Jedan od najistaknutijih partizanskih komandanata, učesnik skoro svih najvažnijih bitaka u Drugom svetskom ratu, jedan od osnivača fudbalskog kluba Partizan – ime narodnog heroja Petra Peka Dapčevića našlo se ne samo u istorijskim čitankama i vojnoj literaturi, već i u brojnim narodnim pesmama.

„Pekove su divizije Crnoj Gori najmilije“, recituje neke od stihova Zoran Lakić, istoričar i akademik Crnogorske akademije nauka.

Dapčević je učestvovao u gotovo svim važnim bitkama Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije – Ustanak u Crnoj Gori 13. jula 1941, bitke na Sutjesci i Neretvi 1943, a predvodio je i Bitku za oslobođenje Beograda oktobra 1944.

„Iz borbe u borbu izrastao je u legendarnog komandanta“, dodaje Lakić.

Elita elite

Dapčević pripada generaciji partizanskih boraca koja je u Drugi svetski rat ušla na krilima iskustva iz Španskog građanskog rata, što im je dalo poseban tretman.

„Svi koji su učestvovali u tom ratu i imali činove bili su elita elite jugoslovenskih partizana“, kaže hrvatski istoričar Tvrtko Jakovina.

Govoreći o Dapčeviću, Jakovina citira partizanskog lekara Gojka Nikolića i njegov opis jedne crte Pekovog karaktera.

„Nikolić piše kako se Peko, posle jedne bitke koja je bila pobedonosna, vratio u štab ozaren.

„Bio je više impresioniran i opijen tom žestinom i titanskom borbom, a prilično neosetljiv na žrtve koje su se dogodile, po Nikolićevom mišljenju“, ističe istoričar.

Dapčević je, kaže istoričar, do kraja ostao veliki vojnik – to je postao neodvojivi deo njegove ličnosti.

„Ni iz jednog rata ne izlazite čistih ruku, to važi i za Dapčevića“.

U Drugom svetskom ratu stradalo je više od 50 miliona ljudi širom sveta.

„U tom ratu, Peko je bio na čelu vojske koja je oslobađala i glavni grad. U tom kontekstu, ljudi mogu biti osetljivi više ili manje, ali nevinih nema“, dodaje Jakovina.

Ko je Peko Dapčević?

Rodio se 1913. u Ljubotinju u Crnoj Gori.
Iako potiče iz svešteničke porodice, član Komunističke partije Jugoslavije postaje već 1933. Ranjavan je najpre u studentskim demonstracijama, a zatim i tri puta u Španskom građanskom ratu 1937-1939.
U Španiju odlazi kao dobrovoljac i tamo dobija čin kapetana.
U „Maloj enciklopediji“ Prosvete navodi se i da je bio u koncentracionom logoru u Francuskoj 1939, ali da se već sledeće godine vraća u domovinu.
Tokom rata jedan je od najistaknutijih boraca narodnooslobodilačke borbe i partizanskog pokreta, o čemu je pisao brojne knjige
U poratnim danima u Moskvi je završio Višu vojnu akademiju i bio general-pukovnik Jugoslovenske narodne armije.
Preminuo je u 86. godini u Beogradu.

Brioni, 26. jun 1952. — Josip Broz Tito voleo je brodove i fotografije na njima (snimak iz 1952. godine, Tito je za kormilom)

Oslobođenje Beograda

Dapčević je bio pobednik u svim bitkama koje je vodio, napominje Lakić.

Ali jedna pobeda se posebno izdvaja – ona u bici za oslobođenje „glavnog grada jedne porobljene zemlje“ – nju je predvodio, kao komandant Drugog udarnog korpusa, formacijski najbrojnijeg, dodaje.

„Ratom je sticao slavu i našao se u stihovima ‘Pekove su divizije zauzele Terazije’ – centar Beograda i onda i sada“, dodaje Lakić.

Zbog tih zasluga bio je prvi koji je dobio titulu počasnog građanina Beograda – 20. oktobra 1945. na prvu godišnjicu oslobođenja.

Taj podatak je bio gotovo nepoznat sve do pre 10 godina, kada je Politika objavila i da je tek dve godine kasnije to prestižno zvanje dobio Pekov vrhovni komandant – Josip Broz Tito.

„Dugo se prećutkivalo da je Broz u oslobođeni Beograd došao tek 29. oktobra 1944. godine i da ga je na savskoj obali dočekao moj otac.

„Odveo ga je do kuće u Užičkoj ulici 15, gde se na ulazu još nalazio natpis ‘Štab generala Peka Dapčevića'“, rekao je tada njego sin Vuk Dapčević za Politiku, dodajući da povelju o prvom počasnom Beograđaninu ,ispisanu rukom na jarećoj koži, i danas čuvaju u porodičnom sefu.

Vuk Dapčević za BBC danas kaže da je njegov otac Brozu tada rekao: „Stari, ti ćeš ovde da živiš“, na šta je Tito odgovorio: „A ti ćeš preko puta“.

„Šta je to značilo, moj otac je shvatio mnogo kasnije, kada je hteo da se s porodicom preseli u drugi deo grada, što Tito nije dozvolio.

„Bilo je jasno da je hteo da ga stalno drži na oku“, dodaje Dapčević.

Odnosi između Tita i Peka Dapčevića su se, navodi njegov sin, već posle rata prilično promenili.

„Povrh svega, moj otac nije prezao od toga da Titu odgovori na način na koji neko ko je bio okružen uglavnom poltronima, nije navikao.

Vremenom su proredili viđanja, a situacija je kulminirala kada je Tito pozvao Peka na prvu proslavu godišnjice bitke na Sutjesci. Moj otac mu je samo britko odgovorio: `Stari, ja ne idem na reprize`“, ističe Dapčević mlađi.

Tvrdi da je Titu naročito smetala činjenica da je čuvena pesma „Druže Tito ljubičice bela“ provobitno bila ispevana Peku u čast, da bi kasnije prigodno preimenovana i posvećena „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“.

„Poznato je kako su prolazili ljudi koji su se Brozu suprotstavili ili su izlazili iz klišea njegove autokratske politike. Neki su bili samo sklonjeni, a neki čak i ubijeni“.

Književnik i Titov prevodilac Ivan Ivanji u tekstu „Kad heroji ne umru mladi“ svedoči da je Peka Dapčevića upoznao 1951. godine u otmenom Klubu književnika.

U to vreme Peko je drugi čovek Jugoslovenske narodne armije – zamenik načelnika Generalštaba.

„Peko nam se žalio: `Mene niko ne voli. Vole moju slavu, moj čin, moja kola, ali mene voli samo moj pas…` Pa je zamišljeno dodao: `…koga mi je Tito poklonio`“, piše Ivanji.

„Bili smo partizani, najprirodnije je da se naš klub zove Partizan“

Dapčević je i jedan od osnivača beogradskog fudbalskog kluba Partizan.

Pored njega, među osnivačima je bilo još istaknutih partizanskih generala – među njima i Koča Popović, Svetozar Vukmanović Tempo i Otmar Kreačić.

„Većina nas, mladih generala, koja je igrala i volela fudbal, okupili smo se i dogovorili da osnujemo fudbalski klub.

„Oko imena nije bilo natezanja: bili smo partizani, bilo je i najprirodnije da se naš klub zove Partizan“, napisao je Dapčević u pismu kojim je 1995. godine fudbalskom klubu čestitao pola veka postojanja.

Posle osnivanja fudbalske sekcije Partizana, formirano je i Jugoslovensko sportsko društvo koje je obuhvatalo i druge sportove, a Dapčević je jedno vreme bio i predsednik te organizacije.

Supruga glumica i vila na Dedinju

Sa budućom suprugom Milenom Vrsajkov Dapčević se upoznao 1952. u Dubrovniku na snimanju filma „Svi na more“.

Tu je počela velika ljubav o kojoj je pisao i Milovan Đilas, njihov kum na venčanju kom je prisustvoao i revolucionar i deo komunističke vrhuške – Svetozar Vukmanović Tempo.

„Sećam ih se iz najranijeg detinjstva dok su sa ženama dolazili kod nas u posetu, da bi kasnije volšebno nestali iz naših života“, kaže Dapčević mlađi.

Vuku je Đilas je dao ime.

„Neka se zove Vuk, kratko je, za razliku od dugačkog prezimena, biće mu lakše da se potpisuje“, prenosi Dapčević.

Prve teniske lekcije Vuku je davao dugogodišnji šef jugoslovenske diplomatije Kostadin Koča Popović.

„Odnos mojih roditelja je bio zaista jedinstven, u smislu ljubavi, pažnje i posvećenosti, kakva postoji samo u remek delima svetske literature ili holivudske kinematografije“, ističe Dapčević.

Od momenta kada su se zaljubili jedno u drugo, počela je njihova lična bajka, ali i drama, s obzirom na posleratne okolnosti.

„Naravno da je, sredinom pedesetih, kada su se oni venčali, mom ocu najstrašnije zamereno što se oženio glumicom, a ne nekom drugaricom partizankom.

„Mmoja majka je zbog muža i porodice, odlučila da odbije ozbiljne ponude iz Holivuda, tako da je njihova velika ljubav pobedila, bez obzira na cenu koju su platili“, navodi on.

Zahvaljujući svemu tome, imao je, kaže, nezaboravno i radosno detinjstvo.

„Moj otac je bio vrlo jednostavan i pristupačan čovek, koji je najviše voleo da se druži sa običnim ljudima“, kaže Vuk Dapčević.

Porodica je živela na Dedinju, u kući sa poslugom, baštovanom i vozačem, ali je Dapčević učio decu da poštuju osnovnu disciplinu i red, dodaje.

„I ono najvažnije: naučio nas je da u svemu budemo umereni. Od hrane do oblačenja“, navodi Dapčević, kamerman diplomac čuvene praške Filmske akademije.

Ivanji u Vremenu piše da se „pričalo da je Peko ponekad vozio džip obučen u kožni kaput bez oznaka čina i da se izdavao za šofera generala Dapčevića.

Uz ogradu da „ne zna da li je to istina“, Ivanji piše da se „govorilo da je jednom na Dedinju stao videvši tada čuvenog reditelja, glumca, komičara, Jovana Geca, i ponudio da ga odveze kuda želi.“

„Kada su stigli na Terazije, Gec je hteo da časti ljubaznog šofera, on je odbijao, da bi na kraju priznao: `Nemojte čika Gec, ja sam Peko Dapčević`,“ piše on.

Uprkos želji da se približi „običnim građanima“, život u elitnom delu Beograda, često je bio na meti kritika.

Ipak, Jakovina u želji da demistifikuje ovu temu postavlja kontra-pitanje.

„Prigovor stoji, ali voleo bih da svi koji postave to pitanje kažu gde je trebalo da živi vrhovni komandant i šef države 1945. godine? Gde bi morao stanovati?

„Da li bi zbog komunističke ideologije trebalo da živi u malom stanu u nekoj zgradi?“, napominje on.

Jakovina kaže da je u zemlji u kojoj je tada bilo oko 70 odsto nepismenih ili sa samo osnovnom školom, narod želeo da ima vođe i lidere koji su lepo odeveni, kojima se može aplaudirati.

Vojnička disciplina i kod kuće

Vuk Dapčević

Moja sestra Milica i ja se u odnosu na naše vršnjake, ni po čemu nismo isticali.

Imali smo prijatelje iz škole, završili smo fakultete, nismo nijednog trenutka, kako se tada govorilo upali u loše društvo, niti smo pripadali tom pomalo dekadentnom krugu dece sa Dedinja.

Jedne nedelje, tata je u pola osam ujutru ušao u moju sobu. Probudio me je i začuđeno pitao zašto još nisam ustao. Očekivao je da i nedeljom nešto radim, ali i da uvek budem podšišan i obrijan.

Letnje raspuste provodio sam sa roditeljima u Dubrovniku. Čim bih stigao, tata i ja bismo se pozdravili, da bi on već sledećeg trenutka podigao obrvu i bez pardona mi rekao da se koliko sutra javim Rafi, direktoru hotela „Ekscelzior“ da mi nađe neki posao.

Sledećeg jutra sam u livrejisanoj uniformi nosio gostima kofere.

Kad sada analiziram naš odnos, jasno mi je da se prema meni ponašao nekako uzdržano.

Nije mi otvoreno pokazivao nežnost i ljubav, verovatno u želji da očvrsnem i izrastem u normalnog momka i čoveka. Vešto je tu emociju skrivao, ali ga je majka „ofirala“, otkrivajući mi koliko je bio zadovoljan i ponosan na sestru i mene.

Zbližili smo se tek posle mnogo godina na jedinom zajedničkom putovanju, povodom godišnjice Španskog građanskog rata. Obišli smo Madrid, Barselonu i Sevilju. Kada se vratio s puta, majci me je opisao u nekoliko reči: „Sin nam je zanimljiv i opor“.

Skrajnut u diplomatiju

Kada je na sednici Komunističke partije Jugoslavije Peko Dapčević trebalo da bira između kuma Đilasa na jednoj i Tita na drugoj strani – ostao je po strani.

Đilasova „Anatomija jednog morala“ posle koje će se rastati od vrha partije, zatekla je Dapčevića na mestu načelnika Generalštaba JNA.

„Ja mislim da nije mogao da ide protiv Đilasa, koji ga je jedini sa vrha podržavao, ali ni u snu nije mogao da ide protiv ičega što je Tito odlučio“, piše Ivanji.

Nešto ranije, njegov mlađi brat pukovnik Vlado Dapčević, načelnik Uprave za agitaciju i propagandu Jugoslovenske narodne armije, ne samo izjasnio za rezoluciju Informbiroa, nego je 1950. pokušao da pobegne iz zemlje i bio osuđen na dvadeset godine robije.

„Koliko ja znam Peko je ćutao, ali mora da mu je bilo užasno neprijatno,“ piše Ivanji.

Ubrzo će i Dapčeviću karijera polako krenuti silaznom putanjom.

„Karijera posle rata nije pratila taj legendarni nivo uspeha i imena koji je stekao u ratu“, kaže Jakovina.

„Naravno da je bio skrajnut kad je smenjen sa položaja načelnika Generalštaba i on je to lično doživeo kao neku vrstu degradacije i njegov angažman u diplomatskoj službi“, ističe Lakić.

Peko Dapčević sahranjen je na beogradskom Novom groblju

„Beograd voleo više od Ljubotinja“

Peko Dapčević je vrlo teško podneo raspad Jugoslavije, kaže njegov sin.

Preminuo je u februaru 1999. mesec dana pred početak NATO bombardovanja.

Danas, njegovo ime nosi bulevar na Novom Beogradu.

Ipak, Vuk Dapčević smatra da se Beograd nikome, osim Titu, nije odužio. Čak ni Rusima.

„Mnogi ljudi koji su ga oslobađali su zauvek ostali anonimni i zaboravljeni, počev od Save Drljevića preko Ranka Radoševića do mnogih koji su poginuli u tim završnim operacijama.

„Mom ocu nikada nije pripala prava i zaslužena slava ovog grada, koji je voleo više od rodnog Ljubotinja“.

Jedino što ga ipak, raduje je da u poslednje vreme primećuje da mnogo mladih ljudi zna ko je bio i ostao Peko Dapčević.

„S obzirom da mladi ljudi ne znaju ni ko su bili Danilo Kiš, Žanka Stokić, ili Ljubinka Bobić, moj otac je još i dobro prošao“, zaključuje Vuk Dapčević.

Akademik Lakić strahuje da se polako sa Pekom Dapčevićem i sa njemu sličnim junacima zaboravljaju vrednosti antifašističke borbe, naročito malih naroda.

„Tako se zapostavlja suština antifašizma – da narodi budu slobodni u svojoj zemlji ma kolika ona bila“, ističe Lakić.

Podseća da su ti vojnici za slobodu dali život, a „bez te žrtve i uzleta u nebo ne bi bilo ni one Jugoslavije od Vardara pa do Triglava“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.