Ples u Srbiji: „Kada zaigrate na ulici, gledaju vas u čudu“, priče muških plesača

Dok prostorijom odzvanja latinoamerička muzika, muškarac i žena zanosno plešu.

Okupljeni oduševljeno zure, a ima i onih koji pokušavaju da imitiraju uigrane pokrete plesnog para.

On je Dejan, a ona se zove Sanja i punih 18 godina su instruktori salse, jednog od latinoameričkih plesova koji je poslednjih godina sve popularniji u Srbiji.

Muških instruktora je sve više, ali se ples i dalje posmatra kao ženska aktivnost.

Dejan Stošić tvrdi da će predrasude prema muškim plesačima uvek postojati jer nam ples kulturološki nije blizak, iako je folklor deo naše tradicije, ali ne na način kao što je „tango u Argentini ili salsa na Kubi“.

„Kod njih je je uobičajeno da ljudi plešu po ulicama, deo je njihovog nacionalnog identiteta, a kada se kod nas zaigra na ulici, gledaju vas u čudu, pitajući se šta nije u redu sa vama, pogotovo ako ste muškarac“, dodaje on za BBC na srpskom.

• Upoznajte muškarce koji se bore za prava žena
• Damin gambit: Seksizam u šahu je mnogo gori u stvarnom životu
• Zašto je važno da se devojčice bave sportom

Ovo nije karakteristično samo za Srbiju.

U Americi je 2021. više od 73 odsto bilo plesačica, dok je broj muških igrača bio tri puta manji.

Samo godinu dana ranije, u jeku pandemije virusa korona, statistika je bila znatno drugačija: broj žena i muškaraca u plesu bio je gotovo identičan.

Istraživanje australijske sportske komisije pokazuje da ples nije u prvih deset organizovanih vanškolskih aktivnosti kod dečaka, dok je kod devojčica u samom vrhu.

Plesni koraci u zimski jaknama

Dejan Stošić je iz Niša, najvećeg grada na jugu Srbije, i krenuo je na časove plesa pre tačno tri decenije.

Upisala ga je majka kada je imao sedam godina.

Časovi plesa su tada bili retki, a preskupi.

Deca su se uglavnom bavila sportom, najčešće košarkom ili fudbalom, priseća se on.

Bile su devedesete i vreme hiperinflacije.

Tih godina vodio se krvavi rat u bivšoj Jugoslaviji, a Srbija, tada deo Savezne Republike Jugoslavije, bila je pod međunarodnim sankcijama.

„I dalje mi nije jasno kako su roditelji plaćali te časove, nikada ih nisam pitao, a malo se i plašim odgovora“, govori Stošić.

Časovi su se održavali u obdaništima, prostorijama mesnih zajednica ili u školama.

Školske sale su zimi mahom bile bez grejanja, te su korake uvežbavali u zimskim jaknama, pripremajući se za takmičenja.

Treninge su imali i u holu Doma vojske, gde su se prikazivali filmovi.

„Projekcije su bile od pola osam, a mi bismo se skupljali pola sata ranije, pravili pauzu dok ljudi ne uđu u salu, pa nastavljali dok traje film.

„Vi ste tada dete i niste svesni kakva je situacija. Družite se i to vam je jedino bitno“, opisuje prve plesne godine.

Seća se da mu je frak prošvercovao porodični prijatelj iz Londona, dok se za materijal haljine njegove plesne partnerke išlo do Preševa, mesta na krajnjem jugu države.

Tih godina, plesom su se bavili i dečaci i devojčice, a među njima niko nije razmišljao da li je to ženska ili muška aktivnost.

Ipak, prve predrasude i nerazumevanje javljaju se u njegovim pubertetskim godinama.

„Bila je velika stigmatizacija vršnjaka i društva, nazivaju te raznim pogrdnim imenima i uopšte nije bilo prijatno“, govori ovaj višegodišnji instruktor plesa.

Nekoliko puta je želeo da odustane, ali je podrška roditelja bila motivacija da nastavi da pleše.

„Kada sam sa sobom razgraničio šta je bitno, prestao sam da se obazirem na komentare i bilo je mnogo lakše“, dodaje.

Dejan 2005. godine završava takmičarsku karijeru i odlučuje da se posveti studijama.

Upisuje Fakultet za sport i fizičko vaspitanje, a ples, kako kaže, stavlja u drugi plan.

Ali, ne zadugo.

‘Da li bi išao sa mnom na salsu?’

U tom periodu, 300 kilometara dalje, u glavnom gradu Srbije, Zoran Bošković, student u dvadesetim godinama, tek ulazi u plesni svet.

„Čitav život sam želeo da naučim da plešem, ali nikada nisam ni pokušao.

„Prijateljica me je upitala da li bih išao sa njom na salsu i bez dileme sam pristao“, priseća se Bošković za BBC na srpskom.

Posle prvog časa, imao je samo jedno pitanje: kada je sledeći?

„To je promenilo moj život.

„Nisam znao korake, ali mi se dopao pristup i muzika, osetio sam da tamo pripadam i da želim time da se bavim“, dodaje.

U njegovoj grupi je bilo 20 žena i četiri puta manje muškaraca, a društvo je, priča on, bilo mnogo zatvorenije.

Zoran je godinu i po dana redovno trenirao salsu i prepuštao se dalekim karipskim i kubanskim zvukovima, o čemu je ushićeno govorio prijateljima.

Bilo je u početku smeha i nerazumevanja, ali su mu se neki drugovi ubrzo i pridružili.

U njegovoj rodnoj Crnoj Gori, pojedini su se pitali kakav je to ples kojim se bavi.

„Neki ljudi konzervativnijeg pogleda verovali su da mi možemo da igramo samo narodne igre, folklor.

„Tek kada smo krenuli po festivalima i takmičenjima da osvajamo nagrade, više su se zainteresovali i želeli su da saznaju o kom plesu je reč“, dodaje ovaj programer.

‘Imamo dve leve noge, ali dovoljno desnih’

Poput Dejana, i Zoran se ubrzo našao u ulozi predavača.

„Muškarci su uglavnom bili u poslednjim redovima, retko su postavljali pitanja i mi smo se trudili da ih što više uključujemo u samu aktivnost.

„Uglavnom se plaše da će pogrešiti, da će ih svi gledati jer ih je malo“, prepričava Zoran iskustva.

Vremenom je salsa postala mejnstrim ples.

Sve više plesnih škola se otvaralo, praćeno učestalijim salsa žurkama.

Tako je u Zoranovoj školi u jednoj grupi bilo više muškaraca nego žena.

„Iako ženama treba manje vremena da se opuste, muškarci duže ostaju u plesu, postojaniji su“, dodaje.

Njegova koleginica Jelena Belić primećivala je da su muškarci stidljivo priznavali da su dugo želeli da krenu sa učenjem.

„U razgovoru sa učenicima i poznanicima, provlačilo se i da muškarcima sa ovih prostora salsa i srodni pravci zvuče kao ‘klaparanje u šerpe’, a pokreti izgledaju previše ‘ženstveno'“, kaže ona za BBC na srpskom.

Iako joj se čini da se mlađe generacije plesača sve manje boje osude okoline i da su znatno otvorenije, i dalje je više devojaka koje se odlučuju za ovu aktivnosti.

„Muškarci u plesu su zaštićena vrsta: na njih se gleda blagonaklono, prava su retkost“, govori ona kroz osmeh.

Izgovori su, smatra Dejan Stošić, i odraz nesigurnosti, jer je zastupljeno nepisano pravilo da žene bolje plešu.

„Njihovo samopouzdanje je poljuljano, a tome doprinosi i osuđivanje ljudi.

„Jedan od najčešćih razloga za odustajanje koji navode je i da ‘imaju dve leve noge’, ali im u šali odgovorimo da ne brinu, jer mi imamo dovoljno desnih“, priča šaljivo.

Paralelno sa držanjem časova, Dejan je više od decenije predavao ples na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u rodnom Nišu i Leposaviću, mestu na severu Kosova.

Pored teorije, bilo je i praktičnog polaganja.

Učile su se osnovne figure iz različitih plesova: od modernih do narodnih igara.

„Studenti krenu sa predrasudama, ali do kraja semestra uglavnom promene mišljenje i tu je najveća draž.

„Neki su po završetku formalnog obrazovanja odlazili na usavršavanje, završavali plesne kurseve i postajali instruktori“, govori Stošić.

Prema istraživanju BBC Radija 5, više od tri četvrtine Britanaca nikada nije plesala ili je to retko činila.

Trećinu ispitanika je sramota da se uopšte popne na podijum, dok se deset odsto njih plaši da će ih osuđivati ili ismejavati.

Pogledajte kako je afrobit stigao u zemlju izlazećeg Sunca

‘Ples je koračanje uz muziku’

Nikolu Milića iz Niša nije bilo sramota, niti se plašio osuđivanja.

Plesni svet otkrila mu je kuma.

Predložila mu je da joj se priključi na časovima salse.

„Nisam znao šta radim, mislio sam da ne pripadam tamo, ali nisam odustao, jer mi se ritam jako dopadao“, priča Milić 14 godina kasnije za BBC na srpskom.

I u njegovoj grupi je bilo mnogo više žena – 20, dok je plesača bilo svega sedam.

„Predrasuda ima i uvek će ih biti, što je karakteristično u svim tradicionalnijim sredinama, poput naše, ali uviđam da se polako smanjuju.

„Nikada se nisam obazirao na to, mada nisam imao ni neprijatnih komentara“, kaže ovaj programer.

Četiri godine je odlazio na časove i nije se zadržao samo na salsi.

Želeo je da nauči i druge plesove – baćatu, tango, valcer, rumbu.

Privatne obaveze, ali i mali broj plesnih škola, uticali su da više ne trenira salsu.

Ipak, po žurkama i svadbama je među prvima koji izlaze na plesni podijum.

I dalje mu se dešava da pusti muziku i zapleše, sam, u stanu.

„Ples je koračanje uz muziku“, citira jednog plesača tanga.

Ples je mnogo više od hobija

Zoran Bošković je zbog plesa dva puta posetio Kubu, naučio španski jezik i postao otvoreniji u komunikaciji.

„Nemam nikakav problem da javno govorim i nastupam, ako pogrešim, samo se nasmejem.

„Sve je to pre salse bio problem, odnosno imao sam zadršku, ali vas ples osmeli, pogotovo kada igrate društvene plesove“, kaže on.

Iako više nije instruktor, povremeno odlazi na žurke,

Pored socijalizacije koju društveni plesovi donose, Dejan Stošić podseća da igranje poboljšava i fizičko zdravlje, posebno motoričke sposobnosti.

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da muzika stimuliše centre nagrađivanja mozga, dok ples aktivira njegove senzorne i motoričke krugove.

Igranje poboljšava ravnotežu, hod i kvalitet života ljudi sa Parkinsonovom bolešću i srodnim poremećajima kretanja.

Dejan Stošić i dalje drži časove.

„Iako sam se bavio i drugim aktivnostima, ples se zadržao.

„Dok igram, prepuštam se, ne razmišljam o drugim stvarima, osećam se slobodno – ples vam menja život“, kaže on.

Na negativne komentare više ne obraća pažnju, jer će ih uvek biti.

„Bitno je da znate zašto plešete, da pratite taj osećaj, uživate i prepustite se muzici“, dodaje.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]