Pet srpskih teorija zavere o Čerčilu

Srbi, kao i mnogi drugi narodi, vole teorije zavere, a zanimljivo je da se mnoge od njih vezuju za britanskog državnika Vinstona Čerčila.

Internet i društvene mreže su poslednjih godina dale krila teorijama zavere, ali većina njih je mnogo starija od Fejsbuka i Tvitera, a mnoge će ih i nadživeti.

Među dugovečnije teorije zavere, od kojih neke dosežu više od sto godina u prošlost, spadajuu one koje se vezuju za Čerčila i njegovu ulogu u istoriji Srbije i Jugoslavije.

Odabrali smo pet najpopularnijih i zamolili dva renomirana istoričara – Pola Adisona sa Univerziteta u Edinburgu i Predraga J. Markovića , doktora istorijskih nauka sa beogradskog Instituta za savremenu istoriju – da ih prokomentarišu.

Čerčil je bio vanbračni sin kralja Milana?

Teorija po kojoj je Čerčil plod ljubavne afere kralja Milana Obrenovića i Čerčilove majke Dženi (rođ. Džerom) spada među najstarije i najpopularnije.

Ona proističe iz činjenice da je kralj Milan zaista poznavao Dženi i da je (sudeći po dnevnicima njene sestre) neko vreme bio u vezi s njom. Ona ga opisuje kao „jednog od najnecivilizovanijih ljudi koje je ikad upoznala“, ali priznaje da ih je obe fascinirao.

Oboje su se kretali u evropskom visokom društvu i bili skloni avanturama, tako da ova teza na prvi pogled deluje verovatno. Problem su godine: Čerčil je rođen 1874, u vreme kad je Milan imao 82 godine.

„Ideja da je Dženi iskoračila iz veridbe sa lordom Randolfom kako bi obnovila vezu – ako je veze bilo – sa ostarelim kraljem je romantična priča isključivo za srpsku upotrebu“, kaže profesor Adison. „Ipak, laska što Srbi svojataju Čerčila“.

Predrag Marković takođe odbacuje teoriju, ali dodaje da je ona samo jedna od mnogih sličnih. „U tim mitovima su Srbi uvek plodni pastuvi, pa tako postoji i priča da je Janoš Hunjadi, najveći mađarski junak, bio sin Cara Dušana“.

Tito je bio vanbračni Čerčilov sin?

Za razliku od većine ostalih, ovoj teoriji se zna poreklo. Lansirao ju je Otac Tadej (1914-2003), monah koga su mnogi smatrali svecem i pripisivali mu vidovitost.

Tadej je u jednom razgovoru pomenuo da je ispovedao nekog čoveka koga je opseo „zloduh“, koji mu je preko tog čoveka ispričao da je Tito sin „Čerčila i neke jevrejske prostitutke“.

„Zato je Čerčil poslao zakonitog sina Randolfa Titu – da se braća upoznaju“, govorio je Tadej,koji je sem toga tvrdio da je Tito bio mason i da je „imao zadatak da osakati Srbe“.

Oba istoričara odbacuju ovaj mit kao neosnovan, jer nije potkrepljen nijednim jedinim dokazom. Teorija, međutim, ostaje popularna: ako ukucate „Otac Tadej Tito“ u pretraživač, dobićete preko 20 000 rezultata.

Čerčil je mrzeo Srbe jer je u Beogradu dobio batine?

Ovu priču pominje arhitekta Aleksandar Deroko, u knjizi „Mangupluci oko Kalemegdana“, izdatoj 1987, mada je verovatno mnogo starija. Događaj se navodno desio 1910, kada se Čerčil čuvenim vozom Orijent Ekspres vraćao iz Istanbula u London i zaustavio se u Beogradu na nekoliko sati.

Par godine pre toga, Čerčil je u engleskim novinama napisao nešto što je prenela srpska štampa, a što je jako razljutilo poručnika Voju Tankosića, istaknutog člana „Crne ruke“ i četničkog vojvodu. On se tada zakleo da će „tom Vinstonu pokazati njegovog boga“ ako se ikad sretnu.

Kad je čuo da Čerčil sedi u „Grčkoj Kraljici“ na početku Knez Mihajilove „Tankosić kao bez duše dotrčao do kafane i ispsovao i išamarao nadobudnog Engleza, tako da ga je morala žandarmerija otpratiti do voza. Incident je nakon zvaničnih izvinjenja izglađen, a kasnije, zbog karijere koju je načinio Čerčil, o tome se nije smelo ni govoriti“, pisao je Deroko.

Pobornici ove teorije veruju da je Čerčil od tada zamrzeo Srbe i da je ovaj događaj presudno uticao na politiku koju je Čerčil vodio prema Srbiji i, kasnije, Jugoslaviji.

Profesor Adison kaže da je teza da je Čerčil mrzeo Srbe „apsurdna“. „Znamo da je Čerčil 1910. Bio u Istanbulu, ali ne zna se kako se vratio u London i da li je prolazio kroz Beograd“, kaže on.

„Da je bio napadnut, digao bi dreku do neba i sigurno po povratku u London tražio kaznene mere prema Srbiji“. Čerčil je, naime, 1910. već bio ministar unutrašnjih poslova u britanskoj vladi, pa ovakav incident nikako ne bi prošao bez posledica.

Marković kaže da je ova teorija, osim što je netačna, „opasna“, jer podgreva mit o crnorukcima kao opasnim momcima „koji nikoga ne brenuju i svakog mogu da psuju i šamaraju“. On dodaje da je ova teorija „posebno zloćudna“ kad se poveže sa savremenim naslednicima „Crne ruke“, kao što su ubice Zorana Đinđića.

Iza 27. marta 1941. stoje Britanci?

Prema ovoj teoriji, vojni puč kojim raskinut pakt sa Hitlerom, a na presto doveden maloletni Petar Drugi, organizovala je britanska tajna služba. Time je Jugoslavija gurnuta u nepotreban rat sa Nemačkom, tokom koga je pretrpela strašne ljudske gubitke, a najveće žrtve bili su Srbi.

Oba istoričara se slažu da je ova teorija tačna, ali samo u delu koji se odnosi na ulogu SOE (Službe za specijalne operacije), koju su ponekad zvali i „Čerčilova tajna armija“.

Britanski agenti bili su u vezi sa pučistima i delimično su finansirali udar, mada je, kaže Marković „novac otišao drugim ljudima“, a ne onima koji su učestvovali u prevratu.

Problem nastaje kada se kao motiv za britansku tajnu operaciju, u skladu sa prethodno navedenom teorijom, učita Čerčilova „mržnja“ prema Srbima. „Čerčil je delovao strateški, želeo je da omete Hitlerove operacije na Balkanu“, kaže profesor Adison. Marković dodaje da je uloga SOE donekle preuveličana i da bi do raskida sa Hitlerom možda došlo i bez stranog mešanja.

„Oduševljenje koje je izbilo kada je oborena proosovinska vlada, nikakvim novcem nije moglo da se plati. Crkva, svi intelektualci, skoro ceo srpski narod su euforično odbacili Trojni pakt. I na snimcima i po svedočenjima, izgledalo je kao da se Beograd sprema za slavlje, a ne za rat sa Hitlerom“, ukazuje on.

Čerčil je izdao Dražu Mihajlovića jer je mrzeo Srbe?

Ova teorija, po kojoj je Čerčil 1943. godine obustavio podršku četnicima i opredelio se za Hrvata i komunistu Tita kako bi onemogućio stvaranje srpske nacionalne države, skladno se uklapa u sve prethodne.

I Adison i Marković se slažu da su Čerčilovi motivi bili strateški, a ne lični. „Čerčil je 1943. godine uvideo nekoliko stvari. Prvo, partizani su uživali bolji ugled među nesrpskim narodima. Drugo, bili su borbeniji. Treće i najvažnije, znao je da će u Jugoslaviju stići Crvena armija, a ne Britanci. Trebalo je imati uticaj na štićenike Crvene armije, partizane“, kaže Marković

Marković dodaje da su „od tri probritanska pokreta otpora u okupiranoj Evropi, onog u Poljskoj, u Jugoslaviji i Grčkoj, Britanci žrtvovali dva zbog dobrih odnosa sa Sovjetima: poljsku Armiju Krajova i pokret Draže Mihailovića“.

Na kraju, zaključuje on, „to u stvari nisu nekoliko teorija, nego jedna, a cilj je da se istorija personalizuje i svede na nečije lične motive i osećanja. Taj pristup je zavodljiv, ali pogrešan“.