Ceremonija otvaranja Paraolimpijskih igara u Tokiju 2020 u utorak obeležiće 60 godina (dobro, tehnički 61, zbog korona virusa) od osnivanja sportskog događaja na kom su učestvovali elitni sportisti i koji je pomogao u stvaranju pravog izazova za ljude sa invaliditetom.
I dok su pripreme za početak Paraolimpijskih igara u toku, BBC je razgovarao sa takmičarima iz čitavog sveta koji su tokom decenija predstavljali svoje zemlje na najvišem nivou.
- Tragedija i novi život: „U trenutku kad nisam osetio noge, znao sam da će se sve promeniti“
- Ko je bio Dragoljub Aleksić – čovek od čelika i nežnog srca humanitarca
- Dvostruki život sprintera – bio je član bande, a onda je osvojio olimpijsko zlato
Promenjen život
„Mislim da su Paraolimpijske igre ostvarile veliki uticaj, one su spojile ljude iz čitavog sveta, koji se inače nikad ne bi spojili“, kaže baronica Mašam od Iltona koja se takmičila za Veliku Britaniju na prvim Paraolimpijskim igrama u Rimu 1960. godine.
„Mislim da su one činile ogromnu razliku.“
Posle tragičnog pada sa konja 1958. godine, posle čega je ostala vezana za invalidska kolica, nju je lečio čovek koji je pomogao u osnivanju Paraolimpijskih igara, doktor Ludvig Gatman.
„Jednom kad se neko nađe u invalidskim kolicima, sport je sastavni deo njegove rehabilitacije“, kaže ona.
„To je deo života. To je deo njegovog sistema.“
Doktor Gatman je osnovao Stouk Mandevilske igre u Velikoj Britaniji (nazvane po bolnici u kojoj je lečio povrede kičme), a koje su kasnije prerasle u Paraolimpijske igre.
Za baronicu Mašam, koja je bila ljubiteljka sporta i pre nesreće, prilika da se takmiči na prvim Paraolimpijskim igrama bila je uzbudljiva mogućnost.
„Učestvovati je bilo veoma dobro, to što je međunarodno takmičenje još bolje“, kaže ona.
„I dopadalo mi što sam upoznavala ljude iz čitavog sveta.“
Nestala medalja
Njeno učešće na Paraolimpijskim igrama u Rimu, baš kao i na narednim igrama u Tokiju i Tel Avivu, bilo je veoma uspešno – osvojila je tri medalje u plivanju i stonom tenisu, mada nisu sve uspele da stignu do kuće.
„Išli smo u restoran pored fontane Di Trevi u Rimu“, kaže ona.
„Neko je tražio da vidi moje medalje i pokazali smo mu ih, a posle toga sam ih spustila sa strane u moja invalidska kolica i zlatna medalja je ispala.“
Lokalna štampa je saznala za ovu priču i objavila uzbudljiviju (mada netačnu) verziju događaja – da ju je ona namerno bacila u slavnu fontanu.
„To nisam uradila, ali zato nikad nisam dobila zamenu“, dodaje ona.
„To je baš neprijatno.“
Prelaženje granica
Učešće na Paraolimpijskim igrama takođe je nešto što je imalo ogromnog uticaja na život En Vafule Strajk.
„Meni je otkrivanje sporta dalo novi smisao života.“
Ona je morala da koristi invalidska kolica otkako je dobila polio kao dete, ali je atletsku stazu otkrila tek u svojim tridesetim.
„Sport mi je pomogao da se ponovo pronađem – mogla sam da budem na atletskoj stazi, u teretani, i da treniram rame uz rame sa neinvalidima.
„Osećala sam se kao njima ravna i moje samopouzdanje je krenulo da raste.“
En se takmičila za Keniju na Paraolimpijskim igrama 2004. godine u Atini.
„Bilo je magično, euforija i radost koji s tim idu, zadovoljstvo je bilo ogromno.“
Iznenađujuće, ali uprkos dugom i uspešnom istorijatu u atletici, ona je bila prva atletičarka u invalidskim kolicima iz istočne Afrike koja se takmičila na Paraolimpijskim igrama.
„To je bila ogromna stvar. Dok sam odrastala sa invaliditetom, bila sam izopštena u svom selu.“
„Od izgnanice u zajednici do penjanja na pobedničko postolje i mahanje zastavom – e, to vam je moć sporta.“
En se takođe takmičila na međunarodnoj sceni za Veliku Britaniju, gde je prvi put počela da se bavi sportom i gde se preselila kad se udala.
Ali ona je i tamo bila razočarana brzinom promena za ljude sa invaliditetom – dobila je odštetu posle tužbe protiv britanske železničke kompanije zbog odsustva pristupa toaletu za osobe sa invaliditetom u vozovima.
„Nezadovoljna sam kad razvijena zemlja na predvodi svet na pravi način.“
- Šta je obeležilo Olimpijske igre u Tokiju
- Olimpijski šampioni i šampionka se vratili kući – suze, cveće i pesma „A sad adio“ na dočeku
Nakon što je pažnju preusmerila sa atletske staze, radila je kao direktorka Britanske atletike i kao zagovornica ravnopravnosti u sportu za Komonvelt, a dobila je i orden Reda Britanske imperije.
„Ja sam prva crna osoba u nacionalno finansiranom sportskom odboru u Velikoj Britaniji i to vam realno pokazuje gde se društvo nalazi i da moramo da se pokrenemo.“
Od rata do sporta
Murlikant Petkar je bio sportski pionir za jednu drugu zemlju – Indiju.
„Osvajanje prve zlatne medalje za zemlju na Paraolimpijskim igrama bio je najsrećniji i najnezaboravniji trenutak u mom životu“, kaže on.
Murlikant je bio teško ranjen u vazdušnom napadu tokom Indijsko-pakistanskog rata 1965. godine, a bavljenje plivanjem izvršilo je ogroman uticaj na njegov oporavak.
„Ipak, isprva je biti osoba sa invaliditetom bilo izuzetno obeshrabrujuće i tužan deo mog života, koji sam odlučio da ostavim za sobom čim sam shvatio da je moje mesto da budem sportista, za sebe samog i za svoju zemlju.“
„Da nisam učestvovao na Paraolimpijskim igrama, gušio bih se u vlastitoj tuzi zbog toga što ne mogu da uradim ništa.“
Za svoje zasluge, koje uključuju i učestvovanje na Paraolimpijskim igrama 1968. godine, Murlikant je u Indiji ovenčan nagradom Padma Šri – jednom od najvećih počasti u zemlji.
On smatra da će mnogo više indijskih sportista ostvariti uspeh u Tokiju.
„Mislim da će naši aktuelni i budući paraolimpijci zablistati, osvojiti još mnogo zlatnih medalja za Indiju i stvoriti još povoda za ponos za sve nas.“
Sport čini razliku
Svi paraolimpijci se unapred raduju igrama u Tokiju, koje su odložene za godinu dana zbog kovida.“
„Drago mi je da su se nastavile, zbog uloženog treninga – nadam se da će proći veoma dobro“, kaže baronica Mašam.
En je takođe osetila olakšanje što će, posle tolike neizvesnosti, Paraolimpijske igre konačno početi u utorak.
„Veoma sam srećna što se igre ipak održavaju. Možete li da zamislite sve te sportiste koji su trenirali godinama?“.
„Razmišljate da učestvujete, pa da zasnujete porodicu ili da promenite posao – a sve je to onda odloženo zbog pandemije.“
Ali ona misli da će sportisti više nego dorasti izazovu.
„Kad je sve stavljeno na probu, dobra stvar kod osoba sa invaliditetom je što smo otporni i radimo to zato što imamo toliko prepreka koje su postavljene pred nas.“
„Svaki dan se probudite i tu je neki novi izazov koji morate da savladate ili prevaziđete.“
A to, smatra En, ume da čini razliku.
„Sport ne ruši samo barijere – sport osnažuje, sport motiviše.
„Nadam se da će iskoristiti ove superzvezde kad se vrate kući, da će ove superzvezde iskoristiti kao katalizator promene.“
Pogledajte i video: Fudbalski znakovni jezik
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
