naša odlučnost prevagnula“, kaže Boris Milićević iz Ministarstva za ljudska i manjinska prava, koji je tada bio gej aktivista.
BBC novinari su pokušali da kontaktiraju Ivicu Dačića, tadašnjeg ministra policije, Milorada Veljovića, nekadašnjeg direktora policije i Dragana Šutanovca, ministra odbrane u to vreme, ali nisu odgovorili na pozive do objave ovog teksta.
Čudno vreme
Od početka demokratskih promena 2000. u Srbiji i pada režima Slobodana Miloševića, razgovaralo se o organizovanju Prajda.
Te godine, Goran Miletić opisuje kao „čudno vreme“ za LGBT ljude u Srbiji.
Jer, 2001. godine bio je pokušaj organizovanja prvog Prajda u Srbiji, ali je on završen i pre nego što je počeo.
Članovi desničarskih grupa, navijači fudbalskih klubova, pa i sveštenik Srpske pravoslavne crkve, pristigli su na centralni beogradski trg sa ciljem da spreče paradu.
U napadu na okupljene, povređeno je osam policajaca i šest civila, a privedeno je 32 ljudi, zvanični su podaci policije.
Prema podacima Centra za prava LGBT+ Geten bilo je više od četrdesetoro povređenih.
Nema, međutim, podataka da je neko od izgrednika i osuđen zbog nasilja.
„Tri godine kasnije, 2004. je bilo priprema Prajda, ali na kraju nije bilo izlaska na ulicu budući da policija nije htela da garantuje bezbednost“, kaže Miletić.
„Posle usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine i događaja tokom usvajanja, mislili smo da je pravo vreme da tada organizujemo Prajd, ali je zabranjen samo dan pre održavanja.“
Godinu dana kasnije, atmosfera je, dodaje, bila ista, ali su „tadašnji organizatori probali da do rezultata dođu u saradnji sa državom“.
Manjež i atmosfera
Atmosfera u beogradsku parku Manjež je Goranu Miletiću „bila dobra“.
Okupilo se oko 1.000 ljudi, a poruke koje su želeli da pošalju bile su „Možemo zajedno„, „Ne samo u četiri zida“ i „Mir za sve„.
Organizatori su od države tražili konkretna prava za LGBT ljude i na papiru, odnosno donošenje zakona kojim će i homoseksualne zajednice moći da postoje u Srbiji.
„Mi nismo znali šta se dešava u gradu“, kaže Miletić.
Probijanje kordona i patike
Prvi utisak Gorana Miletića, kada je ulazio na Prajd bio je da „huligani uopšte nisu bili zainteresovani za nas, već očigledno za policiju sa kojom su krenuli da se tuku“.
Ubrzo kada je povorka okupljenih na Prajdu krenula u šetnju, huligani su pokušali da probiju kordon policije koja je štitila učesnike LGBT manifestacije.
Bacali su kamenje na policiju, baklje, dok su organi reda uzvraćali suzavcem.
Kordon je nekoliko puta umalo bio probijen, a u izveštajima policije navodi se da je, od 142 povređenih, 120 bilo pripadnika policije.
Zbog velike opasnosti po život okupljenih, učesnici Parade su blindiranim automobilima specijalnih snaga odvoženi kući.
Prajd je završen ranije nego što je planirano.
Huligani su razbijali izloge, uništavali imovinu grada, pljačkali sportske radnje i iznosili patike i trenerke.
Prilikom sukoba s policijom na Trgu Nikole Pašića kamenovan je autobus u kojem se nalazi digitalni mamograf za rano otkrivanje raka dojke.
Sedište tada vladajuće Demokratske stranke je zapaljeno, a kamenovane su zgrada Socijalističke partije Srbije, koja je takođe bila u vladi i Liberalno demokratske partije, kao i ulazni hol zgrade Radio-televizije Srbije.
Zapaljeni su mnogi kontejneri i automobili.
„Prajd 2010. godine je za mene jedan od najupečatljivijih životnih događaja“, kaže Milićević.
„Sećam se jasno skoro svakog trenutka tog dana.
„Od polaska ka mestu okupljanja, preko probijanja kroz policijske punktove i kordone do Manježa, atmosfere na samom skupu, šetnje, do utrčavanja u Studentski kulturni centar, kada nam je javljeno da se hitno sklanjamo pošto su policijski kordoni bili pred pucanjem.“
- Trans Balkan: 105 portreta, ljudskih priča i sudbina trans osoba sa Balkana
- Kako LGBT osoba može da bude roditelj u Srbiji, ako nije Ana Brnabić
- Kada se na Balkanu rodiš u telu koje nije tvoje
Sa gostima iz inostranstva iz drugih LGBT organizacija, i Miletić je evakuisan.
„Kasnije smo videli i prve snimke, intenzitetom nasilja su svi bili iznenađeni“, kaže on.
„Pamtim da su strani gosti bili zapanjeni jer su mogli da razumeju negativne reakcije, pa i nasilje, ali ono što se desilo tog dana u Beogradu njima je bilo potpuno neshvatljivo.“
Šta je doneo ovaj Prajd
Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, izjavio je na dan Parade ponosa 2010. da će se hapšenja onih koji su napadali policiju nastaviti i narednih dana, kao i da im „preti kazna od jedne do osam godina zatvora“.
„Pa gospodo, ako ste to želeli to ćete i da dobijete!
„Ovakvo huliganstvo prevazilazi sve što smo mogli da zamislimo, ali ja garantujem da će izgrednici to zapamtiti jer će odgovor države biti jeziv“, rekao je Homen.
Vođa ekstremno desničarske organizacije Obraz Mladen Obradović, osuđen je u aprilu 2011. na dve godine zatvora zbog organizovanja nereda na beogradskim ulicama tokom Parade ponosa.
Optuženo je još 13 ljudi koji su dobili kazne zatvora od osam meseci do godinu i po dana.
Posle izricanja presude, pušteni su na slobodu do njene pravosnažnosti.
„Bitno što je prvi put u Srbiji neko kažnjen zbog diskriminacije gej ljudi, ali su kazne male“, rekli su tada organizatori Parade ponosa.
Obradovićeva supruga Jelena osuđena je jer je, pošto je on priveden tokom trajanja Parade, preuzela koordiniranje huligana.
Za to je dobila godinu dana kućnog pritvora, pošto je bila u drugom stanju.
„Prajd je pokazao da je Srbija nasilno društvo i da oko toga ne treba imati nikakve iluzije“, kaže Miletić.
„Srbija je učestvovala u tri rata (Hrvatska, BiH, Kosovo) i čak i ako se desio 5. oktobar, nasilnoj manjini u društvu je bio potreban novi neprijatelj“.
Petog oktobra 2000. godine ujedinjena opozicija organizovala je u Beogradu velike demonstracije protiv tadašnjeg režima Slobodana Miloševića, optužujući ga za krađu na izborima 24. septembra.
Demonstracije su dovele do odlaska Miloševića sa mesta predsednika SR Jugoslavije i uspostavljanja nove vlasti u Srbiji.
U nedostatku neprijatelja u okruženju, misli on, „LGBT zajednica je postala zgodna meta i pored toga što oni koji su tada i kasnije vršili nasilje gotovo po pravilu ne znaju nikog ko pripada LGBT zajednici“.
„Prajd 2010. je sve to ogolio.
„Pored toga, pokazao je da, bez obzira ko je na vlasti u Srbiji, nema previše želje da se sprovede zakon prema onima koji vrše nasilje“, dodaje Miletić.
On kaže da su veliki problem i mediji, koji nisu uvek „saveznik ljudskih prava“.
„U svojim naslovima su navijali za krv na ulicama Beograda, odbijajući da organizovane nasilnike ili vlast označe kao nekog ko snosi odgovornost“, kaže on.
Dete iz Beogradske i uništavanje grada
Kao i Goran Miletić i Boris Milićević, i ja sam tog dana bila u parku Manjež.
Nasilje se u vazduhu osećalo od jutra, pred početak Prajda. Ili sam ga, barem, osećala ja.
Mojoj novinarskoj proceni tada se ipak nije moglo mnogo verovati jer sam se novinarstvom bavila tek malo više od godinu dana.
Radila sam kao „dete iz Beogradske„ što je bio naziv za novinare–honorarce u dnevnim novinama u Srbiji koji su radili u Beogradskoj rubrici.
Sa nekoliko kolega, takođe početnika, i fotoreporterom, poslali su nas da pratimo Paradu ponosa, kao bilo koji događaj u Srbiji.
Tu i tamo, ponegde smo mogli da čujemo da se pominju potencijalni sukobi, a moji poznanici iz jedne srednje škole u Beogradu, uveliko su pozivali ljude da izađu na ulice protiv „tih pedera“ i da „ih razbiju“.
Bilo nam je čudno što su nas iz redakcije pustili same, ali nismo se mnogo bunili jer smo voleli da idemo na teren.
Tako sam sa pomešanim utiscima i ja krenula na zadatak.
Dogovor među kolegama je bio – ja idem u povorku u parku Manjež u Beogradu, a njih trojica su na ulici, ako se nešto dogodi.
Javljamo se za radio, koji je bio deo redakcije, s vremena na vreme.
Ja sam prošla tri-četiri sigurnosna punkta, ušla u povorku.
Sve je izgledalo u redu.
Delovalo je po malo tužno jer je učesnika bilo jako malo, a kada su krenuli u šetnju, oko njih je stajalo mnogo više policije sa svih strana.
Izgledalo je to kao da su vas prošetali u kavezu.
Ipak, ja sam se za radio javila rečenicom „aktivisti šalju poruke mira i ljubavi, sa željom da dobiju ista prava kao i svi drugi građani Srbije“.
Kada sam završila izveštaj, sačekala sam da čujem šta će kolega reći, jer je linija sa radijom ostala otvorena.
„Vidim čoveka u lokvi krvi, a ja jedva gledam od suzavca“, čula sam kako govori kolega koji se nalazio jedva kilometar od mesta gde sam ja bila.
„Huligani su pokušali da probiju kordon, da upadnu na Paradu.
„Uništavaju grad, bacaju kamenje.„
Okrenula sam se oko sebe, i ostali su čuli za nasilje i bili vidno uznemireni.
Šta dalje
Okupljeni 2010. na Prajdu od države su tražili da usvoji Zakon o istopolnim zajednicama.
Ni 11 godina kasnije, njegovo usvajanje nije na pomolu, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da zakon ne može da potpiše.
Dva učesnika tadašnje Parade ponosa ipak se ne slažu oko toga u kom pravcu ide Srbije u zaštiti prava LGBT ljudi.
Nasilje od pre više od deceniju na Prajdu u Beogradu, misli Boris Milićević, ipak više ne bi moglo da se ponovi.
„Moralo bi mnogo toga u Srbiji da se desi da bismo se vratili u situaciju da se nešto tako ponovi“, kaže on.
„Tiha većina je prihvatila Paradu ponosa kao legitiman javni skup, a ne postoji ni neka kritična masa kojoj bi to nasilje bilo prihvatljivo.“
Dok zamenik ministra misli da je „najveći izazov LGBT ljudi u Srbiji upravo rad na jačanju sopstvenih kapaciteta“, direktor švedske nevladine organizacije kaže da je „situacija u Srbiji mnogo komplikovanija“.
„Vlast ne želi da se do kraja obračuna sa organizovanim huliganskim grupama koje i dalje imaju kapacitet za ovakvo nasilje“, kaže Goran Miletić.
„Ne mogu da zamislim ovakvu situaciju ponovo, budući da naredne godine imamo Euro prajd u Beogradu i da se bezbednosni sektor već sprema za ovaj veliki događaj.“
Ipak, mnogo veći problem za nadležne je, misli Miletić, da „ružne slike ne odu u svet, a ne da se zaista smanji nasilje i diskriminacija prema LGBT osobama u Srbiji“.
„Iznenadno odustajanje od Zakona o istopolnim zajednicama pokazuje da je sve moguće“, dodaje on.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
