„Vi pucate u pravdu, živela sloboda!“

Ovo su bile poslednje reči mornara Františeka Raša pred streljačkim vodom austrougarske vojske, čiji su vojnici dva puta odbili naređenje da pucaju, ali su tek posle ove poruke ispalili smrtonosne hice.

Čeh Raš i još trojica Hrvata osuđeni su kao pripadnici mornarice Austrougarske jer su organizovali pobunu na brodovima usidrenim u Boki Kotorskoj – na teritoriji današnje Crne Gore – februara 1918. u jeku Prvog svetskog rata.

Bunt potlačenih i obespravljenih vojnika trajao je svega 48 sati dok nije surovo ugušen, ali je ostavio neizbrisiv trag u istoriji Boke Kotorske i nekada moćne carevine.

• Zaboravljeni vojnik na zaboravljenom frontu Flora Sends
• Ko je bila Katarina Harlej, britanska bolničarka kojoj su srpski vojnici podigli spomenik u Solunu
• Dan primirja – od albanske golgote, preko vagona u francuskoj šumi, do Natalijine ramonde

Nekoliko hiljada mornara Austrougarske vojske 1. februara 1918. u jeku Velikog rata zauzelo je brodove usidrene u zalivu, preuzeli su komandu i istakli crvene zastave tražeći da se rat okonča, ali i bolju hranu i uslove za dostojanstven život.

U mornarici je bilo svih naroda koji su živeli u monarhiji, Nemaca, Mađara, a najviše Slovena kod kojih su već bile izražene ideje o nacionalnom oslobođenju.

Pobuna je ugušena već 3. februara, a četvorica predvodnika osuđena su na smrt streljanjem pred vojnim sudom.

‘Zar vi vojnici, za čiji smo se bolji život borili hoćete da nas streljate?’

Među čuvarima sećanja na događaje iz 1918. godine je i Antun Sbutega, potomak čuvene kotorske pomorske porodice koja se u Prčanj doselila pre oko 500 godina.

Seća se da je imao četiri godine kad je njegov otac bio zaposlen u Pomorskom muzeju i pravio maketu broda Sankt Georg (Sveti Đorđe) na kom je pobuna i počela.

„Po kući je to radio, imao je radionicu i čitav niz fotografija, planova, tako sam i ja sa velikim zanimanjem pratio.

„Otac mi je pričao o pobuni, o brodu, a pored toga, naš komšija i dalji rođak je bio Antonio Đurović, radiotelegrafista na brodu Sankt Georg, koji je prvi javio vest o pobuni“, kaže Sbutega, čiji su preci već 20 generacija brodovlasnici, pomorski trgovci, kapetani, pomorci i sveštenici.

U kuću Sbutega često je navraćao i don Niko Luković, istoričar, pisac i katolički sveštenik i župnik, koji je ispovedao osuđene mornare pred smrt i sa njima bio do samog kraja, isprativši ih na stratište.

„U tom tragičnom događaju, nekoliko puta su vojnici u streljačkom vodu odbili naređenje i tek na kraju su pucali, pri čemu su ubili trojicu, a četvrti je ranjen, pa su ga oficiri dotukli.

„To me je vazda impresioniralo. Ne toliko smrt, koliko egzekucija, od malih nogu slušam te priče“, kaže Sbutega koji je ranije ispričao i kako je don Nika isprskala krv streljanih vojnika.

Ostalo je zapisano da je osuđenik Šišgorić gledajući u vojnike koji treba da ga streljaju, doviknuo:

„Zar vi vojnici, za čiji smo se bolji život borili hoćete da nas streljate.„

Jedan od vojnika koji je trebalo da puca onesvestio se, navodi se u katalogu Pomorskog muzeja, ali odmah je izdato naređenje da ga zameni drugi.

Kako je došlo do pobune?

To je bila četvrta godina Velikog rata, danas poznatog kao Prvi svetski rat.

Centralne sile Nemačka, Austrougarska i Turska borile su se protiv sila Antante – Rusije, Francuske, Velike Britanije, kasnije Italije, Japana i Amerike.

Austrougarska carevina u to doba zauzima značajan deo centralne Evrope i gotovo čitav Balkan.

Prostire se na području današnjih Austrije, Mađarske, Češke, Slovačke, Rumunije, delova Poljske i Italije, kao i teritorije Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Albanije.

Boka Kotorska je tada bila najjužnija vojna luka velike i moćne carevine na Jadranu, druga po značaju posle Pule.

„Kao veliki prirodni bazen, zaliv je bio prepun vojnih brodova koji su se tu nalazili već mesecima, ako ne i godinama.

„Oko 4.000 mornara se nalazi na samim brodovima koji su usidreni, tome dodajte još nekoliko hiljada mornara u vojnim objektima u Boki Kotorskoj i 15.000 pripadnika kopnene vojske artiljerijskih jedinica i ostalih koji su u tvrđavama i garnizonima“, opisuje Dražen Jovanović, tivatski istoričar, jedinstven vojni događaj u istoriji crnogorskog primorja.

Situacija na frontovima već neko vreme nema pomaka, tek počinje probijanje Solunskog fronta.

Neaktivna je i flota na Jadranu, osim nekoliko manjih jedinica, jer su protivničke savezničke snage usidrene na uskom prolazu kod Otrantskih vrata i ne daju im izlaz ka Mediteranu.

„Svaki general će vam reći da je jako pogubno kad imate veliku vojsku koja stoji na jednom mestu i ne radi ništa.

„Zamislite te mornare koji su već četiri godine u ratu kome ne vide kraj, a sve to vreme provode u jako lošim uslovima“, dodaje on.

Mornari se loše hrane, opisuje, pisma od porodice i za bližnje retko stižu, komanda ih cenzuriše, a odsustva retko dobijaju.

I pored toga, iz svih delova carevine stižu vesti o velikoj gladi koja odnosi živote.

U Beču i Pragu je bilo demonstracija zbog nestašica.

Sa druge strane, oficirski kadar austrougarske mornarice, koju su činili pripadnici više klase i plemići, uživa u različitim privilegijama.

„Mornari spavaju u onim visećim ležaljkama u spavaonama na brodovima koje su jako neudobne, njih 20 ili 50 u istom prostoru, a komandni kadar ima salone.

„Oni jedu iz porcelanskih tanjira i sa srebrnim escajgom, dok se mornari bukvalno hrane sa kazana“, navodi Jovanović.

U to vreme, običaj je bio da svaki brod ima životinju za maskotu koja je često bila ljubimac kapetana.

„Bio je slučaj da su te maskote, kučići i mačići, dobijali mnogo bolju hranu nego mornari.

„U takvoj situaciji normalno je da se javlja nezadovoljstvo, a kad se tome doda da su zabrinuti za svoje najmilije i Oktobarsku revoluciju, onda dobijate zapaljivu smesu“, kaže istoričar.

Varnica u Boki je buknula po dogovoru 1. februara simbolično pucnjem sa broda Sankt Georg.

„U vojsci i tokom ratnih vremena, pobune ili štrajkovi nisu dozvoljeni, ali su ovi događaji na neki način bili rezultat neispunjenih socijalnih zahteva“, kaže Pol Lenorman, profesor istorije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Parizu, u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

Zašto baš tada?

Već krajem 1917, na ovom brodu distribuirale su se ilegalne novine u kojima su anonimni autori tekstova pozivali mornare na slogu i zahtevali odlučno istupanje svih potlačenih da što pre dignu pobunu, navodi se u katalogu Pomorskog muzeja u Kotoru.

Sredinom januara 1918. doneta je odluka da se mornari pozovu i organizuju za političke „demonstracije za mir“.

Najveći deo tih organizovanih grupa mornara bili su pripadnici naroda sa teritorije buduće Jugoslavije, potom Česi, Slovaci, zatim Italijani, dok je manje bilo Nemaca, Mađara, kao i pripadnika drugih naroda.

Nekoliko dana ranije odigrao se i štrajk radnika u pomorskom arsenalu u Puli kojima su se pridružili i mornari.

Dogovoreno je da demonstracije počnu 1. februara 1918.

Na ugovoreni znak, mornari na svim brodovima su podigli crvene zastave i zauzeli su brodove koji su se u tom trenutku nalazili u Bokokotorskom zalivu.

Mornari su admirale zatvorili u brodske kabine, a pomogli su im i vojnici sa kopna, kao i radnici tivatskog brodogradilišta.

Pobunu su predvodili František (Franc) Raš, Anton Grabar, Dane Tadić, Leo Lelas, Krsto Knežević, Mijo Vidak, Mate Ostojić, Rudolf Krajbah, Ivan Vnuk i Franc Galet, svi sa komandnog broda Sankt Georg, dok je na čelu pobune mornara na brodu Gea bio Mate Brničević.

Zahtevi pobunjenika bili su mešavina pitanja specifičnih za uslove u mornarici i opštih težnji koje se odnose na rat u celini.

„Na primer, želeli su da se okonča sav ‘nepotreban rad i vežbe’, više odsustva na obali, na duže vremenske periode; tri nedelje odsustva i odlazak kući svakih šest meseci; istu hranu za oficire i njihove posade; bolje snabdevanje duvanom; prestanak cenzure pisama od kuće; bolju hranu i odeću za žene i decu; i konačno, da mornari koji su učestvovali u pobuni ne budu kažnjeni.

„Ali su zahtevali i pregovore za hitan mir i prestanak zavisnosti Austrougarske od Nemačke“, kaže Lorens Sondhaus, profesor Fakulteta političkih nauka i istorije Univerziteta u Indijanapolisu.

Mornari su, dodaje, podržali Lenjinov apel za mir „bez aneksija ili obeštećenja“, kao i Četrnaest tačaka mirovni plan američkog predsednika Vudroa Vilsona, izdat samo 26 dana pre pobune.

• Oktobarska revolucija – pucanj sa Aurore koji je promenio svet
• Nije teorija zavere: Tito, Hitler i Staljin bili komšije
• Da li su i koliko Srbi čuli Arčibalda Rajsa

Vilsonov plan od 14 tačaka je suštinski oblikovao čitavu Parisku mirovnu konferenciju održanu 1919. na kojoj su ustanovljeni mirovni sporazumi sa zemljama Centralnih sila.

U njemu je predstavljena ideja o formiranju Društva naroda, preteče Ujedinjenih nacija, ali i pravo na samoopredeljenje naroda i udaljavanje od tajne diplomatije i dogovora.

„S tim u vezi, podržali su i uspostavljanje demokratske vlade i samoopredeljenje naroda Austrougarske.

„Ova poslednja tačka je jedina odražavala nacionalne probleme unutar Austrougarske, iako su socijalizam i opšta zasićenost ratom, a ne nacionalizam bili vodeći uzrok pobune“, kaže on.

Jesu li bili ‘crveni mornari’?

To je bio jedan u nizu revolta koje su tokom 1917. i 1918. iskazivali mornari u nemačkoj, ruskoj i austrougarskoj vojsci.

„Sve pobune mornara u Nemačkoj u Kilu i Vilhelmshavenu, u Rusiji u Kronštatu i Sevastopolju i u Austrougarskoj u Puli i Kotoru, imale su zajedničke teme ratnog umora i nove klasne svesti, što je bio odjek uticaja antiratnog socijalizma“, kaže američki profesor Lorens Sondhaus.

Pobuna mornara u Boki jeste došla kao eho Oktobarske revolucije, koja se nekoliko meseci ranije desila u Rusiji kada su boljševici s vlasti srušili carsku porodicu Romanov, ali je ne treba posmatrati samo kroz tu prizmu.

Sigurno je da su te ideje naišle na plodno tle među pojedinim mornarima, ali je pobuna slojevitija, ističe Dražen Jovanović.

U periodu komunističke Jugoslavije, pobuni je pripisivan revolucionarni i socijalistički duh koji nije u toj meri postojao 1918, kaže on.

„S ove distance, znajući sve što se dešavalo i na osnovu brojnih dokaza, u tom periodu su davane i previše ideološka tumačenja.

„Govorilo se o ‘pobuni crvenih mornara’ i nekakvoj revoluciji, a ne bi se trebalo potpuno složiti sa time“, kaže Jovanović.

Sa tim je saglasan i Antun Sbutega koji kaže da se o revoluciji ili ustanku ne može govoriti, ako se zna da mornari nisu skinuli nijednu austrougarsku zastavu sa broda.

„Pored crvene, bile su istaknute i neke nacionalne zastave, između ostalih hrvatska, ali sa brodova nisu bile skinute austrougarske zastave, nije bila pobuna ni protiv Austrougarske.

„Nisu to definisali ni kao pobunu, ni kao revoluciju, već kao demonstracije“, kaže Sbutega, crnogorski univerzitetski profesor i nekadašnji ambasador u Vatikanu.

On je doskoro bio počasni admiral Bokeljske mornarice, iako je diplomirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu.

Bokeljska mornarica je udruženje sa sedištem u Kotoru, izvorno utemeljena kao najstarija bratovština pomoraca na Jadranu i jedna od najstarijih na svetu, navodi se na njihovom sajtu.

U proteklih 12 vekova Bokeljska mornarica je bila humanitarna, vojna, a danas je memorijalna organizacija i pod zaštitom je Uneska.

Mornari 1918, kaže ovaj Bokelj, nisu bili dobro organizovani niti su imali iskustva u dizanju pobune, te se vrlo brzo situacija otela kontroli i došlo je do razmene vatre.

„Neki od pobunjenika su pucali na oficire i teško ranili komandanta broda, što je bio jedan od bitnih razloga za osudu na prekom sudu, i ranili nekolicinu“, kaže Sbutega.

Dok su pobunjenici oficire držali pod stražom, pregovarali su sa kontraadmiralom Hansom koji je bio komandant broda.

Admiral je najveći čin u ratnoj mornarici u rangu generala u kopnenoj vojsci, a ispod njega su viceadmiral i kontraadmiral.

Reakcija iz Beča stigla je veoma brzo.

Poslate su flote iz Pule, a na terenu je pobuna brzo gubila na snazi i brodovi su jedan za drugim prekidali demonstracije već drugog dana.

Topovi i artiljerija smeštena na brdima i brežuljcima iznad primorja čuvali su čitav zaliv i zato brodovi nisu mogli da isplove i krenu ka savezničkim snagama, iako je bilo takvih ideja.

„Možda zbog toga što su razlozi za pobunu bili višestruki, sami komandanti su mogli da manipulišu, a pobuna nije bila dobro organizovana“, kaže Jovanović.

Iako neuspešna, imala je širi značaj.

„Pobuna je bila jasan signal da je nešto trulo u vojnom i državnom sistemu Austrougarske monarhije i da se kraj carstva bliži“, dodaje tivatski istoričar.

Ne samo da je pobuna vrlo efikasno ugušena, a pobunjenici osuđeni, vlasti Austrougarske su spretno cenzurisale vesti o pobuni, što je bilo lako s obzirom na to da je Kotor bio izolovana ispostava na južnom kraju Dalmacije.

„Nasuprot tome, kada su boljševički simpatizeri preuzeli rusku Baltičku flotu u Kronštatu, samo nekoliko milja od Petrograda, postali su glavni faktor u podršci Lenjinovom preuzimanju vlasti u jesen 1917.

„U Nemačkoj su pomorske pobune u Kilu i Vilhelmshafenu u jesen 1918. katalizator revolucije koja je zbacila cara Vilhelma Drugog u poslednjim danima Prvog svetskog rata,“, kaže profesor Sondhaus u pisanoj izjavi za BBC na srpskom i dodaje da se ništa slično nije dogodilo u Kotoru, jer je bio veoma izolovan.

Ni ova pobuna nije bila bez efekta.

„Ostatku sveta je bilo očigledno da se nešto ozbiljno dogodilo.

„Austrougarska mornarica je penzionisala 28 najviših admirala i predala komandu nad flotom Miklošu Hortiju, budućem međuratnom diktatoru Mađarske, kapetanu koji je tek unapređen u (niži čin) kontraadmirala“, kaže američki profesor.

On je izbacio iz upotrebe nekoliko zastarelih brodova i pokušao da obnovi disciplinu u floti, ali vojska do kraja rata nije imala značajnijih uspeha.

Ko je još bio u Boki Kotorskoj?

Nije samo admiral Mikloš Horti imao značajnu karijeru posle boravka u Boki Kotorskoj, podseća Antun Sbutega.

Admiral Vilhelm Kanaris bio je komandant nemačkih podmornica u Boki, da bi za vreme Hitlerove nacističke Nemačke bio osnivač i čelnik vojno obaveštajne službe Abver. Pred kraj rata, okupljao je zaverenike protiv Hitlera, a posle neuspelog pokušaja atentata na firera (20. jula 1944), uhapšen je i streljan.

Značajna je i uloga admirala Karla Denica, koji je u Hilterovoj Nemačkoj bio osnivač podmorničke flote koja je nanosila ogromne gubitke Saveznicima tokom rata. Tokom Drugog svetskog rata bio je jedno vreme i komandant cele ratne flote, a Hitler ga je odredio za naslednika na mestu vođe Rajha, na kome je proveo nekoliko dana posle firerovog samoubistva.

Kako se godišnjica pobune danas obeležava?

Mir će u Boku Kotorsku stići tek u jesen 1918, pobedom saveznika.

Tokom decenija, sve do osamdesetih, ova pobuna je obeležavana u državama naslednicama, uglavnom u Jugoslaviji, Italiji i Čehoslovačkoj, gde su pobunjenici slavljeni kao „nacionalni“ heroji, iz veoma nacionalno šarenih posada.

„Događaj je ostao samo delić šireg pamćenja, delimično zaboravljen usled velikih bitaka i potresa 20. veka.

„Glavni čuvari sećanja na događaj bili su sami preživeli mornari i njihove porodice“, kaže pariski profesor Pol Lenorman.

Pobuna mornara u Boki Kotorskoj je jedan od najznačajnijih događaja iz skorije pomorske istorije kaže Ilija Mlinarević, kustos Pomorskog muzeja u Kotoru.

U muzejskom odeljenju koje je posvećeno Prvom svetskom ratu dominira postavka o pobuni mornara.

Čuvaju se dokumenti, fotografije kao i lični predmeti učesnika izvađeni iz grobnica, poput tabakera, prstenja i dugmadi.

„Prošlo je 105 godina, ali sećanja na pobunu i dalje su živa.

„Svedoci više nisu sa nama, ali su ostali brojni zapisi“, kaže Mlinarević, dodajući da Boka Kotorska redovno obeležava ne samo datum pobede, već i streljanja mornara.

Svakog 11. februara u Škaljarima se polažu venci u znak sećanja, a postoji i spomen tabla sa njihovim imenima, a u Kumboru se baca venac u more.

Škaljari su selo nadomak Kotora, na obali Bokokotorskog zaliva, dok je Kumbor kod Herceg Novog i u veku nakon pobune bio značajno središte mornarice u socijalističkoj Jugoslaviji.

Muzejsku postavku, kaže, ne obilaze samo meštani i đaci osnovnih škola, već i brojni turisti iz inostranstva, posebno potomci učesnika u pobuni iz Mađarske ili Češke.

„Tako smo pre nekoliko godina dobili uniformu češkog mornara Ondreja Hašeka čiji su je unuci doneli na poklon muzeju“, kaže Mlinarević.

Prema njegovim rečima, značaj pobune je širi od vojnog nezadovoljstva – to je bila borba za humanije društvo i za bolji standard života.

„Možemo prepoznati sindikalni moment, ljudi su se borili za radno vreme.

„Može se gledati i u evropskom kontekstu, jer su se ljudi različitih nacija i vera borili za zajedničko dobro“, kaže on.

Neki od njihovih zahteva su i danas aktuelni – poput onog za mirom, ali i prava na pravično suđenje.

Epilog same pobune je privođenje 1.200 pobunjenika, od čega je 386 izvedeno pred redovni vojni sud u Kotoru, a četvorica streljana.

„Ceo taj proces je bio netransparentan, odbrana nije mogla da radi svoj posao.

„To su sve vrednosti koje se i danas provlače kroz našu civilizaciju“, kaže Mlinarević.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]