Petra Kvitova: Neočekivani napad nožem i nemogući povratak na teren

„Plakala je i govorila da je gadno isečena, da ju je neko napao, okupana je krvlju i šta sada da radi.“

Miroslav Černošek prepričava telefonski razgovor koji je vodio ujutro 20. decembra 2016. godine. Sa druge strane veze bila je dvostruka vimbldonska šampionka Petra Kvitova.

Ona je u stan pustila nekog ko se predstavio kao majstor za bojler i, dok mu je bila okrenuta leđima, on joj je stavio nož pod grlo. Dok mu se opirala, odsečeni su joj nervi u palcu i kažiprstu leve ruke kojom igra tenis, a ostali prsti su joj bili gadno povređeni. Kažiprst je ostao da visi samo o kožici.

• Jedina Iranka sa olimpijskom medaljom prebegla iz zemlje
• Soni Liston i najmisterioznija smrt u istoriji boksa
• Upoznajte Anđelu: Imala je 25 kilograma, a sada se sprema za maraton

Kvitova kaže da je imala sreće da ostane živa. Lekari su joj dali manje od 10 odsto šanse da će ponovo igrati tenis.

Ona je opovrgla te prognoze i vratila se na turnire samo pet meseci kasnije i od tada je osvojila osam šampionata, a u januaru je stigla u finale Australijan opena.

„Oduvek sam znala da sam borac na terenu, ali nisam znala da sam još veći borac van terena“, kaže Čehinja za BBC Sport.

Ova dvadesetdevetogodišnjakinja nalazila se prošle godine među velikim favoritima za osvajanje Vimbldona i imala je dobru šansu da dospe na prvo mesto rang liste.

Radim Zondra je u martu prošle godine osuđen na osam godina zatvora za napad na Kvitovu, ali on negira je učestvovao u tome i uložio je žalbu na presudu.

Od uspavanog moravskog mestašca Fulneka u istočnoj Češkoj Republici, gde se ljudi sećaju „devojčice na biciklu sa reketima na leđima“, do grada Prostejova, gde se napad odigrao, posećujemo razna mesta i susrećemo ljude koji su oblikovali teniserkinu reputaciju kao jedne od najljubaznijih osoba u ženskom tenisu.

A ona nam priča kako joj se život zauvek promenio u nekoliko sekundi.

U vreme špica u gradiću Prostejov – na pedesetak kilometara od Brna, drugog najvećeg grada u Češkoj Republici – isto je kao i u bilo koje drugo doba dana.

Možda je temperatura od 32 stepena Celzijusa sve usporila, ali niko nikud ne žuri, pred štandom za sladoled se stvorio red, ljudi uživaju u pivu pod suncobranima i saobraćaj se lagano pomera.

Deluje mirno i bezbedno.

To verovatno umnogome objašnjava zašto je Kvitova tamo živela u običnom stanu, umesto u čuvanom VIP kompleksu.

Kapija crveno-žućkastog bloka u kom je imala stan u prizemlju otvorena je i jedino očigledno obezbeđenje je slika da postoji video interkom sistem.

Reč „psihopata“ ispisana je sprejom na betonski zid koji okružuje blok, a stara siva izlizana teniska lopta leži na zemlji nekoliko metara od glavnog ulaza.

Siva susedna betonska zgrada sadrži prodavnicu dušeka, pab i salon lepote, a ostatak kraja mešavina je stambenih blokova iz vremena komunizma i živopisnih spratnih kuća.

„To nije kraj u kom žive bogati, nije mesto na kom biste očekivali da živi neko kao Kvitova“, kaže Mikal Cagala, televizijski voditelj iz Prostejova koji je izveštavao o suđenju.

„To je normalan kraj sa prosečnim građevinama. Oduvek sam smatrao da je Prostejov veoma bezbedan grad i veliko je iznenađenje da je tako nešto moglo da se desi u tako mirnom gradiću u nedođiji. Niko to nije očekivao.“

Niko to ne očekuje u čitavoj zemlji kao celini – češka stopa kriminala za 2016. godinu pokazuje ukupno 5.050 prijavljenih nasilnih zločina – što podrazumeva sve, od kafanskih tuča do najozbiljniji napada – a bilo je prijavljeno 1.630 pljački.

Uporedite to sa više od milion prijavljenih nasilnih zločina u Engleskoj i Velsu tokom istog perioda.

„Petra Kvitova našla se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“, kaže Černošek, direktor teniskog kluba iz Prostejova koji je finansirao početak njene karijere i ostao blizak sa njom.

A nije čak ni trebalo da bude tamo.

• Deca poznatih sportista u Srbiji: „Pritisak je veliki“
• Ubistvo Ace Radovića, 20 godina kasnije: Smrt na derbiju koja ništa nije promenila
• Upoznajte klub koji ima dušu – za njega su navijači davali krv i sami gradili stadion

Izmena plana u poslednji čas dovela je do toga da je, umesto da sa Černošekom otputuje na događaj u Brnu, odlučila da tamo pođe sama.

Dok se spremala da krene, neko je pozvonio na vratima i čovek joj je rekao da je došao da pogleda bojler. Kasnije je na sudu ispričala da ga je pustila unutra zato što je očekivala doping test.

„Zamolio me je da pustim toplu vodu i u tom trenutku mi se nož našao pod grlom. Zgrabila sam ga s obe ruke“, rekla je tokom video svedočenja u nusprostoriji sudnice u Brnu kako ne bi morala da gleda optuženog.

„Uhvatila sam sečivo levom rukom. Uspela sam da ga preotmem, pala sam na pod i svuda je bilo krvi.“

Kvitova je rekla napadaču da mora hitno u bolnicu i pitala ga da li želi novac. Ona kaže da je otišao nakon što mu je dala 10.000 kruna (350 funti) – otprilike pola prosečne češke mesečne neto plate.

Potom je nazvala Černošeka, koji se nalazio u kolima na putu za Brno.

„Bio je to šok“, kaže ovaj 71-godišnjak. „Kad me je Petra pozvala, mislio sam da sigurno ima problema sa kolima.“

„Pozvao sam ambulantna kola, pozvao sam policiju, pozvao sam šefa hitnog prijema“, kaže on.

Černošek je potom pozvao vodećeg profesora fizioterapije Pavela Kolara, koji je predložio da priča sa specijalistom za hirurgiju šake Radekom Kebrleom. Černošekov vozač potom je odvezao Kvitovu 230 kilometara do Kerbleove operativne sale u Visoke na Jizeri.

„Oslabila je od krvarenja, ali zato što je bila tako hrabra niko nije znao koliko je situacija ozbiljna sve dok nije stigla u bolnicu“, kaže Černošek. „Mislili smo da je to kraj njene teniske karijere.“

„Da je pošla sa mnom, to se ne bi desilo“, dodaje on sa žaljenjem.

Kvitova je bila podvrgnuta četvoročasovnoj operaciji, a lekari su je upozorili da bi njena teniska karijera mogla da bude okončana i da čak može da izgubi prste.

„Kad smo videli slike, jedan prst visio je o kožici. Rekao sam da prosto nije moguće da se ova devojka vrati u svet tenisa“, kaže Černošek.

„Iskazala je ogromnu mentalnu snagu, ali je i veoma talentovana – da u sebi nije imala toliko talenta, nikad ne bi uspela da se vrati. Povreda je bila toliko teška da neki ljudi nikad više ne bi držali ni olovku u toj ruci, a ona je morala da podigne teniski reket.“

Kvitova je održala konferenciju za štampu samo tri dana posle napada – s ogromnim zavojem skoro do lakta – i već je govorila da radi sve što je u njenoj moći da se vrati.

Rečeno joj je da će morati da odmara minimum šest meseci, ali pet meseci kasnije ona je već igrala na Frenč openu.

• Sportske zvezde 2020: Na koga da obratite pažnju
• Takmičar „Potere“ naljutio internet: Da li je moguće navijati i za Zvezdu i za Partizan

Sa rehabilitacijom nije stala čak ni u vreme obroka.

„Tokom večere, neko iz njenog tima bi joj držao šaku i masirao je. Tih prvih šest meseci, tako je bilo tokom svake večere – ona bi uzela zalogaj paste, a potom bi joj neko izmasirao ruku“, kaže Černošek.

Ona i dalje nije povratila 100 posto pokretljivosti ruke a nema osećaj u vrhu kažiprsta i palca, ali njena odlučnost da pobedi nikad nije oslabila.

Kvitova je oduvek bila odlučna. Od samog početka.

U Fulneku, Mari Valova pokazuje neke obične betonske stambene blokove – montažne građevine iz komunističkog perioda poznate kao „panelaky“, koje su jeftine, i po ceni i po stilu. Odatle je, kaže ona, mlada Kvitova svaki dan vozila bicikl do teniskih terena.

To je put dug jedan kilometar, usput sadrži mnoštvo kaldrme i zgrada lepih boja, a prelazi preko gradskog trga, na kom će nekoliko godina kasnije ona prikazati svoje vimbldonske trofeje.

U ono vreme, dok ju je otac trenirao do njene petnaeste godine, postojala su samo dva teniska terena. Sad ih ima još četiri, plus zgrada kluba koju je Kvitova finansirala i svetleći znak na kom stoji da je to teniski klub Petre Kvitove.

„Drugi sportovi nisu bili mogući u Fulneku – morala bi da putuje“, kaže njen otac Jirži za BBC Sport. „Želeli smo samo da se bavi nekim sportom, pa smo odabrali tenis.“

„Nijednom nije rekla da ne želi da ide – nikad se nismo svađali oko toga. Bila je poslušno dete.“

„Nikad joj nismo zacrtali velike ciljeve i nikad nismo mislili da će postati toliko slavna. Ona je samo neverovatan borac i nikad ne odustaje. Sve je postigla napornim radom i izdržljivošću.“

Uprkos ogromnom uspehu njihove ćerke, roditelji Kvitove i dalje žive u istom stanu a njihovi prijatelji govore o skromnim i nepretencioznim ljudima – na veoma sličan način na koji oni na teniskom terenu doživljavaju samu Kvitovu.

Stalna uspomena na Kvitovu za mnoge jeste odlučno dete koje odlazi na gradske terene sa šljakom.

• Iranke posle 40 godina prisustvovale fudbalskom meču muškaraca
• Zašto policija mora da čuva statuu Zlatana Ibrahimovića

„Sećam je se kako s ocem vozi bicikl kroz grad sa šest reketa na leđima“, kaže meštanka Gabrijela Klabackova. „Videlo se po njoj da je rođena pobednica.“

Valova je prilično sigurna da zna odakle joj to.

„Imala sam običaj da igram miks dublove s njenim ocem Jiržijem“, kaže ona. „Nismo često gubili! On ne voli da gubi.“

Ona kaže da je grad bio šokiran napadom na Kvitovu, koji je u ono vreme bio česta tama razgovora po pabovima, ali da njen povratak nije bio nikakvo iznenađenje zato što je „ona češki lav“ – životinja koja se nalazi na državnom grbu.

Kvitova je junakinja Fulneka – gde su deca uzimala šaku šljake sa terena samo da bi mogla da kažu da imaju „nešto na čemu je Petra igrala“ – i samo jedna od dvoje ljudi kojima je dodeljena titula počasnog građanina.

Drugi je Džon Komenijus, filozof i prosvetitelj iz 17. veka čije lice krasi domaću novčanicu od 200 kruna.

Kad se Kvitova nađe u nekom velikom finalu, stanovnici se okupe da je gledaju na velikom ekranu – uz skandiranje i suze često se pije dobro češko pivo.

Kad je osvojila vimbldonsku titulu 2011. godine, u gradski Dom kulture naguralo se 150 ljudi, a navijači su se u januaru prošle godine okupili u teniskom klubu da gledaju finale Australijan opena.

Uprkos porazu od Osake na tom meču, skočila je na drugo mesto svetske rang liste – ali ju je od tada povreda ruke naterala da odustane od Frenč opena i pred-vimbldonske travnate sezone. Trenutno se nalazi na osmom mestu na svetu.

Valova, koja vodi lokalni muzej, oduševljeni je član navijačkog kluba Petre Kvitove. Ona i dvanaestak drugih iz Fulneka putuju na mečeve Fed kupa sa zastavama iscrtanim na licima i mašući velikom zastavom na kojoj piše „Pojd!“ („Ajde“) – izraz kojim Kvitova bodri sebe tokom mečeva.

• Srpski sport u 2019: Deset događaja sreće, tuge, ali i živciranja
• Zadruga, Berlinski zid i sportisti: Šta se najviše pretražuje na Balkanu

Ona kaže da se poneki turista raspituje kod nje za Kvitovu ako poseti crkvu u kojoj je smešten muzej, a ona mu ponekad da jednu od teniserkinih potpisanih fotografija.

Ukoliko posetite crkvu Svetog Josipa, možda će vas čak tamo zamoliti da stanete mirno i osetite pozitivnu energiju – oni koji tamo rade kažu da su je eksperti izmerili i da je dvaput veća od pozitivne energije u Lurdu, odredištu hodočašća u Francuskoj za koje mnogi tvrde da je mesto čuda i isceljenja.

Pre nego što se sama Kvitova zalečila, crkva je 2015. godine organizovala izložbu njenih trofeja, privukavši za nedelju dana više od 1.000 ljudi – nije loše za grad sa 3.000 stanovnika.

I sama teniserka bila je prisutna, a viđaju je i dalje kad god poseti roditelje ili jednog od starije braće, Libora, zamenika direktora stare škole Kvitove koji još i daje časove u teniskom klubu.

Jirži Sindler, koji radi u hotelu pored teniskog kluba, kaže da ona naručuje tradicionalno jelo kad jede tamo: „Nešto pohovano – šniclu ili pohovani sir, nešto što ne može da dobije drugde.“

Iako Kvitova govori da je za nju važno da zauvek ostane „Petra iz Fulneka“, jednom je došlo vreme kad je njena igra postala prevelika za njen grad.

Igrajući za juniorsku ligu u Češkoj Republici, talenat Kvitove ubrzo je primetio skaut za Prostejov Jaroslav Balaž i došlo je vreme da se pođe dalje.

„Bila su teška vremena, kad sam imala oko petnaest godina. Bila sam u pubertetu, u Fulneku sam igrala samo s ocem – verovatno je bilo previše provoditi samo s ocem 24 sata, i kod kuće i na teniskom terenu“, kaže Kvitova za BBC Sport iz Praga, gde sada trenira.

Isprva je išla u Prostejov par dana nedeljno, a onda je, sa šesnaest godina, prihvatila ponudu kluba da ima privatnog trenera, smeštaj, teretanu, fizikalnu terapiju, pristup na 17 terena i podloge drugačije od šljake na kojoj je odrasla.

„Naravno, za mog oca to nije bilo lako“, kaže ona. „Odjednom je saznao da više nije moj trener, ali je i dalje imao uticaj na mene i moju igru i sve ostalo, samo ne više kao trener. Bilo je to prilično teško vreme za nas, ali, srećom, prebrodili smo ga i uradili smo to dobro.“

• Muhamed Ali – nikad anđeo, zauvek najveći
• Spaski protiv Fišera: Legendarna partija i Hladni rat

Černošek kaže da je način na koji se izborila sa tom tranzicijom bio ključni deo njenog uspeha.

„Pokazala je zrelost rekavši: ‘Tata, prestani da se mešaš, verujem trenerima i uradiću to onako kako mi moj trener kaže.’ Ne dešava se uvek da se šesnaestogodišnja devojčica suprotstavi ocu“, kaže on.

U međuvremenu, ona Černošeka smatra najzaslužnijim za lansiranje njene karijere, rekavši da joj je davao novac da putuje na turnire i bez njega ne bi bila u prilici da igra tenis.

Zid ispred kog Černošek sedi u svojoj kancelariji prepun je fotografija njega i raznih sportskih uspeha – brojna dočekivanja Useina Bolta na atletskom mitingu u Ostravi, Rodžer Federer na Dejvis kupu. Na polici ispod stoje trofeji Fed kupa i Dejvis kupa.

Ali je očigledno u čijem uspehu najviše uživa.

„Ja navijam za svakog češkog igrača, ali Petrin sam najveći navijač“, kaže on.

Pio je šampanjac s njom u njenoj svlačionici posle jednog vimbldonskog trijumfa, a vodio je sa sobom da se upozna sa češkim predsednikom posle drugog.

Ali je i plakao – nikad više nego posle finala na Australijan openu prošlog januara, kad je izgubila od Naomi Osake. Video je šta je njoj uradio taj poraz – na njenom prvom finalu nekog Grend slema posle napada.

„U Australiji sam je video da je najviše plakala, bila je toliko potresena. Imala je potencijal da to osvoji“, kaže on. „Nikad je nisam video da tako plače kao posle tog finala.“

Na terenu, kao i van njega, napad ju je izmenio.

Iako se ruka Kvitove zalečila i njena igra vratila na pređašnji nivo, njen pogled na svet se izmenio.

„Sada istinski mnogo više cenim male stvari nego i pre – oduvek sam se trudila da uživam u životu, ali mislim da nisam mogla da uživam u njemu kao sada“, kaže ona.

„Verovatno sam opuštenija, možda čak i na terenu. Ali van terena više cenim običan izlazak sunca ili kad se sretnem sa porodicom, prijateljima ili kime god već. Više me ne brinu sitnice ili mali problemi.“

Njeni prijatelji kažu da je postala opreznija – sad želi lično da odobri svako ime koje koristi njene igračke karte za goste na događajima i naučila je da kaže ‘ne’, uključujući unosnim sponzorskim ugovorima ukoliko joj ne prijaju.

„Loša stvar je što se moje poverenje u ljude, pogotovo muškarce, pogoršalo“, kaže ona. „Ponekad imam flešbekove gde sam negde sama ili se nešto dešava oko mene.“

„Ponekad me, naravno, plaše ljudi u okolini, i dalje se osvrćem da vidim šta se dešava iza mene a ponekad hodam suviše brzo da bih se što pre našla na sigurnom.“

„Zaista mi se izmenila vizura – ponekad istinski cenim samo to što sam živa.“

„To je nešto što nisam mogla da zamislim da je moguće, ali za nekoliko sekundi vaš život odjednom je potpuno izmenjen – ranije toga nisam bila svesna, ali sada jesam. Sada se samo trudim da živim sa 100 posto snage.“

Hoće li joj to doneti više Grend slem titula, niko ne može da kaže, ali ona zna da je postigla mnogo više od toga.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]